Zašto mnogi dožive razvod nakon 7 godina braka?
Razvod nakon 7 godina braka je česta pojava među parovima širom sveta.
Svako od nas stupa u brak sa idejom da će trajati do kraja života. Nažalost, realnost je nekad sasvim drugačija od bajke koju smo zamišljali na dan venčanja. Preljuba, udaljavanje, različiti stavovi, pa i egzistencijalna pitanja – samo su neki od problema koji stvaraju konflikte u vezi.
Iako se mnogi od njih mogu rešiti dobrom komunikacijom među partnerima, u pojedinim slučajevima razvod je neminovnost.
Zašto je 7. godina braka kritična za razvod otkriva vam u ovom blogu psihološko savetovalište Sana.
Psihološki fenomen ili mit?
„Sedmogodišnji svrab“ je termin koji se koristi za razvod nakon 7 godina braka. Prvi put je upotrebljen sredinom 20. veka. Naime, film pod istoimenim nazivom („The Seven Year Itch“) sa Marilyn Monroe u glavnoj ulozi pojavio se 1955. godine. Ključna tačka radnje je muškarac koji žudi za ženama sa kojima nije oženjen. Obrazloženje za njegovo ponašanje daje psihijatar koji navodi da svi muškarci varaju svoje žene u sedmoj godini braka.
Popularnosti termina doprineli su i statistički podaci. Prema američkom Nacionalnom centru za zdravstvenu statistiku postoji prosečna medijana trajanja braka tokom vremena. Godine 1922. srednje trajanje braka koji je okončan razvodom iznosio je 6,6 godina. Pet decenija kasnije iznosilo je 7,5 godina. 1990. godine srednje trajanje je bilo 7,2 godine. Iako podaci mogu da variraju iz godine u godinu, prosečne vrednosti ostaju relativno blizu granice od 7 godina.
Na osnovu toga donet je zaključak da postoji obrazac niske stope razvoda na početku veze, koja vremenom raste sve dok ne dostigne vrhunac, a zatim ponovo pada.
Od „medenog meseca“ do rutine suživota
Partnerski odnosi prolaze kroz različite faze. U početku, svi se suočavamo sa fazom zaljubljivanja. S obzirom da u ovom periodu svet posmatramo kroz „ružičaste naočare“ dolazi do idealizovanja partnera. Da je ljubav slepa najbolje potvrđuje zaljubljenost kada ne primećujemo mane druge polovine.
Međutim, vrlo brzo dolazi do realnosti izazvane dogovaranjem o svakodnevnom životu. Tada par mora da uspostavi pravila i rutine koje će obezbediti izvesnu stabilnost, red i sigurnost. Na ovaj način neće morati stalno da pregovara o svim detaljima. Samim tim svešće nesuglasice i svađe na minimum.
Treba napomenuti da neki parovi nikada ne prevaziđu ovu fazu, te se javljaju problemi u partnerskim odnosima. Posledica toga jesu stalne svađe, jer ne mogu da ispune međusobna očekivanja ili se ne mogu uklopiti u zajednički životni stil.
Upravo brojne studije sugerišu da se zadovoljstvo u braku značajno smanjuje nakon prve godine, što je uglavnom zbog sukoba izazvanih zajedničkim životom. Da bi u krajnjoj meri nastupio razvod nakon 7 godina braka.
Znaci da se bliži razvod nakon 7 godina braka
Svaki par i svaka osoba je drugačiji, ali obično dođe vreme kada neko počne da dovodi u pitanje pravila, navike i rutine koje su uspostavljene u vezi. Dođe vreme kada se čini da stvari koje su funkcionisale ne odgovaraju. Ono što je bilo efikasno postaje dosadno.
Kriza sedme godine se odnosi upravo na taj osećaj da smo zarobljeni u životu koji smo stvorili. Počinjemo da shvatamo da nas ono što nam se ranije dopadalo kod partnera sada izluđuje.
Osoba koju smo ranije smatrali pouzdanom, posvećenom i čvrstom sada može izgledati kruto i nefleksibilno. S druge strane, osoba koju smo smatrali spontanom i zabavnom može početi da izgleda nepromišljeno ili čak dramatično. Počinjemo da vidimo partnera, vezu i način života drugačijim očima, tj. kritičnijim pogledom.
