Pasivno agresivno ponašanje
Pasivno agresivno ponašanje predstavlja način izražavanja negativnih osećanja, kao što su bes ili ljutnja, indirektno umesto direktno i konstruktivno.
Ponašanje je prvi klinički definisao William C. Menninger tokom Drugog svetskog rata, kao reakciju muškaraca na vojno poštovanje. Naime, ovaj pukovnik je primetio da pojedini vojnici nisu otvoreno agresivni, niti prkosni. Oni su svoju svoju građansku neposlušnost izražavali „pasivnim merama, kao što su mucanje, tvrdoglavost, odugovlačenje, neefikasnost i pasivni opstrukcionizam“.
Šta izaziva pasivno agresivno ponašanje?
Pasivno agresivno ponašanje mogu da pokrenu različiti faktori.
U većini slučajeva problem proizilazi iz same porodice. Ljudi koji se oslanjaju na pasivnu agresiju radije nego na direktnu komunikaciju da bi pokazali ove emocije često su odrasli u porodici u kojoj je to ponašanje bilo uobičajeno. Odnosno, živeli su u porodici u kojoj je direktno izražavanje emocija bilo obeshrabreno ili nedozvoljeno, te su pronašli način da pasivno kanališu svoj bes ili frustraciju.
Određene situacije, takođe, mogu da izazovu pasivno agresivno ponašanje. Obično su vezane za radno okruženje, gde ispoljavanje agresije nije društveno prihvatljivo.
U pokretače se svrstavaju i psihički problemi. Istraživanja su pokazala vezu između depresije i pasivno-agresivnog ponašanja prema samom sebi. Mada ga mogu izazvati i anksiozni poremećaji, hiperaktivni poremećaji pažnje, poremaćaji ličnosti, uključujući narcistički poremećaj ličnosti i granični poremećaj ličnosti, pa i zloupotreba psihoaktivnih supstanci.
Kako prepoznati pasivno agresivno ponašanje?
I dok se drugi stilovi komunikacije mogu lako prepoznati, pasivno agresivno ponašanje je malo teže otkriti. To je zbog toga što ovo ponašanje podrazumeva prikrivenu agresivnost, odnosno ima efekat na vas iako niste u potpunosti sigurni zašto.
Ipak, postoje određeni znaci koji ukazuju da se suočavate sa osobom ovakvog ponašanja. To je, pre svega, tzv. tretman ćutanjem. On se sastoji od odbijanja da odgovori na pitanja osobe, pa do potpunog ignorisanja druge osobe.
Sarkastični, ironični komentari su još jedan prepoznatljivi znak pasivno agresivnog ponašanja. Na taj način teže da postanu dominanti u odnosu na druge. Čak su i komplenti ovih osoba obojeni dozom ironije, a neretko imaju i uvredljiv prizvuk. Na primer: „Video sam da si oprao sudove. Bio sam iznenađen da si to učnio.“
Prokrastinacija, tj. odlaganje izvršenja obaveza je deo pasivne agresije. Prati je izbegavanje preuzimanja odgovornosti i namerno pravljenje grešaka.
Svoju ljutnju ove osobe ne pokazuju direktno, već glasno uzdišu, dure se ili koriste neke druge neverbalne znake. Dok na pitanje da li su ljuti odgovaraju: „Ne“, „Dobro sam“, „Nije mi ništa“…
Uloga žrtve je moćno oružje pasivno agresivnih osoba, jer njome izazivaju osećaj krivice kod drugih, te lakše manipulišu.
Kako se izboriti sa pasivno agresivnim ponašanjem?
Pasivno agresivno ponašanje narušava međuljudske odnose, kako porodične, tako i poslovne,što dugoročno gledano ostavlja traga na kvalitet života.
S obzriom da je reč o kompleksnom problemu neophodna je pomoć psihologa kako bi se prepoznali obrasci ponašanja koje ove osobe ponavljaju i otkrili njihovu uzroci, a zatim i naučili kako da se nose sa njima i primene druge stilove komunikacije.
