Panični poremećaj – Razumevanje simptoma, uzroka i lečenje
Panični poremećaj je vrsta anksioznog poremećaja koji se karakteriše intenzivnim, ponavljajućim i neočekivanim napadima panike.
Strah i anksioznost mogu biti normalne reakcije na specifične situacije i stresne događaje. Međutim, kada se oni javljaju učestalo i ekstremnog su intenziteta onda je reč o paničnom poremećaju.
Ljudi sa paničnim poremećajem mogu doživeti ove napade neočekivano i bez očiglednog razloga. Mada im može prethoditi neka vrsta pokretačkog događaja ili situacije.
Istraživanja Nacionalnog instituta za mentalno zdravlje pokazuju da se sa paničnim poremećajem suočava oko 2,7 odsto ljudi u svetu. Pri čemu oko 45 odsto njih doživljava simptome koji su klasifikovani kao „teški“.
Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva sve što treba da znate o paničnom poremećaju.
Zašto se javlja panični poremećaj?
Panični poremećaj nema jedan specifičan uzrok. Zbog toga stručnjaci smatraju da je rezultat kombinacije različitih ekoloških, bioloških i psiholoških faktora.
Genetika ima važnu ulogu, te se skup tendencija za anksioznost može naslediti. To znači da je veća verovatnoća da se javi ukoliko je već u porodici registrovan neki anksiozni poremećaj.
Starost i pol, takođe, mogu biti faktori rizika. Panični poremećaj se obično razvija između 18. i 35. godine života. Dva puta više je zastupljeniji kod žena nego kod muškaraca.
Ipak, glavni uzročnik jeste doživljena trauma. Stresni događaji, poput gubitka bliske osobe, gubitka posla, fizičkog ili psihičkog zlostavljanja, stvaraju pogodne uslove za razvoj ovog problema.
U pokretače se svrstavaju i sam način razmišljanja. Paničnom poremećaju su skloniji ljudi koji su preosetljivi na fizičke simptome ili imaju tendenciju ka negativnom tumačenju telesnih signala. Mada ne treba zameriti ni biološke promene. Odnosno, disbalans hemijskih supstanci u mozgu. Naročito, serotonina i norepinefrina.
Koji su simptomi paničnog poremećaja?
Iako panični poremećaj može da se pojavi u bilo kom trenutku života, simptomi najčešće počinju tokom kasne adolescencije ili ranog odraslog doba. Karakteriše ih intenzivan osećaj straha ili preplavljujuće nelagodnosti.
Ispoljava se nizom simptoma. Najčešće su to lupanje srca ili ubrzan rad srca, kratak dah, bol u grudima i osećaj gušenja. Prate ih znojenje, drhtanje, vrtoglavice, nesvestice, mučnine.
Ono što je specifično jeste da simptomi brzo dostižu vrhunac. Obično za 10 minuta. Zato mnoge osobe sa paničnim poremećajem razvijaju anticipatornu anksioznost, stalno se brinući o mogućnosti ponovnog napada. Samim tim nastoje da izbegnu određene situacije i događaje koji mogu biti okidači za simptome.
Kod nekih je čak prisutna depersonalizacija ili derealizacija, tj. osećaj odvojenosti od sopstvenog tela ili osećaj nestvarnosti.
Kako se osloboditi paničnog poremećaja?
Panični poremećaj, kao i drugi anksiozni poremećaji, leči se adekvatnom psihoterapijom.
Kognitivna bihejvioralna terapija može pomoći ljudima sa paničnim poremećajem da nauče nove načine razmišljanja i reagovanja na situacije koje izazivaju anksioznost. Istovremeno im pomaže da identifikuju negativne obrasce razmišljanja i zamene ih realističnijim mislima.
Psihodinamička psihoterapija fokusirana na paniku ima za cilj da otkrije osnovne konflikte i iskustva koja su možda uticala na razvoj panike i anksioznosti kod osobe, dok terapija izloženosti obuhvata progresivno izlaganje objektu i situacijama koje izazivaju napad panike, uz praktikovanje tehnika opuštanja.
Panični poremećaj može dovesti do ozbiljnih poremećaja u svakodnevnom funkcionisanju i otežati suočavanje sa normalnim situacijama. Zato na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Depresija nakon razvoda – Put kroz faze bola i put ka oporavku
Depresija nakon razvoda može biti duboko emotivno iskustvo koje menja način na koji gledamo sebe, druge i svet oko nas, ostavljajući nas sa osećajem gubitka, tuge i nesigurnosti u budućnost.
