psiholog Tag

Hipomanija – simptomi, uzroci i lečenje

Hipomanija predstavlja poremećaj raspoloženja koji je po načinu ispoljavanja suprotan depresiji.

Hipomanično raspoloženje je najčešće simptom bipolarnog poremećaja. Nažalost, manično-depresivna psihoza, kako je još poznat poremećaj, pogađa oko 24 miliona ljudi u svetu.

Hipomanična epizoda se obično manifestuje neobičnom veselošću, uzbuđenjem, ekstremnom pričljivošću, smanjenom potrebom za snom..

U narednim redovima, otkrivamo vam koji su to simptomi hipomanije.

Hipomanija – Simptomi

Specifični simptomi koji se doživljavaju tokom hipomanije mogu se razlikovati od osobe do osobe, a takođe se mogu menjati tokom vremena. Primeri hipomaničnog ponašanja i karakteristika uključuju:

• Neprikladno ponašanje, kao što su grube primedbe na nečiji račun.
• Neprimereno oblačenje.
• Hiperseksualnost, koja može uključivati postavljanje neuobičajenih seksualnih zahteva prema partneru.
• Neprikladne seksualne aktivnosti, upuštanje u afere ili trošenje mnogo novca na telefonski seks, pornografiju ili seksualne usluge.
• Preskakanje sa jedne teme na drugu i nepovezane misli.
• Smanjena potreba za snom.
• Nepromišljeno trošenje novca, kao što je kupovina automobila za koji ne postoje finansijska sredstva.
• Rizično ponačanje koje izaziva  lažni osećaj sreće.
• Neobična razdražljivost, neprijateljsko ponašanje ili agresija.

Postavljanje dijagnoze 

Dijagnostikovanje hipomanije zavisi od prisustva kombinacije ključnih simptoma.

Mora postojati uporno i neuobičajeno povišeno, razdražljivo ili eksplozivno raspoloženje praćeno neobično povećanom aktivnošću i energijom tokom većeg dela dana tokom, najmanje četiri dana uzastopno.

Raspoloženje, aktivnost i ponašanja koja su prisutna kod hipomanije jasno se razlikuju od normalnog, svakodnevnog stanja i lako su uočljivi ljudima u okolini.

Nedostatak fluktuacije i postojanosti stanja raspoloženja pomaže u razlikovanju hipomanične epizode ​​od normalne varijacije raspoloženja. Takođe je važno isključiti konzumaciju pojedinih lekova ili rekreativnu upotrebu nedozvoljenih supstanci kao mogući izvor simptoma, pre postavljanja dijagnoze hipomanije.

Hipomanija i manija

Po definiciji, određene karakteristike isključuju dijagnozu hipomanije i često upućuju na maničnu epizodu.

Na primer, simptomi psihoze — kao što su halucinacije ili deluzije — isključuju mogućnost hipomanične epizode. Pored toga, simptomi koji su toliko jaki da značajno ometaju svakodnevno funkcionisanje ili zahtevaju hospitalizaciju smatraju se maničnim.

Dok manične epizode ​​obično traju nedelju dana ili duže i mogu imati ozbiljne uticaje na druge oblasti života, hipomanične epizode ​​su malo kraće (četiri ili više dana) i često nisu dovoljno ozbiljne da utiču na posao, školu ili društveno funkcionisanje.

Bipolarna hipomanija

Da bi se dijagnostikovao bipolarni poremećaj, osoba generalno mora da doživi i depresivne i manične i/ili hipomanične epizode.

Simptomi povezani sa hipomanijom i depresijom bez manije ukazuje na bipolarni poremećaj.

Bipolarna hipomanija se smatra prisutnom kada osoba doživi najmanje tri od sledećih simptoma praćenih stalnim hiper raspoloženjem ili četiri od ovih simptoma a koji su u vezi sa stalnim razdražljivim raspoloženjem:

• Učestvovanje u aktivnostima sa velikim potencijalom za negativne posledice (kao što su trošenje, kockanje, rizično seksualno ponašanje ili rizična finansijska ulaganja).
• Osećaj intenzivne želje ka postizanju određenih ciljeva.
• Stalni nemir (poznat i kao psihomotorna agitacija).
• Mnoštvo ideja ili osećaj da se misli “utrkuju”.
• Grandiozno razmišljanje, što znači nerealne misli o sopstvenim moćima, talentima ili sposobnostima
• Smanjena potreba za snom bez osećaja umora.
• Neuobičajena pričljivost.

