Toksična porodica
Toksična porodica je, nažalost, česta u modernom dobu.
Porodica je jedinstvena grupa odraslih i dece koji žive i funkcionišu kao celina. U njoj roditelji ili staratelji, kao odrasli članovi, imaju zadatak ne samo da budu uzor najmlađima i pripreme ih za samostalni život, već i da im pruže bezbednost i dobrobit.
Međutim, u svakom ponašanju ljudi postoje izuzeci, pa se tako i stilovi roditeljstva razlikuju. Rezultat jesu slabe veze među članovima, te umesto porodice koja dobro funkcioniše, javlja se nefunkcionalno i toksično porodično okruženje.
S obzirom da toksična porodica dolazi u različitim oblicima psihološko savetovalište Sana vam otkriva karakteriste najčešćih tipova.
Savršena porodica
Budimo realni, savršena porodica ne postoji. Konflikti i nesuglasice su sastavni deo međuljudskih odnosa, koji nam pomažu da sagledamo nečije mišljenje i zajedno pronađemo rešenje problema.
Ukoliko vam se čini da je neka porodica savršena, bez ikakvih suprostavljenih mišljenja, znajte da je taj izgled zapravo nerealna slika. Ova porodična dinamika se odnosi na kreiranje imidža savršenstva za okolinu, dok se emocije i problemi „guraju pod tepih“.
Unutar porodice nema autentičnosti, a radnje su performativne. Nije redak ni konstantni pritisak roditelja na decu da ona budu savršena u svakom pogledu. Posledica takvog odrastanja jeste emocinalna nezrelost i stav da je ljubav uslovna.
Primer toksične porodične dinamike je kada roditelji kriju ozbiljan problem kao što je razvod, afera ili finansijska borba i pritiskaju svoju decu da održe laž kako ne bi izgledala loše.
Nepovezana porodica
Ova toksična porodica se odlikuje nedostatkom veze roditelj-dete. Naime, roditelji su ili emocionalno ili fizički odsutni iz života svoje dece. Na neki način, roditelj se ponaša kao cimer, obezbeđujući ono što je potrebno za svoje dete, ali ne uspeva da mu pruži emocionalno vođstvo i podršku.
U nepovezanoj porodici deca se sama o sebi brinu, odrastajući emocionalno udaljeni od drugih. U kasnijim godinama obično imaju problema da uspostave dublju vezu sa ljudima i pokažu svoje emocije, jer često postoji socijalna distanca u odnosu na druge.
Primer nepovezane porodične dinamike je roditelj koji se fokusira isključivo na posao i zanemaruje uspostavljanje odnosa sa svojim detetom.
Haotična porodica
Baš kao što naziv kaže, ovom tipu porodičnog sistema nedostaje stabilnost.
Nestabilnost najčešće je izazvana iznenadnim razvodom ili finansijskom borbom, te su roditelji opterećeni obavezama koje ih udaljavaju od deteta.
Shodno tome, deca odrastaju u neverovatno nezavisne osobe, ali se osećaju nesigurno. Navikli su da su uvek u borbi za opastanak, pa su spremni da u bilo kom trenutku ostave sve i presele se u neko drugo mesto.
Kao rezultat života u stanju haosa jeste i tendencija da drugačije obrađuju svoje emocije ili ih uopšte ne obrađuju. Umesto toga oni podrazumevaju disocijaciju da bi se izborili.
Zamena uloga
Postoji i toksična porodica u kojoj dete preuzima ulogu roditelja. Obično je izazvana određenim porodičnim prilikama koje primoravaju dete da rano odraste i preuzme na sebe odgovornost koju bi roditelji trebali da imaju.
Iako vredna i veoma odgovorna, deca u odraslom dobu se suočavaju sa otežanim povezivanjem sa ljudima, jer su navikla da se ni na koga ne oslanjaju u životu. U vezama često ne umeju da izraze svoje emocionalne potrebe i obično preuzimaju krivicu za sve na sebe.
Bolesti zavisnosti jednog ili oba roditelja su tipičan primer ovakve porodične dinamike. Mada se može javiti i kada roditelj nije dovoljno emocionalno zreo da se nosi sa određenim situacijama, tako da to prepušta detetu.
Loš razvod
Ma koliko bio bolno iskustvo, razvod sam po sebi nije loš. On treba da pokaže da iz nesuglasica i svađa može da preraste dobar odnos dvoje odraslih kojima je na prvom mestu dobrobit deteta.