Nemojte da dozvolite da pasivno agresivno ponašanje utiče na vaš život, već na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Anhedonija
Anhedonija predstavlja emocionalno stanje koje karakteriše nemogućnost osećanja zadovoljstva. Prema definiciji Dijagnostičkog i statističkog priručnika Američkog psihijatrijskog udruženja (DSM-5) u pitanju je „izrazito smanjeno interesovanje ili zadovoljstvo za skoro sve aktivnosti“. Što znači da anhedoniju ne treba tumačiti kao gubitak interesovanja za aktivnost jer vam je dosadno, te želite da probate nešto novo. Već podrazumeva nedostatak zadovoljstva u većini ili svim aktivnostima u kojima ste nekada uživali.
Zašto se javlja anhedonija?
Anhedonija je usko povezana sa depresijom. Istraživanja pokazuju da u 95 odsto slučajeva ljudi koji se bore sa depresijom imaju izražen gubitak interesovanja i nemogućnost osećaja zadovoljstva.
Međutim, anhedonija može biti čest pratilac i drugih psihičkih bolesti, kao što su bipolarni afektivni poremećaj, shizofrenija, posttraumatski stresni poremećaj, poremećaji iz autističnog spektra, poremećaji ishrane. Nije redak slučaj da bude posledica zloupotrebe alkohola i psihoaktivnih supstanci.
Nemogućnost osećanja zadovoljstva može se javiti i kod pacijenata narušenog fizičkog zdravlja. Posebno kod osoba koje pate od hroničnog bola, Parkinsonove bolesti, dijabetesa i koronarne bolesti.
Pojedini naučnici smatraju da se uzrok ovog problema krije u promenama u moždanoj aktivnosti. Naime, delovi mozga koji proizvode dopamin kod ljudi sa anhedonijom su kompromitovani tako da je onemogućen osećaj zadovoljstva pri nagrađivanju. Samim tim nedostaje motivacija za daljim nagrađivanjem. Na taj način je umanjena njihova sposobnost da donose odluke koje bi dovele do prijatnih iskustava.
Anhedonija se ispoljava na 2 načina
Mnoge studije dele anhedoniju u 2 kategorije – fizičku i društvenu. Iako su ove 2 kategorije povezane, svaka opisuje deficite u različitim vrstama zadovoljstva i imaju različite simptome.
Fizička anhedonija se definiše kao smanjeno interesovanje i zadovoljstvo u angažovanju u fizičkim iskustvima kao što su hrana, vežbanje i seksualne interakcije. Simptomi fizičke anhedonije uključuju smanjen interes za fizičku intimnost, nelagodnost pri bilo kojoj vrsti intime, čak i tokom grljenja ili držanja za ruke. Primetna je i nemogućnost osećaja pozitivnih emocija u fizičkim senzacijama, poput plesa, mirisa cveća ili gledanja zalaska sunca.
Socijalna anhedonija se definiše kao smanjeno interesovanje i zadovoljstvo u društvenom angažmanu. Karakteristični znaci su socijalno povlačenje i nezainteresovanost za provođenje vremena sa dragim ljudima, izbegavanje svih vrsta socijalnih aktivnosti, čak i onih koje su vam nekad pričanjavale zadovljstvo. Zatim, smanjene socijalne veštine i nedostatak emocionalnog izražavanja koje može da dovede do ravnog afekta.
Imajte u vidu da socijalna anhedonija nije isto što i socijalna anksioznost. Socijalna anksioznost proizilazi iz straha od društvenih interakcija, dok kod socijalne anhedonije je odsustvo radosti i uzbuđenja zbog druženja sa drugima.
Kako prevazići anhedoniju?
Lečenje anhedonije može biti izazovno. Naročito kod pacijenata sa depresijom. Razlog tome leži u činjenici da pojedini lekovi koji se koriste dodatno mogu da smanje sposobnost mozga da obradi nagrade, te izostaje i osećaj zadovoljstva. Zbog toga osnovu lečenja čini psihoterapija.
Cilj psihoterapije jeste promena stava prema životnim poteškoćama, obnavljanje iscrpljene psihe i svakodnevno traženje novih izvora zadovoljstva. Takođe, učenje kako da upravljate problemom mentalnog zdravlja koji verovatno uzrokuje simptome anhedonije.
Ukoliko se već duže suočavate sa nemogućnošću osećanja zadovoljstva potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Histrionični poremećaj ličnosti
Histrionični poremećaj ličnosti predstavlja mentalni poremećaj koji podrazumeva hiperemocionalne i ekstremne reakcije traženja pažnje.
