strahovi Tag

Toksična pozitivnost – Kada “samo misli pozitivno” postane problem

U vremenu kada se stalno promoviše ideja da treba misliti pozitivno i “gledati svetlu stranu”, sve češće se susrećemo sa pojmom toksična pozitivnost. Iako na prvi pogled deluje kao bezazlena ili čak korisna životna filozofija, ona može imati ozbiljne posledice po mentalno zdravlje. Toksična pozitivnost podrazumeva potiskivanje negativnih emocija i forsiranje pozitivnog stava čak i kada je osoba suočena sa teškim životnim okolnostima.

Ovakav pristup često vodi ka osećaju krivice – jer ako nismo srećni, mislimo da nešto radimo pogrešno. Međutim, realnost je da su sve emocije prirodne i potrebne, uključujući tugu, bes i strah. Ignorisanje tih osećanja ne znači da ona nestaju – naprotiv, mogu se pojačati i dovesti do ozbiljnijih problema.

Kako prepoznati toksičnu pozitivnost u svakodnevnom život?

Toksična pozitivnost se često maskira kroz fraze koje smo svi čuli: “Biće sve u redu”, “Samo razmišljaj pozitivno”, “Drugima je gore nego tebi”. Iako ove rečenice mogu imati dobru nameru, one zapravo umanjuju nečije iskustvo i emocije.

Ako primetite da vi ili ljudi oko vas stalno izbegavate razgovor o problemima, ili osećate pritisak da budete srećni po svaku cenu, moguće je da ste pod uticajem ovog obrasca. Ljudi tada počinju da potiskuju emocije, što može dovesti do unutrašnje napetosti i osećaja izolacije.

Posledice po mentalno zdravlje

Kada se negativne emocije stalno potiskuju, one ne nestaju – već se akumuliraju. To može dovesti do različitih psiholoških stanja kao što su anksioznost i depresija. Osoba može početi da oseća unutrašnji konflikt između onoga što zaista oseća i onoga što “treba” da oseća.

U nekim slučajevima, potiskivanje emocija može izazvati i panični napad, jer telo reaguje na nagomilani stres. Ovakve reakcije su znak da organizam više ne može da ignoriše unutrašnje stanje i da je potrebna promena pristupa emocijama.

Zašto je važno prihvatiti sve emocije?

Emocije nisu neprijatelji koje treba eliminisati – one su signal koji nam govori šta se dešava u našem unutrašnjem svetu. Tuga može ukazivati na gubitak, bes na nepravdu, a strah na potencijalnu opasnost. Prihvatanje emocija ne znači da ćemo zauvek ostati u njima, već da ćemo ih razumeti i obraditi.

Zdrava emocionalna regulacija podrazumeva balans – sposobnost da prepoznamo i prihvatimo negativne emocije, ali i da negujemo pozitivne. Suprotno od toksične pozitivnosti nije negativnost, već autentičnost.

Uloga društvenih mreža i savremenog načina života

Društvene mreže često dodatno podstiču ovaj fenomen. Na njima vidimo samo “savršene” trenutke – osmehe, uspehe i sreću. Retko se prikazuju problemi, nesigurnosti i borbe kroz koje ljudi prolaze.

Ovakav sadržaj može stvoriti lažnu sliku realnosti i pojačati osećaj da moramo biti stalno srećni. Kada se suočimo sa sopstvenim problemima, možemo se osećati kao da odstupamo od norme, što dodatno produbljuje osećaj nezadovoljstva.

Kako razviti zdrav odnos prema emocijama?

Prvi korak je da sebi dozvolimo da osećamo. Umesto da potiskujemo emocije, važno je da ih imenujemo i prihvatimo. Razgovor sa bliskim osobama ili stručnjakom može biti od velike pomoći.

Tehnike kao što su vođenje dnevnika, meditacija ili vežbe disanja mogu doprineti boljoj kontroli stresa i pomoći nam da ostanemo u kontaktu sa sobom. Takođe, važno je postaviti granice prema ljudima koji umanjuju naše emocije ili nas teraju da budemo “uvek pozitivni”.

Kada potražiti stručnu pomoć?