Hipomanija i bipolarni poremećaj se dijagnostikuju odvojeno, tako da dobijanje dijagnoze hipomanije ne znači nužno i dijagnozu bipolarnog poremećaja i obrnuto.

Uzroci hipomanije 

Hipomanija se može javiti iz različitih razloga, a neki od njih uključuju:

• Zloupotreba alkohola ili droga. Hipomanija i/ili depresija se javljaju kod 11% osoba koje konzumiraju nedozvoljene supstance i 55% osoba sa oštećenjema koja su nastala usled zloupotrebe istih.

• Promene u obrascima spavanja. Nesanica je povezana sa hipomaničnim iskustvima kod nekih osoba, posebno ako je cirkadijalni ritam konstantno poremećen. Ipak potrebno je više istraživanja da bi se potvrdilo da li problemi sa spavanjem zaista mogu uzrokovati hipomaniju.

• Depresija može biti deo bipolarnog poremećaja, ali može postojati i sama za sebe ili se javiti zajedno sa hipomanijom. U nekim slučajevima, lečenje depresije dovodi do hipomanije. Ovo se naziva hipomanija povezana sa antidepresivima i javlja se kod 0,3% do 22,4% ljudi koji koriste lekove za depresiju.

• Istraživanja na blizancima sugerišu da hipomanija može biti nasledna genetski, pri čemu je ovaj rizik veći za muškarce (59%) nego za žene (29%).

• Stes može biti okidač. Studija koja je uključivala 99 studenata u programu specijalizacije za urgentnu medicinu pokazala je da ne samo da se nivo stresa kod učenika značajno povećao tokom programa, već se i stopa hipomanije značajno povećala. Ova istraživanje sugerišu da viši nivoi stresa mogu doprineti razvoju hipomanije.

 Pojedini lekovi koji služe za lečenje depresije i anksioznosti mogu dovesti do pojave hipomanije.

Lečenje hipomanije

Lečenje se zasniva na kombinaciji farmakoterapije i psihoterapije.

Od lekova se prepisuju antipsihotici i stabilizatori raspoloženja, a u pojedinim situacijama i antidepresivi.

Kognitivno-bihejvioralna terapija ima veliki značaj u lečenju  hipomanije. Zahvaljajujući njoj identifikuju se simptomi i okidači raspoloženja, te se pacijent uči kako da se sa njima “nosi” kako bi umanjio efekte hipomaničnih epizoda.

Ukoliko ste kod sebe ili bliske osobe uočili simptome hipomaničnog raspoloženja potražite pomoć u  psihološkom savetovalištu Sana!

 

Distimija – Hronična depresija

Distimija predstavlja blaži oblik depresije koji traje duži period. Zbog toga se naziva i trajno depresivno raspoloženje ili hronična depresija, a ranije je bila poznata pod nazivom depresivna neuroza.

Prvobitno je distimija smatrana karakternom osobinom, dok danas je u Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje (DSM-IV) svrstana u grupu poremećaja emocija i navedena kao ozbiljno stanje hronične depresije, koje traje najmanje 2 godine.

Prema najnovijim statističkim podacima od ovog oblika depresije pati oko 1,5 odsto svetske populacije. Pri čemu je 2 puta učestalija kod žena. Prvi simptomi se mogu javiti još u detinjstvu. Mada se obično jasno ispoljavaju u 20-im i ranim 30-im godinama.

Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam daje savete kako da prepoznate distimiju.

 Šta dovodi do distimije?

Tačan uzrok distimije nije otkriven. Zbog toga se navodi da nastaje kombinacijom naslednih, bioloških i psiholoških faktora. Svakako, ne treba zanemariti ni okruženje, jer su uticaji iz spoljašnje sredine glavni okidači problema.

Kao kod mnogih bolesti i kod hronične depresije genetika igra važnu ulogu. Naime, istraživanja pokazuju da pojedinci mogu naslediti predispoziciju za razvoj depresivnih stanja. Što znači da je veća verovatnoća da će se kod njih razviti distimija ako je u porodici već registrovan neki oblik depresije.

Kako neurotransmiteri imaju uticaj na misli, osećanja i ponašanje, disbalans u hemiji mozga dovodi do promene raspoloženja. Samim tim stvara pogodne uslove za javljanje hronične depresije. Mada se u izazivače svrstavaju i određene hronične bolesti i lekovi.

