Strah od porođaja – Zašto se javlja i kako ga se osloboditi?
Strah od porođaja je čest problem trudnica, ali i žena koje tek planiraju trudnoću.
Trudnoća je nešto najlepše u životu svake žene. Saznanje da ćete postati roditelj ne može se ni sa čim porediti. Dani ispunjeni očekivanjem da konačno uzmete u ruke svoju bebu prati neizmerna sreća. Nažalost, sa njima dolaze i strepnja i brojne nedoumice.
Da li će sa detetom biti sve u redu? Da li ću biti dobra majka? Koji je najbolji stil roditeljstva? Ova i slična pitanja postavljaju sve buduće majke, te ne čudi što je određeni nivo anksioznosti u trudnoći sasvim normalna pojava.
Međutim, šta je sa strahom koji se javlja? S obzirom da trudnice često kriju, čak i od najbližih, da imaju strah od porođaja psihološko savetovališta Sana vam otkriva kako sa njim da se nosite.
Strah od porođaja može biti primaran i sekundaran
Primaran se javlja kod žena koje nikada nisu rađale. Izazvan je najčešće pričama drugih koje su doživele traumatično iskustvo na porođaju. Mada mogu ga prouzrokovati i objave na društvenim mrežama, u medijima ili na televiziji.
Sekundaran strah od porođaja može se razvija nakon ličnog traumatskog događaja tokom trudnoće ili porođaja.
Zašto se javlja?
Strah od porođaja je potpuno opravdan, ukoliko je u granicama realnog. Predstavlja, zapravo, niz strahova sa kojima se trudnice suočavaju. Pre svega, to je strah od neizvesnog. Proizilazi obično od neznanja šta vas čeka u porodilištu, te se najčešće javlja kod žena koje su prvi put trudne.
Mnoge trudnice se plaše bola, hirurških intervencija i krvi. Samim tim ove strahove povezuju sa strahom od porođaja, dok se kod pojedinih on manifestuje strahom od smrti tokom porođaja.
Istraživanja pokazuju da više od 70 odsto trudnica brine da neće moći trudnoću da iznesu do kraja, te je prisutan strah od pobačaja, kao i strah od prevremenog porođaja. Nije redak slučaj da se strah od porođaja vezuje sa strahom od samoće. Odnosno, strepnjom da će ostati sama sa detetom.
Kako ga prevazići?
Razgovor o strahu koji vas muči je najbolje sredstvo u borbi sa njim. Umesto da krijete od drugih da se plašite, iskoristite pozitivnu stranu. Neka strah bude podsticaj da se dobro pripremite za važan događaj u svom životu.
Otvoreno razgovarajte sa partnerom o svemu što vas muči. Znajući da voljena osoba razume kroz šta prolazite i imate podršku od njega učiniće da brige izgledaju manje.
Nemojte se stideti da pitate svog lekara sve što vas zanima u vezi porođaja. Počev od prijema, preko kompletne procedure, pa do otpusta – prođite svaki korak detaljno sa lekarom. Takođe, veoma je bitno da znate kakve sve promene možete očekivati u fizičkom i mentalnom zdravlju tokom trudnoće.
Stručnjaci ističu da ako je trudnica dobro informisana i unapred zna sve što će se dešavati, strah od porođaja biće manje izražen.
Preporučljivo je da upišete i neku školu roditeljstva i napravite plan porođaja. Ne samo da će predavanja olakšati pripreme za porođaj, već će vam dati osećaj sigurnosti i kontrole.
Obavezno redovno meditirajte, a ako možete krenite na jogu ili neke druge vežba opuštanja.
Ukoliko je strah od porođaja i dalje prisutan u velikoj meri kontaktirajte psihološko savetovalište Sana. Klinički psiholog Mr Ana Gligorić pomoći će vam da se suočite sa svojim strahom i da ga prevaziđete.
Pročitaj Više
Natprosečno inteligentna deca
Natprosečno inteligentna deca često su definisana kao osobe koje imaju IQ veći od 130. Međutim, ovo je znatno širi pojam. Zapravo, to su deca koja pokazuju, ili imaju potencijal da pokažu, izuzetan nivo performansi u jednoj ili više oblasti izražavanja. Odnosno, pokazuju visoku kreativnu, umetničku, muzičku i/ili lidersku sposobnost u odnosu na vršnjake istog uzrasta.