Svaki čovek voli da dobija komplimente i ponekad bude u centru pažnje. Međutim, ukoliko je želja za tim toliko izražena da predstavlja potrebu od koje zavisi svakodnevno funkcionisanje onda je reč o poremećaju ličnosti. Ime potiče od reči „histrion“ što znači „dramatičan, pozorišni“. Sam naziv ukazuje na ponašanje osobe koje vodi ka teatralnom, pa čak i neprimernom, kako bi se skrenula pažnje na sebe.
Histrionični poremećaj ličnosti se javlja u ranom odraslom dobu, tj. u periodu od 20. do 30. godine života. Istraživanja pokazuju da pogađa 2 do 3 odsto ljudi u svetu i češći je kod žena.
Koji su uzroci?
Tačan uzrok još uvek nije otkriven, te se histrionični poremećaj ličnosti smatra kompleksnim problemom koji je izazvan delovanjem više faktora, kako genetskih, tako i psiholoških i socijalnih.
Genetika igra važnu ulogu. Što znači da je veća verovatnoća da se razvije kod dece čiji roditelji se već suočavaju sa njim.
Preživljena trauma u detinjstvu, kao što je gubitak bliske osobe ili zlostavljanje, može biti pokretač ovog poremećaja u kasnijim godinama.
Stilovi roditeljstva, takođe, se navode kao uzročnici. Naime, roditelji koji su previše popustljivi i koji ne postavljaju granice u onome šta deca smeju stvaraju pogodne uslove za histrionični poremećaj ličnosti. Pored toga, roditelji koji pokazuju dramatično, promenljivo ili neprikladno seksualno ponašanje izlažu svoju decu riziku da razviju ovaj poremećaj.
Kako prepoznati histrionični poremećaj ličnosti?
Glavna karakteristika histrionskog poremećaja ličnosti je ispoljavanje preterane, površne emocionalnosti i seksualnosti kako bi skrenuli pažnju na sebe. Ne samo da se na razne načine trude da budu primećene, već samopoštovanje ovih osoba zavisi od odobravanja drugih. Zbog toga stalno traže uverenje i dokaz da su vredni.
Ljudi sa histrionskim poremećajem ličnosti su, obično, puni entuzijazma, energični i veseli. Međutim, kada nisu u centru pažnje, njihovo ponašanje može postati negativno, praćeno preterano impulsivnim reakcijama. Nije redak slučaj da se osete i potcenjeno, pa čak i da postanu depresivni.
Karakterišu ih brze promene i plitke emocije. Dok je dramatičnost toliko izražena da ponekad sramote prijatelje i porodicu u javnosti. Preterano su koketni, te imaju sklonost ka neadekvatnom i provokativnom ponašanju u odnosima sa drugima. Često koriste svoj fizički izgled da privuku pažnju tako što nose odeću jarkih boja ili odeću koja previše otkriva.
Osobe koje pate od histrionskog poremećaja ličnosti su lakoverne i podložne uticaju drugih, posebno onih kojima se dive. S obzirom da izgledaju lažno ili površno u interakciji sa drugima, teško održavaju međuljudske odnose.
Kako se leči histrionični poremećaj ličnosti?
Ljudi sa histrioničnim poremećajem ličnosti često pate od anksioznosti, depresije i poremećaja u ishrani. Mogu imati i druge poremećaje ličnosti, kao što su granični poremećaj ličnosti, narcisoidni poremećaj ličnosti i poremećaj zavisne ličnosti. Neretko, zlupotrebljavaju psihoaktivne supstance i alkohol. Dok su pojedini skloni samopovređivanju i samoubistvu.
Imajući ovo u vidu histrionični poremećaj ličnosti ne treba olako shvatiti, već je neophodna adekvatno lečenje. Ono se zasniva na psihološkoj terapiji. Najčešće se primenjuje suportivna psihoterapija koja kroz podršku i saosećanje radi na poboljšanju samopoštovanja i psihodinamska psihoterapija koje omogućava razumevanje prikrivenih konflikta kao uzroka neadekvatnog ponašanja.
