socijalna anksioznost Tag

Koji su fizički simptomi anksioznosti i kako se izboriti sa njima?

Fizički simptomi anksioznosti variraju od osobe do osobe, ali često su prilično slični i mogu biti vrlo uznemirujući. U narednim redovima saznajte kako da ih prepoznate i izborite se sa njima.

Povećan srčani ritam (tahikardija)

Tokom anksioznosti, telo može reagovati kao da je u opasnosti, a zapravo nije.

Ovakvo stanje izazva ubrzan rad srca, što se može osećati kao „preskakanje“ ili neprijatan osećaj u grudima. Mnogi ljudi osećaju strah u tim momentima, što dodatno pojačava osećaj anksioznosti.

Znojenje

Prekomerno znojenje je čest simptom anksioznosti, koji se često javlja u stresnim situacijama. Anksioznim osobama se često znoje dlanovi, stopala ili čak lice, što dovodi do nelagode.

Svi ovi simptomi mogu stvoriti dodatni osećaj srama, posebno u društvenim situacijama. Što dovodi do potrebe za čestim presvlačenjem ili korišćenjem papirnih maramica kako bi se simptomi donekle iskontrolisali.

Fizički simptomi anksioznosti – Drhtanje ili tremor

Drhtanje može biti blago ili intenzivno i obično se manifestuje u rukama ili nogama.

Ovaj simptom dovodi do dodatne nesigurnosti i pojačava osećaj anksioznosti, stvarajući tako jedan začarani krug. Drhtanje može biti posebno izraženo u stresnim situacijama, poput javnog nastupa ili razgovora sa nepoznatima. Osobe često osećaju potrebu da prikriju ovaj simptom, što može dovesti do dodatnog stresa.

Napetost mišića

Hronična napetost mišića je čest simptom anksioznosti i manifestuje se najčešće u vratu, ramenima i donjem delu leđa.

Ova napetost može dovesti do bolova i nelagodnosti, što može otežati svakodnevne aktivnosti. Osobe često osećaju potrebu da se istegnu ili masiraju kako bi ublažile ovaj simptom. Dugotrajna napetost može rezultirati glavoboljama, što dodatno pogoršava stanje.

Gastrointestinalni problemi

Anksioznost značajno utiče na probavni sistem, i izaziva različite probleme. Osobe često prijavljuju mučninu, dijareju ili zatvor, što može biti vrlo neprijatno.

Osećaj “lepršanja” u stomaku je takođe čest i može izazvati dodatni strah. Ovi simptomi ometaju svakodnevno funkcionisanje, posebno u stresnim situacijama.

Teškoće s disanjem

Tokom anksioznosti, mnogi ljudi osećaju da im je otežano disanje ili imaju osećaj pritiska u grudima. Ovaj simptom može izazvati paniku i pojačati anksioznost, stvarajući osećaj gušenja.

Disanja može biti plitko ili ubrzano, što dodatno otežava smirivanje i pojačava strah.

Fizički simptomi anksioznosti – Umor

Hronična anksioznost može biti iscrpljujuća, a osobe se često osećaju umorno bez obzira na kvalitet sna. Mentalna napetost i stres mogu doprineti tome, otežavajući koncentraciju i svakodnevne aktivnosti.

Čak i nakon dužeg spavanja, dešava se da se bude umorne. Ovaj umor može dodatno pogoršati simptome anksioznosti, stvarajući začarani krug.

Glavobolje

Napetost i stres povezani sa anksioznošću mogu izazvati česte glavobolje ili migrene.

Ove glavobolje često su rezultat mišićne napetosti u vratu i glavi. Osobe sa anksioznošću često koriste lekove protiv bolova kako bi se lakše nosile sa ovim simptomom. Glavobolje mogu dodatno pogoršati opšte raspoloženje i povećati osećaj stresa.

Osip ili svrab

Neki ljudi sa anksioznošću mogu imati i kožne reakcije, poput osipa ili svrab, koji su povezani s povećanom osetljivošću tela. Ove kožne promene mogu biti uzrokovane stresom ili napetošću, što dodatno komplikuje situaciju i povećavju  osećaj nelagode.

Fizički simptomi anksioznosti – Problemi sa ravnotežom ili vrtoglavica

Anksioznost može izazvati osećaj vrtoglavice ili gubitka ravnoteže, što može biti vrlo uznemirujuće. Osobe često osećaju da se svet oko njih vrti, što može izazvati dodatni strah.

Ovi simptomi mogu otežati obavljanje svakodnevnih aktivnosti, kao što su hodanje ili vožnja. Mnogi ljudi sa anksioznošću izbegavaju situacije u kojima se osećaju nesigurno zbog ovih simptoma.

