anksiozni poremecaj Tag

Šta je afektivna vezanost?

Afektivna vezanost predstavlja duboku i trajnu emocionalnu vezu koja povezuje jednu osobu sa drugom kroz vreme i prostor. Razvio ju je britanski psiholog John Bowlby na osnovu 30-godišnjeg proučavanja porodičnih odnosa.

Bowlby je zaključio da nečiji odnos sa roditeljima tokom detinjstva ima sveobuhvatan uticaj na njihove društvene, intimne odnose, pa čak i odnose na poslu u budućnosti. Prema njegovom mišljenju to je biološki proces, jer se deca rađaju sa „genom vezanosti“. Ovaj gen ih navodi da traže kontakt sa osobom koja najviše brine o njemu, naročito u situacijama koje smatraju ugrožavajućim. Isti „gen privrženosti“ sa kojim se deca rađaju prisutan je i kod roditelja, i to je ono što ih „tera“ da štite i brinu o detetu.

S obzirom da u većini slučajeva majka najviše vremena provodi sa bebom afektivna vezanost polazi od njenog odnosa sa mališanom. U zavisnosti od povratne reakcije majke i njenog senzibiliteta da odgovori na potrebe deteta ono formira sliku o sebi, ali i o majci, a kasnije i drugim osobama. Upravo na osnovu ovog odnosa razvijaju se tipovi afektivne vezanosti koji nas prate kroz život.

 Sigurna afektivna vezanost

Sigurna vezanost označava toplu vezu između roditelja i deteta sa puno ljubavi. Dete se oseća voljeno i brižno i razvija sposobnost da formira zdrave odnose sa onima oko sebe. Takođe, veoma je društveno aktivno i pokazuje poverenje u interakciji sa drugima, kao i separacionu anksioznost, koja je normalna posledica odrastanja. Ovaj zdrav način vezivanja najverovatnije će se preneti i u odraslo doba.

Osobe sa sigurnom afektivnom vezanošću nemaju problema da izgrade dugoročne odnose bez straha od napuštanja. Otvoreno izražavaju emocije, a odnosi se zasnivaju na iskrenosti, toleranciji i emocionalnoj bliskosti. Mogu da zavise od svojih partnera i zauzvrat mogu se njihovi partneri osloniti na njih, ali se ne plaše i da budu sami.

Anksiozno-ambivalentna afektivna vezanost

Anksiozno-ambivalentna deca nemaju poverenja u staratelje, a ta nesigurnost često znači da svoje okruženje istražuje sa strepnjom, a ne uzbuđenjem. Stalno traže odobrenje od svojih staratelja i neprestano posmatraju okolinu iz straha da će biti napušteni. Upravo takav odnos razvijaju i u emotivnim vezama.

Ljudi koji su razvili privrženost pod ovim stilom obično su emocionalno zavisni u odraslom dobu, jer imaju negativnu sliku o sebi, a pozitivan pogled na druge. Vrlo često se osećaju nevoljeno od strane svojih partnera, dok im je samima teško da izraze ljubav i povezanost. Pokazuju strah od samoće, te pomisao da žive bez partnera (ili biti sam uopšte) izaziva visok nivo anksioznosti. Zbog toga su pažnja, briga i reagovanje partnera „lek“ za anksioznost. S druge strane, odsustvo podrške i intimnosti može dovesti do toga da postanu privrženiji i zahtevniji, preokupirani vezom i očajnički da traže ljubav.

Izbegavajuća afektivna vezanost

Deca koja su odrasla u stilu izbegavajuće afektivne vezanosti naučila su da prihvate da će njihove emocionalne potrebe verovatno ostati nezadovoljene, te se osećaju nevoljeno i beznačajno.