Ako primetite da vas emocije preplavljuju, da se često osećate iscrpljeno ili da ne možete sami da se izborite sa problemima, važno je potražiti pomoć. Profesionalna podrška može napraviti veliku razliku u procesu razumevanja i prevazilaženja unutrašnjih izazova.

Danas postoje različiti oblici psihološke podrške – jedno je uživo savetovanje, ili pak skype savetovanje, što omogućava fleksibilnost i dostupnost pomoći bez obzira na okolnosti. Važno je pronaći način koji vam najviše odgovara.

Kako izaći iz zamke toksične pozitivnosti?

Prevazilaženje ovog obrasca zahteva svesnost i praksu. Umesto da težimo stalnoj sreći, možemo težiti emocionalnoj ravnoteži. To znači da ćemo ponekad biti tužni, zabrinuti ili ljuti – i to je u redu.

Važno je naučiti da budemo blagi prema sebi i da ne postavljamo nerealna očekivanja. Autentičnost i prihvatanje sopstvenih emocija ključ su dugoročnog mentalnog zdravlja.

Na kraju, zapamtite – ne morate uvek biti pozitivni da biste bili dobro. Dozvolite sebi da budete stvarni.

Za stručnu podršku, razumevanje i siguran prostor u kojem možete otvoreno govoriti o svojim osećanjima i izazovima, obratite se psihološkom savetovalištu Sana. Stručni tim vam je na raspolaganju da vam pomogne da bolje razumete sebe, prevaziđete poteškoće i pronađete put ka kvalitetnijem i ispunjenijem životu.

Pročitaj Više

Emocionalna zavisnost – Znakovi i izlaz iz tog obrasca

Emocionalna zavisnost je stanje u kojem osoba oseća da bez druge osobe ne može da funkcioniše, donosi odluke ili bude emocionalno stabilna. Ona se često maskira kao „velika ljubav“, „posvećenost“ ili „privrženost“, ali u suštini krije strah od napuštanja, usamljenosti i gubitka kontrole.

Osoba koja je emocionalno zavisna često stavlja partnera, prijatelja ili člana porodice u centar svog sveta, dok sopstvene potrebe i granice postaju nevidljive.

Kako prepoznati emocionalnu zavisnost?

Emocionalna zavisnost ne nastaje preko noći. Ona se obično razvija postepeno, često u odnosima gde postoji neravnoteža moći ili gde jedna osoba preuzima ulogu „spasioca“, a druga ulogu „onog koji ne može sam“. Problem je što takav odnos vremenom postaje iscrpljujući i bolan, i za osobu koja zavisi i za onu od koje se zavisi.

Neki od najčešćih znakova emocionalne zavisnosti uključuju:

–Strah od napuštanja – stalna briga da će druga osoba otići, prestati da voli ili se udaljiti.

-Potvrda kroz drugog – osećaj vrednosti zavisi od toga kako vas druga osoba tretira.

-Preterano prilagođavanje – menjanje mišljenja, ponašanja ili želja samo da biste zadržali odnos.

-Teškoće u postavljanju granica – nemogućnost da kažete „ne“, čak i kada vam nešto ne prija.

-Opsesivno razmišljanje – stalno analiziranje poruka, tona glasa, ponašanja i „skrivenih poruka“.

-Gubitak identiteta – osećaj da više ne znate ko ste bez te osobe.

–Ljubomora i kontrola – ne zato što ste „loši“, već zato što strah upravlja vašim reakcijama.

Ono što emocionalnu zavisnost čini posebno teškom jeste to što se često doživljava kao dokaz ljubavi. Međutim, ljubav podrazumeva slobodu, sigurnost i uzajamnost, dok zavisnost donosi tenziju, strah i stalno dokazivanje.

Zašto nastaje emocionalna zavisnost?

U korenu emocionalne zavisnosti često se nalazi rana iz detinjstva ili adolescencije. Na primer, osoba koja nije imala stabilnu emocionalnu podršku može kasnije razviti snažnu potrebu da joj neko stalno potvrđuje vrednost. Takođe, iskustva poput odbacivanja, emotivno hladnih roditelja, nestabilnih odnosa ili trauma mogu stvoriti obrazac gde se ljubav povezuje sa borbom i nesigurnošću.