Razvod je jedno od najstresnijih iskustava koje osoba može da prođe u životu. Bez obzira na okolnosti koje su dovele do njega, emocionalna cena koju platimo može biti ogromna. U mnogim slučajevima, raskid bračne zajednice ne donosi samo završetak jednog odnosa, već i početak procesa tugovanja i emocionalne bola, koji se može manifestovati kao depresija. Ako se osećate kao da ste u mračnom tunelu iz kojeg ne možete da se izvučete, niste sami, znajte da na njegovom kraju postoji svetlost, i uz adekvatnu podršku, možete se oporaviti.
Kako se manifestuje depresija nakon razvoda?
Depresija nakon razvoda može biti suptilna i postepena, ili se može manifestovati naglo i snažno.
Osobe koje dožive ovako nešto često osećaju tugu, bespomoćnost i gubitak motivacije. U mnogim slučajevima, simptomi uključuju:
- Osećaj tuge i gubitka: Ljudi koji proživljavaju depresiju nakon razvoda mogu se osećati kao da su izgubili ne samo partnera, već i svoju budućnost, planove i snove.
- Poremećaj spavanja: Previše spavanja ili nesanica su česti pratioci depresije, što dodatno pogoršava stanje.
- Gubitak apetita ili prejedanje: Zdravi obrasci ishrane mogu biti narušeni, što može dovesti do promena u težini.
- Osećaj bespomoćnosti i beznađa: Osobe u depresiji često veruju da ne postoji izlaz iz situacije i da se njihov život nikada neće popraviti.
- Socijalna izolacija: Depresija može navesti osobu da se povuče iz društvenih aktivnosti i da izbegava kontakte sa prijateljima i porodicom.
Razvod ne samo da menja životne okolnosti, već i emocionalnu dinamiku osobe. Ove promene mogu biti veoma izazovne, posebno ako je veza bila dugotrajna i ako je osoba emocionalno još uvek vezana za partnera.
Faze depresije nakon razvoda
Put kroz depresiju nakon razvoda često je dug i ispunjen raznim fazama. Svaka od njih donosi nove izazove, ali je i prilika za samoproučavanje i lični rast.
- Faza šoka i poricanja: Na početku, osoba može biti šokirana razvodom, a poricanje stvarnosti može pružiti privremeni osećaj sigurnosti. „Ovo nije moguće“, „Ne mogu da verujem da se ovo dešava“, misli su koje mogu dominirati.
- Faza tuge i bola: Kada šok i poricanje popuste, bol se intenzivira. Ovo je faza tuge, gde osoba gubi osećaj identiteta i osamljena je u svom emocionalnom iskustvu. Svi prethodni planovi za budućnost se raspadaju, a osoba se suočava sa teskobom i tugom.
- Faza besa i ljutnje: Ljudi često postaju ljuti na svog partnera, ali i na sebe. Bes se može usmeriti prema okolnostima, prijateljima, pa čak i deci. Ova faza može uključivati i osećanje nepravde.
- Faza prihvatanja i pomirenja: Ova faza dolazi postepeno, kada osoba počne da prihvata situaciju i realnost svog života nakon razvoda. Iako bol može ostati, osoba se postepeno smiruje i počinje da se fokusira na oporavak.
- Faza ponovnog otkrivanja sebe: Ova faza označava početak izlaska iz depresije. Osoba počinje da prepoznaje svoje snage i vrednosti, da ponovo razmišlja o svojim interesima i ciljevima. Polako, s promenama i malim koracima, život postaje svetliji.
Oporavak i traženje pomoći
Iako su ove faze prirodan deo procesa, oporavak od depresije nakon razvoda može biti izazovan i zahteva puno strpljenja, razumevanja i, najvažnije, podrške. Ako se depresija nakon razvoda ne leči, može imati dugoročne posledice na fizičko i mentalno zdravlje.
Jedan od ključnih koraka ka oporavku je traženje profesionalne pomoći. Psihološka podrška može značajno ubrzati proces lečenja i pomoći osobi da se nosi sa emocionalnim izazovima.
Zašto je važno potražiti pomoć?
Depresija nakon razvoda može biti veoma teška, a nošenje sa njom bez pomoći može dovesti do pogoršanja simptoma. Neki ljudi veruju da je dovoljno da sami prođu kroz ovaj proces, ali to često nije dovoljno.
Psihološko savetovalište Sana koristi različite terapijske tehnike, kao što su kognitivno-bihevioralna terapija, terapija podrške, i tehnike opuštanja, koje pomažu ljudima da se suoče sa svojim osećanjima i pronađu izlaz iz emocionalnog haosa.