Nezadovoljstva i frustracije počinju da se izražavaju kroz sve žešće rasprave, emocionalno, pa i socijalno distanciranje. Neki ljudi mogu doživeti potpuno otuđenje, jer se ne prepoznaju u toj vezi niti se identifikuju sa svojim životnim stilom. Zbog toga često sebi postavljaju pitanje: „Šta ja radim ovde“.
Ovaj period može da karakteriše i prevara jednog od partnera. Vanbračna veza predstavlja, zapravo, beg iz situacije koja može biti psihički zagušljiva.
Razvod nakon 7 godina braka možete izbeći porodičnom psihoterapijom. Zato na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Otelo sindrom -Patološka ljubomora koju ne treba olako shvatiti!
Otelo sindrom predstavlja patološku ljubomoru koja je poznata i kao morbidna ili deluziona ljubomora.
Ljubomora je prirodan odgovor na osećaj straha od gubitka drage osobe. Za razliku od normalnog, patološki oblik se javlja kada ne postoji objektivan razlog, niti naznake da je opstanak veze doveden u opasnost. To znači da je osoba zaokupljena mišlju da je partner neveran, bez jasnih dokaza za to. Pri čemu često potkrepljuje svoje tvrdnje naizgled normalnim, svakodnevnim događajima.
Otelo sindrom nije samo vrsta ljubomore, već se smatra podtipom deluzionalnog poremećaja. Naziv potiče od Šekspirovog junaka Otela. Ovaj mornar iz Venecije postaje sumnjičav zbog navodne prevare svoje supruge, Dezdemone. Ljubomora ga toliko izjeda da na kraju odlučuje da ubije suprugu, a zatim izvrši samoubistvo.
Termin je prvi put upotrebio britanski psihijatar Džon Tod 50-ih godina. Primetio je da se sa patološkom ljubomorom više „bori“ jači pol i to u odnosu 60 prema 40. Neretko ona može da dovede do ozbiljnih posledica.
Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva kako na vreme da prepoznate njene simptome.
Zašto se javlja Otelo sindrom?
Tačan uzrok nije otkriven. Tod je, čak, primetio da se Otelo sindrom razvija sasvim spontano ili na bazi psihičkih stanja.
Važnu ulogu igra genetika. Odnosno, postoji veća verovatnoća da će se razviti ukoliko u porodici postoje već registrovani slučajevi mentalnih poremećaja, uključujući i patološku ljubomoru.
Kao uzročnici navode se i određena psihička stanja, poput shizofrenije. Mada može biti i posledica traume iz prethodnih veza ili iz odnosa sa roditeljima u detinjstvu.
Otelo sindrom je, ponekad, pratilac neurodegenerativnih bolesti. Posebno Alchajmerove bolesti ili Parkinsonove bolesti. To znači da pokretač može biti fiziološke prirode. Često se razvija i tokom alkoholizma i zavisnosti od kokaina.
Kako prepoznati Otelo sindrom?
Okidači se razlikuju među polovima. Tako je za muškarce najjači okidač seksualna nevera, a kod žena to je emocionalna nevera. Ipak, simptomi su isti.
Sumanute ideje neverstva su karakateristični znaci. Prate ih stalno preispitivanje partnera, sumnje u njegovu aktivnost i traženje dokaza o prevari. U pojedinim slučajevima dolazi i do uhođenja.
Deluzije mogu biti toliko izražene da se analizira partnerovo ponašanje iz davne prošlosti. Tako, na primer, osmeh koji je voljena osoba uputila nekom drugom sada postaje znak neverstva.
Osobe koje pate od patološke ljubomore često ispoljavaju i znake depersonalizacije. Odnosno, smatraju da se partner promenio fizički i psihički. Takođe su impulsivnog karaktera, a u krajnjoj meri se javlja i agresivnost.
Na osnovu ovih simptoma Otelo sindrom se razvija kroz 3 režima. Prvo je režim „detektiva“. U njemu je sva pažnja usmerena na traženje dokaza neverstva. Sledi režim „agresora“. U ovoj fazi na različite načine vrši se pritisak na partnera da prizna grešku. Poslednji je režim „manipulatora“. Igrajući igru „žrtve“ manipulator pokušava da na sažaljenje „izvuče“ priznanje.
Tretman za Otelo sindrom
Patološku ljubomoru ne treba olako shvatiti. Posebno kada se zna da ima nepredvidiv karakter, te partner nikada sa sigurnošću ne može da zna kada će doći do eskalacije.