Povećana osetljivost

Anksiozne osobe često postaju osetljivije na spoljašnje stimuluse, kao što su buka ili svetlost. Ovo može dodatno doprineti osećaju preopterećenja i stresa.

Osećaj osetljivosti može učiniti svakodnevne situacije, poput odlaska u kupovinu ili druženja, izazovnijim i dovesti do njihovih izbegavanja.

Strategije za upravljanje fizičkim simptomima

Postoje mnogobrojni načini koji mogu pomoći u borbi protiv anksioznosti i unblažiti njene simptome.

Neki od njih obuhvataju:

Tehnike disanja: Vežbe dubokog disanja može pomoći u smanjenju napetosti i poboljšanju osećaja kontrole.

Fizička aktivnost: Redovno vežbanje oslobađa endorfine, što može poboljšati raspoloženje i smanjiti simptome anksioznosti.

Mindfulness i meditacija: Ove tehnike pomažu u smanjenju stresa i fokusiranju na sadašnji trenutak, smanjujući prekomernu brigu.

Zdrav način ishrane: Ishrana bogata voćem, povrćem i omega-3 masnim kiselinama može doprineti opštem mentalnom zdravlju.

Kvalitetan san: Razvijanje rutine spavanja i stvaranje opuštajuće atmosfere za spavanje mogu značajno pomoći.

Društvena podrška: Razgovor s prijateljima ili članovima porodice može biti oslobađajući i pružiti emocionalnu podršku.

Kako se izboriti sa anksioznošću?

Fizički simptomi anksioznosti mogu biti izuzetno uznemirujući i značajno uticati na svakodnevni život i njegov kvalitet.

Razumevanje simptoma može pomoći u njihovom prepoznavanju i preuzimanju kontrole nad njima. Ukoliko se simptomi uprkos svemu ne povuku ili postanu još učestaliji, važno je potražiti stručnu pomoć.

Imajući u vidu komplikacije koje anksioznost može da izazove ne treba je olako shvatiti. Ukoliko ste kod sebe primetili neke od navedenih simptoma još danas potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.

Nema ništa loše u tome biti singl – Oslobađanje srama i stigma

Biti singl i dalje je stigmatizovan pojam. Iako živimo u modernom društvu postoji uverenje da je živeti bez partnera pogrešno i neprihvatljivo. Cilj svakog bića jeste da pronađe nekog sa kim će biti u vezi. Samo tada može biti potpuno srećan i imati ispunjen život.

Nažalost, ovakve društvene norme čine da osobe koje su same osećaju stid, pa i manjak samopouzdanja. U nastajanju da budu prihvaćeni mnogi su spremni da budu i u nefunkcionalnoj, toksičnoj vezi. Takav stav ne samo da je pogrešan, već može stvoriti mnoge druge probleme.

Da biste ih izbegli psihološko savetovalište Sana vam otkriva kako da „biti singl“ ne posmatrate kao lični neuspeh.

Prestanite da se identifikujete sa statusom svoje veze

Čovek se ne definiše preko svog partnera. Zato nemojte sebe poistovećivati sa statusom veze. Biti singl znači samo da još uvek niste pronašli svoju srodnu dušu. Sa druge strane, vi ste biće prepuno kvaliteta i dobrih osobina, koje ostvaruje uspehe na mnogim poljima.

Imajte u vidu da vaša vrednost ne dolazi spolja. Vaša vrednost ne dolazi sa vezom, partnerom ili venčanim prstenom na ruci. Niste ništa manje vredni, niti beskorisni ako ste solo. Zapravo, život donosi pregršt nepredvidivih događaja, te se i status veze menja tokom vremena. Ono što ste vi je suštinska, unutrašnja vrednost koju treba ceniti.

Ništa nije u redu sa tobom

Jedini razlog zašto ste slobodni je što još uvek niste upoznali pravu osobu. Nije zato što niste dovoljno privlačni. Ili možda dovoljno obrazovani. Ne treba da smršate, promenite stil oblačenja ili nađete novi posao da biste pronašli voljenu osobu. Radite na sebi jedino da biste vi bili zadovoljni, a ne da udovoljite društvenim normama.

Prestanite sebe da potcenjujete i omalovažavate. Takođe, prestanite da osećate krivicu što ste sami. Da ste upoznali pravu osobu, sada biste bili u vezi, zar ne? Umesto da se stidite, prihvatite da vas tek čeka ljubav. Za to vreme, uživajte u svom životu, jer biti singl može biti podjednako zabavno, kao u vezi.