U odraslom dobu imaju visoko samopoštovanje i pozitivan pogled na sebe, ali negativan stav prema drugima. Ne žele da zavise od drugih, niti da drugi zavise od njih. U izvesnoj meri ispoljavaju strah od bliskosti tako da veruju da ne moraju da budu u vezi da bi se osećali potpunim. Takođe, imaju tendenciju da sakriju ili potisnu svoja osećanja kada se suoče sa situacijom koja je potencijalno bogata emocijama.

Dezorganizovana afektivna vezanost

Dezorganizovana vezanost je kombinacija izbegavajuće i anksiozne vezanosti. Deca iz ove grupe ponašaju se promenljivo u sličnim situacijama. Dok u odraslom dobu imaju tendenciju da pokazuju nestabilno i dvosmisleno ponašanje u svojim društvenim vezama.

Za odrasle sa ovim stilom privrženosti, partner i sama veza često su izvor i želje i straha. Oni žele intimnost i bliskost, ali u isto vreme imaju problema u poverenju i zavisnosti od drugih. Ne regulišu dobro svoje emocije i izbegavaju jaku emocionalnu vezanost, zbog straha da će biti povređeni. S obzirom da teško kontrolišu svoje emocije nije redak slučaj da lako eksplodiraju i ispolje bes.

Ukoliko ste primetili da imate poteškoća u uspostavljanju i održavanju veze sa drugima potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.

Histrionični poremećaj ličnosti

Histrionični poremećaj ličnosti predstavlja mentalni poremećaj koji podrazumeva hiperemocionalne i ekstremne reakcije traženja pažnje.

Svaki čovek voli da dobija komplimente i ponekad bude u centru pažnje. Međutim, ukoliko je želja za tim toliko izražena da predstavlja potrebu od koje zavisi svakodnevno funkcionisanje onda je reč o poremećaju ličnosti. Ime potiče od reči „histrion“ što znači „dramatičan, pozorišni“. Sam naziv ukazuje na ponašanje osobe koje vodi ka teatralnom, pa čak i neprimernom, kako bi se skrenula pažnje na sebe.

Histrionični poremećaj ličnosti se javlja u ranom odraslom dobu, tj. u periodu od 20. do 30. godine života. Istraživanja pokazuju da pogađa 2 do 3 odsto ljudi u svetu i češći je kod žena.

 Koji su uzroci?

Tačan uzrok još uvek nije otkriven, te se histrionični poremećaj ličnosti smatra kompleksnim problemom koji je izazvan delovanjem više faktora, kako genetskih, tako i psiholoških i socijalnih.

Genetika igra važnu ulogu. Što znači da je veća verovatnoća da se razvije kod dece čiji roditelji se već suočavaju sa njim.

Preživljena trauma u detinjstvu, kao što je gubitak bliske osobe ili zlostavljanje, može biti pokretač ovog poremećaja u kasnijim godinama.

Stilovi roditeljstva, takođe, se navode kao uzročnici. Naime, roditelji koji su previše popustljivi i koji ne postavljaju granice u onome šta deca smeju stvaraju pogodne uslove za histrionični poremećaj ličnosti. Pored toga, roditelji koji pokazuju dramatično, promenljivo ili neprikladno seksualno ponašanje izlažu svoju decu riziku da razviju ovaj poremećaj.

 Kako prepoznati histrionični poremećaj ličnosti?

Glavna karakteristika histrionskog poremećaja ličnosti je ispoljavanje preterane, površne emocionalnosti i seksualnosti kako bi skrenuli pažnju na sebe. Ne samo da se na razne načine trude da budu primećene, već samopoštovanje ovih osoba zavisi od odobravanja drugih. Zbog toga stalno traže uverenje i dokaz da su vredni.

Ljudi sa histrionskim poremećajem ličnosti su, obično, puni entuzijazma, energični i veseli. Međutim, kada nisu u centru pažnje, njihovo ponašanje može postati negativno, praćeno preterano impulsivnim reakcijama. Nije redak slučaj da se osete i potcenjeno, pa čak i da postanu depresivni.