Međutim, ako se roditelji nisu dobro rastali, te je nakon razvoda ostalo nedorečenih stvari i negativnih emocija razvija se toksični odnos u kome se emocije deteta zanemaruju, a često je i sredstvo osvete među bivšim supružnicima, navodeći ga da je drugi roditelj nepodoban.
Ovakva deca odrastaju u osobe koje ne veruju drugima, a neka od njih postaju i vešti manipulatori.
Ko-zavisnost
Ova dinamika uključuje dominantnog roditelja, koji je nasilan i roditelja koji je žrtva, ali ostaje u vezi iz straha. Deca su svedoci borbi, a mnoga od njih zameraju roditeljima što im nisu pružili potrebnu zaštitu. U kasnijim godinama ispoljavaju asocijalni karakater, nedostatak poverenja i strah od bliskosti.
Ukoliko u vašoj porodici vladaju toksični odnosi potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Samopovređivanje
Samopovređivanje se opisuje kao svako ponašanje u kojem neko nanosi štetu sebi, obično kao način da se pomogne u suočavanju sa teškim ili uznemirujućim mislima i osećanjima. Najčešće se javlja u obliku sečenja i stvaranja opekotina na koži, ekstremnog češanja i čupanja kose, kao i predoziranja koje ne vodi ka smrtnom ishodu. Mada može da obuhvati i druga rizična ponašanja koje uzrokuju povredu. Opijanje, upotreba psihoaktivnih supstanci, udaranje sebe predmetima, sprečavanje rana da zarastu, neoprezna vožnja – samo su neka od njih.
Nažalost, samopovređivanje je široko rasprostranjeno ponašanje, posebno među mlađom populacijom. Istraživanja pokazuju da 13 do 23 odsto adolescenata sebi nanosi povredu, dok više od polovine onih koji imaju neki psihijatrijski problem to aktivno radi.
Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam skreće pažnju na moguće uzroke samopovređivanja.
Samopovređivanje nije isto što i samoubistvo!
Samopovređivanje je namerno nanošenje povreda na površini tela, ali bez namere osobe da sebi oduzme život. Zapravo, mnogi ljudi opisuju samopovređivanje kao način da ostanu živi i prežive teškoće. Takođe, samopovređivanje treba razlikovati od želje da se privuče pažnja. Ono se odvija daleko od očiju drugih, a osobe nastoje da nanete rane sakriju.
Najčešći razlog ovakvog ponašanja jeste nesposobnost suočavanja sa stresom i na zdrav način da se sa njim izbori. Može se javiti i usled poteškoća u upravljanju emocijama. Mešavina emocija koja izaziva samopovređivanje je složena. Na primer, može postojati osećaj bezvrednosti, usamljenosti, panike, besa, krivice i odbacivanja. Javlja se i kod ljudi koji imaju preterano kritični stav prema sebi, te je nanošenje povreda oblik kazne zbog kojeg se osećaju bolje.
Samopovređivanje je često posledica psihičkog i fizičkog zlostavljanja. Mada može biti vezano i sa drugim psihičkim problemima, kao što su anksioznost, depresija, bipolarni afektivni poremećaj, posttraumatski stresni poremećaj (PTSP), poremaćaji ishrane, granični poremećaj ličnosti.
Upotreba alkohola ili droga može povećati rizik od samopovređivanja.
Ciklus samopovređivanja
Samopovređivanje obično počinje kao način da se oslobodi nagomilanog pritiska od uznemirujućih misli i osećanja. Nakon samog čina povređivanja osoba oseća olakšanje od emocionalnog bola, jer se pri njemu oslobađa endorfin koji dovodi do opuštanja uma i tela.
Međutim, olakšanje je privremeno. Nakon njega javlja se osećaj krivice i srama, što rezultira novim negativnim emocijama. Samim tim i novom potrebom da ih se osoba oslobodi. Zbog toga dolazi do ponovnog samopovređivanja, odnosno nastavlja se ovaj ciklus nezdravog ponašanja, koji vremenom postaje normalan način suočavanja sa životnim poteškoćama.
Znaci upozorenja
S obzirom da je samopovređivanje prikrivena aktivnost, mnogi ljudi ne znaju da njihovi bližnji ispoljavaju ovakvo ponašanje. Ipak, postoje određeni znaci koji mogu na to da ukažu.