Bez obzira da li vaš mališan ispoljava rano zanimanje za matematiku ili je počeo pre vremena tečno da govori ili ima neobična interesovanja, jedno je sigurno – odgajati natprosečno inteligentno dete je veliki izazov.
Stopa kognitivnog razvoja kod ove dece je mnogo brža od njihovog fizičkog razvoja. To ih čini ranjivijim, jer mogu postati svesni informacija sa kojima nisu emocionalno spremni da rukuju. Takođe, često im je dosadno, jer predviđeno znanje za njihov uzrast savladavaju brže od drugih, te nisu motivisani na učenje.
Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam daje savete kako da odgajate natprosečno inteligentno dete.
Ohrabrite ih da rade stvari u kojima su loši
Ovo je jedan od najčešćih saveta. Možda roditeljima deluje zbunjujuće da svoje dete podstiču na aktivnosti u kojima ne pokazuju dobre rezultate umesto da se fokusiraju na one u kojima su izvanredni. Ovakvo razmišljanje važi za većinu dece, ali ne deluje kada su u pitanju natprosečno inteligentna deca.
Nadarenoj deci, posebno onoj koja nisu samo akademski talentovana, već i vešta u nekoj drugoj oblasti, kao što su muzika ili sport, potrebne su aktivnosti u kojima su pod manjim pritiskom da uspeju i gde mogu da dožive neuspeh.
Budimo realni, malo ljudi uživa u životu isključivo od aktivnosti u kojima su izvanredni. Dobro je znati da možete da se zabavite u nečemu čak i ako nikada nećete biti najbolji u tome.
Obezbedite intelektualne izazove
Natprosečno inteligentna deca mnogo brže savladavaju gradivo. Samim tim, ulažu mnogo manje truda od svojih vršnjaka da bi postigli dobre rezultate. Svakako, ovo saznanje jača samopouzdanje mališana, ali ima i negativnu stranu. Nakon izvesnog vremena prestaju da budu motivisana, jer nemaju dobar izazov. Upravo to im roditelji moraju obezbediti.
Intelektulani izazov ne mora biti isključivo teži od prethodnih, već može biti nešto sasvim novo. Na primer, učenje jezika koji se ne predaje u školi.
Budite iskreni prema njima u pogledu njihovih sposobnosti
Natprosečno inteligentna deca imaju potpuno razumevanje svojih sposobnosti. Zbog toga stručnjaci savetuju da nikako ne trebate da krijete od njih da se izdvajaju u odnosu na vršnjake. Ipak, morate im jasno staviti do znanja koje su granice nadarenosti.
Uspeh na razgovoru za posao, a kasnije i u karijeri, ne zavisi isključivo od toga što je nadaren u školi. Moraće da se potrudi ako želi da iskoristi svoje sposobnosti, kao i bilo ko drugi.
Budite otvoreni u pogledu njihovog izbora prijatelja
Natprosečno inteligentna deca često su predmet zadirkivanja vršnjaka. Kao posledica toga može doći do socijalne distance. Da biste je izbegli ohrabrite svoje dete da pronađe prijatelje koji mu odgovaraju.
Nije redak slučaj da naprednijem detetu više prija društvo nešto starijih osoba. Čak i ako vam se ova ideja o druženju sa starijima ne dopada, nemojte ga ograničavati. Verovatno vaše dete oseća da ima više zajedničkog sa starijima, nego sa vršnjacima.
Ukoliko ste roditelj natprosečno inteligentnog deteta savete i stručnu pomoć u vezi roditeljstva možete dobiti u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Sadistički poremećaj ličnosti
Sadistički poremećaj ličnosti je definisan rasprostranjenim obrascem sadističkog i okrutnog ponašanja.
Prvobitno se koristio za opisivanje pojedinaca koji su imali seksualno zadovoljstvo u nanošenju bola drugima. Ubrzo je pojam proširen tako da uključio i one koji jednostavno doživljavaju opšte zadovoljstvo i zadovoljstvo u patnji drugih. Na osnovu toga sadistički poremećaj ličnosti je uveden u Dijagnostički i statistički priručnik o mentalnim poremećajima 1987. godine.