Karakterišu ih brze promene i plitke emocije. Dok je dramatičnost toliko izražena da ponekad sramote prijatelje i porodicu u javnosti. Preterano su koketni, te imaju sklonost ka neadekvatnom i provokativnom ponašanju u odnosima sa drugima. Često koriste svoj fizički izgled da privuku pažnju tako što nose odeću jarkih boja ili odeću koja previše otkriva.

Osobe koje pate od histrionskog poremećaja ličnosti su lakoverne i podložne uticaju drugih, posebno onih kojima se dive. S obzirom da izgledaju lažno ili površno u interakciji sa drugima, teško održavaju međuljudske odnose.

 Kako se leči histrionični poremećaj ličnosti?

Ljudi sa histrioničnim poremećajem ličnosti često pate od anksioznosti, depresije i poremećaja u ishrani. Mogu imati i druge poremećaje ličnosti, kao što su granični poremećaj ličnosti, narcisoidni poremećaj ličnosti i poremećaj zavisne ličnosti. Neretko, zlupotrebljavaju psihoaktivne supstance i alkohol. Dok su pojedini skloni samopovređivanju i samoubistvu.

Imajući ovo u vidu histrionični poremećaj ličnosti ne treba olako shvatiti, već je neophodna adekvatno lečenje. Ono se zasniva na psihološkoj terapiji. Najčešće se primenjuje suportivna psihoterapija koja kroz podršku i saosećanje radi na poboljšanju samopoštovanja i psihodinamska psihoterapija koje omogućava razumevanje prikrivenih konflikta kao uzroka neadekvatnog ponašanja.

Ukoliko ste prepoznali simptome histrioničnog poremećaja ličnosti potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.

Strah od bliskosti

Strah od bliskosti predstavlja podsvesni strah od emocionalne i / ili fizičke bliskosti sa drugom osobom. U pitanju je socijalna fobija koja se još definiše i kao “inhibirana nesposobnost pojedinca da zbog anksioznosti razmenjuje misli i osećanja od ličnog značaja sa drugom osobom koju ceni”.

Čovek se rađa kao socijalno biće. Samim tim je potreba za bliskošću i ljubavlju usađena u prirodu svakog od nas. Nažalost, poslednjih godina sve je prisutnija otuđenost među ljudima, kako mlađe tako i starije populacije. Usamljenost nije samo posledica brzog načina života, već i nespremnosti da se u potpunosti posvete jednoj osobi, te pribegavaju lakšim rešanjima koja pronalaze u “površnim” kontaktima i vezama.

Zašto nastaje strah od bliskosti?

Iako mnogi za sve veću udaljenost među ljudima krive uticaj socijalnih mreža strah od bliskosti ima mnogo dublje korene.

S obzirom da je porodica osnova razvoja ličnosti upravo stilovi roditeljstva mogu da dovedu do nastanka ovog straha. Naime, zanemarivanje detetovog plača, njegovih potreba i nedostatak empatije kod oca ili majke se reflektuje na mališana tako da ono usvaja taj obrazac ponašanja kao normalan prenoseći ga u narednim godinama na sebi bliske ljude.

Bolest jednog od roditelja, takođe, može biti uzrok. Osećaj da je sam i da se ne može osloniti ni na koga, kao i zamena uloge, tj. briga o roditeljima i braći i sestrama u mladim godinama često se rezultira površnom vezanošću u odraslom dobu.

Gubitak bliske osobe je jedan od vodećih pokretača straha od bliskosti. Razlog leži u činjenici da se zapravo boje da će ponovo biti napušteni, te ne žele da ostvare dublju emotivnu povezanost. Neretko je povezan i sa drugim traumama iz detinjstva, kao što je zlostavljanje, čime dete gubi poverenje u ljude.

U pojedinim sistuacijama i neke specifične fobije, poput straha od dodira, mogu da dovedu da se osoba kloni intimnih, ličnih veza.