Terapija pruža sigurno okruženje za izražavanje bola, ljutnje, straha i svih drugih emocija koje mogu biti potisnute. Takođe, terapeuti mogu pomoći u razvijanju veština za upravljanje stresom, izgradnju samopouzdanja i ponovnom pronalaženju smisla života. Pomoć može takođe uključivati i savete za unapređenje socijalnih odnosa i vraćanje poverenja u sebe i druge.
Depresija nakon razvoda je ozbiljan izazov, ali morate znati da nije kraj vašeg puta. Prepoznavanje simptoma, prolazak kroz faze bola, i najvažnije – traženje pomoći, ključni su koraci ka oporavku.
Psihološko savetovalište Sana je tu da vam pomogne da ponovo izgradite svoj život i naučite kako da se nosite sa izazovima koji dolaze nakon razvoda. Oporavak nije lak, ali uz podršku i terapiju, svaki korak prema izlečenju je korak ka ponovnom otkrivanju unutrašnje snage i sreće.
Temperament – Koja su to četiri osnovna tipa?
Temperament je sastavni deo svake osobe.
Često se koristi za opisivanje nekog. „Ima divan temperament“ ili „Nimalo prijatan temperament“, rečenice su koje čujemo u svakodnevnom razgovoru. Međutim, temperament je samo deo vaše ličnosti.
Prema definiciji, temperament se odnosi na osnovne, urođene karakteristike ličnosti koje utiču na način na koji osoba reaguje na svet oko sebe. To je prirodna sklonost čoveka i često će se pojaviti u svakodnevnim interakcijama. Imajući ovo u vidu ne čudi što mnogi stručnjaci ističu da „vaš temperament određuje način na koji vaš um funkcioniše“.
Nije neuobičajeno da neko ima temperament sličan roditelju ili nekom pretku. Istraživanja pokazuju da je 20 do 60 odsto temperamenta određeno genetikom. Ne treba zanemariti ni spoljne faktore koji utiču na njegovo formiranje. Pre svega, pozitivna i negativna iskustva iz detinjstva. Na primer, osoba koja je odrasla u toksičnoj porodici mogla bi postati manipulator.
Temperament ima veliki uticaj na život osobe, posebno na odnose s drugim ljudima, radno okruženje i način rešavanja problema. Razumevanje vlastitog temperamenta, kao i temperamenta drugih, može pomoći u boljoj komunikaciji i u izgradnji kvalitetnijih odnosa. Zato vam psihološko savetovalište Sana otkriva 4 tipa temperamenta.
Sangvinik
Sangvinici su optimistični, društveni i energični. Uživaju u druženju i vole da budu u centru pažnje. Veoma su komunikativni, emotivni i lako sklapaju prijateljstva. Odlikuje ih i vedrina, prilagodljivost i sposobnost da brzo prebole loše događaje. Njihov pozitivan duh je dominantan, te će uvek videti „čašu pola punu, a ne polupraznu“.
Ipak, njihov temperament ih može učiniti neorganizovanim, impulsivnim i sklonim da brzo izgube interesovanje. U potrazi za uzbuđenjem mogu dospeti u ekstremne situacije, kao što je eksprimentisanje sa psihoaktivnim supstancama.
Kolerik
Kolerici su samouvereni, odlučni i skloni preuzimanju inicijative. Usmereni su na postizanje ciljeva i sposobni su da se nose sa izazovima i brzo donose odluke. Zbog toga su uspešni na poslu, u školi ili čak u igri. Takođe, neretko su vođe u svom timu.
Za razliku od sangvinika, kolerici su temeljni i nezavisni, ali mogu biti i nestrpljivi i tvrdoglavi. Ponekad su i previše autoritativni i skloni sukobima, jer daju prioritet postizanju postavljenih ciljeva u odnosu na negovanje društvenih odnosa.
Flegmatik
Opuštenost je reč koja će vam verovatno pasti na pamet kada naiđete na flegmatičnu osobu. Flegmatici su ljudi koji imaju tendenciju da budu veoma empatični u odnosu sa drugima. Veoma su pouzdani i strpljivi i sposobni da slušaju druge. Vole svoj mir i svakodnevnu rutinu.
Ovaj temperament karakteriše i težnja za harmonijom u međuljudskim odnosima. Sa druge strane, izbegavanje problema i sukoba ponekad može biti štetno, prouzrokujući da propuste prilike kada ne uspeju da se afirmišu.
Nažalost, flegmatici mogu biti pasivni, neodlučni, pa i skloni odlaganju, tj. prokrastinacija.
Melanholik
Ljudi često mešaju melanholičnu osobu sa tužnom i nesrećnom. Ljudi sa ovim temperamentom su, zapravo, skloni dubokom razmišljanju, analitični su i promišljeni. Detaljno proučavaju stvari pre nego što donesu odluku. Kao takvi veoma su vredni, te pokazuju dobre rezultate na poslu. Ipak, radije vole da rade sami, tako možda neće biti najbolji timski igrači.