Pojedine osobe su preosetljive na dešavanja u okolini što može da uzrokuje distimiju. Takođe, sam pogled na svet, naročito nerealni stavovi o sebi i drugim ljudima predstavljaju moguće pokretače.

Različite stresne situacije i preživljenje traume su vodeći uzročnici. Tu najčešće spadaju razvod, gubitak bliske osobe, bolest, gubitak posla…

 Kako se ispoljava distimija?

S obzirom da distimiju karakterišu blagi simptomi depresije, osoba se sa njima saživi tako da normalno funkcionišu u društvu, te drugi ljudi veoma teško mogu da uoče problem.

Simptomi mogu da traju mesecima, a zatim dolazi do poboljšanja nekoliko dana ili nedelja te deluje kao da se vrti u začaranom krugu tuge i apatije. Ove znake prati bezvolja, praznina, osećaj bezvolje, kao i kompleks niže vrednosti. Vremenom, dolazi do distanciranja od okoline, kao i gubitka interesovanja za hobije, pa i svakodnevne životne aktivnosti.

Prisutni su i hronični umor i nedostatak energije koji vode ka padu koncentracije, problemima sa pamćenjem. Javljaju se i promene u apetitu, koje se najčešće ispoljavaju kroz emocionalno prejedanje.

Osobe mogu da pokažu i sarkastično, nihilistično ponašanje. Dok se pojedini okreću alkoholu i zloupotrebi psihoaktvnih supstanci.

 Kako se leči distimija?

Prvi korak na putu ka izlečenju jeste svest osobe da problem postoji. Postavljanje dijagnoze je kompleksno, pri čemu se moraju isključiti velika depresija, bipolarni poremećaj, OKP, poremećaj ličnosti, kao i određene fizičke bolesti.

Psihoterapija ima veliki značaj u lečenju. Kroz razgovor sa klijentom psiholog može ne samo da utvrdi uzroke hronične depresije, već i da ga podstakne da negativne poglede na svet zameni pozitivnim, kao i da uspešno rešava krize koje mu život donosi.

Distimija narušava normalno funkcionisanje, zato na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.

Kinofobija – Strah od pasa

Kinofobija predstavlja iracionalni strah od pasa. Naziv je dobila od grčkih reči „cyno“ što u prevodu znači „pas“ i „phobos“, tj. „strah“.

U pitanju je specifična fobija, koja je u Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje (DSM-5) svrstana u podgrupu životinjskih fobija.

Iako se strah od pauka smatra najrasprostranjenijom životinjskom fobijom, ni kinofoboju ne treba olako shvatiti. Istraživanja pokazuju da se oko 3 odsto ljudi u svetu sa njom suočava. Problem je dodatno izražen zbog velikog broja kako lutalica, tako i vlasničkih pasa koje srećemo gotovo svakog dana na ulicima, u parkovima i drugim mestima.

S obzirom da kinofobija otežava normalno funkcionisanje psihološko savetovalište Sana vam skreće pažnju na moguće pokretače problema.

Šta izaziva strah od pasa?

Kinofobija se obično javlja u detinjstvu. Mada nije isključeno da se pojavi i u kasnijim godinama pod uticajem različitih bioloških, genetskih, psiholoških i faktora okoline.

Glavni pokretač smatra se traumatično isksutvo, koje može biti lično, indirektno ili informativno. Lično iskustvo podrazumeva negativni susret sa psom kao što je ujed. Indirektno je, zapravo, iskustvo posmatranja kada vidite da je neku osobu krvoločki napao pas. Dok se informativno sastoji u prenošenju susreta drugih ljudi sa psima ili čitanja u novima o tome. Često se roditelji služe ovim kako bi zaplašili decu ili, pak, preneli svoje strahove, čime se stvaraju uslovi za ravoj kinofobije.

Istraživanja pokazuju da strah od pasa ima genetsku osnovu. Što znači da je veća verovatnoća da će javiti ukoliko je u porodici već registrovana neka vrsta fobije. Takođe, veću sklonost ka njenom razvoju imaju ljudi koji pate od drugih psihičkih problema, kao što su depresija, generalizovana anksioznost, opsesivno-kompulzivni poremećaj.

‌‌Pokretači mogu biti i promene u funkciji mozga, kao i sam sklop ličnosti.