Pored velikog broja vidljivih rana i ožiljaka za koje ne postoji objašnjenje, nošenje dugih rukava i pantalona u toplim danima kako bi se prekrile povrede je karakteristični znak. Posedovanje oštrih predmeta, poput noževa ili žileta, i njihovo držanje pri ruci može ukazivati na ovaj problem, kao i osamljivanje i izolacija od bližnjih.
Osobe koje su sklone samopovređivanju mogu da ispolje impulsivno ponašanje, emocionalnu nestabilnost i velike promene raspoloženja. Česti su i kognitivni simptomi, poput preispitivanja ličnog identiteta, osećaj beznađa, bezvrednosti…
Iako nema suicidni karakter, samopovređivanje je ozbiljni problem, koji zahteva stručnu pomoć. Zato se na vreme obratite kliničkom psihologu Mr Ani Gligorić u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Zablude o psihoterapiji
Zablude o psihoterapiji postoje među ljudima.
Iako živimo u modernom dobu kada je podignuta svest o očuvanju mentalnog zdravlja, još uvek se srećemo sa pogrešnim mišljenjem vezanim za pomoć psihoterapeuta. Ona potiču od ranijih ubeđenja, koja su bila duboko ukorenjena u ljudskoj istoriji, ali i kulturi naroda, pa i iz mnogih natpisa koji se mogu naći na internetu.
Nažalost, pogrešne predstave često sprečavaju ljude da potraže pomoć kada im je potrebna. Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva najčešće zablude o psihoterapiji.
Psihoterapija je samo za ljude sa ozbiljnim psihičkim poremećajima
Jedno od široko rasprostranjenih pogrešnih mišljenja jeste da pomoć psihoteraputa traže samo osobe sa ozbiljnim psihozama.
U stvarnosti, psihoterapija se primenjuje za različita stanja mentalnog zdravlja, kao što su depresija, anksiozni poremećaji, poremećaji raspoloženja. Ona nam može pomoći da se suočimo sa osećajem duboke tuge usled gubitka voljene osobe ili saznanja da mi ili neko nama blizak boluje od neizlečive bolesti.
Psihoterapija se primenjuje i kod problema iz svakodnevnog života. Svađe sa partnerom, privikavanje na novu sredinu, manjak samopouzdanja, upravljanje stresom, kontrola besa – samo su neke od njih. Takođe, uči nas kako da ostvarimo profesionalne i lične ciljeve, poboljšamo komunikacione veštine i razvijemo zdrave navike.
Zablude o psihoterapiji vezane za odnos psihoterapeuta i klijenta
„Psihoterapija je samo plaćanje nekoga da ti bude prijatelj“, rečenica koju laici često izgovaraju, a sasvim je pogrešna.
Naravno da ćete se osećati bolje kada vam, možda prvi put u životu, neko posveti svoju nepodeljenu pažnju sat vremena i zaista se zainteresuje za vaše probleme. Bez obzira što je taj osećaj validacije važan, terapija je više od običnog razgovora, a psiholog više od prijatelja.
Zapravo, ne želite da vam terapeut bude prijatelj. Želite da se slažete i da se osećate prijatno u razgovoru sa njim, uz poštovanje terapeutskog odnosa, koji jeste intiman, ali profesionalan.
Psihoterapija predugo traje
Mnogi ljudi zamišljaju da će, kada započnu sa psihoterapijom, morati godinama, pa i decenijama da odlaze kod psihologa. Ova zabluda proizilazi iz stereotipa psihoanalize, gde dolazite svaki dan i pričate o svom detinjstvu, svojim snovima, gledate u Roršahove oblike itd. Iako još uvek postoje psihoanalitičari, većina terapeuta danas je više fokusirana na kognitivno-bihejvioralno. Što znači da psihoterapija ne mora da traje ceo život ili čak nekoliko godina.
Generalno, tipovi tretmana i dužina trajanja zavise od stanja i potrebe samog klijenta.
Psiholog samo sluša klijenta
Zablude o psihoterapiji često polaze od stava da je ona pasivna. Odnosno, da psiholog samo sedi i zapisuje ono što vi kažete, dok ležite na kauču. Za ovaj mit krivi su filmovi i romani, dok je uloga psihologa u stvarnom životu drugačija.