Iako deluju rezervisano veoma su pažljivi i osetljivi, što ih može odvesti u prekomernu brigu.
S obzirom da mnogi ljudi kod sebe prepoznaju karakteristike različitih tipova temperamenta najefikasniji način da odredite svoj tip jeste da se konsultujete sa stručnjakom. Zato još danas kontaktirajte psihološko savetovalište Sana.
Pročitaj Više
Major depresija – Simptomi i njen uticaj na zdravlje i normalan život
Major depresija, poznata i kao velika depresija, predstavlja ozbiljan mentalni poremećaj koji značajno utiče na emocionalno i fizičko zdravlje pojedinca. Ona nije samo „loš dan“ ili prolazna tuga, to je ozbiljan i iscrpljujući pronlem koja menja način na koji osoba doživljava sebe, druge ljude i svet oko sebe.
Depresija može da utiče na svakodnevni život, smanjuje kvalitet života i, u ekstremnim slučajevima, može biti smrtonosna. U narenim redovima ćemo vas upoznati sa simptomima major depresije, i saznati kako utiču na zdravlje, i zašto je važno potražiti pomoć psihoterapeuta.
Simptomi major depresije
Simptomi major depresije mogu varirati od osobe do osobe, ali neki od najčešćih simptoma uključuju:
- Intenzivan osećaj tuge i beznađa – Osobe sa depresijom često osećaju duboku tugu, beznadežnost i bespomoćnost. Ovaj osećaj može biti prisutan svakodnevno, bez obzira na spoljašnje okolnosti.
- Gubitak interesa za aktivnosti – Aktivnosti koje su ranije bile prijatne ili uzbudljive, kao što su hobiji, druženje sa prijateljima ili čak svakodnevne rutine, gube svoj smisao. Osobe sa depresijom mogu prestati da uživaju u stvarima koje su ranije bile važne.
- Problemi sa spavanjem – Depresija često dolazi sa poremećajem spavanja. To može biti nesanica (insomnia) ili prekomerno spavanje (hipersomnija), što dalje pogoršava emocionalnu iscrpljenost.
- Izražen umor i fizička iscrpljenost – Depresija ne utiče samo na mentalno zdravlje, već i na fizičko stanje. Čak i male dnevne aktivnosti mogu postati iscrpljujuće, što dovodi do opšteg osećaja umora i iscrpljenosti.
- Poremećaji apetita i telesne mase – Depresija može izazvati promene u apetitu, bilo da se javlja gubitak apetita ili prekomerno uzimanje hrane, što može rezultirati naglim mršavljenjem ili debljanjem.
- Nisko samopouzdanje i osećaj krivice – Osobe koje pate od depresije često imaju negativan pogled na sebe, osećajući se nesposobno, manje vredno ili krivi za stvari koje nisu njihova odgovornost.
- Poremećaji koncentracije i donošenja odluka – Depresija može značajno smanjiti sposobnost koncentracije, što može otežati obavljanje svakodnevnih zadataka. Osećaj „zamućenog uma“ može učiniti donošenje odluka teškim i iscrpljujućim.
- Misli o smrti ili samoubistvu – U ozbiljnim slučajevima, depresija može izazvati misli o smrti, samoubistvu ili čak pokušaje samoubistva. Ovi simptomi zahtevaju hitnu intervenciju i pomoć stručnjaka.
Uticaj na zdravlje i normalan život
Simptomi major depresije ne utiču samo na emocionalnu dobrobit, već imaju širok i dubok uticaj na fizičko zdravlje i svakodnevni život:
- Fizičko zdravlje – Dugoročni stres izazvan depresijom može povećati rizik od razvoja drugih fizičkih bolesti, kao što su kardiovaskularni problemi, povišen krvni pritisak, dijabetes, te smanjena imunološka funkcija. Osobe sa depresijom često imaju povećan nivo inflamacije u telu, što može uticati na sve organe.
- Smanjena produktivnost i kvalitet života – Depresija ozbiljno narušava sposobnost osobe da se fokusira na radne zadatke, čineći ga manje produktivnim. To može dovesti do problema na poslu, problema u odnosima sa kolegama i generalno smanjenog zadovoljstva u životu.
- Društvena izolacija – Zbog gubitka interesa za aktivnosti, ljudi sa depresijom često se povlače iz društvenih kontakata. Ova izolacija može dodatno pogoršati simptome, stvarajući začarani krug negativnih emocija.
- Problemi u međuljudskim odnosima – Depresija može učiniti osobu iritabilnom, povučenom ili neosetljivom na potrebe drugih, što može ozbiljno ugroziti odnose sa porodicom, prijateljima ili partnerima.