Neki ljudi su odrasli u porodicama gde su morali da „zasluže“ pažnju ili gde je ljubav bila uslovljena ponašanjem. Kasnije u životu, takve osobe podsvesno biraju odnose koji liče na ono što im je poznato – čak i kada ih ti odnosi povređuju.

Emocionalna zavisnost se često javlja i kod osoba koje imaju nisko samopouzdanje ili osećaj da nisu dovoljno dobre. Tada odnos postaje jedini izvor sigurnosti, a gubitak odnosa deluje kao gubitak smisla.

Kako izgleda odnos u kojem postoji emocionalna zavisnost?

U ovakvom odnosu, osoba često oseća:

-„Ako me ostavi, ja neću preživeti.“

-„Moram stalno da budem dostupna/dostupan.“

-„Ako se naljuti, znači da sam pogrešila/pogrešio.“

-„Bolje da ćutim nego da rizikujem raskid.“

Često dolazi do situacije gde osoba trpi nepoštovanje, zanemarivanje, emocionalnu manipulaciju ili čak agresiju, jer joj je važnije da ostane u odnosu nego da zaštiti sebe. Nažalost, takvi odnosi vremenom dovode do anksioznosti, depresivnih osećanja, unutrašnje praznine i emocionalne iscrpljenosti.

Kako izaći iz tog obrasca?

Izlazak iz emocionalne zavisnosti je proces koji zahteva vreme, ali je apsolutno moguć.

Prvi korak je priznanje sebi da odnos ne funkcioniše zdravo i da ljubav ne bi trebalo da boli.

Evo nekoliko ključnih koraka koji mogu pomoći:

1. Prepoznajte svoje okidače

Kada osećate paniku? Kada imate potrebu da proveravate telefon? Kada osećate krivicu? Okidači često otkrivaju gde je rana – i šta pokušavate da „popravite“ kroz odnos.

2. Počnite da gradite unutrašnju sigurnost

Umesto da sigurnost tražite u drugome, učite da je gradite u sebi. To uključuje rad na samopouzdanju, osnaživanju i razvijanju svesti o sopstvenim potrebama.

3. Naučite da postavite granice

Granice nisu znak hladnoće. One su znak samopoštovanja. Počnite od malih stvari: recite „ne“ kada nešto ne želite, izrazite mišljenje bez straha, tražite ono što vam je potrebno.

4. Vratite fokus na svoj život

Osobe koje pate od emocionalne zavisnosti često zapostave prijatelje, hobije, karijeru i svoje ciljeve. Povratak sebi znači ponovno povezivanje sa sopstvenim interesovanjima, aktivnostima i identitetom.

5. Prihvatite da je usamljenost deo procesa

Kada prestanete da zavisite od nekoga, javlja se praznina – ali ta praznina nije znak da se vraćate unazad. Ona je prostor u kojem se gradi nova verzija vas.

Potražite stručnu podršku

Rad sa psihologom ili psihoterapeutom pomaže da razumete uzrok zavisnosti, osvestite obrasce i razvijete emocionalnu stabilnost. Podrška je posebno važna ako je odnos toksičan ili ako imate strah da nećete izdržati prekid.

Emocionalna povezanost je prirodna i zdrava potreba, ali kada ona preraste u zavisnost, odnos prestaje da bude izvor ljubavi i postaje izvor straha. Važno je znati da emocionalna zavisnost nije „slabost“, već naučen obrazac koji se može promeniti. Promena počinje onda kada odlučite da sebi date ono što ste dugo tražili u drugima: sigurnost, prihvatanje i vrednost.

Pročitaj Više

Katoptorofobija – Sve što treba da znate o strahu od ogledala

Katoptorofobija je vrsta specifične fobije koja uključuje abnormalni i uporni strah od ogledala i anksioznost zbog viđenja sopstvenog lica odraženog u njima.

Sam naziv ukazuje na specifičnost ovog iracionalnog straha. Naime, ime potiče od grčkih reči „katoptron“, što znači ogledalo i „phobos“, tj. strah.

S obzirom da spada u specifične fobije, nema dostupnih pojedinačnih statistika koje pokazuju koliko ljudi ima fobiju od ogledala. Ipak, ne treba je zanemariti, jer katoptorofobija može poremetiti sve aspekte života i dovesti do izbegavajućeg ponašanja. Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva sve što treba da znate o njoj.