Simptomi i okidači kinofobije

Osobe koje pate od kinofobije ispoljavaju simptome straha kada ugledaju psa, čak i ako je na povodcu ili u ograđenom prostoru. Kod pojedinih ljudi dovoljno je da čuju lajanje ili da ugledaju sliku psa, dok je nekima okidač i samo razmišljanje o psima.

Karakteristični simtpomi su znojenje, drhtanje, otežano disanje i ubrzani rad srca. Zatim, mučnina vrtoglavica, uznemireni stomak.

Fizičke simptome prate emocionalni. Tu spadaju napadi panike, anksioznost, osećaj gubitka kontrole. Zbog toga se javlja i potreba da se izbegnu sve situacije u kojima postoji mogućnost da se susretnu sa psima. Kao posledica toga nastaje socijalna distanca. Vremenom, mogu se razviti i depresija pa i suicidne misli.

Kako se leči kinofobija?

Nažalost, samo 10 odsto ljudi koji imaju iracionalni strah od pasa potraži pomoć stručnjaka. Što je velika greška, jer on neće nestati sam od sebe.

Psihoterapija ima važnu ulogu u rešavanju kinofobije. Pri čemu se primenjuje više metoda. Terapija izloženosti je najčešći tretman. Kao što naziv kaže, obuhvata postepeno izlaganje objektu straha, u ovom slučaju psima. U početku se predlaže gledanje video zapisa i fotografija na kojima su psi, da bi se prešlo na direktni kontakt sa njima.

Kognitivno bihejvioralna terapija je druga metoda koja se koristi u lečenju. Cilj ovog pristupa jeste razvijanje osećaja kontrole nad svojim mislima i emocijama, kao i napuštanje nerealnih razmišljanja.

Oslobodite se straha od pasa, kontaktirajte psihološko savetovalište Sana.

Ergofobija – Strah od rada

Ergofobija predstavlja iracionalan i intenzivan strah od rada ili obavljanja poslovnih zadataka. Na to ukazuje i sam naziv koji potiče od grčkih reči “ergon”, što znači rad, posao i “phobos”, tj. strah.

Strah od posla se može opisati i kao opšti strah od preuzimanja odgovornosti pri radu. Pri čemu nije vezan za objekat ili osobu. Često dolazi i u kombinaciji sa drugim strahovima i poremećajima, kao što je strah od donošenja pogrešnih odluka, socijalna fobija, generalizovani anksiozni poremećaj.

Iako se smatra posledicom modernog doba, ergofobija je, zapravo, bila poznata još u davna vremena, ali je smatrana lenjošću. Tako ju je William Upson definisao kao “umetnost lenjosti” i “morbidnog straha ili mržnje prema radu”. Kada je 70-ih godina uveden burn out sindrom tumačena je kroz odlike sagorevanja na poslu.

Odnosno, kroz fizičku i emocionalnu iscrpljenost, povezanu sa negativnim stavovima koji proističu iz intenzivnih interakcija u radu sa ljudima. Da bi danas bila posmatrana kao zasebni problem.

S obzirom da poslovni svet čini važan deo života svakog odraslog čoveka psihološko savetovalište Sana vam otkriva kako da prepoznate ergofobiju.

Šta izaziva strah od rada?

Ergofobija se javlja kako kod ljudi koji su već bili u radnom odnosu, tako i kod onih koji nikada nisu radili. Obično se povezuje sa traumatičnim iskustvo na poslu. Uznemiravanje, zlostavljanje, mobing od strane nadređenih, povreda na radu – samo su neki od čestih pokretača. Mada uzročnik može biti i trauma iz detinjstva.

Kao okidač se navodi i strah od odbijanja. Naime, osobe koje su iznenada dobile otkaz ili više puta odbijane na intervijuima razvijaju fobiju od zapošljavanja. Takođe, shizofrenija je u pojedinim sitacijama  okidač, jer ona dovodi do straha od društvenih situacija, samim tim onemogućava obavljanje posla.

Pojedini lekovi, stres, kao i problemi sa spavanjem mogu biti pokretači problema. Veći rizik od razvoja ergofobije imaju depresivne osobe.

Kako prepoznati strah od posla?

Osoba koja pati od ergofobije ispoljava anksioznost na poslu. Već pri samoj pomisli na rad mogu se javiti napadi panike. Imajući ovo u vidu ne čudi što na sve načine se trudi da izbegne odlazak na posao.