U kasnijim verzijama je uklonjen, jer su psihijatri verovali da će se koristiti za pravno opravdanje sadističkog ponašanja.
Iako danas sadistički poremećaj ličnosti nije priznat kao mentalna bolest, mnogi stručnjaci za mentalno zdravlje i dalje prepoznaju njegovo prisustvo kao stanje.
Šta uzrokuje sadistički poremećaj ličnosti?
Čak i nakon decenija vođenja studija o sadističkom poremećaju ličnosti, stručnjaci nisu otkrili tačan uzrok. I dok pojedini ističu da je posledica okruženja, drugi smatraju da je rezultat lošeg roditeljstva. Pojedini pak smatraju da je u pitanju urođena želja za moći.
Bez obzira što tačan uzrok nije poznat, postoje faktori rizika koji povećavaju šanse da osoba razvije sadistički poremećaj ličnosti. Tu, pre svega, spadaju preživljene traume i zlostavljanja u detinjstvu. Takvi događaji mogu da dovedu do zadržavanja emocija, koje se u kasnijim godinama ispoljavaju u vidu osvete drugima.
Siromaštvo je još jedan okidač. Odrastanje u porodici koja je na ivici egzistencije može da dovede do želje za moći. Takođe, lični neuspesi stvaraju intenzivna emocionalna previranja. U kasnijim godinama ona se manifestuju željom da drugi postanu isto tako jadni kao što su oni nekada bili.
Ne treba zanemariti ni naslednu komponenta. Baš kao antisocijalni poremećaj ličnosti i mazohistički poremećaj ličnosti, tako i sadistički poremećaj ličnosti ima genetsku vezu.
Vrste sadističkog poremećaja ličnosti
Postoje četiri vrste, a svaka se razlikuje na osnovu karakteristika.
Ljudi sa sadističkim poremećajem ličnosti beskičmenog tipa ponašaju se nesigurno ili kukavički. Odatle i naziv „beskičmenim“. Oni se, zapravo pretvaraju da su hrabri, ali zaista nisu. Zbog toga kada se osećaju ugroženo projektuju neprijateljske fantazije i napadaju prvi kako bi izbegli da budu povređeni.
Tiranski sadistički poremećaj ličnosti pokazuje negativne karakteristike podstaknute pretnjom i brutalizacijom drugih. Ove osobe žude za moći nad drugima, te koriste reči kao oružje kako bi ih naveli da im se potčine. Pri čemu ne preuzimaju odgovornost za svoje postupke, već stalno optužuju druge.
Prisilni sadistički poremećaj ličnosti pokazuje tendenciju za sprovođenjem onog u šta osoba veruje iako je to moralno pogrešno. Glavni cilj je da da preuzmu kontrolu i izreknu kaznu. Obično joj to i omogućava položaj na kome se nalazi.
Ljudi sa eksplozivnim sadističkim poremećajem ličnosti su nepredvidivo nasilni kada se osećaju frustrirano, poniženo, beznadežno ili izgube kontrolu nad situacijom. Lični neuspeh dovodi do osvete drugima za bol koju osećaju. Istovremeno, pokazuju znake graničnog poremećaja ličnosti. Neretko koriste nasilje da bi se oslobodili nagomilane emocije poniženja ili frustracije.
Da li se sadistički poremećaj može izlečiti?
Baš kao i drugi poremećaji ličnosti, sadizam se teško leči, ali to ne znači da je nemoguće. Kognitivna bihejvioralna terapija i terapija dijalektičkog ponašanja su najefikasnije intervencije za ovaj problem.
Ako mislite da vaša voljena osoba ima sadistički poremećaj ličnosti ili ste, možda, primetili karakteristike povezane sa njim kod sebe i želite da ih promenite, potražite pomoć psihološkog savetovališta Sana.
Pročitaj Više
Zašto mnogi dožive razvod nakon 7 godina braka?
Razvod nakon 7 godina braka je česta pojava među parovima širom sveta.
Svako od nas stupa u brak sa idejom da će trajati do kraja života. Nažalost, realnost je nekad sasvim drugačija od bajke koju smo zamišljali na dan venčanja. Preljuba, udaljavanje, različiti stavovi, pa i egzistencijalna pitanja – samo su neki od problema koji stvaraju konflikte u vezi.