Psiholozi su obučeni u iskustvenim i terapeutskim modalitetima koji uključuju obe strane u interaktivni proces saradnje. Osnovu čini dijalog, ali sa aktivnim angažovanjem klijenta u zajedničkom identifikovanju i rešavanju problema. Ujedno, zajedničkim snagama postavljaju ciljeve i prate napredak ponekad uz pomoć domaćeg zadatka, koji klijent obavlja nakon terapije.
Psihoterapija vas pretvara u nekog drugog
Psiholog je tu da vam pomogne da živite život kakav želite i budete ljudi kakvi želite, a ne da vas menja prema svojim shvatanjima, jer je njegov stav potpuno objektivan.
Nemojte da dozivolite da vam neki problem naruši kvalitet života, potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Zablude o depresiji
Zablude o depresiji veoma su česte ne samo u razgovoru ljudi, već i u vestima u medijima.
Depresija je kompleksni poremećaj raspoloženja koji se definiše kao „stanje neraspoloženja i averzije prema bilo kom vidu aktivnosti”. Pojedini naučnici je objašnjavaju kao posledicu dugotrajnog potiskivanja tuge i boli.
Ujedno, spada u jedan od najčešćih psihičkih problema. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije 450 miliona ljudi se suočava sa njom. U našoj zemlji registrovano je 450.000 slučajeva, mada se procenjuje da je broj neprijavljenih daleko veći.
Iako mnogi doživljavaju depresiju, mali broj je onih koji znaju njen uticaj na organizam ili kako da prepoznaju simptome. Nažalost, nedostatak znanja je jedan od razloga zašto samo oko 35 odsto ljudi sa depresijom zatraži lečenje.
Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva najčešće zablude o depresiji.
Sve je u tvojoj glavi
Neki ljudi poriču činjenicu da je depresija prava bolest. Svakako, ovo medicinsko stanje je povezano sa hemijom mozga, funkcijom, strukturom, ali uključuje i uticaj životne sredine ili biološke faktore. Glavni okidači su stresne siuacije, kao što je gubitak drage osobe, zlostavljanje, konflikti u vezi, na poslu…
Depresiju, takođe, mogu da izazovu pojedine bolesti. Adisonova bolest, dijabetes, Kušingov sindrom, lupus, moždani udar, Alchajmerova bolesti, Parkinsonova bolest – samo su neki od pokretača. U faktore spadaju i tenzione glavobolje, jer stvaraju nesanicu i anksioznost, koje vode ka depresiji.
Depresija je znak slabosti
U najrasprostranjenije zablude o depresiji spada stav da je ona odraz mentalne slabosti.
Nemojte da zaboravite da je depresija ozbiljno zdravstveno stanje, te da nije povezana sa snagom nečijeg karaktera. Što znači da može pogoditi svakoga, bez obzira na fizičku ili mentalnu spremnost. Najbolji dokaz za to jesu uticajni ljudi, poput Abrahama Lincolna, J. K. Rowling, Ludwiga Van Beethovena, Vincenta Van Gogha, koji su se borili sa depresijom. Ne zaobilazi ni sportiste, koji važe za izuzetno fizički izdržljive osobe. Tako je Michael Phelps, plivač koji je osvojio 28 olimpijskih medalja, lečen od depresije još 2004. godine.
Zablude o depresiji vezane za treman lečenja
„Lekovi će promeniti vašu ličnost i uzimaćete ih zauvek“, rečenica koju možemo čuti od ljudi koji nisu upoznati sa depresijom.
Antidepresivi nisu isto što i lekovi protiv bolova ili sedativi, čak ih ne treba poistovećivati sa medikamentima za hronične bolesti. Njihov posao je da ispravljaju hemiju mozga koja uzrokuje simptome depresije. Samim tim se terapija propisuju individualno. Psiholog će vam pomoći da saznate da li određeni lek deluje i kada se osećate dovoljno dobro da prestanete da ga uzimate.
Kod pojedinih pacijenata dovoljna je psihoterapija, dok se kod nekih kombinuje sa lekovima.
Najbolji način da se pomogne nekome sa depresijom je da ga razveselite
Dobronamerni ljudi će često reći osobi sa depresijom da gleda sa vedrije strane ili da će se izvuci iz toga. Jedan od saveta je i da ne razmišlja o tome, te da će, vremenom, sve biti u redu.
Ovakva razmišljanja su pogrešna. Depresija je ozbiljni zdravstveni problem, koji ne prolazi sam, niti treba ignorisati znake. Najbolji način da pomognete depresivnoj osobi jeste da je podstaknete da o tome priča i da potraži stručnu pomoć.