Kako prepoznati strah od bliskosti?

Strah od bliskosti se manifestuje na različite načine i to u bilo kojoj vrsti odnosa, kako romantičnom, tako i porodičnom, pa i prijateljskom. Važno je napomenuti da se ispoljava isključivo na osobama sa kojima se želi dublja povezanost, što zvuči paradoksalno.

Česti kratkoročni kontakti, odnosno serijsko upoznavanje novih ljudi i izbegavanje obaveza prema njima je glavna karakteristika. Imajte u vidu da osoba koja se boji bliskosti je sposobna da komunicira sa drugima, bar u početku. Kako se odnos razvija, strah dolazi do izražaja te umesto produbljivanja veze dolazi do raspadanja i potrage za novom. Da bi sabotirali postojeći odnos služe se neljubaznim stavom, sumnjičavim ponašanjem, optužbama, uključujući i psihološke igre.

U osnovi straha od bliskosti leži osećaj da osoba ne zaslužuje da je volimo i podržavamo. To dovodi do potrebe da budu savršeni kako bi se pokazali dopadljivim. Bez obzira da li ima oblik radoholičara ili se perfekcionizam ispoljava na drugi način deluje kontraproduktivno te umesto da privuče, on odbija ljude iz okoline.

Teškoća u izražavanju potreba i želja još jedna je karakteristika onih koji imaju problem sa bliskošću. Budući da partneri nisu u stanju da “čitaju misli”, potrebe ostaju neispunjene, što stvara povod da se odnos naruši.

Strah od bliskosti nije nerešiv problem, zato potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana. Klinički psiholog Mr Ana Gligorić pomoći će vam da razumete svoje ponašanje i kako da se sa njim suočite u cilju promene.

Separaciona anksioznost

Separaciona anksioznost predstavlja strah od razdvajanja. U pitanju je iracionalan, preteran strah koji se javlja usled odvajanja od bliske osobe. Ovaj poremećaj, obično, se vezuje za decu, pri čemu se smatra normalnim procesom odrastanja. Zapravo, pomaže mališanima da spoznaju različite međuljudske odnose i da razumeju njihovu prirodu.

Deca vrlo rano ispoljavaju strah od razvajanja. Već sa 6 meseci pojedine bebe pokazuju jasne simptome, dok kod većine se razvija između 10. i 16. meseci. Kulminira oko 2. godine, kada se, zbog povratka majke na posao, odvija adaptacija na vrtić.

Nije redak slučaj da se separaciona anksioznost javi i kod tinejdžera i odraslih, uzrokujući značajne probleme pri napuštanju kuće ili odlasku na posao i u školu.

Koji su simptomi separacione anksioznosti?

Preterana uznemirenost zbog napuštanja doma i drage osobe karakteristični je znak ovog poremećaja anksioznosti. Prisutna je i konstantna briga da će se roditelj ili draga osoba razboleti ili povrediti tokom odsustvovanja. Još jedan simptom jeste strah da će se dogoditi nešto loše što će uzrokovati trajno razdvajanje, poput kidnapovanja ili gubitka.

Osobe koje pate od separacione anksioznosti odbijaju da odsustvuju od kuće zbog straha od razdvajanja. Takođe, odbijaju da borave same u kući, bez roditelja ili druge voljene osobe. Problemi sa snom su verni pratioci, naročito su izražene noćne more o napuštanju osobe za koju su vezani.

Osim psihičkih, javljaju se i fizičke tegobe poput glavobolje, bolova u stomaku, nagona za povraćenjem, lupanja srca, ubrzanog disanja…

Ukoliko su ovi simptomi prisutni duže od 4 nedelje kod dece, odnosno više od 6 meseci kod tinejdžera i odraslih tek onda se može reći da postoji separaciona anksioznost.

Zašto nastaje separaciona anksioznost?