Iako se mnogi od njih mogu rešiti dobrom komunikacijom među partnerima, u pojedinim slučajevima razvod je neminovnost.
Zašto je 7. godina braka kritična za razvod otkriva vam u ovom blogu psihološko savetovalište Sana.
Psihološki fenomen ili mit?
„Sedmogodišnji svrab“ je termin koji se koristi za razvod nakon 7 godina braka. Prvi put je upotrebljen sredinom 20. veka. Naime, film pod istoimenim nazivom („The Seven Year Itch“) sa Marilyn Monroe u glavnoj ulozi pojavio se 1955. godine. Ključna tačka radnje je muškarac koji žudi za ženama sa kojima nije oženjen. Obrazloženje za njegovo ponašanje daje psihijatar koji navodi da svi muškarci varaju svoje žene u sedmoj godini braka.
Popularnosti termina doprineli su i statistički podaci. Prema američkom Nacionalnom centru za zdravstvenu statistiku postoji prosečna medijana trajanja braka tokom vremena. Godine 1922. srednje trajanje braka koji je okončan razvodom iznosio je 6,6 godina. Pet decenija kasnije iznosilo je 7,5 godina. 1990. godine srednje trajanje je bilo 7,2 godine. Iako podaci mogu da variraju iz godine u godinu, prosečne vrednosti ostaju relativno blizu granice od 7 godina.
Na osnovu toga donet je zaključak da postoji obrazac niske stope razvoda na početku veze, koja vremenom raste sve dok ne dostigne vrhunac, a zatim ponovo pada.
Od „medenog meseca“ do rutine suživota
Partnerski odnosi prolaze kroz različite faze. U početku, svi se suočavamo sa fazom zaljubljivanja. S obzirom da u ovom periodu svet posmatramo kroz „ružičaste naočare“ dolazi do idealizovanja partnera. Da je ljubav slepa najbolje potvrđuje zaljubljenost kada ne primećujemo mane druge polovine.
Međutim, vrlo brzo dolazi do realnosti izazvane dogovaranjem o svakodnevnom životu. Tada par mora da uspostavi pravila i rutine koje će obezbediti izvesnu stabilnost, red i sigurnost. Na ovaj način neće morati stalno da pregovara o svim detaljima. Samim tim svešće nesuglasice i svađe na minimum.
Treba napomenuti da neki parovi nikada ne prevaziđu ovu fazu, te se javljaju problemi u partnerskim odnosima. Posledica toga jesu stalne svađe, jer ne mogu da ispune međusobna očekivanja ili se ne mogu uklopiti u zajednički životni stil.
Upravo brojne studije sugerišu da se zadovoljstvo u braku značajno smanjuje nakon prve godine, što je uglavnom zbog sukoba izazvanih zajedničkim životom. Da bi u krajnjoj meri nastupio razvod nakon 7 godina braka.
Znaci da se bliži razvod nakon 7 godina braka
Svaki par i svaka osoba je drugačiji, ali obično dođe vreme kada neko počne da dovodi u pitanje pravila, navike i rutine koje su uspostavljene u vezi. Dođe vreme kada se čini da stvari koje su funkcionisale ne odgovaraju. Ono što je bilo efikasno postaje dosadno.
Kriza sedme godine se odnosi upravo na taj osećaj da smo zarobljeni u životu koji smo stvorili. Počinjemo da shvatamo da nas ono što nam se ranije dopadalo kod partnera sada izluđuje.
Osoba koju smo ranije smatrali pouzdanom, posvećenom i čvrstom sada može izgledati kruto i nefleksibilno. S druge strane, osoba koju smo smatrali spontanom i zabavnom može početi da izgleda nepromišljeno ili čak dramatično. Počinjemo da vidimo partnera, vezu i način života drugačijim očima, tj. kritičnijim pogledom.
Nezadovoljstva i frustracije počinju da se izražavaju kroz sve žešće rasprave, emocionalno, pa i socijalno distanciranje. Neki ljudi mogu doživeti potpuno otuđenje, jer se ne prepoznaju u toj vezi niti se identifikuju sa svojim životnim stilom. Zbog toga često sebi postavljaju pitanje: „Šta ja radim ovde“.
Ovaj period može da karakteriše i prevara jednog od partnera. Vanbračna veza predstavlja, zapravo, beg iz situacije koja može biti psihički zagušljiva.