Da bi se izbegle opasne situacije neophodna je stručna pomoć. Ona uključuje ne samo indvidualnu terapiju, već i porodičnu psihoterapiju.
Ukoliko ste primetili kod partnera neki od navedenih simptoma kontaktirajte psihološko savetovalište Sanu.
Pročitaj Više
Kriza u braku zbog ljubomore
Kriza u braku zbog ljubomore je problem velikog broja parova.
Ljubomora je vrsta straha, koji se javlja kada jedan od partnera proceni da postoji opasnost da osoba koju on/ona voli zavoli nekog trećeg.
To je veoma složeno osećanje koje odaje nesigurnost i najčešća je pretnja opstanku veze ili braka, a neretko prerasta i u patološko stanje sa po nekada tragičnim posledicama. Postoje razne vrste ljubomore: patološka, seksualna, racionalna, iracionalna, romantična ljubomora….
Kriza u braku zbog ljubomore – Šta je ljubomora?
Ljubomora je složena emocija koja obuhvata spektar osećanja kao što su: sumnja, bes, neprijateljsko ponašanje, strah i osećaj poniženja.
Ona pogađa većinu ljudi, bez obzira na njihov uzrast, pol i seksualnu orijentaciju. Ljubomora se rađa u onom trenutku kada partner uoči pretnju od strane treće osobe. Najčešće se javlja kada je jedan od partnera više otvoreniji ili sklon uspostavljanju kontakata sa drugim osobama, što kod drugog partnera može da se tumači drugačije i da izazove strah od gubitka partnera ili veze.
Ko više iskazuje ljubomoru, muškarci ili žene?
I muškarci i žene podjednako osećaju ljubomoru. Neki dokazi ukazuju na to da u kontekstu romantičnih veza muškarci osećaju veću ljubomoru na seksualno neverstvo, dok žene imaju tendenciju da budu ljubomornije na emocionalno neverstvo.
Ljubomoran muškarac može da pokazuje jasne, ali i prikrivene znakove ljubomore. Mala doza ljubomore kod muškarca može se učiniti simpatičnom, ali ozbiljno ljubomoran muškarac vema lako može da se pretvori u nasilnika.
Ljubomora u braku je toksična emocija koja, ako se zanemari, može da uništi brak. Njeni uzroci mogu se potražiti još u ranom detinjstvu ili kao posledica negativnih iskustava iz prethodnih veza.
Kako prepoznati patološku ljubomoru?
Patološka ljubomora nije sakrivena, ne drži se za sebe i vrlo je jasna. Osobe koje su patološki ljubomorne su preopterećene i preokupirane mislima o tome da ih njihov partner vara. Najčešće za tako nešto uopšte nemaju dokaze, a ni opravdane razloge, već se njihova ljubomora zasniva na pogrešnim uverenjima. Svoju brigu pravdaju preteranom ljubavlju prema partneru.
Ova vrsta ljubomore je zapravo psihološki poremećaj i pored opsesivnih misli koje se javljaju, uključuje i neke neprihvatljive i prenaglašene radnje koje narušavaju stabilnost jedne veze.
Kriza u braku zbog ljubomore – Kako održati vezu ili brak?
U vezi je neophodna optimalna distanca između partnera, kako bi svako imao prostor za svoja lična interesovanja. Ukoliko ovaj prostor ne postoji, većina veza i brakova veoma teško opstaje.
Za uspostavljanje dobrih partnerskih odnosa potrebno je da oba partnera rade na njemu.
Prvi korak u rešavanju ovog problema je razgovor sa partnerom, jer se svaki uspešan odnos bazira na poverenju.
Osluškujte ga i pokušajte da saznate šta je podstaklo takvo osećanje kod nje/njega. Potrudite se da ga uverite da je vaša ljubav iznad svega i da ne postoji treća osoba koja bi mogla da je pokvari.
Ako ne možete sami da prevaziđete ljubomoru – potražite pomoć!
Ukoliko vam je potrebna pomoć, jer imate poteškoća da se sami nosite sa ljubomornim mislima, razgovor sa psihoterapeutom može biti od velike pomoći.
Zanemarivanje problema i njegovo “stavljanje pod tepih” može dovesti do ozbiljnih stanja kao što su: opsesivne misli, kompulzivna ponašanja, problematična ponašanja u smislu proganjanja partnera… Ljubomora takođe utiče i na svakodnevni život i sprečava normalno funkcionisanje.