Iako se smatra delom odrastanja, postoji faktori koji mogu da izazovu strah od odvajanja.

Promena okoline, poput preseljenja u novi dom ili upisivanja u novu školu čine pogodne uslove za razvoj problema. Mada je češće posledica stresa koji je izazvala neka životna tragedija. Gubitak bliske osobe, voljenog ljubimca, razvod roditelja samo su neke od situacija koje utiču na nastanak.

Separaciona anksioznost ima i naslednu karakteristiku. Naime, veća je verovatnoća da će pogoditi osobe koje već u svojoj porodičnoj istoriji imaju registrovan slučaj neke vrste anksioznog poremećaja.

Da li separaciona anksioznost dovodi do komplikacija?

Strah od radvajanja otežava normalno funkcionsanje. Samim tim, narušava kvalitet života, posebno odraslih ljudi.

Međutim, dugotrajna separaciona anksioznost može da izazove ozbiljne psihičke probleme kao što su poremećaj sna, strah od mraka ili usamljenosti, agorafobija, opsesivno kompulzivni poremećaj, depresija, napadi panike. Iz se nje razvijaju i drugi anksiozni poremećaji, pre svega, generalizovana anksioznost i socijalna anksioznost.

Imajući ovo u vidu veoma je važno da potražite pomoć psihologa čim uočite neki od simptoma. Primenom psihoedukativne intervencije pojedinac i njegova porodica se upoznaju sa poremećajem i uče kako da pomognu svom članu. Zatim se primenjuje strukturirana psihoterapija koja uključuje kognitivno-bihejvioralnu, nepredviđenu, psihodinamičku, ali i porodičnu terapiju.

Nemojte da čekate da strah od razdvajanja naruši vaše mentalno i fizičko zdravlje, konktatirajte psihološko savetovalište Sana.

Socijalna distanca

Socijalna distanca je veliki problem modernog doba.

Čovek je socijalno biće, pa su kontakt sa drugima, ljubav i bliskost prirodne potrebe svakog. Samim tim, njihov nedostatak narušava kvalitet života.

Nažalost, sa otuđenošću se suočava veliki deo populacije. Veliki krivac za to jeste internet. Statistički podaci pokazuju da skoro 2/3 svog slobodnog vremena provodimo u virtuelnom svetu. Uticaj društvenih mreža ima brojne prednosti, ali pokazuje i svoju negativnu stranu, pa se kao posledica javljaju sve veća usamljenost i socijalna distanca.

Socijalna distanca nije isto što i fizička!

Iako postoji od davnina, poslednjih meseci socijalna distanca je ponovo naišla na interesovanje medija i građana. Razlog za to leži u pandemiji korona virusa. Novootkrivena bolest je od početka godine neverovatnom brzinom osvojila čitav svet, ostavljajući za sobom iz dana u dan veliki broj mrtvih. S obzirom da se lako prenosi proglašeno je vanredno stanje i donete su preventivne mere kako bi se sprečilo dalje širenje zaraze. Jedna od njih jeste poštovanje distance između ljudi.

Upravo je ovaj pojam počeo da se poistovećuje sa socijalnom distancom, što je velika greška. Naime, fizička distanca je naložena mera držanja propisane udaljenosti prilikom kontakta sa ljudima. Za razliku od nje, socijalne predstavlja meru bliskosti, tj. udaljenosti pojedinca u odnosu na neku društvenu ili etničku grupaciju.

Zapravo, to je udaljenost između različitih grupa u društva. Obično se zasniva na socijalnoj klasi, polu, kao i etničkoj pripadnosti, pa možemo slobodno da kažemo da je u navećoj meri povezana sa predrasudama koje pojedinac ima prema određenoj grupi.

Socijalna distanca je promenljiva kategorija, jer na nju utiču trendovi u društvu, stilovi komuniciranja i drugi faktori.

Šta ova vrsta distance podrazumeva?