Borba sa depresijom nije nimalo laka, zato kontaktirajte psihološko savetovalište Sana.
Pročitaj Više
Unutrašnji kritičar
Unutrašnji kritičar predstavlja psihološki koncept koji se odnosi na samooptužujuće misli i nekonstruktivne kritike koje upućujemo sami sebi.
Svaka osoba je podeljena. Deo nas je usmeren ka cilju i razvoju, dok je drugi deo samokritičan, pa čak i samodestruktivan. Ovaj oštri kritikujući glas aktivira se kada napravimo neku grešku, propust ili na neki drugi način izneverimo tuđa očekivanja. Sigurno ste se susreli makar jednom u životu sa njim.
Međutim, ako dopustite da kritički unutrašnji glas preuzme vodeću ulogu, postajući glas istine i stvarnosti, a ne glas percepcije, može da dovode u sumnju vaše ciljeve i dostignuća. Samim tim predstavlja kočnicu daljem razvoju.
Unutrašnji kritičar se javlja u raznim situacijama. Već pri pogledu u ogledalu ujutru dočekaće vas negativne misli, kao što: “Tako si neprivlačan“ , „Debeo si“, „Kakav ljigavac“… Zatim na poslu: „Nikada nećeš sve završiti na vreme“, „Niko te i ne primećuje“ , „Trebalo bi samo odustati“. Primetan je i u vezama: „On/ona te zaista ne voli“, „Nikada nije mogao da brine o tebi“, „Nećete potrajati“…
Bez obzira kada se javlja, jedno je sigurno – unutrašnji kritičar vam govori da niste dovoljno dobri, da ne vredite, da niste važni.
Zašto se javlja unutrašnji kritičar?
Postoji više stavova zbog čega nastaje unutrašnji kritičar. Većina naučnika smatra da je razvijen iz bolnih ranih životnih iskustava u kojima smo bili svedoci ili iskusili štetne stavove prema nama ili onima koji su nam bliski. Obično je posledica strogog autoritarnog vaspitanja i preteranih očekivanja roditelja. Mada i izbegavajući stil roditeljstva može da stvori manjak samopouzdanja i konstantnu kritiku u kasnijim godinama.
Prema mišljenju drugih ima evolutivni karakter. Kako su praljudi živeli u plemenima, osećaj stida im je sugerirao da su uradili nešto što nije sasvim u skladu sa društvenim normama, te postoji opasnost da budu izbačeni iz zajednice. Upravo je sramota i danas glavni pokretač unutrašnjeg kritičara.
Postoji više tipovi unutrašnjeg kritičara
Perfekcionista pokušava da vas navede da stvari radite savršeno. Ovaj unutrašnji kritičar postavlja visoke standarde, a kada ne uspete da ih ispunite, napada vas i govori da vaše akcije nisu dovoljno dobre. S obzirom da je prisutan strah od neuspeha često vas sprečava da započnete novi projekat, tvrdeći da to nećete moći da uradite na pravi način.
Nadzornik će učiniti sve što je potrebno da vas natera da radite što je više moguće. Da bi vas motivisao može vam reći da ste lenji ili nesposobni i da ne možete ništa da postignete. U pojedinim slučajevima se javlja i prokrastinacija, tj. odlaganje izvršenja obaveza i zadataka.
Unutrašnji kontrolor kontroliše impulsivna ponašanja, kao što su konzumiranje slatkiša, alkohola, kafe, cigareta, trošenje novca i sl. Kada posegnete za nekom od ovih stvari dolazi do osuđujući kritike.
Potkopavač ima zadatak da potkopa vaše samopouzdanje i umanji vašu vredost. Time vas sprečava da preduzmete bilo kakvu akciju, te ne postoji rizik od neuspeha.
Unutrašnji kritičar Guilt-Tripper okriviće vas za određene radnje i odluke koje ste preduzeli (ili niste) u prošlosti. Često se radi o ponašanju koje je bilo štetno za druge (posebno one koji su vama važni), bez obzira da li je učinjeno namerno ili ne.
Uništavač pravi direktne napade na vaše samopoštovanje tako da vas navodi da verujete da ne zaslužujete osnovno poštovanje i razumevanje. Može se javiti i verovanje da ne bi trebalo uopšte da postojite.