Toksične veze koje su zasnovane na nepoverenju vode u propast celu porodicu, a neretko i deca ispaštaju. Ne dozvolite da vaša ljubomora uništi brak, već na vreme kontaktirajte psihološko savetovalište Sana.
Pročitaj Više
Sindrom “kuvane žabe”
Sindrom kuvane žabe je izraz koji se koristi za situaciju kada neka osoba živi u uslovima koji su neprihvatljivi i teški za nju, ali ona to ne primećuje, jer se situacija razvijala postepeno, te se ona adaptirala na nju.
Ovaj izraz prvi je upotrebi pisac i filozof Olivier Clark kako bi pokazao da će se ljudsko biće stavljeno u određene uslove, čak i ako mu je neprijatno, polako naviknuti na njih i ostati unutra, umesto da napusti situaciju.
Kako je nastao sindrom kuvane žabe?
Sindrom kuvane žabe je zapravo metafora priče o žabi. Ovaj hladnokrvni vodozemac ima sposobnost da postepeno prilagođava temperaturu tela okolini.
Ako se žaba stavi u lonac sa ključalom vodom, odmah će iskočiti. Međutim, ako je stavimo u vodu na sobnoj temperaturi i počnemo postepeno da je zagrevamo, žaba će prilagođavati temperaturu svog tela novoj sredini umesto da iskoči. Kada bude shvatila da je voda opasna za nju, biće kasno za bekstvo.
Kako se ova metafora prevodi u naš svakodnevni život? Suština sindroma ključale žabe je da kada se naši životni uslovi postepeno pogoršavaju, mi se prilagođavamo tim uslovima umesto da ih se rešimo, sve dok više nismo dovoljno jaki da pobegnemo.
Sindrom kuvane žabe može se javiti u svim aspektima privatnog i poslovnog života. Mada je najizraženiji u ljubavnim vezama. Kako da ga prepoznate u partnerskim odnosima otkriva vam u ovom blogu psihološko savetovalište Sana.
Racionalizujete i’prilagođavate svoja očekivanja i granice zbog drugog
Na početku veze, možda ste reagovali na određeno ponašanje svog partnera koje ste smatrali neprimernim. Vremenom ste se toliko navikli na takve situacije da ste prestali da ih primećujete.
Pojedini, čak, partnerovu ljubomoru i psihološke igre tumače kao znak ljubavi, te kako veza napreduje ne shvataju da zaslužuju bolje. Drugi, pak, koriste loše odnose u drugim vezama za poređenje. Tako na primer rečenice poput „Barem me ne tuče“ ili „Moj bivši je bio gori“ koriste kao izgovor da ostanu u vezi, jer kao i u priči o žabi ljudima je često lakše da ostanu i prilagode se nego da izađu iz veze kada se pojave nerešivi ljubavni problemi.
Reagujete kada prijatelji nastoje da vas upozore da ste u toksičnoj vezi
Gotovo je uvek lakše jasno sagledati situacije koje se odnose na druge ljude, nego one u koje smo sami uključeni. Razlog za to leži u činjenici da naša vezanost prema nekom stvara emocionalne „filtere“ kroz koje posmatramo njegove obrasce ponašanja, reakcije, pa i čitave situacije.
U slučaju destruktivnih odnosa, to može dovesti do samoobmane i poricanja kada prijatelji nastoje da vam skrenu pažnju na to. Nemojte zaboraviti da ako biste situaciju u kojoj se nalazite smatrali lošom za nekog drugog, verovatno nije dovoljno dobra ni za vas.
Toliko ste zauzeti prilagođavanjem da zaboravljate svoje potrebe
U osnovi sindroma kuvane žabe jeste prilagođavanje. Osobe koje su u ovom problemu svoju energiju ne troše da budi svesni i odgovorni, te samostalno da donose odluke, već se trude samo da udovolje partneru, pritom se nadajući da će stvari biti bolje. Posledica toga jeste nesposobnost, ali i strah, od promena koje će uticati ne samo na ljubavni odnos, već i na kompletan život.
Sindrom kuvane žabe ne treba olako shvatiti. On može da dovede do povećanog stresa, smanjenog samopouzdanja i anksioznosti. Zato na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Toksična porodica
Toksična porodica je, nažalost, česta u modernom dobu.