Afektivna socijalna distanca predstavlja gledište koje polazi od afektivne distance, odnosno koliko simpatije članovi grupe osećaju prema drugoj grupi, pa njenu osnovu čine reakcija i osećanja ljudi na druge osobe i prema drugim grupama ljudi.

Normativna socijalna distanca posmatra distancu kao normativnu kategoriju. Što znači da polazi od široko prihvaćene i često svesno izražene norme o tome koga treba smatrati “insajderom”, a koga “strancem”. Drugim rečima, od normi koje preciziraju razlike između “nas” i “njih”. Normativna socijalna distanca razlikuje se od afektivne, jer ne uključuje subjektivnu komponentu.

Interaktivna socijalna distanca se fokusira na učestalost i intenzitet interakcija između dve grupe, tvrdeći da što su članovi dve grupe više u interakciji, to su socijalno bliži.

Da li ona može da utiče na mentalno zdravlje?

Istraživanja su pokazala da ova vrsta ualjenosti može kod odbačene grupe da izazove fizičku bol, mada u većini slučajeva dolazi do manjka samopuzdanja. Vremenom, neretko, kod pojedinih osoba se razvija depresija.

Prema mišljenju stručnjaka tanka je linija između socijalne distance i ovog psihičkog problema, pa se javlja osećaj beznadežnosti, praznine i gubitak interesovanja, što se negativno odražava ne samo na život, već i na razvoj pojedinca.

Sa druge strane, socijalna distanca može da ojača karakter i da podstakne osobu da izvuče najbolje iz čitave situacije.

Ukoliko ne možete sami da se izborite sa socijalno distancom kontaktirajte psihološko savetovalište Sana.

PMS i anksioznost – Zašto i kako su povezani?

PMS i anksioznost su usko povezani.

Predmenstrualni sindrom tj. PMS predstavlja skup simptoma koji se javljaju od ovulacije do prvog dana menstruacije.

U davna vremena PMS je smatran preteranom razmaženošću ili psihičkom slabošću. Da bi 30-ih godina prošlog veka tumačen kao specifično stanje mladih devojaka koje rade u fabrikama. Tek su 1953. godine Dalton i Greene detaljnije opisali problem u članku objavljenom u British Medical žurnalu. Na osnovu njihovog rada usledila je zvanična medicinska dijagnoza.
Procenjuje se da, danas, preko 80 odsto žena širom sveta pati od PMS-a, ali simptomi nisu jedinstveni. Kod pojedinih ispoljavaju se fizičke tegobe – glavobolja, nadutost, otečenost, bol u grudima, leđima… Dok se kod drugih pripadnica lepšeg pola javljaju psihičke smetnje. Pored karakterističnih promena raspoloženja i razdražljivosti, jedan od simptoma je i anksioznost.

Kako PMS i anksioznost uslovljaju jedan drugog okriva vam psihološko savetovalište Sana.

PMS i anksioznost – zašto nastaju

Predmenstrualni sindrom je izazvan hormonalnom neravnotežom. Naime, ukoliko u toku meseca ne dođe do oplodnje jajne ćelije, jajnici prestaju sa lučenjem estrogena i progesterona. Što za posledicu ima pojavu niza simptoma.

Međutim, tačan razlog koji dovodi u vezu PMS i anksioznost nije otkriven. Najčešće se objašnjava promenom u nivou estrogena i progesterona, koji, pak, utiče na nivo serotonina u mozgu. Nasuprot smanjenju hormona sreće, u danima neposredno pre početka menstruacije raste kortizol. Samim tim je povećan i stres koji žene osećaju. Odnosno, otežano je upravljenje emocijama i kontrola stresa. Pa sasvim drugačije reaguju u određenim situacijama nego tokom normalnih danima.

PMS i anksioznost su dodatno izraženi kada se kao simptom javljaju problemi sa snom, insomnia. Tada, umor i razdražljivost dodatno utiču na mentalno zdravlje, pojačavajući znake anksioznosti, koje u pojedinim situacijama prate napadi panike.