Katoptorofobija se javlja u više vrsta

Spektrofobija, kako se još naziva katoptorofobija, koristi se za opisivanje nekoliko različitih vrsta fobija povezanih sa ogledalima.

Strah od ogledala i slika tela

Ako se suočavate sa problemom vezanim za sliku svog tela pomisao na ogledanje u ogledalu može izazvati fobični odgovor.

Često se javlja udružena sa anoreksijom i poremećajem telesne dismorfije.

Strah od odraza

Strah od ogledala može biti povezan sa generalizovanim strahom od odraza. Pored ogledala, možete se plašiti bilo kog reflektujućeg materijala kao što su visoko polirani automobili ili neke vrste sunčanih naočara.

Odrazi po svojoj prirodi iskrivljuju konture predmeta i tela, zbog čega izgledaju pomalo nestvarno. Upravo takva slika deluje uznemiravajuće na ljude koje pate od katoptorofobije.

Duhovni strahovi

Ogledala su odavno povezana sa verskim ritualima, običajima i sujeverjima. U nekim kulturama se veruje da ogledalo odražava dušu osobe. Zbog toga se ogledala prekrivaju u domu osobe koja je preminula. Veza između ogledala i duše dovela je do širokog spektra urbanih legendi koje mogu doprineti katoptorofobiji.

Mogući uzroci katoptorofobije

Strah od ogledala prema Cleveland Clinic može biti izazvan različitim faktorima. Najčešći su:

Genetika: Porodična istorija anksioznih poremećaja znači da možete nositi gene koji uzrokuju fobije. Samim tim veći je rizik da se neka od njih razvije.

Traumatsko iskustvo: Osoba koja je doživela traumatski događaj koji uključuje ogledalo može razviti katoptorofobiju. Na primer, kod deteta koje je jednom ili više puta bilo uplašeno od strane nekoga u ogledalu može se javiti ovaj iracionalan strah.

Strah od sopstvenog identiteta: Kod nekih osoba, strah od ogledala može biti povezan sa dubokim unutrašnjim konfliktima, niskim samopouzdanjem ili problemima sa samoprihvatanjem.

Kako se katoptorofobija manifestuje?

Simptomi spektrofobije variraju u zavisnosti od pojedinca, a mogu biti psihički, emocionalni i fizički. Javljaju se prilikom gledanja u ogledalo ili čak pri samoj pomisli na to. Najčešći simptomi su:

1. ubrzan rad srca,
2. osećaj gušenja ili nedostatka vazduha,
3. znojenje i drhtanje,
4. vrtoglavica,
5. napad panike,
6. intenzivna anksioznost,
7. potreba za izbegavanjem ogledala.

Ukoliko se razvije teži oblik, može doći do sklanjanja ogledala iz doma, pa i izbegavanja javnih prostora zbog reflektujućih površina. To dalje vodi ka dodatnoj anksioznosti, frustraciji i osećaju izolacije.

Nije redak slučaj da osoba sa katoptorofobijom ima poteškoće sa ličnom higijenom, pripremom za posao ili za društvene aktivnosti.

Strah od ogledala narušava kvalitet života. Zato je važno znati prepoznati simptome kako biste se na vreme suočili sa njima. Psihološko savetovalište Sana vam u tome može pomoći.

Kontaktirajte nas putem sajta ili telefona.

Pročitaj Više

Strah od bolnica – Simptomi, uzroci i načini lečenja

Strah od bolnica, poznat kao nosokomefobija, nije retka pojava.

Iako su bolnice mesta lečenja i oporavka, svako od nas doživljaja izvesnu nelagodu prilikom odlaska kod lekara. Međutim, kada je ona toliko intenzivna da prevazilazi brigu o sopstvenom zdravlju u pitanju je iracionalan, iscrpljujući strah od bolnica.

Nosokomefobija je specifična fobija, koja je slična anksioznom poremećaju. Fokusirana je na samu instituciju bolnice. Odnosno, na sve vezano sa njom, uključujići procedure, procese lečenje, uniforme, pa i mirise i zvukove unutar bolnice.

S obzirom da strah od bolnica može narušiti vaše zdravlje, pa i kvalitet života psihološko savetovalište Sana vam otkriva sve što treba da znate o njemu.