Porodica je jedinstvena grupa odraslih i dece koji žive i funkcionišu kao celina. U njoj roditelji ili staratelji, kao odrasli članovi, imaju zadatak ne samo da budu uzor najmlađima i pripreme ih za samostalni život, već i da im pruže bezbednost i dobrobit.
Međutim, u svakom ponašanju ljudi postoje izuzeci, pa se tako i stilovi roditeljstva razlikuju. Rezultat jesu slabe veze među članovima, te umesto porodice koja dobro funkcioniše, javlja se nefunkcionalno i toksično porodično okruženje.
S obzirom da toksična porodica dolazi u različitim oblicima psihološko savetovalište Sana vam otkriva karakteriste najčešćih tipova.
Savršena porodica
Budimo realni, savršena porodica ne postoji. Konflikti i nesuglasice su sastavni deo međuljudskih odnosa, koji nam pomažu da sagledamo nečije mišljenje i zajedno pronađemo rešenje problema.
Ukoliko vam se čini da je neka porodica savršena, bez ikakvih suprostavljenih mišljenja, znajte da je taj izgled zapravo nerealna slika. Ova porodična dinamika se odnosi na kreiranje imidža savršenstva za okolinu, dok se emocije i problemi „guraju pod tepih“.
Unutar porodice nema autentičnosti, a radnje su performativne. Nije redak ni konstantni pritisak roditelja na decu da ona budu savršena u svakom pogledu. Posledica takvog odrastanja jeste emocinalna nezrelost i stav da je ljubav uslovna.
Primer toksične porodične dinamike je kada roditelji kriju ozbiljan problem kao što je razvod, afera ili finansijska borba i pritiskaju svoju decu da održe laž kako ne bi izgledala loše.
Nepovezana porodica
Ova toksična porodica se odlikuje nedostatkom veze roditelj-dete. Naime, roditelji su ili emocionalno ili fizički odsutni iz života svoje dece. Na neki način, roditelj se ponaša kao cimer, obezbeđujući ono što je potrebno za svoje dete, ali ne uspeva da mu pruži emocionalno vođstvo i podršku.
U nepovezanoj porodici deca se sama o sebi brinu, odrastajući emocionalno udaljeni od drugih. U kasnijim godinama obično imaju problema da uspostave dublju vezu sa ljudima i pokažu svoje emocije, jer često postoji socijalna distanca u odnosu na druge.
Primer nepovezane porodične dinamike je roditelj koji se fokusira isključivo na posao i zanemaruje uspostavljanje odnosa sa svojim detetom.
Haotična porodica
Baš kao što naziv kaže, ovom tipu porodičnog sistema nedostaje stabilnost.
Nestabilnost najčešće je izazvana iznenadnim razvodom ili finansijskom borbom, te su roditelji opterećeni obavezama koje ih udaljavaju od deteta.
Shodno tome, deca odrastaju u neverovatno nezavisne osobe, ali se osećaju nesigurno. Navikli su da su uvek u borbi za opastanak, pa su spremni da u bilo kom trenutku ostave sve i presele se u neko drugo mesto.
Kao rezultat života u stanju haosa jeste i tendencija da drugačije obrađuju svoje emocije ili ih uopšte ne obrađuju. Umesto toga oni podrazumevaju disocijaciju da bi se izborili.
Zamena uloga
Postoji i toksična porodica u kojoj dete preuzima ulogu roditelja. Obično je izazvana određenim porodičnim prilikama koje primoravaju dete da rano odraste i preuzme na sebe odgovornost koju bi roditelji trebali da imaju.
Iako vredna i veoma odgovorna, deca u odraslom dobu se suočavaju sa otežanim povezivanjem sa ljudima, jer su navikla da se ni na koga ne oslanjaju u životu. U vezama često ne umeju da izraze svoje emocionalne potrebe i obično preuzimaju krivicu za sve na sebe.
Bolesti zavisnosti jednog ili oba roditelja su tipičan primer ovakve porodične dinamike. Mada se može javiti i kada roditelj nije dovoljno emocionalno zreo da se nosi sa određenim situacijama, tako da to prepušta detetu.
Loš razvod
Ma koliko bio bolno iskustvo, razvod sam po sebi nije loš. On treba da pokaže da iz nesuglasica i svađa može da preraste dobar odnos dvoje odraslih kojima je na prvom mestu dobrobit deteta.