Ostanite verni sebi

Biti singl nije nedostatak opcija, već izbor. Izbor da poštujete svoje standarde i želje, a ne da ispunjavate očekivanja drugih.

Bolje je ostati sam i tražiti ono što zaista zaslužujete u ljubavi nego da gubite vreme sa pogrešnim ljudima. Ne samo da ćete biti nezadovoljni u vezi sa osobom koja vam ne odgovara, već postoji opasnost da u takvom odnosima izgubite i sami sebe. Odnosno, da prestanete da negujete lična uverenja i ciljeve kojima težite.

Uzdignite se iznad pritiska društva

Kolektivno uslovljavanje je toliko pogrešno, ali takođe snažno i duboko ukorenjeno. Zato je teško videti dalje od toga i verovati u suprotno.

Bez obzira što je društvo stvorilo uverenje da je biti singl loše iskustvo, morate se osloboditi ovog pristiska. Nemojte zaboraviti da su i međuljudski odnosi teški. Nisu sve veze idilične, ma kako bile lepo predstavljane. Mnogi se, zapravo, osećaju prazno u zajedničkom životu.

Ukoliko ne umete da se izborite sa stidom što ste sami potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.

Kako prevazići anksioznost u vezi?

Anksioznost u vezi odnosi se na intenzivno osećanje brige, nesigurnosti i sumnje koja se mogu pojaviti u odnosu sa partnerom.

Sasvim je normalno imati određeni nivo anksioznosti u ljubavnoj vezi. Ona se javlja naročito na početku veze. Odnosno, pre nego što shvate da partner ima jednak interes. Mada se može razviti i kada veza sasvim dobro funkcioniše duži period i kada ste razvili poverenje, uspostavili granice i naučili međusobne stilove komunikacije. Obično je to u slučaju kada se planira preduzimanje novog koraka u zajedničkom životu.

Međutim, anksioznost u vezi postaje problem ako su osećanja nesigurnosti, brige i sumnje toliko jaka ili traju dugo da ometaju odnos sa partnerom i utiču na druge oblasti života.

Zašto se javlja anksioznost u vezi?

Anksioznost u vezi može biti rezultat raznih faktora. Najčešće je to traumatično iskustvo u ranijoj romantičnoj vezi. Naime, izdaja, neverstvo ili gubitak dovode do neprestanog preispitivanja sopstvene vrednosti i privlačnosti. Takođe, dovode u pitanje stabilnost veze i osećanja koja su u nju uključena.

Odnosi u detinjstvu sa roditeljima jedan su od čestih pokretača ovog problema. Stilovi roditeljstva imaju važnu ulogu u formiranju dece i njihovog ponašanja u kasnijim godinama. U slučajevima kada roditelji dosledno pokazuju detetu ljubav i naklonost formira se siguran stil privrženosti. Iz njega se razvijaju zdravi međuljudski odnosi.

Ukoliko dete odrasta u toksičnoj porodici, gde nekad roditelji pokazuje ljubav i brigu, a nekad okrutnost i napuštenost, ono može da stvori anksioznu vezu sa ljudima koje voli i kojima veruje. Ova povezanost se vremenom projektuje i na partnera.

Manjak samopouzdanja je još jedan faktor. To može izazvati stalnu sumnju u osećanja partnera. Iz njih se mogu razviti pretpostavke o nevernosti koja dovode budućnost veze u opasnost.

Važnost komunikacije u partnerskim odnosima je ključna za očuvanje veze. Zato nedostatak iskrenih razgovora o zajedničkim osećanjima, stanju veze ili zajedničkim planovima može da dovede do pojave anksioznosti kod jednog partnera.

U uzročnike se svrstava i generalizovana anksioznost, koja se manifestuje kao zabrinutost za odnose.

Kako prepoznati anksioznost u vezi?

Konstantno razmišljanje da li su osećanja partnera prava i stalno traženje potvrde ljubavi jasni je znak anksioznosti u vezi. Prate ih česte provere poruka i analizaranje svake reči u njima kako bi se otkrilo skriveno značenje.

Intenzivna želja da provode što više vremena u blizini partnera je jasno izražena, dok neki ljudi žele da udovolje svom partneru u svakom trenutku, čak i na svoju štetu. Zbog toga kontrolišu svoje ponašanje, otkrivajući samo svoje karakteristike za koje su sigurni da će biti prihvaćene.

Strah od napuštanja je još jedna karakteristika. Osobe sa ovim problemom imaju često osećaj da partner namerava da prekine vezu. Zapravo, one provode više vremena brinući o vezi nego uživajući u njoj.

