Izbegavajući poremećaj ličnosti
Izbegavajući poremećaj ličnosti predstavlja vrstu poremećaja koji karakteriše osećanje tenzije, nesigurnosti i inferiornosti. U pitanju su trajni obrasci ponašanja koji se razvijaju iz potrebe da se osoba dopadne drugima i da bude prihvaćena od strane drugih ljudi.
Problem je uočen još početkom 20. veka. Na osnovu pacijenata koji su patili od ovog poremećaja, švajcarski psihijatar Eugen Bleuler je 1911. godine prvi opisao simptome u svom delu “Dementia Praecox: Or the Group of Schizophrenias”. Međutim, naučnici su u početku izbegavajuće i šizoidne obrasce često mešali, pa i poistovećivali ih, sve dok nemački psihijatar Kretschmer 1921. nije napravio jasnu razliku.
S obzirom da poslednja istraživanja pokazuju da izbegavajući poremećaj ličnosti pogađa oko 2,2 odsto svetskog stanovništva psihološko savetovalište Sana vam skreće pažnju kako da ga prepoznate.
Zašto nastaje izbegavajući poremećaj ličnosti?
Tačan uzrok do danas nije jasno definisan. Zbog toga se smatra kombinacijom socijalnih, genetskih i psiholoških faktora. Pojedini stručnjaci ističu da nasledni karakter, te je veća verovatnoća da se javi kod ljudi u čijoj porodici je već registrovan. Mada ova tvrdnja nije dokazana.
Glavni pokretači su, zapravo, faktori iz okruženja. Posebno oni iz detinjstva igraju važnu ulogu. Zapostavljanje od strane jednog roditelja, odbacivanje, partnerske svađe pred decom, samo su neki od uzročnika. Deca iz ovakvih porodica u kasnijim godinama, kada treba da pronađu partnera, ispoljavaju strah zbog prošlog iskustva roditeljskog ili vršnjačkog odbijanja.
U pogledu psiholoških faktora, temperament deteta, kao i razvoj ličnosti, mogu biti presudni izazivači izbegavajućeg poremećaja ličnosti.
Karakteristike izbegavajućeg poremećaja ličnosti?
Hronični osećaj neadekvatnosti i ekstremna osetljivost na tuđe mišljenje karakteristični su znaci. Osobe sa ovim poremećajem sebe vide kao neprikladne te izbegavaju kontakte sa ljudima kako ne bi bile odbačene ili ponižene. Dok se u kontaktu sa novim, nepozantima, javlja anksioznost, pa i napadi panike.
Stid je još jedna karakteristika poremećaja, a često ga prati i manjak samopouzdanja. Iz straha da će biti ponovo napušteni ne žele da izgrade dublje odnose, a zbog strah od kritike neradno preuzimaju stvari na svoju odgovornost i ne uključuju se u nove aktivnosti.
Nije redak slučaj da se jave simptomi određenih fobija, kao što su agorafobija, socijalna fobija i hipohondrija. Upravo ove fobije dodatno vode izbegavanju kontakta sa ljudima.
Kako se leči izbegavajući poremećaj ličnosti?
Kako se manifestuje kaodugotrajan obrazac ponašanja izbegavajući poremećaj ličnosti se najčešće dijagnostikuju u odraslom dobu. Ipak, to ne znači da je izlečenje nemoguće, već je čitav proces znatno duži.
Vodeći deo lečenja se zasniva na psihoterapiji. Ona ima zadatak da promeni godinama iskrivljene obrasce mišljenja, osećanja i ponašanja, Istovremeno, da pomogne osobi da sagleda stvarnu sliku sveta oko sebe, te da razvije adekvatniji pristup rešavanju problema, koji polazi od novoizgrađenih uverenja o sopstvenoj adekvatnosti.
Lečenje ljudi sa ovim poremećajem je najefikasnije kada su i članovi porodice uključeni. Što znači da je pored individualne, neophodna i porodična terapija.
Izbegavajući poremećaj ličnosti može da naruši kvalitet života, zato na vreme potražite pomoć kliničkog psihologa Mr Ane Gligorić u psihološkom savetovalištu Sana.
Povezani Postovi
Muška postporođajna depresija
Muška postporođajna depresija je česta pojava kod parova. Rođenje deteta je...
Poremećaj pažnje i hiperaktivnost kod odraslih
Poremećaj pažnje i hiperaktivnost kod odraslih predstavlja razvojni poremećaj...