Ukoliko ste prepoznali simptome histrioničnog poremećaja ličnosti potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Strah od mraka – Niktofobija
Strah od mraka je jedan od najčešćih strahova kod dece. Spada u normalnu fazu razvoja pri kojoj se mališani ne plaše mraka kao takvog, nego izmišljenih opasnosti koje iz njega mogu da vrebaju. Ovaj strah većina prevaziđe do tinejdžerskih dana. Međutim, kod pojedinih ostane i u kasnijem dobu tako da preraste iz urođenog zaštitnog mehanizma u ograničavanje svakodnevnog života. Onda možemo da kažemo da postoji fobija.
Niktofobija, kako se naziva, predstavlja ekstremni strah od mraka neprikladan uzrastu. Ime je dobila od grčkih reči „niktos“, što znači „noć“ i „fobos“, tj. „strah“. Čime je objašnjen i sam problem.
Istraživanja pokazuju da se sa ovom fobijom suočava oko 9 odsto odraslih stanovnika širom sveta. Imajući u vidu da svaka fobija, pa i iracionalni strah od mraka, narušava normalno funkcionisanje čoveka psihološko savetovalište Sana vam otkriva kako da na vreme prepoznate problem.
Zašto nastaje niktofobija?
Naučnici niktofobiju povezuju sa evolucijom čoveka. Naime, u davnim vremenima, kada su naši preci živeli i spavali na otvorenom, strah od mraka je bio sasvim opravdan, jer su u toku noći mogle da ih napadnu divlje zveri.
Ipak, u modernom dobu kao glavni pokretač navodi se posttraumatski stresni poremećaj. Neprijatni događaj koji je osoba doživela noću može da uzrokuje razvoj fobije. Sećanja na to strašno iskustvo vraćaju se kad god se svetla ugase ili čak kada pomislite da ste u mraku. U pojedinim situacijama strah od mraka nastaje nakon gledanja strašnog filma ili slušanja uznemirujuće priče.
Veći rizik od pojave ove fobije imaju osobe sa narušenim mentalnim zdravlje. Depresija, generalizovana anksioznost, opsesivno-kompulzivni poremećaj, vodeći su faktori rizika. Mada se može razviti i iz drugih fobija, pa i kao posledica zloupotrebe psihoaktivnih supstanci.
Kako prepoznati strah od mraka?
Ljudi sa ekstremnim strahom od mraka doživljavaju anksioznost ili intenzivan osećaj nelagode kada su u mraku ili razmišljaju o mraku. Strah je toliko intenzivan da osoba izbegava da ide u krevet ili odbija da ugasi svetlo pre spavanja. Prate ga napadi panike, zastrašujuće misli, pa i plač i vrištanje u mraku.
Niktofobija dovodi i do fizičkih simptoma, kao što su vrtoglavica i glavobolja, prekomerno znojenje (hiperhidroza), mučnina i povraćanje. Česte su i srčane smetnje, tj. povećan broj otkucaja srca, bol u grudima ili palpitacija srca, a mogu se javiti i otežano gutanje (disfagija) i suva usta, otežano ili ubrzano disanje.
Pored pripreme za spavanje, okidači za pojavu ovih simptoma su i posmatranje zalaska sunca, gledanje filma ili TV emisije sa noćnim scenama, ulazak u mračno mesto, na primer u bioskop. Nije redak slučaj da se jave i pri samoj pomisli na mrak.
Koje su komplikacije niktofobije?
Poremećaji spavanja i niktofobija usko su povezani. To znači da ljudi koji imaju problema sa spavanjem mogu razviti strah od mraka, i obrnuto – ljudi koji imaju strah od mraka često imaju problema sa spavanjem.
Nedovoljno sna, vremenom, dovodi do hroničnog umora koji otežava svakodnevne aktivnosti, smanjuje koncentraciju, a dovodi i do problema sa fizičkim zdravljem.
Strah od mraka utiče i na ponašanje i međuljudsko odnose, posebno ako osoba odbija da napusti svoj dom kada padne mrak.
S obzirom na komplikacije, niktofobiju ne treba olako shvatati, već na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Mentalna iscrpljenost
Mentalna iscrpljenost je, prema definiciji, stanje značajnog mentalnog umora koji negativno utiče na kognitivne procese kao rezultat dugotrajnih stresora. Često je praćena negativnim promenama u našem razmišljanju, koncentraciji i pamćenju, kao i različitim oblicima ponašanja.