Kako ublažiti PMS i anksioznost?

Kao što je slučaj sa stresom, važno je razviti strategije suočavanja sa anksioznošću. To može biti lagana šetnja. Naučno je dokazano da boravak na svežem vazduhu pomaže da se oslobodimo loših misli i osećanja i ostatak dana provedemo sa pozitivnijim stavom. Takođe, joga čini čuda za vaš organizam. Ne samo da pomaže da ostanete fit, već poboljšava mentalnu funkciju.

Stručnjaci preporučuju zdravu ishranu u borbi sa PMS-om i anksioznošću. Ona održava vaš probavni sistem zdravim. A kada probava dobro funkcioniše, mozak radi još bolje. Pa se lakše nosi sa stresom i simptomima anksioznosti.

Briga o sebi je ključna za PMS i anksioznost. Zato, nađite vremena za sebe i stvari koje volite. One će vas opustiti i doprineti vašem duševnom blagostanju.

Pomoć psihologa u borbi sa anksioznošću kao simptomom PMS-a

Saveti psihologa mogu vam pomoći da prepoznate znake anksioznosti. Dok će vas psihoterapija naučiti ne samo kako da ih izbegnete, već i kako da se sa njima izborite.

Veoma je važno da shvatite da je reč o trenutnom stanju. U pitanju su samo loši dani koji će proći i ne moraju se više nikad ponoviti. Da biste pažljivo pratile simptome vodite PMS dnevnik. Na taj način otkrićete obrasce ponašanja koji vode ka anksioznosti. Ujedno, moći ćete da ih svedete na minimum.

Ukoliko ne možete same da se izborite sa anksioznošću tokom predmenstrualnog sindroma kontaktirajte psihološko savetovalište Sana.

Šta je opsesivno kompulzivni poremećaj (OKP) i kako se protiv njega boriti?

U narednom tekstu pročitajte šta je opsesivno kompulzivni poremećaj (OKP), saznajte kako nastaje, koje su mu odlike i kako se može manifestovati. Sigurno ste nekada slagali stvari po određenom redu, po boji, vraćali se da proverite da li ste ugasili peglu ili šporet, ali proverite koje su prave kompulzivne radnje, a koje na njih samo liče?

(више…)

Šta je panični napad i koliko je stvarno opasan?

Vreme čitanja: 5 minuta

( U narednom tekstu možete pročitati više o paničnim napadima, kako se manifestuju,kako se razvijaju, zbog čega do njih dolazi i ono što je najvažnije, kako da se borite sa njima. )

Svako ko je nekada imao panični napad, zna da koliko je to zastrašujuće iskustvo. To je prvi događaj, koji ponavljanjem može da se razvije u panični poremećaj, koji pripada grupi anksioznih.

U stvarnom životu to izgleda ovako, verovatno ćete se Vi koji ste iskusili ovakav napad i prepoznati. Osoba XY odlazi u hitnu pomoć sa jako uznemirujućom aritmijom i ne može da dođe do vazduha. Ubeđena je, kao i njeni bližnji koji su u situaciji sa njom da se radi o srčanom udaru, ali nakon pregleda od doktora saznaje da je srce, hvala Bogu, u redu. Ali šta je onda u pitanju? Panični napad. Naravno, postoje situacije, kada se nažalost zaista radi o srčanim smetnjama, ali ukoliko je srce u redu, a osetili ste ove simptome, u pitanju je panični napad.
Ljudi obično nakon ovakvog događaja, koji uvek ostaje upamćen kao najstrašniji od svih napada, traže drugo mišljenje kardiologa i obavljaju niz drugih pregleda i analiza, dok ne prihvate da su anksiozni.