Konformista pokušava da vas navede da se uklopite u određeni kalup zasnovan na standardima društva, vaše kulture ili porodice. Zapravo, želi da se dopadnete drugima i da vam se dive, jer se boji da bi suprotno ponašanje moglo da dovede do napuštanja, sramote ili odbijanja.
Ukoliko ste prepoznali neki od tipova unutrašnjeg kritičara potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Šizotipni poremećaj ličnosti
Šizotipni poremećaj ličnosti prema definiciji je „sveobuhvatan obrazac socijalnih i međuljudskih deficita, obeležen akutnom nelagodnošću i smanjenim kapacitetom za bliske odnose, kao i kognitivnim ili perceptivnim izobličenjima i ekscentričnim ponašanjem“. To znači da su prisutne značajne devijacije u sferi mišljenja, opažanja, afekta i komunikacije sa drugima.
Termin je uveo Sandor Rado 1956. godine. Da bi 3 decenije kasnije postavljen kao prava dijagnoza, te se našao u Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje. Njegovo dijagnostifikovanje je poslužilo da se popuni jaz između graničnog poremećaja ličnosti (BPD) i umerenih simptoma sličnih shizofreniji.
Zašto se javlja šizotipni poremećaj ličnosti?
Glavni uzrok nije otkriven, te se šizotipni poremećaj ličnosti smatra kompleksnim problemom koji je izazvan kombinacijom faktora biopsihosocijalne prirode.
Genetika igra važnu ulogu. Što znači da je veća verovatnoća da će javiti ukoliko u porodici već postoji ili je kod nekog člana dijagnostifikovana shizofrenija. Iskustva u detinjstvu takođe se svrstavaju u pokretače. Naime, zanemarivanje roditelja, omalovažavanje i kažnjavanje utiču na psihički razvoj koji u kasnijem dobu može da dovede do poremećaja ličnosti.
Ne treba zanemariti ni psihološke karakteristike pojedinca koje su oblikovane sredinom u kojoj je odrastao, kao i naučeni koping mehanizmi.
Kako prepoznati šizotipni poremećaj ličnosti?
Šizotipni poremećaj ličnosti karakteriše izražena socijalna anksioznost. Ove osobe imaju velikih poteškoća u uspostavljanju i održavanju bliskih odnosa sa drugima, delimično zbog iskrivljene interpretacije društvenih interakcija, a delimično usled čudnog društvenog ponašanja. Zbog toga nemaju bliske prijatelje, već kontakte održavaju samo sa najbližim rođacima.
Neobično ponašanje i maniri su još jedna odlika. Pojedini su čak sujeverni ili mišljenja da imaju posebne paranormalne moći, te ne čudi što ih drugi ljudi smatraju „čudnim ili ekscentričnim“.
Osobe koje pate od šizotipnog poremećaja ličnosti obične situacije i događaje tumače kao da imaju posebno značenje za njih, dok prema namerama drugih mogu biti paranoični i sumnjičavi.
Ove simptome prate čudne misli i govor, koje se manifestuju upotrebom preterano apstraktnih ili konkretnih fraza, kao i upotrebom fraza ili reči na neobičan način. Primetne su i poteškoće u održavanju kontakta očima.
Koja je razlika između šizotipnog poremećaja ličnosti i shizofrenije?
Iako mnogi stručnjaci šizotipni poremećaj ličnosti svrstavaju u jedan od poremećaja spektra shizofrenije, ali sa blažim oblikom, ne treba ih poistovećivati.
Shizofrenija je teška mentalna bolest u kojoj ljudi gube kontakt sa stvarnošću. Dok ljudi sa šizotipnim poremećajem ličnosti mogu doživeti kratke psihotične epizode sa deluzijama ili halucinacijama. Te epizode nisu tako česte, produžene ili intenzivne kao kod shizofrenije.
Druga ključna razlika je da ljudi sa šizotipskim poremećajem ličnosti obično mogu biti svesni razlike između svojih iskrivljenih ideja i stvarnosti. Oni sa shizofrenijom se generalno ne mogu odvratiti od svojih zabluda.
Kako se leči šizotipni poremećaj ličnosti?
Kognitivno bihejvioralna terapija ima za cilj da pomogne osobi da sagleda svoje misli i emocije kako bi shvatila kako one utiču na postupke. Na taj način može da prepozna iskrivljene obrasce razmišljanja, kao što su referentno, paranoično ili magično razmišljanje. Ova terapija omogućava i testiranje stvarnosti i međuljudskih granica.