Stresori koji dovode do mentalne iscrpljenosti mogu biti dvostruki. Unutrašnji se, obično, vezuju za konstantni perfekcionizam i prevelika očekivanja od sebe samog, dok spoljašnji najčešće dolaze od žongliranja odgovornosti, ali i velikih promena u životu i preživljenih trauma.
Iako je mentalna iscrpljenost simptom dugotrajnog stresa postoji određena razlika. Naime, u stresnim situacijama adrenalin i hormon stresa – kortizol pomažu da brzo reagujemo na uočene pretnje. Nakon toga telo se vraća u normalu. Međutim, kod mentalne iscrpljenosti nivo kortizola i adrenalina ostaje visok tako da vremenom dolazi do narušavanja funkcionisanja, pa čak i do fizičkih tegoba.
S obzirom da je mentalna iscrpljenost čest problem savremenog doba psihološko savetovalište Sana vam otkriva kako na vreme da je prepoznate.
Mentalna iscrpljenost pogađa i fizičko i mentalno zdravlje čoveka
Simptomi mentalne iscrpljenosti obuhvataju širok spektar kako emocionalnih, tako i fizičkih tegoba.
Nedostatak interesovanja za svakodnevne aktivnosti, kao i nedostatak motivacije na poslu i u privatnom životu karakteristični su emocionalni znaci. Prate ih osećaj malaksalosti, stalna neraspoloženost, a ponekad i razdražljivost, cinizam, sumnja. Osobe koje pate od mentalne iscrpljenosti se brzo iznerviraju i imaju uporni osećaj da će se nešto loše dogoditi. Mogu se javiti i depresija, anksioznost ili samoubilačke misli.
Hronični umor, čak i nakon više sati spavanja u toku noći je karakteristični fizički simptom. Javljaju se i poremećaji spavanja, stalne glavobolje, bolovi u telu i napetost mišića. Zatim, promene u apetitu koje često vode ka poremećajima ishrane, stomačne tegobe, probavni problemi, ali i neobjašnjive ili česte prehlade. Takođe, primetan je visok krvni pritisak ili nepravilnosti u otkucaju srca.
Mentalna iscrpljenost dovodi i do promena u ponašanju. Osobe često ne mogu da se opuste, imaju problema sa koncentracijom i teže da se izoluju od drugih. Pojedini se okreću netipičnim, pa čak i rizičnim aktivnostima, dok drugi rešenje za svoj problem traže u alkoholu i psihoaktivnim supstancama.
Kako pobediti mentalnu iscrpljenost?
Prvi i glavni korak jeste da eliminišete osnovni uzrok vaše mentalne iscrpljenosti. Često možemo smanjiti stres tako što ćemo opustiti sopstvena očekivanja. Ne mora sve biti urađeno savršeno – ili uopšte.
Ukoliko, ipak, nije moguće da u potpunosti otklonite ono što vas opterećuje, pokušajte da smanjite vreme koje trošite na to. Odnosno, napravite balans između poslovnih i privatnih obaveza. Nemojte da zaboravite da slušate svoje telo, te da napravite pauzu ili usporite tempo svaki put kada osetite da vam je to potrebno.
Redovna fizička aktivnost pospešuje lučenje hormona sreće tako da podstiče i dobro raspoloženje. Istovremeno, daje vam dodatnu energiju i reguliše san. Zato obavezno pronađite vremena za vežbanje ili, makar, redovnu šetnju. Preporučljivo je da praktikujete i mindfulness tehnike kako biste se ne samo opustili, već i naučili da se izborite sa svim stresnim situacijama.
Isprobavanje novih stvari je još jedan način da pobedimo mentalnu iscrpljenost. Naime, odrasli ljudi retko imaju vremena da započnu neki novi hobi ili otkriju novu veštinu. Upravo izlazak iz zone komfora i smanjenje svakodnevnice uz telefon i TV, pruža vam šansu da naučite nešto novo, ali i da osetite priliv zadovoljstva i mentalne snage.
Nažalost, mentalna iscrpljenost je kompleksni problem, sa kojim se često ne možemo sami izboriti. Zato na vreme potražite i stručnu pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Poremećaji mišljenja
Poremećaji mišljenja predstavljaju svaki poremećaj u spoznaji koji negativno utiče na jezik i misaoni sadržaj, a time i na komunikaciju.