Razvod nakon 7 godina braka možete izbeći porodičnom psihoterapijom. Zato na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Intrapersonalna inteligencija – Zašto je važna i koje su njene karakteristike?
Intrapersonalna inteligencija je jedna od 8 vrsta inteligencija koje je razvio Howard Gardner. Ovaj američki psiholog je u svom delu „Teorija višestrukih inteligencija“ definisao inteligenciju kao „sposobnost rešavanja problema ili razvoja proizvoda, koji su važni u kulturnom kontekstu ili u datoj zajednici“.
Na osnovu te definicije identifikovao je 8 tipova inteligencija koje ljudsko biće ima sa kapacitetom za razvoj. One imaju međusobno dejstvo, ali deluju i samostalno.
Prema Gardneru, intrapersonalna inteligencija je sposobnost istraživanja sopstvenog unutrašnjeg sveta i osećanja. Odnosno, sposobnost samorefleksije, spoznaje svojih snaga i slabosti, kao i osećanja i misaonih procesa koji čine samospoznaju.
S obzirom da intrapersonalna inteligencija može pomoći da se osoba fokusira na planiranje i upravljanje svojim životom psihološko savetovalište Sana vam otkriva njene osnovne karakteristike.
Koje su karakteristike intrapersonalne inteligencije?
Iako će, možda, nekima definicija intrapersonalne inteligencije delovati kao opis za narcisoidni poremećaj ličnosti, postoji velika razlika. Pre svega, osobe sa ovom inteligencijom su zabrinute za okruženje oko sebe, a ne samo za sebe. Zapravo, one počinju da upoznaju druge ljude upoznavajući sebe. Takođe, svesni su svojih prednosti, ali se ne hvale.
Intrapersonalna inteligencija donosi jaku intuiciju i razumevanje sopstvenih osećanja. Samim tim i razumevanje osećanja i misli drugih. Ovi ljudi su spremni da primene ono što nauče u svakodnevnom životu. Često su veoma odlučni da postignu svoje ciljeve bez obzira koliko godina imaju.
Kako vole da provode vreme sami, nije redak slučaj da pokazuju znake introvertnosti. Posebno mlađi u odnosu na svoje vršnjake.
Još jedna značajna karakteristika jeste razumevanje sopstvenih grešaka. Na taj način uče da izbegnu slične situacije u budućnosti. Ujedno poseduju visoku kontrolu besa.
Osobe sa ovom vrstom inteligencije često teže da svoja osećanja i misli izraze na kreativne načine, na primer kroz pisanje ili muziku.
Zašto je intrapersonalna inteligencija važna?
Intrapersonalna inteligencija ide korak dalje od emocionalne inteligencije. Mogućnost razumevanja šta se dešava u vašem umu i svest o svojim emocijama obezbeđuje vam jasno postavljanje ciljeva.
Povezivanje sa drugima, bilo da se radi o kolegama, prijateljima ili porodici, deo je stvaranja smislenog života. Ljudi koji su razvili svoju intrapersonalnu inteligenciju dobri su u međuljudskim odnosima i komunikaciji. Svesni su svojih misli i razumeju da ono što misle direktno utiče na njihov stav prema životu i kako se osećaju o sebi. Sa tim dolazi i razumevanje šta treba da urade da bi promenili svoje okolnosti ili postigli određene ciljeve.
Drugim rečima, sinhronizovani su sa sobom i sposobni da se razvijaju kako se njihov život i okolnosti menjaju.
Intrapersonalna inteligencija omogućava i napredovanje u karijeri. Kada poznajete sebe, ne dozvoljavate da vam spoljni uticaji poljuljaju samopouzdanje. U skladu sa tim kritiku prihvatate kao priliku za poboljšanje, dok vas toksični komentari ne dotiču.
Kako razviti intrapersonalnu inteligenciju?
Howard Gardner smatra da se ljudi ne rađaju sa pojedinim vrstama inteligencije.To znači da možemo da poboljšamo svoje kognitivne veštine kako bismo postigli intrapersonalnu inteligenciju.
Jedan od najlakših načina jeste vođenje dnevnika. Rutinsko beleženje događaja, ali i misli i osećanja pomaže u stvaranju svesti.