Grupna terapija se često primenjuje pri lečenju šizotipnog poremećaja ličnosti. Zahvaljujući njoj otklanjaju se poteškoće socijalne anksioznost i razvijaju socijalne veštine kod pojedinca.
Šizotipni poremećaj ličnosti može da dovede do razvoja depresije, anksioznosti, drugih poremećaja ličnosti, pa i do bolesti zavisnosti. Zato na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Strah od neuspeha
Strah od neuspeha predstavlja emocionalnu, kognitivnu ili bihejvioralnu reakciju na potencijalni negativni ishod nekog cilja. Poznat je i pod nazivom atihifobija, koji potiče od grčke reči „atyches“, što znači „nesrećni“.
Savremeno doba nametnulo je visoke strandarde. U želji da postignemo maksimalne rezultate svako od nas je makar jednom doživeo strah od nesupeha. Da li ću izgubiti godinu ako padnem ispit? Da li ću ostaviti loš utisak u novom društvu? Da li ću uspeti da pokažem potencijale na razgovoru za posao? Samo su neke od dilema koja nas muče, a prolaznog su karaktera.
Međutim, kada strah postane toliko intenzivan da vas sputava u ostvarivanju zamisli i ciljeva, narušavajući kvalitet života, onda je reč o atihifobiji.
Zašto se javlja strah od neuspeha?
Uzroci koji dovode do ove vrste straha su različiti.
Porodična istorija je jedan od čestih. Naime, ako u porodici postoje poremećaji mentalnog zdravlja kao što su fobije, anksioznost ili depresija, veća je verovatnoća da će se javiti atihifobija.
U pojedinim slučajevima razvija se iz drugih fobija. Tako, na primer dete sa skolionofobijom (strahom od škole) može u kasnijim godinama da pokaže i znake atihifobija. Može se javiti i kod osoba koje pate od mizofobije (straha od prljavštine i mikroba) ukoliko stalno imaju osećaj da ne uspevaju da ostanu čisti.
Strah od neuspeha se često svrstava i u naučeno ponašanje. To znači da je osoba odrasla u okruženju u kojem se neuspeh smatrao neprihvatljivim ili da je bilo šta manje od savršenog neuspeh.
Traumatično iskustvo, poput zlostavljanja ili teške kazne kao rezultata neuspeha, takođe, može biti pokretač fobije.
Kako prepoznati strah od neuspeha?
Atihifobija nije isto što i atelofobija, tj. strah od nesavršenosti. Osobe sa ekstremnim perfekcionizmom nastoje da budu besprekorne u svakoj situaciji, dok osobe sa atihifobijom se fokusiraju na neuspeh. Zbog toga ne žele da isprobaju nove stvari ili da se uključe u izazovne projekte na poslu. Pojedini se čak plaše obavljanja jednostavnih zadataka, te ih odlažu. Imajući ovo u vidu možemo da kažemo da u osnovi ove fobije leži samosabotaža.
Manjak samopouzdanja je još jedna karakteristike. Obično koriste negativne izjave kao što su „Nikada neću biti dovoljno dobar da dobijem to unapređenje“ ili „Nisam dovoljno pametan da uđem u taj tim“.
Bez obzira na nedostatak samopouzdanja, osobe koje se suočavaju sa strahom od neuspeha nisu spremne da prihvate pomoć ili konstruktivnu kritiku, a pojedini pokazuju u tim situacijama i netrpeljivost. Što često rezultira poteškoćama u održavanju odnosa sa drugim ljudima.
Atihifobija može da izazove i fizičke simptome, kao što su drhtavica, vrtoglavica, prekomerno znojenje, lupanje srca, mučnina, probavne smetnje…
Kako se osloboditi straha od neuspeha?
Strah od neuspeha je kompleksni problem koji zahteva stručnu pomoć.
Kognitivno bihejvioralna terapija će vam pomoći da promenite negativno razmišljanje o neuspehu. Odnosno, da su stvari koje smatrate „neuspesima“, zapravo, pozitivne prilike za učenje i rast.
Terapija izloženosti se zasniva na postepenom izlaganju izvoru vašeg straha kako bi se on prevazišao. Psiholog će vas zamoliti da ponovo napravite scenario u kome osećate da ste pogrešili u prošlosti. Pri čemu sada to proživljavate u bezbednom okruženju sa podrškom tako da možete da vidite da nema stvarne pretnje ili opasnosti u neuspehu.