Mišljenje je, prema definiciji, psihička funkcija kojom čovek zadovoljava svoje biološke, socijalne i saznajne potrebe. Naime, koristeći misaone operacije, kao što su komparacija, analiza, sinteza, apstrakcija, konkretizacija i zaključivanje, čovek sagledava svet oko sebe.
Iako mišljenje smatramo normalnom aktivnošću našeg mozga, ono u nekim situacijama može da dovede do neslaganja i nesporazumevanja sa društvom, pa i negativnog ponašanja.
S obzirom da su poremećaji mišljenja česta pojava psihološko savetovalište Sana vam otkriva kako da ih prepoznate.
Poremećaji mišljenja prema formi
Formalni misaoni poremećaj (FTD) je poremećaj oblika ili strukture misli. Poznat je i kao neorganizovano mišljenje, jer dovodi do neorganizovanog govora. Predstavlja jednu od vodećih karakteristika shizofrenije i drugih psihoza. Mada se može javiti i kod poremećaja raspoloženja, demencije i neuroloških bolesti.
Najčešći poremećaji mišljenja prema formi su patološka opširnost, usporeni misaoni tok, ubrzani misaoni tok, misaoni blok, perseveracija, salata od reči.
Patološka, bolesna, opširnost je nemogućnost odvajanja bitnog od nebitnog. Nastaje kao posledica gubitka procene informativne vrednosti misaonog sadržaja, tako da sporedne stvari postaju ciljne. Odnosno, iznosi se niz nevažnih informacija, te ključne misli nestaju, a sadržaj gubi smisao.
Usporeni misaoni tok, baš kao što naziv kaže, karakteriše usporen govor, oskudan i obično vezan samo za određene teme. Izražavanje prati tih, nemodulisan glas. Ovaj poremećaj je čest kod ljudi koji se bore sa depresijom.
Ubrzani misaoni tok predstavlja potrebu za neprestanim pričanjem, sa bujicom reči koje se brzo smenjuju, bez prethodnog završetka misli, tako da se gubi celovitost razgovora. Pored logoreja, može imati i ekstremni oblik koji se ispoljava kao „skok ideja“ (fuga idearum). Ovaj poremećaj se sreće kod maničnih osoba.
Misaoni blok označava prekid kontinuiranog pričanja. Prekid toka pri izlaganju se često javlja i kod osoba koje ne pate od poremećaja mišljenja. Pri čemu nakon podsećanja sagovornika lako vraćaju započete misli. Za razliku od njih, osobe sa poremećajem misaonog bloka, prekid ne mogu da prevaziđu.
Perseveracija je pojava nevoljnog ponavljanja određene reči ili rečenica. Javlja se kao posledica nemogućnosti pamćenja izgovorenih reči, uprkos nastojanjima da se izgovori nešto drugo.
Salata od reči predstavlja izgovaranje potpuno besmislenih i nepovezanih reči i rečenica. U pitanju je najteži oblik poremećaja mišljenja prema formi i vezuje se za shizofreniju.
Poremećaji mišljenja prema sadržaju
U osnovi poremećaja misaonog sadržaja su nenormalna verovanja i ubeđenja, te osoba doživljava višestruke, fragmentirane zablude. Pored shizofrenije, javlja se i pri opsesivno-kompulzivnom poremećaju i maniji.
U ovu grupu spadaju precenjenje ideje, prisilne misli i sumanute ideje.
Precenjenje ideje prepoznaju se po preteranoj zaokupljenosti jednom temom, te se sve drugo ostavlja po strani u razgovoru.
Prisilne, tj. opsesivne misli predstavljaju nametljive, neželjene i ometajuće misli koje se ponavljaju. Osoba je svesna njihovog negativnog efekta, te pokušava da se izbori sa njima, ali bez uspeha. Zbog toga ovaj poremećaj često prati manjak samopouzdanja, stid, pa i anksioznost.
Sumanute ideje su zablude nastale na bolesnoj osnovi. Što znači da nemaju pokrića u stvarnim činjenicama. S obzirom da osoba čvrsto veruje u njih, zalaže se za svoje ideje, bez obzira na drugačije stavove drugih. Ovaj poremećaj se najčešće manifestuje sumanutim idejama o proganjanju, sumanutim idejama ljubomore, sumanutim idejama veličine, hipohondrijskim sumanutim idejama…
Poremećaji mišljenja mogu da naruše kvalitet života, zato potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Šta je eritrofobija?