U drugim slučajevima, anksioznost u vezi može imati oblik namernog sabotiranja stvari sa partnerom. Ovo se manifestuje stvaranjem konflikta bez razloga, kao i čestim testiranjem partnerove vernosti. Drugi, pak, postavljaju emotivnu distancu kako bi se na vreme zaštitili od bola nakon raskida.

Iako se anksioznošću u vezi uglavnom može upravljati, ponekad ona može postati opasna. Depresija, suicidalno ponašanje, emocionalno zlostavljanje partnera i razmišljanje o povređivanju partnera – samo su neke od posledica teškog oblika.

Imajući u vidu ozbiljnost problema, sa prvim znacima anksioznosti u vezi potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.

Negativno traženje pažnje

Negativno traženje pažnje je česta pojava u modernom dobu.

Ljudi su društvena bića, te je sasvim normalno da imaju potrebu da budu voljena i prihvaćena. Međutim, postoji razlika između uravnoteženog davanja i primanja pažnje u svim međuljudskim odnosima i želja za tim koja je toliko izražena da predstavlja potrebu od koje zavisi svakodnevno funkcionisanje. U tom slučaju osoba je u potpunosti zavisna od tuđeg mišljenja, odnosno, osuđivanja i vrednovanja.

Mnogi smatraju da se negativno traženje pažnje sreće samo kod dece. Iako se može javiti i kod najmlađih, u većini slučajeva njihovo ponašanje ne bi trebalo da se smatra nezdravim ili manipulativnim. Obično su ova ponašanja odgovarajuća za razvoj, jer deca često testiraju granice da bi razumela kako izgleda odgovarajuće ponašanje. Dok druga glume da im je potrebna pomoć roditelja, jer vide to kao deo igre. Mada ne treba zanemariti da neka ponašanja mogu biti povezana sa poremećajema pažnje.

Imajući u vidu da je tanka granica između zdrave i nezdrave pažnje psihološko savetovalište Sana vam daje savete kako da prepoznate problem.

 Zašto se javlja negativno traženje pažnje?

Različiti su uzroci koji dovode do negativnog traženja pažnje kod odraslih. Najčešći pokretač jeste manjak samopouzdanja. Osobe sa niskim samopoštovanje osećaju se nesigurno u sebe. To ih navodi da traže potvrdu drugih kako bi se osećali dostojnim. Želeti određeni nivo sigurnosti od svojih vršnjaka je prirodno, ali oslanjanje celog koncepta samopoštovanja na mišljenje drugih može biti problematično.

Usamljenost je još jedan od glavnih razloga. Naime, osobe koje su dugo same i socijalno distancirane mogu u jednom trenutku da potrebu za ljudskim konktatom pretvore u nezdravo ponašanje traženja pažnje. Takođe, ovaj problem može imati korena u detinjstvu. Ovo je posebno izraženo kod starije dece kada dobiju mlađeg brata ili sestru. Oni se moraju sauočiti sa činjenom da roditelji više ne mogu svu svoju pažnju i vreme da usmere na njih.

Negativno traženje pažnje mogu da pokrenu i poremećaji ličnosti. Pre svega, histrionični poremećaj ličnosti, narcisoidni poremećaj ličnosti i granični poremećaj ličnosti. Neretko je izazvan i drugim mentalnim problemima, kao što su bipolarni poremaćaj, depresija, anksioznost…

 Kako se ispoljava negativno traženje pažnje?

Potreba da se konstantno obaveštavaju drugi ljudi o dešavanjima, čak i potpuno nevažnim, iz života je karakteristični znak negativnog traženja pažnje kod odraslih. Zbog toga ove osobe stalno ažuriraju svoje statuse na društvenim mrežama i postavljaju gomilu fotografija. Sve ovo rade kako bi ljudi tačno znali šta su radili u datom trenutku.

 Stalna potreba za komplimentima je još jedan znak ovog problema. Ona ide do te mere da su spremni da urade i stvari koje ih ne zanimaju samo da bi im ljudi dali komplimente. Na primer, muškarci koji traže pažnju ponašaju se previše džentlmenski prema ženama, bez obzira što im realno nije stalo do toga.

Stalno skretanje razgovora na priču o sebi je svojstveno ovim osobama. Oni će pričati o svojim poslovima, istoriji, dostignućima i o bilo čemu sve dok to znači da će ih ljudi slušati i posvetiti im više pažnje. Ujedno, žele da budu u centru pažnje, te će se potruditi da to i ostvare na svakom društvenom događaju, bilo da je to venčanje ili sahrana. Pojedini čak glume žrtvu kako bi izazvali saosećanje. Samim tim i više pažnje za sebe.