Ukoliko ste prepoznali znake straha od neuspeha potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Anhedonija
Anhedonija predstavlja emocionalno stanje koje karakteriše nemogućnost osećanja zadovoljstva. Prema definiciji Dijagnostičkog i statističkog priručnika Američkog psihijatrijskog udruženja (DSM-5) u pitanju je „izrazito smanjeno interesovanje ili zadovoljstvo za skoro sve aktivnosti“. Što znači da anhedoniju ne treba tumačiti kao gubitak interesovanja za aktivnost jer vam je dosadno, te želite da probate nešto novo. Već podrazumeva nedostatak zadovoljstva u većini ili svim aktivnostima u kojima ste nekada uživali.
Zašto se javlja anhedonija?
Anhedonija je usko povezana sa depresijom. Istraživanja pokazuju da u 95 odsto slučajeva ljudi koji se bore sa depresijom imaju izražen gubitak interesovanja i nemogućnost osećaja zadovoljstva.
Međutim, anhedonija može biti čest pratilac i drugih psihičkih bolesti, kao što su bipolarni afektivni poremećaj, shizofrenija, posttraumatski stresni poremećaj, poremećaji iz autističnog spektra, poremećaji ishrane. Nije redak slučaj da bude posledica zloupotrebe alkohola i psihoaktivnih supstanci.
Nemogućnost osećanja zadovoljstva može se javiti i kod pacijenata narušenog fizičkog zdravlja. Posebno kod osoba koje pate od hroničnog bola, Parkinsonove bolesti, dijabetesa i koronarne bolesti.
Pojedini naučnici smatraju da se uzrok ovog problema krije u promenama u moždanoj aktivnosti. Naime, delovi mozga koji proizvode dopamin kod ljudi sa anhedonijom su kompromitovani tako da je onemogućen osećaj zadovoljstva pri nagrađivanju. Samim tim nedostaje motivacija za daljim nagrađivanjem. Na taj način je umanjena njihova sposobnost da donose odluke koje bi dovele do prijatnih iskustava.
Anhedonija se ispoljava na 2 načina
Mnoge studije dele anhedoniju u 2 kategorije – fizičku i društvenu. Iako su ove 2 kategorije povezane, svaka opisuje deficite u različitim vrstama zadovoljstva i imaju različite simptome.
Fizička anhedonija se definiše kao smanjeno interesovanje i zadovoljstvo u angažovanju u fizičkim iskustvima kao što su hrana, vežbanje i seksualne interakcije. Simptomi fizičke anhedonije uključuju smanjen interes za fizičku intimnost, nelagodnost pri bilo kojoj vrsti intime, čak i tokom grljenja ili držanja za ruke. Primetna je i nemogućnost osećaja pozitivnih emocija u fizičkim senzacijama, poput plesa, mirisa cveća ili gledanja zalaska sunca.
Socijalna anhedonija se definiše kao smanjeno interesovanje i zadovoljstvo u društvenom angažmanu. Karakteristični znaci su socijalno povlačenje i nezainteresovanost za provođenje vremena sa dragim ljudima, izbegavanje svih vrsta socijalnih aktivnosti, čak i onih koje su vam nekad pričanjavale zadovljstvo. Zatim, smanjene socijalne veštine i nedostatak emocionalnog izražavanja koje može da dovede do ravnog afekta.
Imajte u vidu da socijalna anhedonija nije isto što i socijalna anksioznost. Socijalna anksioznost proizilazi iz straha od društvenih interakcija, dok kod socijalne anhedonije je odsustvo radosti i uzbuđenja zbog druženja sa drugima.
Kako prevazići anhedoniju?
Lečenje anhedonije može biti izazovno. Naročito kod pacijenata sa depresijom. Razlog tome leži u činjenici da pojedini lekovi koji se koriste dodatno mogu da smanje sposobnost mozga da obradi nagrade, te izostaje i osećaj zadovoljstva. Zbog toga osnovu lečenja čini psihoterapija.
Cilj psihoterapije jeste promena stava prema životnim poteškoćama, obnavljanje iscrpljene psihe i svakodnevno traženje novih izvora zadovoljstva. Takođe, učenje kako da upravljate problemom mentalnog zdravlja koji verovatno uzrokuje simptome anhedonije.
Ukoliko se već duže suočavate sa nemogućnošću osećanja zadovoljstva potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više