Eritrofobija je preterani strah od crvenjenja pred drugima.
Svi smo makar jednom u životu iskusili osećaj kada nam lice crveni. Javlja se automatski, kao reakcija borbe ili bekstva, i predstavlja nevoljnu reakciju koju pokreće simpatički nervni sistem. Kada smo anksiozni ili posramljeni, naša tela su preplavljena epinefrinom, poznatim kao adrenalin, koji dovodi do fizioloških simptoma.
Osim što povećava broj otkucaja srca, potiskuje probavni sistem i inhibira bol, epinefrin može delovati i kao vazodilatator na određenim krvnim sudovima. Zbog toga dolazi do širenja krvnih sudova i povećanja protoka krvi i kiseonika kroz određene delove tela, posebno na licu tako da koža na obrazima postaje crvena.
Većina ljudi svesna je da će ovaj neprijatni osećaj brzo nestati. Međutim, postoje oni koji se suočavaju sa preteranim, iracionalnim strahom od crvenila.
Zašto nastaje eritrofobija?
Istraživanja su pokazala da eritrofobija, obično, počinje u ranom detinjstvu. Da bi u tinejdžerskim danima postala izraženija. Nažalost, nisu otkriveni tačni uzroci ovog problema.
Smatra se da je pokretač socijalna anksioznost. Naime, osobe sa socijalnom anksioznošću često se ne osećaju prijatno u društvenim situacijama, čime je veća verovatnoća da će pocrveneti. Samim tim, postoji i izraženi strah da će ih drugi zbog toga osuditi ili ismejati. Strah generalno nije od same reakcije crvenila, već od pažnje koju bi ona mogla privući kod drugih. Crvenilo na licu skreće pažnju drugih, a to je poslednja stvar koju žele ljudi koji pate od socijalne anksioznosti.
Studije pokazuje da eritrofobija može biti i naslednog karaktera. Što znači da je veća opasnost od nastanka ukoliko je već registrovana u porodici.
Kao uzrok navodi se i traumatično iskustvo povezano sa crvenjenjem u prošlosti. Na primer, ako je osoba u detinjstvu bila ismejana zbog crvenjenja, kažnjena zbog toga ili, pak, okvalifikovana kao „slabić“.
Manjak samopouzdanja, takođe, može da pokrene iracionalni strah od crvenjenja. Razlog leži u činjenici da nesigurni ljudi pridaju preteran značaj tuđem mišljenju o sebi samima i skloniji su negativnijim sudovima.
Kako prepoznati strah od crvenjenja?
Najjači simptom straha od crvenila, zapravo, je samo crvenilo. Kako budete primetili da gubite kontrolu nad situacijom, verovatno ćete postajati sve crveniji i crveniji.
Eritrofobija dovodi i do uobičajenih simptoma fobija, kao što su drhtanje, znojenje, ubrzan rad srca, mučnina i otežano disanje. Vremenom, razvija se anksioznost u očekivanju da ćete početi da crvenite. Stalni osećaj brige prate problemi sa koncentracijom i poremećaji spavanja, te nije redak slučaj da počnete da izbegavate određene društvene situacije, a u ekstremnim slučajevima, uopšte izbegavate izlaske iz kuće. Zato se strah od crvenjenja često tumači kao socijalna fobija.
Kako otkloniti strah od crvenjenja?
Eritrofobija utiče na kvalitet života, te je neophodna stručna pomoć.
Osnovu lečenja čini kognitivno bihejvioralna terapija, koja ima zadatak da nauči osobu kako da upravlja svojom eritrofobijom. Ujedno, pomaže da razume svoja osećanja, kao i odgovore na njih, te da može pravilno da postupi kada se ponovo budu javili.
Druga važna metoda jeste terapija izloženosti. Ona uključuje izlaganje strahu u bezbednom okruženju kako bi se preokrenuo odgovor na taj isti strah.
Ukoliko patite od eritrofobije potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Poremećaj kontrole impulsa
Poremećaj kontrole impulsa prema definiciji predstavlja „nesposobnost suzdržavanja od izvođenja nekog poriva ili nagona koji je opasan za druge ili za samu osobu“. Pre izvođenja javlja se rastuća napetost i nervoza, pa i uzbuđenje, dok nakon izvršenja osoba oseća zadovoljstvo i olakšanje.