Koji su uzroci nosokomefobije?  

Strah od bolnica može biti izazvan različitim faktorima. Najčešći su:

Traumatska iskustva povezana sa bolnicama

Preživljena teška bolest ili ozbiljna povreda u detinjstvu stvaraju uslove za razvoj ove fobije.

Takođe, gledanje voljene osobe kako umire u bolnici, loša komunikacija sa medicinskim osobljem, neprijatne intervencije mogu ostaviti dubok trag iz kog se razvija nosokomefobija.

Drugi strahovi

Nosokomefobija se može razviti iz drugih specifičnih fobija. Tu spadaju, strah od krvi (hemofobija), strah od igle (tripanofobija), strah od klica (mizofobija).

Genetika

Ne treba zanemariti ni nasledni faktor. Naime, veća je verovatnoća da se razvije kod ljudi koji imaju porodičnu istoriju anksioznosti i specifičnih strahova.

Tuđa iskustva i medijski uticaj

Filmovi i vesti često povezuju bolnice sa opasnošću, katastrofom, medicinskim greškama i drugim strašnim situacijama. Ove priče mogu dodatno pojačati postojeći strah, ali i podstaći njegov razvoj.

Senzorni problemi

Nosokomefobija se može razviti kod osoba sa posebno jakim čulom mirisa. Na primer, mogu biti preosetljivi na miris antiseptika, noćnih posuda, povraćanja.

Koje simptome izaziva strah od bolnica?

Strah od bolnica može da izazove čitav spektar fizičkih i psiholoških simptoma. Njihov intenzitet varira od blagih, poput nelagode, pa do veoma jakih koji dovode do potpunog izbegavanja odlaska kod lekara.

Karakteristilni znaci su:

1. nemir, napetost pri samoj pomisli na bolnicu,
2. snažna anksioznost i napadi panike pri ulasku u zdravstvenu ustanovu,
3. osećaj gubitka kontrole,
4. opsesivne misli o tome šta bi moglo poći po zlu,
5. odlaganje odlaska lekaru, čak i kada je stanje ozbiljno,
6. bekstvo iz bolnice,
7. oslanjanje na alternativne metode da bi se izbegla poseta lekaru.

Nosokomefobija dovodi i do fizičkih simptoma. Otežano disanje, lupanje srca, vrtoglavica, suva usta, prekomerno znojenje – neki su od njih.

Kako prevazići strah od bolnica?

Prevazilažanje nosokomefobije ključan je korak ka očuvanju zdravlja. Srećom, ona se uspešno može pobediti kognitivno-bihejvioralnom terapijom i terapijom izloženosti.

Kognitivno-bihejvioralna terapija (KBT) je strukturirana psihoterapija koja vam može pomoći da razumete i kontrolišete misli i emocije. Njen cilj je da vremenom negativne misli vezane za bolnice zamenite realnim stavovima.

Terapija izloženosti pomaže vam da se postepeno suočite sa svojim strahovima. Osoba sa nosokomefobijom se postepeno izlaže okidaču straha, tj. bolnici ali u kontrolisanom okruženju. Terapija počinje nečim manje strašnim, poput fotografije bolnice. Vremenom, se granica izlaganja pomera tako da na kraju dolazi do ulaska u bolnicu i prisustvovanja pregledu.

Sa povećanjem izloženosti, osoba uči kako da upravlja nosokomefobijom.

Ukoliko se suočavate sa simptomima straha od bolnica potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.

Pročitaj Više

Emocionalni umor – Tihi sindrom koji remeti vašu svakodnevicu

Emocionalni umor postaje sve češća pojava u savremenom društvu. Opisuje se kao stanje u kojem osoba oseća da više nema dovoljno unutrašnjih resursa da se nosi sa svakodnevnim izazovima. Zbog toga je u većini slučajeva simptom burnout-a.

Za razliku od fizičke iscrpljenosti, koja se javlja nakon zahtevnih zadataka, emocionalna iscrpljenost ne nastaje odjednom. To je proces koji se polako gradi, često neprimetno.