Međutim, ako se roditelji nisu dobro rastali, te je nakon razvoda ostalo nedorečenih stvari i negativnih emocija razvija se toksični odnos u kome se emocije deteta zanemaruju, a često je i sredstvo osvete među bivšim supružnicima, navodeći ga da je drugi roditelj nepodoban.
Ovakva deca odrastaju u osobe koje ne veruju drugima, a neka od njih postaju i vešti manipulatori.
Ko-zavisnost
Ova dinamika uključuje dominantnog roditelja, koji je nasilan i roditelja koji je žrtva, ali ostaje u vezi iz straha. Deca su svedoci borbi, a mnoga od njih zameraju roditeljima što im nisu pružili potrebnu zaštitu. U kasnijim godinama ispoljavaju asocijalni karakater, nedostatak poverenja i strah od bliskosti.
Ukoliko u vašoj porodici vladaju toksični odnosi potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Toksična veza – Kako rešiti nesuglasice u partnerskim odnosima?
Toksična veza, nažalost, je česta u modernom dobu.
Različita mišljenja, nesuglasice, kao i konflikti u vezi, sastavni su deo svake ljubavi. Ipak, u zdravim ljubavima sve one se rešavaju konstruktivnim razgovorom, te ne ostavljaju posledice kako na međusobni odnos, tako i na kvalitet života.
Međutim, problem nastaje kada jedna ili obe osobe daju prednost ljubavi u odnosu na tri ključne komponente zdrave veze, a to su: poštovanje, poverenje i naklonost. Ovakvo stanje može da dovede do toksične veze.
Prema definiciji, toksična veza predstavlja „svaki odnos između dvoje ljudi koji ne podržavaju jedno drugo, gde postoji sukob i konkurencija, kao i nepoštovanje i nedostatak kohezivnosti“.
Znaci da ste u toksičnoj vezi
Bilo koji oblik nasilja, zlostavljanja ili uznemiravanja jasni je znak upozorenja. Ipak, u većini slučajeva toksična veza se ispoljava suptilnijim simptomima, te ne čudi što mnogi nisu svesni da se nalaze u nezdravom odnosu.
Stručnjaci ističu da je emocionalna nesigurnost jedan od vodećih znakova. Možete li otvoreno da podelite svoje misli i osećanja sa voljenom osobom? Da li se osećate neshvaćeno? Da li nemate podršku partnera ili se suočavate sa njegovim konstantnim omalovaženjem? Da li je vaš glas bitan? Ili se osećate kao da se uvek nalazite u podređenom položaju u odnosu na partnera? Ukoliko ste odgovorili sa „Da“ na ova i slična pitanja treba ozbiljno da razmislite o svom ljubavnom životu.
Toksični ljudi su vešti manipulatori, koji odlično igraju psihološke igre, te imaju moć da „oblikuju“ svoje bližnje isključivo u skladu sa sopstvenim željama. Kako njihovi planovi i interesi dominiraju u vezi, često ćete se naći u situaciji da radite stvari koje ne želite da radite samo da biste im ugodili, da kršite svoja osnovna uverenja, idete na mesta koja vam ne prijaju ili provodite vreme sa ljudima koji aktiviraju alarme za anksioznost.
Komunikacija u toksičnoj vezi
Svi dobro znamo kolika je važnost komunikacije u partnerskim odnosima. Nažalost, u toksičnoj vezi ona je loša. Umesto ljubaznosti i međusobnog poštovanja, većina razgovora ispunjena je sarkazmom, kritikom ili prezirom. Neretko ih prati i ljubomora.
Kod pojedinih parova komunikacija može da dovede do sumnje u zdrav razum jednog od partnera. Naime, jedna od tehnika kojima se služe toksične ljudi jeste gaslajting. Reč je o obliku manipulacije u kome jedna osoba uverava blisku osobu da greši u svojim utiscima, da je nešto pogrešno shvatila, da joj je percepcija zamagljena. Ovakvo ponašanje vremenom dovede do sumnje u vlastita osećanja i doživljaje, što je odlična osnova za kontolu od strane manipulatora.
Nije redak slučaj da između partnera ne postoji ikakva komunikacija, niti empatija.