Zašto je važno potražiti pomoć?
Major depresija je ozbiljna bolest koja zahteva profesionalnu pomoć. Ignorisanje simptoma ili pokušaj samostalnog suočavanja sa problemima može samo pogoršati stanje. Psihoterapija je jedan od najučinkovitijih načina za lečenje depresije, ali je često potrebno uključiti i farmakolo[ku terapiju kako bi se postigao optimalni efekat. Lekovi mogu pomoći u stabilizaciji hemije mozga, dok psihoterapija pomaže osobi da razjasni duboke uzroke svojih emocija i razvije strategije za suočavanje sa svakodnevnim izazovima.
Kombinacija psihoterapije i lekova pokazala se kao najučinkovitiji pristup lečenju major depresije. Psihoterapija omogućava osobi da razjasni svoja osećanja, pronađe emocionalnu ravnotežu i nauči veštine za suočavanje sa stresom, dok lekovi mogu ublažiti najteže simptome depresije, omogućavajući osobi da funkcioniše u svakodnevnom životu.
Jedan od najvažnijih koraka ka ozdravljenju je kontaktirati stručnjaka u psihološkom savetovalištu Sana. On će vam pomoći da prepoznate i razumete duboke korene vaše depresije, kao i da razvijete personalizovani plan lečenja. Uz adekvatnu terapiju, uključujući lekove i psihoterapiju, moguće je smanjiti simptome depresije, poboljšati mentalno zdravlje i povratiti kontrolu nad životom.
Ukoliko se vi ili neko iz vaše okoline bori sa depresijom budite slobodni da nas kontaktirate i napravite prvi korak ka ozdravljenju.
Pročitaj Više
Da li je motivacija uvek dobra?
Motivacija je, prema definiciji, unutrašnja sila ili energija koja pokreće ljude na određene akcije, postizanje ciljeva ili ostvarenje određenih potreba. Zapravo, ona je suštinski element koji određuje zašto se ljudi ponašaju na određeni način i šta ih inspiriše ili pokreće da tako deluju.
Iako mnogi zanemaraju njen značaj, motivacija je osnova našeg uspeha. Upravo nam ona pomaže da ostanemo usmereni, istrajni i posvećeni. Ujedno nas inspiriše da učimo i prevazilazimo prepreke. To doprinosi ličnom razvoju i unapređenju kvaliteta života.
Bez motivacije, ljudi ne samo da odustaju od svojih ciljeva, već se suočavaju i sa osećajem nezadovoljstv, dok pojedini čine greške koje sputavaju napredovanje.
Faktori koji utiču na motivaciju
Motivacija može zavisiti od različitih faktora. Pre svega, od ličnih ciljeva i vrednosti. Naime, ljudi su motivisani kada imaju jasno definisane ciljeve i kada osećaju da su te aktivnosti u skladu s njihovim vrednostima.
Samopouzdanje je, takođe, jedan od važnih pokretača. Kada je osoba svesna svog znanja i vrednosti, tj. kada veruje u svoje sposobnosti, ima veći nivo motivacije da postigne ciljeve.
U faktore se svrstavaju i spoljašnji uslovi. Podrška, pohvale i priznanja od strane porodice, prijatelja ili kolega mogu snažno uticati na motivaciju. Zatim, nagrade, bilo da su materijalne ili nematerijalne, dodatno podstiču osobu na delovanje.
Vrste motivacije
Motivacija može biti unutrašnja i spoljašnja.
Unutrašnja motivacija dolazi iznutra. Odnosno, iz osećaja ličnog zadovoljstva, interesovanja i ispunjenja. Ljudi su unutrašnje motivisani kada obavljaju aktivnost zbog toga što ih ona sama po sebi ispunjava, a ne zbog nagrade ili pritiska iz spoljašnje sredine.
Primer unutrašnje motivacije je učenje novog jezika, jer vas zanima kultura i želite da je bolje upoznate. Ili bavljenje sportom, jer vam je prijatna aktivnost. Čak i čišćenje sobe za ljude koji vole da im sve bude uredno spada u unutrašnju motivaciju.
Ono po čemu se ističe unutrašnja motivacija jeste dugotrajni karakter. Ljudi su obično posvećeniji aktivnostima koje su im lično značajne. Ova vrsta pruža i veće zadovoljstvo. Neretko vodi i ka većoj kreativnosti i inovativnosti.
Spoljašnja motivacija, baš kao što naziv kaže, dolazi iz spoljašnjih faktora. To mogu biti nagrade, priznanja, pohvale, ali i kazne. U ovim slučajevima ljudi obavljaju aktivnost radi postizanja konkretnog cilja ili izbegavanja negativne posledice.