Uz nelagodu prisutni se i fizički simptomi, kao što su vrtoglavice, mučnine, preznojavanje, lupanje srca. Zatim, potreba da se traži smisao u svemu, osećaj da treba pobeći iz trenutne situacije. Vremenom se može razviti i depresija, te se stanje dodatno komplikuje.

Nije redak slučaj da osoba koja se suočava sa strahom od posla krene sa prekomernom upotrebom alkohola, lekova ili nekih drugih ilegalnih psihoaktivnih supstanci, te su bolesti zavisnosti česti pratioci ove fobije.

Kako ergofobija utiče na celokupni život?

Baš kao svaka druga fobija, tako i strah od posla narušava kvalitet života. U ovoj situaciji je problem dodatno izražen jer direktno utiče na finansije i nemogućnost održavanja kontakta sa ljudima. Što za posledicu može imati loše prodične odnose, pa i rastanak.

Ergofobija je problem koji ne treba olako shvatiti, jer je za lečenje potrebna pomoć psihologa. Zato ako ste primetili kod sebe ili bliske osobe neki od njenih simptoma kontaktirajte psihološko savetovalište Sana.

Anksioznost na poslu

Anksioznost na poslu predstavlja patološko stanje koje karakteriše neprijatno osećanje strepnje, odnosno iščekivanja da će se nešto loše dogoditi tokom radnog dana. Odnosno, u pitanju je preterani osećaj stresa, nervoze, nelagode ili napetosti u vezi sa poslom, što može biti povezano sa učinkom na poslu, interakcijama sa saradnicima ili čak javnim govorom.

Posao je sastavni deo života svakog čoveka, a težnja da se napreduje je osnovna pokretačka snage razvoja ličnosti. Imajući ovo u vidu ne čudi što je stres na poslu postao svakodnevna pojava. Zapravo, sasvim je normalno da u određenim poslovnim situacijama osetite nervozu i strepnju. Važna prezentacija, razgovor za povišicu, sklapanje nove saradnje, bliženje roka za važan projekat – samo su neke od njih.

Međutim, problem nastaje kada ovi simptomi postanu toliko intenzivni i neprilagođeni da otežavaju obavljanje poslovnih obaveza, pa i funkcionisanje van radnog mesta.

S obzirom da anksioznost na poslu pogađa oko 40 odsto odraslog stanovništva psihološko svetovalište Sana vam otkriva kako da prepoznate simptome.

Zašto nastaje anksioznost na poslu?

Anksioznost na poslu može biti uzrokovana različitim karakteristikama radnog okruženja. Najčešće su to stalni konfliti u radnom okruženju, negativan odnos sa saradnicima i zahtevni šefovi. Mada je mogu izazvati i česti prekratki rokovi za obavljanje zadataka, stalni prekovremeni rad, nepredvidivi radni dani, kao i rad u izuzetno brzom i konkurentnom okruženju. Nedovoljni podsticaj od strane nadređenih i nedovoljna nagrada za postignute rezultate, posebno mala plata i loše beneficije, takođe, se svrstavaju u vodeće pokretače.

Na ovaj poremećaj utiču i individualne karakteristike same osobe i druge okolnosti iz njenog života. Zbog toga nije redak slučaj da se javi kod osoba koje se suočavaju sa privatnim brigama. Zatim, kod osoba koje imaju kompleks niže vrednosti, posttraumatski stresni poremećaj, socijalnu fobiju, opsesivno kompulsivni poremećaj, generalizovani anksiozni poremećaj ili pate od nekog drugog poremećaja.

Kako se ispoljava anksioznost na poslu?

Preterana ili iracionalna zabrinutost za radne zadatke i nervoza zbog njih su karakteristični znaci anksioznosti na poslu. Ovi simptomi se mogu javiti i primanjem poslovnih poruka ili poziva, pa i pri samoj pomisli na posao.

Osobe koje pate od anksioznosti na poslu imaju problema sa spavanjem i sa koncentracijom u toku radnog dana. Preterano reaguju na pojedine situacije na poslu i previše su fokusirani na negativne aspekte svog posla. Prate ih i prokrastinacija, tj. stalno odlaganje izvršenja poslovnih obaveza i zadataka, kao i izbegavanje sastanaka i novih projekata.