Ponekad ćete otkriti da će se osoba žaliti na to kako joj toliki broj ljudi posvećuje pažnju. Ali nikada ne preduzima aktivne korake da to zaustavi. To je zato što toliko žudi za pažnjom da čak i ako im se ne sviđa pažnja koju dobijaju, oni je i dalje žele, jer je za njih svaka pažnja dobra pažnja.

Ukoliko ste prepoznali neke od navedenih simptoma kod sebe psihološko savetovalište Sana vam može pomoći da se oslobodite negativnog traženja pažnje.

Šta je depresivni ponedeljak?

Depresivni ponedeljak je termin koji se odnosi na negativna osećanja koja neki ljudi imaju početkom
radne nedelje.

Povratak u svakodnevnu rutinu poslovnih ili školskih obaveza nakon vikenda kod mnogih ljudi izaziva osećaj nezadovoljstva, pa čak i pojačanog stresa. Istraživanja pokazuju da se Monday blues, kako je poznat ovaj problem širom sveta, javlja kod čak polovine zaposlenih. Najviše pogađa ljude od 45 do 54 godina starosti, kod kojih su ne samo simptomi najizraženiji, već i najviše se žale na njih.

Depresivni ponedeljak se razlikuje od depresije, jer ima određeno vreme kada ga ljudi osećaju – ponedeljkom. Kako radni dani odmiču negativni osećaj se smanjuje, a raspoloženje se poboljšava prema vikendu. Nasuprot tome, depresija se odnosi na osećaj trajno lošeg raspoloženja i smanjenog interesovanja za ugodne aktivnosti koje se mogu pojaviti u bilo koje doba dana.

Iako nema definiciju u Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje depresivni ponedeljak može da ukaže na dublji problem u nečijem životu. Takođe, može da dovede do ozbiljnih posledica.

Zašto se javlja depresivni ponedeljak?

Nezadovoljstvo poslom je vodeći uzročnik. Ljudi koji su prinuđeni da se bave onim što ne vole ili su uslovi rada neadekvatni obično „žive za vikend“, a povratak radnim obavezama izaziva niz loših osećanja, uključujući i anksioznost na poslu.

Čest pokretač je i burn out sindrom. Preuzimanje previše obaveza na sebe dovodi do preopterećenja i suočavanja sa stresorima koji su van vaše kontrole, što dovedi do tzv. sagorevanja na poslu. Kao posledica toga može se javiti depresivni ponedeljak.

Kognitivne distorzije su još jedan od mogućih izazivača. U pitanju je štetan misaoni obrazac koji utiče na nečiji pogled na svet. Najčešće su to katastrofalne misli, preterano generalizovanje i razmišljanje u krajnostima koje su vezane za nedelju koja je pred vama.

Monday blues mogu da izazovu i naše navike. Naime, svako želi da što više odmori tokom vikenda, ali preterano spavanje može da naruši unutrašnji ritam vašeg tela. Dodatni problem stvara prekomerna upotreba alkohola u večerenjim satima za vreme slobodnih dana.

Kako prepoznati depresivni ponedeljak?

Simptomi depresivnog ponedeljka se preklapaju sa simptomima depresije, anksioznih poremećaja i poremećaja prilagođavanja. Što znači da su loše raspoloženje i pojačini osečaj tuge karakteristični za ovaj problem. Prate ih umor, uznemirenost, uporna briga zbog predstojećih radnih obaveza, pa i osećaj straha ili nelagode. Mogu se javiti i promene u apetitu, problemi sa spavanjem, pad koncentracije, te su oni koji pate od depresivnog ponedeljka ovim danom produktivni na poslu samo tri i po sata.

Primetni su i fizički simptomi, poput napetosti mišića, glavobolje, teškoće sa disanjem, ubrznog rada srca i povećanog krvnog pritiska.

Kako pobediti depresivni ponedeljak?

Upravljanje stresom može pomoći da se smanji njegov negativni uticaj ponedeljkom. Postoji niz tehnika za to. Meditacija je jedna od visoko efikasnih, jer objedinjuje vežbe disanja i opuštanja. Zdrave životne navike, tj. pravilna ishrana, redovna fizička aktivnost i dovoljno sna, čine osnovu u eliminisanju depresivnog raspoložanja.

Da biste ponedeljak učinili zanimljivijim stručnjaci savetuju da prvi dan u nedelji rezervišete za neku omiljenu aktivnost – druženje sa prijateljima, odlazak u bioskop, šetnja nakon posla…

Ukoliko ne možete sami da se izborite sa lošim osećanjima ponedeljkom potražite pomoć psihološkog savetovališta Sana.