Obavezno odvojite vreme za razmišljanje. Nije bitno o čemu mislite. Bićete šokirani uticajem misaonih putovanja tokom kratkih pauza tokom jednog dana.
Važno je da znate da ljudi sa visokom intrapersonalnom inteligencijom mogu razumeti osećanja i misli drugih ljudi. Zbog toga je ključno negovanje društvenih hobija kako biste bili u interakciji sa drugima.
Intrapersonalna inteligencija se razvija kroz učenje i praksu. Ukoliko ne možete sami da pronađete najbolje načine za njen razvoj potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Stres kod žena – Zašto se javlja i koji su simptomi?
Stres kod žena je česta pojava.
Kao odgovor tela na svakodnevne događaje, stres je postao sasvim deo naših života. Može varirati od blagog i kratkoročnog do ekstremnog i dugotrajnog.
Kratkoročna izloženost stresu najčešće ima pozitivno dejstvo. Verovali ili ne, on nas može motivisati da postignemo značajne ciljeve.
Međutim, dugotrajna izloženost stresu predstavlja opasnost. Nažalost, žene imaju mnoštvo privatnih i poslovnih obaveza, te mnoge i ne primete da su izložene destruktivnom dejstvu stresa. Zbog toga hronični stres nekim ženama izgleda kao normalan način života, što je velika greška.
Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva kako na vreme da ga prepoznate.
Zašto se javlja stres kod žena?
Postoji mnogo uzroka stresa. Pojedini su isti kod muškaraca i žena. Egzistencijalna pitanja, gubitak posla, smrt voljene osobe, suočavanje sa nezdravim vezama, novčani problemi – samo su neki od njih.
Postoje i oni koji su svojstveni samo ženama. Naime, u današnjem društvu, uloge žena često uključuju porodične obaveze, brigu o deci i/ili starijim roditeljima, radne obaveze, kao i druge svakodnevne aktivnosti. Kako se povećavaju zahtevi za ispunjavanje ovih uloga, žene se mogu osećati preplavljene vremenskim pritiscima i neizmirenim obavezama.
Strah od neuspeha je konstantno prisutan, povećavajući nivo stresa. Često žene provode više vremena zadovoljavajući potrebe drugih, umesto da neguju svoje potrebe. Ako funkcionišu pod visokim nivoom stresa, one možda neće ni prepoznati koje su njihove potrebe.
Da li žene i muškarci različito reaguju na stres?
Stres kod žena je izraženiji nego kod jačeg pola. Statistički podaci pokazuju da su žene u većoj meri izložene hroničnom stresu. Takođe, viši je i nivo stresa. Na skali od 10, 28 odsto žena (u odnosu na 20 odsto muškaraca) je prijavilo da se njihov nivo stresa kreće od 8 do čak 10. Pri čemu se kod polovine njih stres povećao u poslednjih 5 godina.
Jasno je da muškarci i žene imaju tendenciju da se nose sa stresom na veoma različite načine – ali zašto? Jedan od najvažnijih razloga za postojanje razlike jesu hormoni. Tri igraju ključnu ulogu: kortizol, epinefrin i oksitocin.
Kada dođe do stresne situacije, hormoni kortizol i epinefrin zajedno podižu krvni pritisak i nivo šećera u krvi. Dok sam kortizol smanjuje efikasnost imunog sistema. Tada na scenu stupa oksitocin, koji smanjuju dalje povećanje proizvodnje kortizola i epinefrina. Na taj način podstiče negujuće i opuštajuće emocije.
Kod žena nivo oksitocina je viši, te se one češće „sprijateljuju“ sa aktivatorima stresa kako bi izbegle dalje nevolje i zaštitile ne samo sebe, već i svoje bližnje.
Muškarci, sa druge strane, imaju manju količinu oksitocina. Zato oni reaguju na stres na uobičajeni „fight or flight“ način.
Koji su simptomi stresa kod žena?
Stres kod žena utiče na sve aspekte kako mentalne, tako i fizičke.
Fizički znaci da je žena pod stresom su česte glavobolje, hronični umor, kožni problemi, uznemireni stomak, bol, naročito u leđima i vratu. Javljaju se i poremećaji spavanja, kao i poremećaji ishrane.