Toksična veza izaziva tugu
Toksične odnose karkateriše niz dramatičnih obrta. Trenuci sreće su retki, a sve su češće stresne situacije koje nisu izazvane spoljašnjim faktorima ili trećim licem. Život u ovakvim okolnostima može učiniti da se osećate tužnim, pa i ljutim i besnim. Dok se kod pojednih mogu javiti anksioznost ili depresija.
Toksična veza je poput bolesti zavisnosti. Iako svesni da smo u lošim odnosima nikako ne uspevamo da ih popravimo, već je neophodna stručna pomoć. Zato na vreme kontaktirajte psihološko savetovalište Sana.
Pročitaj Više
Porodična psihoterapija
Porodična psihoterapija je važan deo terapije modernog doba.
Porodica je najvažnija stvar na svetu. Ona je izvor ljubavi, podrške i vaspitanja. Zapravo, porodica je temelj svih drugih životnih puteva i odluka, kao i zona komfora i sigurnosti u teškim danima.
Nažalost, najveći bol i tuga vezani su upravo za nju, jer se ona razvija i raste zajedno sa svojim članovima. Tako da svaka značajna promena zahteva prilagođavanje. Dolazak bebe, preseljenje, samo su neke od prekretnica koje očekujemo u životu. Međutim, pojedine krize, kao što su neverstvo ili gubitak bliske osobe, javljaju se iznenada i mogu drastično da naruše, do tada, skladne porodične odnose, pa je neophodna pomoć stručnjaka da bi se povratila poljuljana ravnoteža.
Koje probleme može da reši porodična psihoterapija otkriva vam u ovom blogu psihološko savetovalište Sana.
Šta je porodična psihoterapija?
Porodična psihoterapija predstavlja vrstu psihološkog savetovanja koje je usmereno na poboljšanje međusobnih odnosa svih članova porodice, samim tim i na rešavanje konflikata. Za razliku od drugih pristupa ona obuhvata kako rad sa pojedincem, tako i sa partnerima i čitavom užom porodicom.
Naime, ona posmatra porodicu kao celinu koja je veća od zbira njenih pojedinačnih delova, tj. njenih članova. Ujedno, sagledava pojedince i kao individue i kao delove porodičnog sistema, što znači da promena kod jednog člana utiče na druge, pa i na čitav porodični sistem.
Iako su tragovi vidljivi od davnina, ova vrsta savetovanja razvijena je u pokretima za socijalni rad u 19. veku u Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Državama, da bi kao grana psihoterapije nastala 50-ih godina, sa osnivanjem Američkog udruženja bračnih savetnika. U početku se najvećim delom zasnivala na psihoanalizi i teorijama socijalne psihijatrije, kasnije je uvedena i Bihejvioralna terapija.
Razvoj je nastavljen u narednim decenijama. Tako su se 60-ih godina pojavile različite škole porodične terapije, a 70-ih psihički problemi, pa i mnoge psihoze su povezane sa porodičnim odnosima.
Danas, ova vrsta psihoterapije uključuje niz pristupa, kao što su strukturalna terapija, konstruktivna, narativna, nedirektivna, multisistemska, kognitivno bihejvioralna terapija i mnoge druge.
Koje probleme rešava porodična psihoterapija?
Porodična psihoterapija ima za cilj otklanjanje svih psiho-socijalnih problema koji ometaju njeno funkcionisanje. Najčešće se oni odnose na pitanja roditeljstva, bračnih nesuglasica, tugovanje zbog smrti, socijalne adaptacije, razvoda. Nije redak slučaj da se parovi jave kada nastupi postporođajna depresija ili kriza srednjih godina.
Porodična psihoterapija je veoma efikasna kod bolesti zavisnosti, trauma, zatim poremećaja ishrane, anksioznih i depresivnih stanja…
Porodična psihoterapija je proces koji traje!
Nijedan problem ne može da nestane preko noći, pa tako ni ova vrsta terapije ne može automatski da reši međusobne konflikte. Ipak, može da pomogne da spoznate sebe, ali i da bolje razumete svoje bližnje, odnosno pokazuje nam koliko su istovremeno važni briga o sebi i empatija.
Imajte u vidu da uspeh ove, kao i svake druge terapije, zavisi od motivisanosti da se posvetite rešavanju problema. To podrazumeva redovni dolazak svih članova i saradnju tokom seanse.
Nemojte da dozvolite da vaša porodica pati, kontaktirajte psihološko savetovalište Sana.
Pročitaj Više