Toksična porodica

Toksična porodica je, nažalost, česta u modernom dobu.

Porodica je jedinstvena grupa odraslih i dece koji žive i funkcionišu kao celina. U njoj roditelji ili staratelji, kao odrasli članovi, imaju zadatak ne samo da budu uzor najmlađima i pripreme ih za samostalni život, već i da im pruže bezbednost i dobrobit.

Međutim, u svakom ponašanju ljudi postoje izuzeci, pa se tako i stilovi roditeljstva razlikuju. Rezultat jesu slabe veze među članovima, te umesto porodice koja dobro funkcioniše, javlja se nefunkcionalno i toksično porodično okruženje.

S obzirom da toksična porodica dolazi u različitim oblicima psihološko savetovalište Sana vam otkriva karakteriste najčešćih tipova.

 Savršena porodica

Budimo realni, savršena porodica ne postoji. Konflikti i nesuglasice su sastavni deo međuljudskih odnosa, koji nam pomažu da sagledamo nečije mišljenje i zajedno pronađemo rešenje problema.

Ukoliko vam se čini da je neka porodica savršena, bez ikakvih suprostavljenih mišljenja, znajte da je taj izgled zapravo nerealna slika. Ova porodična dinamika se odnosi na kreiranje imidža savršenstva za okolinu, dok se emocije i problemi „guraju pod tepih“.

Unutar porodice nema autentičnosti, a radnje su performativne. Nije redak ni konstantni pritisak roditelja na decu da ona budu savršena u svakom pogledu. Posledica takvog odrastanja jeste emocinalna nezrelost i stav da je ljubav uslovna.

Primer toksične porodične dinamike je kada roditelji kriju ozbiljan problem kao što je razvod, afera ili finansijska borba i pritiskaju svoju decu da održe laž kako ne bi izgledala loše.

 Nepovezana porodica

Ova toksična porodica se odlikuje nedostatkom veze roditelj-dete. Naime, roditelji su ili emocionalno ili fizički odsutni iz života svoje dece. Na neki način, roditelj se ponaša kao cimer, obezbeđujući ono što je potrebno za svoje dete, ali ne uspeva da mu pruži emocionalno vođstvo i podršku.

U nepovezanoj porodici deca se sama o sebi brinu, odrastajući emocionalno udaljeni od drugih. U kasnijim godinama obično imaju problema da uspostave dublju vezu sa ljudima i pokažu svoje emocije, jer često postoji socijalna distanca u odnosu na druge.

Primer nepovezane porodične dinamike je roditelj koji se fokusira isključivo na posao i zanemaruje uspostavljanje odnosa sa svojim detetom.

 Haotična porodica

Baš kao što naziv kaže, ovom tipu porodičnog sistema nedostaje stabilnost.

Nestabilnost najčešće je izazvana iznenadnim razvodom ili finansijskom borbom, te su roditelji opterećeni obavezama koje ih udaljavaju od deteta.

Shodno tome, deca odrastaju u neverovatno nezavisne osobe, ali se osećaju nesigurno. Navikli su da su uvek u borbi za opastanak, pa su spremni da u bilo kom trenutku ostave sve i presele se u neko drugo mesto.

Kao rezultat života u stanju haosa jeste i tendencija da drugačije obrađuju svoje emocije ili ih uopšte ne obrađuju. Umesto toga oni podrazumevaju disocijaciju da bi se izborili.

 Zamena uloga

Postoji i toksična porodica u kojoj dete preuzima ulogu roditelja. Obično je izazvana određenim porodičnim prilikama koje primoravaju dete da rano odraste i preuzme na sebe odgovornost koju bi roditelji trebali da imaju.

Iako vredna i veoma odgovorna, deca u odraslom dobu se suočavaju sa otežanim povezivanjem sa ljudima, jer su navikla da se ni na koga ne oslanjaju u životu. U vezama često ne umeju da izraze svoje emocionalne potrebe i obično preuzimaju krivicu za sve na sebe.

Bolesti zavisnosti jednog ili oba roditelja su tipičan primer ovakve porodične dinamike. Mada se može javiti i kada roditelj nije dovoljno emocionalno zreo da se nosi sa određenim situacijama, tako da to prepušta detetu.

 Loš razvod

Ma koliko bio bolno iskustvo, razvod sam po sebi nije loš. On treba da pokaže da iz nesuglasica i svađa može da preraste dobar odnos dvoje odraslih kojima je na prvom mestu dobrobit deteta.

Međutim, ako se roditelji nisu dobro rastali, te je nakon razvoda ostalo nedorečenih stvari i negativnih emocija razvija se toksični odnos u kome se emocije deteta zanemaruju, a često je i sredstvo osvete među bivšim supružnicima, navodeći ga da je drugi roditelj nepodoban.