Anksioznost na poslu se manifestuje i somatskim simptomima, kao što su glavobolje, lupanje srca, vrtoglavice, suvoća ustiju i uznemireni stomak.

Kako se boriti sa anksioznošću na poslu?

Anksioznost na poslu ne treba olako shvatiti, jer može da utiče na celokupni život. Zato je veoma važno da na vreme prepoznate uzročnike problema i naučite kako da se sa njima izborite.

Stručnjaci savetuju da je dobra organizacija na poslu ključna za eleminisanje anksioznosti. Pri čemu je neophodno da u toku rada pravite mikro pauze kako biste poboljšali koncentraciju. Nikako nije preporučljivo da preuzimate previše zadataka, kada znate da nećete stići da ih obaviti, jer će vas oni odvesti u stalni prekovremeni rad.

Ukoliko ne možete sami da se izborite sa anksioznošću na poslu potražite stručnu pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.

 Kompleks niže vrednosti

 Kompleks niže vrednosti predstavlja osećaj neadekvatnosti koji je rezultat preterano snažnog, nerealnog i nekonstruktivnog potcenjivanja sopstvenih sposobnosti i vrednosti. U pitanju je kombinacija pogrešnog uverenja pojedinca da nije u stanju da se nosi sa nekim aspektom života zbog stvarnog ili zamišljenog fizičkog ili psihičkog nedostatka.

Pojam je uveo u psihologiju Alfred Adler. Na osnovu njega ovaj austrijski psihijatar je objašnjavao mnoge psihopatološke pojave. Međutim, i pre zvaničnog prihvatanja u naučnim krugovima mnogi stručnjaci su u drugačijoj formi koristili kompleks niže vrednosti. Tako ga je Pierre Janet nazvao osećanjem nepotpunosti.

Ideja o kompleksu niže vrednosti pojavljuje se i u delima Sigmunda Freuda, a povremeno ga je koristio i njegov kolega Carl Jung. Dok se u modernoj literaturi danas koristi češće termin „manjak samopouzdanja“.

 Zašto nastaje kompleks niže vrednosti?

Brojni faktori utiču na razvoj ovog kompleksa. Prema mišljenju jedne grupe stručnjaka genetika igra važnu ulogu. To znači da ima nasledni karakter.

Ipak, kao vodeći faktori se navode sklop ličnosti i uticaj okruženja. Pre svega, veliki uticaj imaju stilovi roditeljstva kojima je osoba bila izložena kao dete. Ako su roditelji bili autoritarni, tj. težili potpunoj kontroli tako da su mališani bez pogovora morali da slušaju njihova naređenja, postoji velika verovatnoća da će dete imati problem sa samopouzdanje, samim tim i kompleksnom niže vrednosti.

Fizičke osobine, poput, mucanja, niske fizičke snage, disproporcije tela, lošeg vida ili sluha mogu da budu uzročnici problema. Takođe, loši uslovi života, pa i rasa i nacija se navode kao česti faktori.

Kompleks niže vrednosti neretko izazivaju drugi psihički poremećaji. Posebno izbegavajući poremećaj ličnosti i granični poremećaj ličnosti. Dok depresija i anksioznost stvaraju povoljne uslove za nisko vrednovanje sebe.

 Kako prepoznati kompleks niže vrednosti?

Niska slika o sebi i svojim kvalitetima, kao i nedostatak samopoštovanja jasni su znaci kompleksa niže vrednosti. Prate ih nedostatak motivacije, briga, osećaj neadekvatnosti. Takođe, osobe sa ovim kompleksom se često osećaju bespomoćno i psihički slabo. Imaju izraženu krivicu za svoje izbore i postupke, ali su i preosetljivi na kritiku.

Primetan je i nedostatak kontakta sa drugima, kao i tiši glas tokom razgovora. Nije redak slučaj da se jave problemi sa spavanje.

Ponekad ljudi sa kompleksom niže vrednosti pokazuju znake preteranog samopouzdanja ili narcisoidnosti. Zapravo, oni nedostatak samopouzdanja prikrivanju arogantnim, oholim ponašanjem, tražeći mane drugima.

Problemi u očuvanju ljubavni veza još jedan su karakteristični znak ovog kompleksa. Razlog za to jeste izraženo osećanje da su nedostojni voljene osobe, ali i stalna kontrola.