Ljudi najčešće shvate da su emocionalno iscrpljeni tek kada se pojave posledice po mentalno zdravlje. Odnosno, kada počnu da se suočavaju sa osećajem bezvoljnosti, oslabljenom motivacijom i gubitkom interesovanja za stvari koje su ih nekada ispunjavale.

S obzirom da emocionalni umor narušava kvalitet života, psihološko savetovanje Sana vam otkriva kako na vreme da ga prepoznate.

Zašto se javlja emocionalni umor?

Različiti faktori mogu doprineti emocionalnoj iscrpljenosti, u zavisnosti od tolerancije osobe na stres i drugih uticaje u njihovom životu.

Hronični stres

Stalna izloženost stresnim situacijama, konflikti u radnom okruženju, porodični problemi iscrpljuju emocionalne resurse, te dovode do umora.

Preopterećenost obavezama

Svakodnevno žongliranje nekoliko obaveza odjednom, bez adekvatne podrške i vremena za odmor takođe, može stvoriti uslove za razvoj emocionalnog umora.

Zahtevni poslovi ili situacije

Analiza iz 2020. godine ističe da ljudi na poslovima koji su u riziku od sekundarne traume mogu biti skloniji emocionalnoj iscrpljenosti. Tu, pre svega, spadaju socijalni radnici, zdravstveni radnici, vatrogasci, policajci.

Potiskivanje emocija

Osobe koje ne dozvoljavaju sebi da se izraze, već potiskuju strah, tugu, ljutnju ili frustraciju, češće razvijaju emocionalni umor.

Perfekcionizam

Osobe koje teže savršenstvu pod stalnim su stresom da to postignu. Na taj način povećavaju rizik od pojave emocionalne iscrpljenosti.

Simptomi emocionalnog umora

Emocionalni umor izaziva fizičke i emocionalne simptome. Oni, pak, mogu uticati na ponašanje osobe.

Osobe koje doživljavaju emocionalnu iscrpljenost mogu se susresti sa sledećim simptomima:

1. ljutnja i razdražljivost, čak i kada su sitnice u pitanju,
2. pojačana napetost i nervoza,
3. osećaj preplavljenosti i manjak motivacije,
4. pojačani cinizam i pesimizam,
5. osećaj beznađa i nemoći,
6. anksioznost i depresija,
7. problemi sa koncentracijom i fokusom.

poremećaji spavanja, uključuju nesanicu, ali i prekomerno spavanje,

povlačenje iz društvenih situacija.

Emocionalni umor se može manifestovati i na fizičke načine, kao što su:

1. promene u apetitu,
2. problemi sa varenjem,
3. glavobolje,
4. palpitacije srca,
5. nenamerne promene težine.

Kako se osloboditi emocionalne iscrpljenosti?

Da bi se smanjila emocionalna iscrpljenost morate da promenite način života.

Smanjenje stresa: Ovo može uključivati preuzimanje manjeg broja zadataka, delegiranje drugima i traženje pomoći. Strategije upravljanja stresom, kao što je meditacija, takođe mogu pomoći.

Donošenje pozitivnijih izbora načina života: Optimalni izbori načina života, kao što su uravnotežena ishrana, redovno vežbanje i redovna rutina spavanja, pozitivno utiču na mentalno zdravlje. Samim tim smanjuju rizik od pojave emocionalnog umora.

Održavanje ravnoteže između posla i privatnog života: Planiranje redovnih odmora, dana za odmor i zakazanih pauza tokom dana sprečava pojavu burnout-a. Ključnu ulogu ima i nedozvoljavanje obavezama na poslu da preuzmu privatni život.

Povezivanje sa drugima: Izlazak sa prijateljem, poseta porodice, odlazak u pozorište, šetnja sa psom – neki su od načina društvenog povezivanja.

Promena stava: Neophodno je i da zamenite negativne misli pozitivnijim i realnijim. Istovremeno, ne smete dozvoliti poređenja sa drugima.

Ako osećate da se emocionalni umor pojačava tako da ne možete samostalno da se sa njim nosite potražite stručnu podršku u psihološkom savetovalištu Sana.

Pročitaj Više

Strah od odbijanja – Koje posledice izaziva?

Strah od odbijanja je iracionalan i uporan strah od socijalne isključenosti. Može biti karakteristika socijalne fobije ili socijalnog anksioznog poremećaja. Mada nije redak slučaj da se javi samostalno.