Ovakva deca odrastaju u osobe koje ne veruju drugima, a neka od njih postaju i vešti manipulatori. 

 Ko-zavisnost

Ova dinamika uključuje dominantnog roditelja, koji je nasilan i roditelja koji je žrtva, ali ostaje u vezi iz straha. Deca su svedoci borbi, a mnoga od njih zameraju roditeljima što im nisu pružili potrebnu zaštitu. U kasnijim godinama ispoljavaju asocijalni karakater, nedostatak poverenja i strah od bliskosti.

Ukoliko u vašoj porodici vladaju toksični odnosi potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.

Samopovređivanje

Samopovređivanje se opisuje kao svako ponašanje u kojem neko nanosi štetu sebi, obično kao način da se pomogne u suočavanju sa teškim ili uznemirujućim mislima i osećanjima. Najčešće se javlja u obliku sečenja i stvaranja opekotina na koži, ekstremnog češanja i čupanja kose, kao i predoziranja koje ne vodi ka smrtnom ishodu. Mada može da obuhvati i druga rizična ponašanja koje uzrokuju povredu. Opijanje, upotreba psihoaktivnih supstanci, udaranje sebe predmetima, sprečavanje rana da zarastu, neoprezna vožnja – samo su neka od njih.

Nažalost, samopovređivanje je široko rasprostranjeno ponašanje, posebno među mlađom populacijom. Istraživanja pokazuju da 13 do 23 odsto adolescenata sebi nanosi povredu, dok više od polovine onih koji imaju neki psihijatrijski problem to aktivno radi.

Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam skreće pažnju na moguće uzroke samopovređivanja.

 Samopovređivanje nije isto što i samoubistvo!

Samopovređivanje je namerno nanošenje povreda na površini tela, ali bez namere osobe da sebi oduzme život. Zapravo, mnogi ljudi opisuju samopovređivanje kao način da ostanu živi i prežive teškoće. Takođe, samopovređivanje treba razlikovati od želje da se privuče pažnja. Ono se odvija daleko od očiju drugih, a osobe nastoje da nanete rane sakriju.

Najčešći razlog ovakvog ponašanja jeste nesposobnost suočavanja sa stresom i na zdrav način da se sa njim izbori. Može se javiti i usled poteškoća u upravljanju emocijama. Mešavina emocija koja izaziva samopovređivanje je složena. Na primer, može postojati osećaj bezvrednosti, usamljenosti, panike, besa, krivice i odbacivanja. Javlja se i kod ljudi koji imaju preterano kritični stav prema sebi, te je nanošenje povreda oblik kazne zbog kojeg se osećaju bolje.

Samopovređivanje je često posledica psihičkog i fizičkog zlostavljanja. Mada može biti vezano i sa drugim psihičkim problemima, kao što su anksioznost, depresija, bipolarni afektivni poremećaj, posttraumatski stresni poremećaj (PTSP), poremaćaji ishrane, granični poremećaj ličnosti.

Upotreba alkohola ili droga može povećati rizik od samopovređivanja.

 Ciklus samopovređivanja

Samopovređivanje obično počinje kao način da se oslobodi nagomilanog pritiska od uznemirujućih misli i osećanja. Nakon samog čina povređivanja osoba oseća olakšanje od emocionalnog bola, jer se pri njemu oslobađa endorfin koji dovodi do opuštanja uma i tela.

Međutim, olakšanje je privremeno. Nakon njega javlja se osećaj krivice i srama, što rezultira novim negativnim emocijama. Samim tim i novom potrebom da ih se osoba oslobodi. Zbog toga dolazi do ponovnog samopovređivanja, odnosno nastavlja se ovaj ciklus nezdravog ponašanja, koji vremenom postaje normalan način suočavanja sa životnim poteškoćama.

 Znaci upozorenja

S obzirom da je samopovređivanje prikrivena aktivnost, mnogi ljudi ne znaju da njihovi bližnji ispoljavaju ovakvo ponašanje. Ipak, postoje određeni znaci koji mogu na to da ukažu.

Pored velikog broja vidljivih rana i ožiljaka za koje ne postoji objašnjenje, nošenje dugih rukava i pantalona u toplim danima kako bi se prekrile povrede je karakteristični znak. Posedovanje oštrih predmeta, poput noževa ili žileta, i njihovo držanje pri ruci može ukazivati na ovaj problem, kao i osamljivanje i izolacija od bližnjih.