Primer spoljašnje motivacije je rad na projektu kako biste dobili povišicu ili izbegli gubitak posla. Ili, učestvovanje u sportu u želji da osvojite nagradu. Karakterističan primer je i učenje za ispit koji vam nije omiljen kako biste prošli godinu.
Spoljašnja motivacija je brza motivacija. To znači da ona brzo pokreće ljude na akciju. Samim tim ima kratkoročni efekat. Ipak, nosi dozu praktičnosti. Kod zadataka koji nisu lično značajni, ali su neophodni, ova vrsta motivacije predstavlja efikasan pokretač.
Da li je bolja unutrašnja ili spoljašnja motivacija?
Unutrašnja i spoljašnja motivacija drugačije utiču na ljudsko ponašanje. Istraživanja su pokazala da nuđenje preteranih eksternih nagrada za ponašanje koje već dovodi do interne nagrade može da smanji unutrašnju motivaciju. Ovaj fenomen je poznat kao efekat preteranog opravdavanja.
Najbolji primer toga jeste studija iz 2008. godine. U njoj su deca nagrađena za igru igračkom za koju su već izrazili interesovanje da se igraju. Nakon što su igračku dobila kao nagradu postala su manje zainteresovana za nju.
Međutim, to ne znači da je spoljašnja motivacija loša stvar. Ona je veoma korisna, jer se njome izbegava prokrastinacija.
Idealno je kada se unutrašnja i spoljašnja motivacija kombinuju. Balans između njih vodi ka većem uspehu i dugotrajnom zadovoljstvu.
Ukoliko sami ne možete da pronađete motivaciju u aktivnostima koje obavljate potražite pomoć psihološkog savetovališta Sana.
Pročitaj Više
Ksenoglosofobija – Zašto se javlja strah od pričanja na stranom jeziku?
Ksenoglosofobija je specifičan strah od stranih jezika. To ukazuje i sam naziv. Naime, ime potiče od grčkih reči „xeno“, što znači „strano“, „glosso“ tj. „jezik“ i „phobia“. U bukvalnom prevodu jeste strah od govora na stranom jeziku.
Iako je učenje stranog jezika uzbudljivo, doza strepnje i nervoze postoji kod svakog. To je sasvim normalna pojava izazvana neizvesnošću od nepoznatog. Takođe, i željom za ostvarivanjem dobrih rezultata. Odnosno, pokazivanjem dobrih jezičkih veština.
Međutim, ukoliko strah od govora na stranom jeziku izaziva esktremnu anksioznost reč je o ozbiljnom problemu. Bez obzira što ksenoglosofobija spada u specifične fobije istraživanja pokazuju da oko dve trećine odoba oseća nelagodu i strah kada treba da govore na stranom jeziku. Ukoliko se ne reši na vreme može da dovede do potpune blokade prilikom upotrebe stranih jezika.
Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva kako na vreme da prepoznate problem.
Zašto se javlja ksenoglosofobija?
Mnogi aspekti upotrebe i učenja stranog jezika mogu da izazovu anksioznost. Ipak, ksenoglosofobija je u većini slučajeva prouzrokovana strahom od neuspeha. U želji da se izbegnu bilo kakve greške pri govoru javlja se osećaj nelagodnosti. On često izaziva dodatnu nesigurnost, naročito kod osoba sa manjkom samopouzdanja.
Trauma ili negativno iskustvo su još jedan čest pokretač problema. Ranija neprijatna iskustva, poput poniženja u školi ili negativnih komentara tokom učenja jezika, mogu dovesti do dugotrajnog straha od ponovnog izlaganja stranom jeziku.
Ksenoglosofobija može biti povezana i sa strahom od javnog nastupa. Ponekad i sa poteškoćama u učenju ili kognitivnim izazovima, kao što su disleksija ili problemi sa pamćenjem. Ove poteškoće otežavaju učenje. Samim tim povećavaju osećaj frustracije i straha od stranog jezika.
Ne treba zanemariti ni kulturološke faktore i predrasude. Kod pojedinaca može postojati duboko ukorenjena odbojnost prema određenim kulturama ili jezicima. Rezultat toga jeste anksioznost pri susretu s tim jezikom.
Koji su simptomi straha od stranih jezika?
Kao i kod svake fobije, simptomi mogu varirati od blagih do teških. U suštini, ksenoglosofobija predstavlja specifičnu reakciju anksioznosti jer je ograničena na specifičnu situaciju koja utiče na ljude koji obično nemaju anksioznost.