U psihičke simptome svrstavaju se anksioznost, depresija, nagle promene raspoložanje. Prate ih slaba koncentracija, zaboravnost, nemogućnost donošenja odluka. Kod pojedinih žena stres dovodi do razdražljivosti, osećaja da su van kontrole, pa i besa.
Na društevnom nivou primetna je apatija, nedostatak intimnosti, usamljenost, gubitak interesovanja za nekada drage aktivnosti.
Hronični stres kod žena ne treba olako shvatiti, jer može da naruši ne samo kvalitet života, već i zdravlje. Ukoliko ne umete da se same sa njim izborite potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Temper tantrum – Koji su njegovi uzroci i šta učiniti ukoliko ga vaše dete ima?
Temper tantrum predstavlja razvojni fenomen u odrastanju.
Napadi besa su prirodni tokom ranog detinjstva. To je način pokazivanja jakih emocija, jer dete u početku nije naučeno da ih izrazi na društveno prihvatljiv način.
Iako mnogi stručnajci temper tantrum posmatraju kao prolaznu razvojnu fazu, postoje i oni koji smatraju da je vrsta afektivnog poremećaja. Zapravo, ovaj problem je kroz istoriju različito tumačen. Tako je Sigmund Frojd isticao da se pojavljuje zbog nesvesne potrebe za kažnjavanjem drugih, a izazvan je osećajem krivice usled nemogućnosti ostvarenja željene akcije.
Hajnc Kohut je tvrdio da je u pitanju narcisoidni bes koji se javlja kada je sprečeno grandiozno ponašanje deteta. Dok su pojedini smatrali da je povezan sa ljubomorom zbog rođenja brata ili sestre.
Temper tantrum se javlja obično od 12 do 18 meseci. Simptomi su najizraženiji između 2. i 3. godine, a zatim se smanjuju do 4. godine.
Koji su uzroci temper tantruma?
Temper tantrum nije posledica lošeg vaspitanja, kao što misle oni koji se nikada sa njim nisu suočili. Javlja se bez obzira na stil roditeljstva koji primenjujete. Biološki faktori imaju veći uticaj u razvoju u odnosu na faktore sredine. To znači da postoji genetska predispozicija da se kod nekog deteta jave, a kod drugog ne.
Istraživanja su pokazala i vezu sa neurološkim poremećajima. Pre svega, autizmom, poremećajima pažnje sa hiperaktivnošću, kao i intelektualnim problemima.
U većini slučajeva okidač je neki događaj. Najčešće su to glad i umor. Mada može biti i dosada, želja za pažnjom ili izraz neslaganja sa odlukom roditelja, na primer, odlazak kući iz parka.
Neretko je temper tantrum izazvan nemogućnošću deteta da rečima izrazi svoje potrebe ili želje, jer mu nedostaju verbalne veštine da objasni kako se oseća, pa umesto toga napada.
Kako se ispoljava temper tantrum?
Temper tantrum se opisuje kao prava „eksplozija“ emocija. Vrištanje, plakanje, prkos, ljutnja karakteristični su znaci. Prate ih udaranje, tvrdoglavost, manjak samokontrole, pa čak i nemogućnost kontrole besa i otpor na pokušaj smirivanja.
Ono što je specifično za temper tantrum jeste da simptomi ne prestaju čak ni kada je cilj zadovoljen. Zbog toga oni mogu da traju i nekoliko sati ili se, pak, ponavljaju više puta u toku dana sa kraćim pauzama.
Šta učiniti ako vaše dete ima temper tantrum?
Postoji nekoliko strategija koje stručnjaci preporučuju kod suočavanja sa temper tantrumom.
Prva i najpraktičnija jeste da ostanete potpuno mirni. Kada je vaše dete usred besa, nemojte mu pretiti, držati predavanja ili se raspravljati sa njim. To samo pogoršava situaciju. Kasnije, kada se dete smiri razgovarajte sa njim o njegovom ranijem ponašanju.
Ignorisanje besa je još jedna efikasna strategija. Time ćete svom mališanu staviti do znanja da bes nije prihvatljivo ponašanje, niti će mu pomoći da dobije ono što želi.
Ukoliko možete da predvidite trenutak pre nego što nastupi bes možda ćete uspeti da sprečite da preraste u izliv ljutnje. To ćete postići skretanjem pažnje detetu tako što ćete mu ukazati na nešto zanimljivo ili ga uključite u neku aktivnost.