Prema Dijagnostičkom i statističkom priručniku o mentalnim poremećajima (DSM-IV), poremećaj kontrole impulsa se javlja u različitim oblicima. Najpoznatiji su intermitentni eksplozivni poremećaj, kleptomanija, piromanija, patološko kockanje i trihotilomanija.
Istraživanja pokazuju da se sa njima suočava oko 9 odsto svetske populacije. Pri čemu patološko kockanje, piromanija i intermitentni eksplozivni poremećaj češće pogađaju muškarce, a kleptomanija i trihotilomanija su pre sreću kod žena.
Intermitentni eksplozivni poremećaj
Intermitentni eksplozivni poremećaj predstavlja poremećaj koji karakterišu ekstremni nekontrolisani izlivi besa koji nisu adekvatni situaciji. Prati ih agresivno ponašanje koje često dovodi do uništavanja imovine ili povređivanja druge osobe.
Napadi besa obično traju manje od jednog sata, sa nizom telesnih simptoma, kao što su znojenje, tremor, stezanje u grudima, ubrzano lupanje srca. Da bi nakon završetka napada osoba osetila olakšanje. Kod pojedinih se ubrzo javlja i osećaj krivice.
Poremećaj kontrole impulsa koji dovodi do nelegalnih radnji
Klemptomanija je poremećaj kontrole impulsa koji se manifestuje krađom, koja nije izazvana materijalnom potrebom, već porivom. Na prirodu poremećaja ukazuje i sam naziv. Naime, ime potiče od grčkih reči „kleptein“, što u prevodu znači „krasti“ i mania, tj. „manija“.
U više od polovine slučajeva, klemptomanija se posmatra kao opsesivno kompulzivni poremećaj, a ređe kao poremećaj raspoloženja ili bolest zavisnosti.
Glavni pokretač su preživljena trauma u detinjstvu i loši porodični odnosi, te kleptoman želi time da nadomesti toplinu roditelja koju nije imao tokom odrastanja. Ponekad je povezana i niskim samopoštovanjem i seksualnim nezadovoljstvom.
Poremećaj kontrole impulsa koji je opasnost i za okolinu
Piromanija je namerno i smišljeno podmetanje požara više od jednog puta, koje je izazvano porivom. Osobe sa ovim poremećajem uživaju u svom delu, a često su i opčinjeni požarima, te ih privlači sve u vezi njih.
Iako su mnogi piromani mentalno zaostale ili starije osoba, postoje i oni sa oslabljenom kontrolom impulsa, koja često proizilazi iz osvete ili seksualne frustracije.
Patološko kockanje
Patološko, tj. kompulzivno kockanje se definiše kao preterana, patološka vezanost i nekontrolisani poriv da se uključi ili istraje u ponašanju vezanom za kockanje. Njemu čovek ne može sam da se odupre uprkos štetnim negativnim posledicama, koje neretko podrazumevaju ozbiljne finansijske gubitke i pogoršanje kvaliteta života.
Tačan uzrok za ovaj poremećaj kontrole impulsa nije otkriven, te se posmatra kao kombinacija bioloških, psiholoških i socijalnih faktora. Obično počinje iz radoznalosti, dosade i želje za zabavom. Mada nekima kockanje predstavlja beg od problema. Nije redak slučaj da je pokretač i neki psihički problem.
Trihotilomanija
Trihotilomanija je poremećaj kontrole impulsa koji se manifestuje neodoljivom potrebom da se iščupa sopstvena dlaka. Ovaj poriv nije vezan samo za dlake na glavi, već na čitavom telu. Što znači da uključuje i čipanje brade, obrva, trepavica, malja na grudima, nogama, rukama, ispod pazuha, pa i u stidnoj regiji.
Mnoge osobe sa ovim problemom pokazuju i karakteristične kompulzije kod OKP-a, poput brojanja, proveravanja i pranja, te se trihotilomanija često povezuje sa opsesivno kompulzivnim poremećajem. Taj stav potkrepljuje i činjenica da se često ova 2 poremećaja sreću u jednom porodici.
Pored genetske predispozicije, kao uzročnici se navode i stresni događaji, depresija, anksioznost, kao i hormonske promene, jer se trihotilomanija najčešće javlja u periodu adolescencije.
Ukoliko se suočavate sa nekim poremećajem kontrole impulsa potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više