Pojavljuje se neposredno pre strašne situacije, tj. izlaganja stranom jeziku. Mada simptomi mogu nastupiti i mnogo ranije, pri samoj pomisli na konverzaciju.
Simptomi mogu uključivati napade panike. Zatim, kratak dah, nepravilan rad srca, sušenje ustiju. Prate ih ponekad mučnina, prekomerno znojenje, drhtavica.
Kako prevazići ksenoglosofobiju?
Terapija za ksenoglosofobiju uključuje kombinaciju kognitivno-bihevioralnih pristupa, postepenog izlaganja i drugih strategija za upravljanje anksioznošću.
Kognitivno-bihevioralna terapija (KBT) pomaže ljudima da identifikuju i prepoznaju iracionalne misli i strahove. Ujedno, da nauče kako da negativne misaone obrasce zamene realističnijim stavovima prema učenju jezika.
Terapija izloženosti podrazumeva postepeno izlaganje izvoru straha. Osoba se prvo suočava sa lakšim situacijama, kao što je slušanje stranog jezika bez potrebe za reakcijom. Svaka sledeća seansa vodi ka novim, težim izazovima u vezi stranog jezika. Na taj način se povećavaja tolerancija na anksioznost koju izaziva ksenoglosofobija.
U ostale terapije spadaju i tehnike opuštanja, kao i mobilne aplikacije koje nude prilagođene korake i podstiču korisnike da napreduju sopstvenim tempom.
Ukoliko se suočavate sa iracionalnim strahom od stranog jezika potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Koulrofobija – Strah od klovnova
Koulrofobija predstavlja iracionalan strah od klovnova.
Klovnovi se obično smatraju zabavnim i vezuju se za cirkuske predstave i rođendanske proslave. Međutim, postoje osobe koje ih se boje. Odnosno, koje doživljavaju nelagodu ili anksioznost pri susretu sa njima ili čak na samu pomisao.
Svest o koulrofobiji je relativno nova. Termin se prvi put pojavio kasnih 90-ih. Potiče od grčkih reči „coulro“ što znači „hodač na štulama“ i „phobia“, tj. „strah“.
Iako mnogi smatraju da koulrofobija pogađa decu, istraživanja pokazuju da od ove specifične fobije pate i odrasli. Prema jednoj studiji više od polovine ispitanika je izjavilo da se klovnova donekle boji, a 5 odsto da ima ekstremni strah od klovnova. Taj procenat je daleko veći od onih koji se suočavaju sa tripanofobijom (strahom od igle), akrofobijom (strahom od visine) ili akvafobijom (strahom od vode).
Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva uzročnike i simptome.
Zašto se javlja koulrofobija?
Zbog iracionalne prirode fobije, tačan uzrok koulrofobije nije poznat. Ipak, postoje jasni faktori koji mogu da dovedu do problema.
Fobije su, generalno, često uzrokovane negativnim iskustvima. To znači da koulrofobija može biti posledica lošeg iskustva sa klovnima u detinjstvu. Takođe, može biti naučeno ponašanje. Deca mnoga ponašanja svojih roditelja usvajaju. Ukoliko jedan od roditelja pokazuje znake straha od klovnova, možda će i dete usvojiti ovu pojavu kao negativnu.
Pojedini stručnjaci ističu genetsku komponentu. Kada u porodici postoji već registrovana neka fobija ili anksiozni poremećaj veća je verovatnoća da će se javiti i kod naslednika.
Sam izgled klovna može biti pokretač. Naime, preterana šminka, veštački osmeh i neobični pokreti mogu izazvati nelagodu kod nekih ljudi, jer prikrivaju pravi izgled osobe.
Ne treba zanemariti ni uticaj medija, naročito horor filmova. Klovnovi su često prikazivani u zastrašujućem kontekstu u filmovima, poput klovna iz filma „It“. Zbog toga su deca koja čak nisu bila lično izložena klovnovima naučena da ih ne vole ili da ih se plaše.
Kako prepoznati koulrofobiju?
Osobe koje pate od koulrofobije pokazuje znake anksioznosti kada se nađu u blizini klovna. Mada se reakcija može javiti i pri posmatranju slike klovna ili same pomisli na njih. I dok jedni pokušavaju da pobegnu od klovna, da se sakriju iza osobe ili predmeta, drugi prekrivaju oči tako da ne moraju da vide klovna. U ekstremnim slučajevima nastaju napadi panike.
Iznenadni osećaj straha praćen je drugim simptomima, kao što su bol u grudima, otežano disanje, ubrzani rad srca. Zatim, drhtanje, znojenje, kao i vrtoglavica, mučnina, nesvestica.
Kako se osloboditi straha od klovnova?