Nažalost, roditelji se često teško nose sa temper tantrumom kod dece. U tom slučaju najbolje je potražiti stručnu pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Shizoafektivni poremećaj
Shizoafektivni poremećaj je poremećaj mentalnog zdravlja. Karakteriše ga kombinacija simptoma shizofrenije, kao što su halucinacije ili deluzije, i simptoma poremećaja raspoloženja, kao što su depresija ili manija. Upravo zbog toga ovaj poremećaj se često u početku pogrešno dijagnostikuje kao bipolarni poremećaj ili shizofrenija.
Prema Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje shizoafektivni poremećaj može biti bipolarni tip ili depresivni tip. Bipolarni tip uključuje epizode manije i ponekad velike depresije. Dok se kod depresivnog tipa javljaju samo velike depresivne epizode.
Istraživanja pokazuju da je češći od afektivnog poremećaja, ali ređi od shizofrenije. Ipak, ne treba ga zanemariti. Nelečeni shizoafektivni poremećaj može dovesti do problema u funkcionisanju na poslu, u školi i u društvenim situacijama, uzrokujući usamljenost.
Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva kako na vreme da prepoznate problem.
Koji su uzroci shizoafektivnog poremećaja?
Tačan uzrok nije poznat, te se smatra da shizoafektivni poremećaj nastaje kombinacijom više faktora.
Genetika igra važnu ulogu. To znači da postoji veća verovatnoća da će se razviiti ukoliko u porodici ima članova koji pate ne samo od ovog poremećaja, već i od shizofrenije ili bipolarnog poremaćaja.
Novije studije pokazuju da njegova pojava može biti uslovljena i strukturom mozga. Odnosno, načinom na koji percipiramo stvarnost.
Ne treba zaboraviti ni faktore okruženja. Naime, pojedini stresni događaji, poput smrti drage osobe, razvoda ili gubitka posla, čine osnovu za pokretanje shizoafektivnog poremećaja.
Upotreba nedozvoljenih supstanci, naročito LSD, takođe, se svrstava u potencijalne faktore rizika.
Kako prepoznati shizoafektivni poremećaj?
Shizoafektivni poremećaj ima individualni karakter. Samim tim i simptomi se razlikuju od osobe do osobe. Zavise i od tipa poremećaja.
Ipak, postoje određeni karakteristični znaci. To su, pre svega, halucinacije. One se manifestuju u vidu viđenje ili slušanje stvari koje ne postoje. Zatim, zablude, tj. lažna, fiksna uverenja kojih se osoba drži čak i kada se dokaže da su neosnovana.
Ove simptome često prati neorganizovano razmišljanje. Osoba se može vrlo brzo prebaciti sa jedne teme na drugu ili dati odgovore koji su potpuno nepovezani.
Depresivno raspoloženje je obavezno kod depresivnog tipa. Karakteriše ga osećaj tuge, praznine, bezvrednosti. U težem obliku javljaju se i suicidne misli.
Sa druge strane, kod bipolarnog tipa prisutno je manično ponašanje. Ono podrazumeva osećaj euforije, sa povećanjem energije i smanjenom potrebom za snom. Osoba je preplavljena idejama i različitim mislima, a nije redak slučaj da je spremna i da se upusti u rizično ponašanje.
Kada treba potražiti pomoć?
Shizoafektivni poremećaj može da dovede do brojnih problema u životu. Socijalna distanca, loši međuljudski odnosi, anksiozni poremećaji – samo su neki od njih.
Osobe sa ovim poremećajem imaju problem da zadrže posao, te su mnogi od njih nezaposleni. Egistencijalni problemi uticali su da pojedini čak postanu beskućnici. Povećan je i rizik od bolesti zavisnosti, ali i od pokušaja samoubistva.
Imajući ovo u vidu veoma je važno započeti sa lečenjem na vreme. Terapija podrazumeva kombinaciju farmakoterapije i psihoterapije. Lekovi koji se koriste jesu stabilizatori raspoloženja, antipsihotici i antidepresivi. Dok se od psihoterapije primenjuju kognitivno bihejvioralna terapija i porodična terapija.
Shizoafektivni poremećaj se može držati pod kontrolom uz odgovarajuću terapiju. Zato potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više