 Efekti kompleksa niže vrednosti

Kompleks inferiornosti, kako se još naziva, ostavlja traga na svaki aspekt života. Osobe koje pate od njega ne mogu da napreduju u školi i na poslu, jer imaju strah od donošenja pogrešnih odluka. Ukoliko postignu uspeh ne ističu da je za to zaslužan njihov naporan rad i sposobnosti. Čak i u ljubavnim odnosima osećaju se podređeno, te prihvataju želje partnera, žtrvujući ponekad svoje lične potrebe i ciljeve.

Nažalost, kompleks niže vrednosti mogu da prate i samoubilačke ideje, te ga nikako ne treba olako shvatiti. Već na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.

Posesivnost – Kada je potrebno potražiti pomoć psihologa?

Posesivnost predstavlja potrebu jedne osobe da za sebe veže drugu. U pitanju su autodestruktivna osećanja, misli i ponašanje koje proističu iz straha, nepoverenja i nesigurnosti.

Najčešće se sreće kod emotivnih partnera, a može biti dobronamerna (benigna) i zloćudna (maligna).

“Benigna” posesivnost se javlja kod osoba koje su željne ljubavi jer je u detinjstvu nisu dobijali u dovoljnoj meri. Zbog toga su nesigurni u sebe, te smatraju da ne zaslužuju ljubav, da će biti odbačeni, ostavljeni, iznevereni, povređeni ili prevareni.

Za razliku od nje “maligna” posesivnost je izraz psihopatsko-narcističkih crta ličnosti, koje su vezuju za određene poremećaje ličnosti. Kod ove vrste, pojedinac želi da ima potpunu kontrolu nad drugom osobom – počev od oblačenja, pa do kontakta sa ljudima, uključujući i bliske prijatelje i rodbinu.

Zašto se javlja posesivnost?

Strah od samoće i gubitka voljene leži u osnovi posesivnosti. Obično vuče korene iz detinjstva, tj. zanemarivanja od strane roditelja, koje stvara manjak samopouzdanja, ličnu nesigurnost i prenisko samopoštovanje.

Pojedini stručnjaci tvrde da posesivnost može biti nasledna. Što znači da genetika igra važnu ulogu u njenom razvoju. Ipak, većina njih je mišljenja da je ona stečeno ponašanje, koje je preuzeto od jednog roditelja.

Međutim, posesivnost, ponekad, ima dublje korene. Naime, u nekim slučajevima uzrok je granični poremećaj ličnosti. Neretko se vezuje za paranoidni poremećaj ličnosti, odnosno za osećaj prisustva pretnje od strane drugih, iako nema realnih dokaza za takva uverenja.

Da li je posesivnost isto što i ljubomora?

Bez obzira što se i posesivnost i ljubomora sreću u ljubavnim odnosima ne treba ih poistovećivati.

Ljubomora predstavlja zabrinutost da će nas voljena napustiti. Za njeno javljanje potrebna je realna osnova koju osoba vidi kao opasnost u vezi. S obzirom da je svako od nas makar jednom u životu osetio ljubomoru, ona se smatra normalnom emocijom.

Posesivnost je u izvesnoj meri anksiozni problem, te se mogu javiti i napadi panike. Razvija se iz nerealistične procene pojedinca da može biti ostavljen ili prevaren tako da u svemu vidi znake opasnosti. Čak je u stanju da realnost sagleda na drugačiji način kako bi potvrdila da postoje dokazi u ono što sumnja.

Imajući ovo u vidu posesivnost se opravdano smatra “najštetnijom emocijom” koja narušava kako psihičko, tako i fizičko zdravlje oba partnera.

Kako prepoznati posesivnost?

Preterana sumnjičavost je karakteristično ponašanje posesivnih osoba. Prate je stalno ispitivanje partnera, proveravanje u toku dana, pa i pretraživanje ličnih predmeta kako bi otkrili znake prevere ili bilo koje vrste emotivne izdaje.

Posesivci su vešti manipulatori. Kako odlično igraju toplo – hladne psihološke igrice, voljena osoba vremenom gubi lični identitet, te se u potpunosti podređuje njima i dopušta da joj sloboda bude ograničena.

Često menjaju raspoloženja, a mogu se ponašati i nepredvidivo. Neretko, ispoljavaju i agresivnost, bilo verbalno, bilo fizički, što vodi u dublji problem koji nikako ne treba zanemariti.