Osobe koje su sklone samopovređivanju mogu da ispolje impulsivno ponašanje, emocionalnu nestabilnost i velike promene raspoloženja. Česti su i kognitivni simptomi, poput preispitivanja ličnog identiteta, osećaj beznađa, bezvrednosti…

Iako nema suicidni karakter, samopovređivanje je ozbiljni problem, koji zahteva stručnu pomoć. Zato se na vreme obratite kliničkom psihologu Mr Ani Gligorić u psihološkom savetovalištu Sana.

Zablude o psihoterapiji

Zablude o psihoterapiji postoje među ljudima.

Iako živimo u modernom dobu kada je podignuta svest o očuvanju mentalnog zdravlja, još uvek se srećemo sa pogrešnim mišljenjem vezanim za pomoć psihoterapeuta. Ona potiču od ranijih ubeđenja, koja su bila duboko ukorenjena u ljudskoj istoriji, ali i kulturi naroda, pa i iz mnogih natpisa koji se mogu naći na internetu.

Nažalost, pogrešne predstave često sprečavaju ljude da potraže pomoć kada im je potrebna. Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva najčešće zablude o psihoterapiji.

 Psihoterapija je samo za ljude sa ozbiljnim psihičkim poremećajima

Jedno od široko rasprostranjenih pogrešnih mišljenja jeste da pomoć psihoteraputa traže samo osobe sa ozbiljnim psihozama.

U stvarnosti, psihoterapija se primenjuje za različita stanja mentalnog zdravlja, kao što su depresija, anksiozni poremećaji, poremećaji raspoloženja. Ona nam može pomoći da se suočimo sa osećajem duboke tuge usled gubitka voljene osobe ili saznanja da mi ili neko nama blizak boluje od neizlečive bolesti.

Psihoterapija se primenjuje i kod problema iz svakodnevnog života. Svađe sa partnerom, privikavanje na novu sredinu, manjak samopouzdanja, upravljanje stresom, kontrola besa – samo su neke od njih. Takođe, uči nas kako da ostvarimo profesionalne i lične ciljeve, poboljšamo komunikacione veštine i razvijemo zdrave navike.

 Zablude o psihoterapiji vezane za odnos psihoterapeuta i klijenta

„Psihoterapija je samo plaćanje nekoga da ti bude prijatelj“, rečenica koju laici često izgovaraju, a sasvim je pogrešna.

Naravno da ćete se osećati bolje kada vam, možda prvi put u životu, neko posveti svoju nepodeljenu pažnju sat vremena i zaista se zainteresuje za vaše probleme. Bez obzira što je taj osećaj validacije važan, terapija je više od običnog razgovora, a psiholog više od prijatelja.

Zapravo, ne želite da vam terapeut bude prijatelj. Želite da se slažete i da se osećate prijatno u razgovoru sa njim, uz poštovanje terapeutskog odnosa, koji jeste intiman, ali profesionalan.

 Psihoterapija predugo traje

Mnogi ljudi zamišljaju da će, kada započnu sa psihoterapijom, morati godinama, pa i decenijama da odlaze kod psihologa. Ova zabluda proizilazi iz stereotipa psihoanalize, gde dolazite svaki dan i pričate o svom detinjstvu, svojim snovima, gledate u Roršahove oblike itd. Iako još uvek postoje psihoanalitičari, većina terapeuta danas je više fokusirana na kognitivno-bihejvioralno. Što znači da psihoterapija ne mora da traje ceo život ili čak nekoliko godina.

Generalno, tipovi tretmana i dužina trajanja zavise od stanja i potrebe samog klijenta.

 Psiholog samo sluša klijenta

Zablude o psihoterapiji često polaze od stava da je ona pasivna. Odnosno, da psiholog samo sedi i zapisuje ono što vi kažete, dok ležite na kauču. Za ovaj mit krivi su filmovi i romani, dok je uloga psihologa u stvarnom životu drugačija.

Psiholozi su obučeni u iskustvenim i terapeutskim modalitetima koji uključuju obe strane u interaktivni proces saradnje. Osnovu čini dijalog, ali sa aktivnim angažovanjem klijenta u zajedničkom identifikovanju i rešavanju problema. Ujedno, zajedničkim snagama postavljaju ciljeve i prate napredak ponekad uz pomoć domaćeg zadatka, koji klijent obavlja nakon terapije.

 Psihoterapija vas pretvara u nekog drugog

Psiholog je tu da vam pomogne da živite život kakav želite i budete ljudi kakvi želite, a ne da vas menja prema svojim shvatanjima, jer je njegov stav potpuno objektivan.

Nemojte da dozivolite da vam neki problem naruši kvalitet života, potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.