Koulrofobija, kao i većina drugih fobija, može se otkloniti adekvatnom terapijom.
Terapija izloženosti je jedan od najefikasnijih tretmana za specifične fobije, uključujući i strah od klovnova. Ona se sastoji od postepenog izlaganja osobe izvoru straha. U ovom slučaju klovnovima.
Još jedan efikasan tretman za koulrofobiju je kognitivna bihejvioralna terapija. Njome se identifikuju misaoni obrasci povezani sa fobijom. Na taj način osoba može u kasnijem periodu da ih prepozna i izbegne negativnu reakciju.
Tehnike opuštanja, kao što su vežbe disanja i vizuelizacije, mogu u velikoj meri pomoći. Ako ostanete mirni, možete racionalnije razmišljati u stresnoj situaciji, tj. kada se nađete u blizini klovna.
Ukoliko imate iracionalni strah od klovnova potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Koje su to navike srećnih parova?
Navike srećnih parova su veoma jednostavne, a mogu u mnogome pobošljašati vašu vezu.
Da li poznajete par koji izgleda srećniji u odnosu na druge? Bez obzira da li je u pitanju način na koji gledaju jedan drugog, zajednični smeh ili diskretni dodiri rukom – gotovo je nemoguće ne primetiti ljubav koju gaje.
Mnogi su mišljenja da ovakav odnos postoji samo na početku veze. Odnosno, dok traje faza zaljubljenosti. To je velika greška, jer možete ga sresti i kod parova koji su dugo u braku.
Iako tajna srećne veze ne postoji, stručnjaci ističu da postoje određene navike koje održavaju odnos stabilnim i trajnim. Koje su najvažnije navike srećnih parova otkriva vam psihološko savetovalište Sana.
Važnost komunikacije u partnerskim odnosima
Iako je u užurbanom načinu života ponekad pronaći vreme za razgovor veoma teško, svesni smo da je komunikacija ključ zdravog odnosa. Međutim, morate znati da to nisu isključivo standardni razgovori o poslu, deci i porodičnim obavezama.
Srećni parovi redovno razgovaraju. Pri čemu na njihovom spisku nisu samo svakodnevne teme, već i one koje su odavno drugi parovi zaboravili. Na primer, teme o odmoru iz snova, ciljevima u životu, hobiju koji žele da započnu…
Da ove navike srećnih parova, zaista, imaju efekta potvrđuje i najnovije istraživanje. Sprovedana studija je pokazala da su srećniji oni parovi koji dele intimne detalje poput navedenih tema.
Još jedan važan aspekt komunikacije jeste očuvanje romanse. To lako možete postići slanjem poruke.
Većina nas šalje poruke svom partneru nekoliko puta dnevno, ali su one najčešće praktičnog ili informativnog karaktera. Zato stručnjaci savetuju da svoju prepisku povremeno „osvežite“ izjavom ljubavi ili sličnom ljubavnom porukom.
Spremni na kompromis
Svaki par se ponekad suoči sa neslaganjima. Bez obzira što su svađe među partnerima sasvim normalna pojava način na koje ih rešavaju razlikuje srećne od toksičnih veza.
Srećni parovi umeju da rešavaju konflikte na konstruktivan način. Oni ne napadaju jedno drugo lično, već se fokusiraju na problem i pokušavaju da ga reše zajedno. Umesto da ističu greške partnera i pronalaze zamerke i u trenucima ljutnje i nervoze odnose se sa poštovanjem prema njemu.
Spremnost na kompromis u konfliktu, takođe, spada u navike srećnih parova. Srećni parovi znaju kada i kako da popuste radi dobrobiti odnosa.
Kompromis nije znak slabosti, već pokazatelj zrelosti i sposobnosti da se održi ravnoteža u vezi.
Poštovanje partnera i pružanje podrške
Poštovanje je osnova svakog uspešnog odnosa. Srećni parovi poštuju razlike među sobom i ne pokušavaju da promene jedno drugo. Oni cene individualnost i različite interese partnera.
Ne treba zanemariti ni poštovanje vremena i prostora partnera. Upravo ovo uvažavanje doprinosi zdravom odnosu.
Srećni parovi su podrška jedno drugom u svim aspektima života. Bilo da se radi o karijeri, ličnim ciljevima ili hobijima uvek su oslonac svom partneru. Zajedno sa njim slave uspehe, dok u teškim trenucima pružaju utehu. Pri čemu podrška može biti emocionalna, ali i praktična, kao što je pomoć u rešavanju svakodnevnih obaveza.
Ukoliko, i pored svih nastojanja, ne možete da izgradite zdravu, srećnu vezu u tome vam može pomoći psihološko savetovališta Sana.
Pročitaj Više