Ukoliko ste primetili da se vaš partner ponaša posesivno, nemojte dopustiti da vam naruši život, već na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana. Klinički psiholog Mr Ana Gligorić ima iskustva i u partnerskom savetovanju.

Izbegavajući poremećaj ličnosti

Izbegavajući poremećaj ličnosti predstavlja vrstu poremećaja koji karakteriše osećanje tenzije, nesigurnosti i inferiornosti. U pitanju su trajni obrasci ponašanja koji se razvijaju iz potrebe da se osoba dopadne drugima i da bude prihvaćena od strane drugih ljudi.

Problem je uočen još početkom 20. veka. Na osnovu pacijenata koji su patili od ovog poremećaja, švajcarski psihijatar Eugen Bleuler je 1911. godine prvi opisao simptome u svom delu “Dementia Praecox: Or the Group of Schizophrenias”. Međutim, naučnici su u početku izbegavajuće i šizoidne obrasce često mešali, pa i poistovećivali ih, sve dok nemački psihijatar Kretschmer 1921. nije napravio jasnu razliku.

S obzirom da poslednja istraživanja pokazuju da izbegavajući poremećaj ličnosti pogađa oko 2,2 odsto svetskog stanovništva psihološko savetovalište Sana vam skreće pažnju kako da ga prepoznate.

Zašto nastaje izbegavajući poremećaj ličnosti?

Tačan uzrok do danas nije jasno definisan. Zbog toga se smatra kombinacijom socijalnih, genetskih i psiholoških faktora. Pojedini stručnjaci ističu da nasledni karakter, te je veća verovatnoća da se javi kod ljudi u čijoj porodici je već registrovan. Mada ova tvrdnja nije dokazana.

Glavni pokretači su, zapravo, faktori iz okruženja. Posebno oni iz detinjstva igraju važnu ulogu. Zapostavljanje od strane jednog roditelja, odbacivanje, partnerske svađe pred decom, samo su neki od uzročnika. Deca iz ovakvih porodica u kasnijim godinama, kada treba da pronađu partnera, ispoljavaju strah zbog prošlog iskustva roditeljskog ili vršnjačkog odbijanja.

U pogledu psiholoških faktora, temperament deteta, kao i razvoj ličnosti, mogu biti presudni izazivači izbegavajućeg poremećaja ličnosti.

Karakteristike izbegavajućeg poremećaja ličnosti?

Hronični osećaj neadekvatnosti i ekstremna osetljivost na tuđe mišljenje karakteristični su znaci. Osobe sa ovim poremećajem sebe vide kao neprikladne te izbegavaju kontakte sa ljudima kako ne bi bile odbačene ili ponižene. Dok se u kontaktu sa novim, nepozantima, javlja anksioznost, pa i napadi panike.

Stid je još jedna karakteristika poremećaja, a često ga prati i manjak samopouzdanja. Iz straha da će biti ponovo napušteni ne žele da izgrade dublje odnose, a zbog strah od kritike neradno preuzimaju stvari na svoju odgovornost i ne uključuju se u nove aktivnosti.

Nije redak slučaj da se jave simptomi određenih fobija, kao što su agorafobija, socijalna fobija i hipohondrija. Upravo ove fobije dodatno vode izbegavanju kontakta sa ljudima.

Kako se leči izbegavajući poremećaj ličnosti?

Kako se manifestuje kaodugotrajan obrazac ponašanja izbegavajući poremećaj ličnosti se najčešće dijagnostikuju u odraslom dobu. Ipak, to ne znači da je izlečenje nemoguće, već je čitav proces znatno duži.

Vodeći deo lečenja se zasniva na psihoterapiji. Ona ima zadatak da promeni godinama iskrivljene obrasce mišljenja, osećanja i ponašanja, Istovremeno, da pomogne osobi da sagleda stvarnu sliku sveta oko sebe, te da razvije adekvatniji pristup rešavanju problema, koji polazi od novoizgrađenih uverenja o sopstvenoj adekvatnosti.

Lečenje ljudi sa ovim poremećajem je najefikasnije kada su i članovi porodice uključeni. Što znači da je pored individualne, neophodna i porodična terapija.

Izbegavajući poremećaj ličnosti može da naruši kvalitet života, zato na vreme potražite pomoć kliničkog psihologa Mr Ane Gligorić u psihološkom savetovalištu Sana.