Panični napadi su veoma strašni i mogu se desiti bez ikakvog razloga i upozorenja, izazivaju osećanje preplavljujućeg straha i ekstremnu uznemirenost preko 10 minuta. Osoba ima veoma izražene fizičke simptome, znojenje, ubrzan srčani ritam, ubrzan puls, osećanje malaksalosti ili da će pasti u nesvest, osećaj gušenja, hipervetilacije (kratko disanje) itd. Postoje dva osećanja koja se javljaju, osoba kao ishod napada vidi da će ili poludeti ili da će umreti. Ova uverenja, sama po sebi dodatno intenziviraju strah. Ali važno je zapamtiti, da osoba koja ima panične napade, nije životno ugrožena fizički, već ima uverenja da je ugrožena, koja bude ogroman strah, ali nisu životno preteći, već psihički stresni.

Panični napad je izolovan događaj, a više paničnih napada čine panični poremećaj. Uzroci ovih napada mogu biti raznovrsni i zavise od osobe do osobe. Mogu biti uzrokovani stresnim događajima, zloupotrebom alkohola i droge, kombinacijom sredinskih i bioloških faktora i prenaglašeno negativnim načinom razmišljanja…

Normalno je biti uznemiren kada ste pod stresom, ali osobe koje imaju panični poremećaj, mogu u situacijama koje uopšte nisu uznemirujuće, već samo na neku pomisao, imati veoma intenzivne i preterane fizičke simptome.
Zamislite da se plašite visine i da na pogledu sa 1. sprata, na dole, imate senzacije kao da padate sa 101. sprata. Dakle ekstremne senzacije i uobičajenim situacijama, velika količina adrenalina se luči i javlja se popularni „fight or flight response“ , „boriti se ili pobeći“. Osobe se najčešće nažalost odlučuju za beže i usled toga dolazi do ponavljanja paničnih napada i do razvoja paničnog poremećaja.

Ono što dodatno budi strah kod osobe sa ovim napadima je činjenica da ne postoji prava opasnost koja ih izaziva i usled toga stalno strahuju da će se napad dogoditi kada ne očekuju, da neće biti spremni i da neće imati ko da im pomogne. Zatim počinju da izbegavaju sve situacije koje im izgledaju potencijalno opasno, uključujući i kafe sa prijateljima, i šetnje ulicom, i odlaske u kupovinu itd.
Razvija se strah od neizvesnosti sledećeg paničnog napada, tj. nemogućnost saznanja kada će se napad dogoditi i to dosta narušava svakodnevnicu, osoba konstantno osluškuje svoje telo i potencijalno zastrašujuće simptome koji mogu da ukažu na panični napad. Neki se čak odlučuju da ne izlaze iz kuće, kako se ne bi izložili opasnosti ili izbegavaju mesta ili ljude sa kojima se neki napad dogodio. Tu se obično pridružuje strah od ljudi (agorafobija) ili drugi.

Ono što je veoma dobro je što od svih anksioznih poremećaja, panični poremećaj ima najviše mogućnosti za tretman i izlečenje. Kognitivno-bihejvioralna terapija (KBT), koju primenjujemo u savetovalištu, je jedna od najdelotvornijih za razrešenje uzroka paničnih napada.
Takođe, možete naučiti tehnike relaksacije koje će Vam biti korisne kada je napad već nastupio, ali veoma je važno da nađete uzrok koji Vam napade izaziva, nemojte se vezivati za tehnike relaksacije i lekove. To su privremeni pomoćnici, koji Vam mogu pomoći kada do napada već dođe, a Vi bi trebalo da težite da do njih uopšte ni ne dolazi.

Ono što možete uraditi odmah, ukoliko imate panične napade, je da promenite neke životne navike, kao što su uvođenje redovne rekreacije i smanjenje unosa kofeina.

Vaša Sana

Ana Stamenić
+ 381 66 13 02 15
sana@psiholoskosavetovanje.rs
www.psiholoskosavetovanje.rs