Većina ljudi doživi odbijanje barem nekoliko puta u životu. Prijatelj koji ignoriše poruku za druženje, neprimanje poziva na zabavu, odlazak dugogodišnjeg partnera zbog nekog drugog – samo su neke od tih situacija. Nikada nije prijatno kada se nešto ne desi onako kako ste želeli. Ipak, odbijanja čine normalan deo života. Zapravo, mogu predstavljati osnovu da sagledamo druge mogućnosti koje nam stoje na raspolaganju.

Međutim, kada je kod osobe konstantno prisutno uverenje da će biti negativno procenjena, zanemarena, kritikovana ili isključena iz društva, postoji strah od odbijanja.

S obzirom da ovaj strah duboko utiče na naše ponašanje i odluke koje donosimo, psihološko savetovalište Sana vam otkriva sve što treba da znate o njemu.

Zašto se javlja strah od odbijanja?

Verovali ili ne, strah od odbijanja je jedno od najčešćih emocionalnih iskustava. Tačan uzrok nije otkriven, već se smatra da nastaje kombinacijom psiholoških, bioloških i socijalnih faktora.

U većini slučajeva potiče iz detinjstva i našeg odnosa sa roditeljima. Ovo je period našeg života kada počinjemo da gradimo osećaj za odnose i svet oko nas. Takođe, to je doba kada razvijamo razumevanje kako da izazovemo pažnju i naklonost drugih ljudi. Ukoliko su roditelji distancirani i emocionalno nedostupni kod deteta je prisutan osećaj odbačenosti. Vremenom, iz njega se može razviti strah od odbijanja.

Negativna iskustva u odraslom dobu, takođe, mogu biti pokretač problema. Nezdrava veza, nepravedna kritika, gubitak posla ostavljaju dubok trag koji stvara osnovu za razvoj straha.

Strah od odbijanja može proisteći i iz perfekcionizma. Naime, ljudi koji veruju da moraju biti „savršeni“ često se plaše odbijanja jer svaki neuspeh doživljavaju intenzivno.

Ne treba zanemariti ni uticaj niskog samopouzdanja. Ako osoba oseća da nema veliku vrednost, odbijanje deluje kao potvrda negativnih misli o sebi. Na taj način se dalje produbljuje problem te dolazi do pojave straha od odbijanja.

Kako prepoznati strah od odbijanja?

Strah od odbijanja se može manifestovati na dva načina. Neki ljudi sa ovim problemom razvijaju ponašanje potrebe i traženja pažnje. Oni nastoje konstantno da udovolje drugima kako bi ih zadržali blizu sebe. Imaju teškoće u postavljanju granica, čak i kada one nisu u skladu sa njihovim uverenjima. Primetan je i intenzivan stid u društvu i strah od iznošenja mišljenja, dok pojedini nastoje da izbegnu potencijalno neprijatne situacije.

Drugi način manifestovanja jeste potpuno izbegavajuće ponašanje. Polazeći od pretpostavke da okolina misli negativno, ove osobe se suočavaju sa stalnom sumnjom i nesigurnošću u odnosima. Zbog toga se trude da odgurnu ljude pre nego što im se približe i potencijalno ih odbace.

Posledice straha od odbijanja

Strah od odbijanja ne dovodi samo do društvene izolacije, već i do izbegavanja prilika. On vas može sprečiti da težite ličnim, društvenim ili profesionalnim ciljevima, kao što su novi posao, sastanak ili društvena grupa.

Nažalost, utiče i na mentalno zdravlje. Ciklus negativnog razmišljanja umanjuje samopouzdanje. Ujedno, povećava anksioznost i rizik od depresije. Kod nekih ljudi se javlja kompulzivno ponašanje kao reakcija na nelagodnost izazvana strahom.

Imajući u vidu ozbiljnost posledica, na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.

Pročitaj Više

Somnifobija – Strah od sna

Somnifobija je intenzivan, iracionalan strah od sna.

U modernom, ubrzanom svetu očuvanje zdravlja je imperativ. Važnu ulogu u tome ima san. Redovan i zdrav san pruža nam ne samo potreban odmor, već i energiju za naredni dan. Ujedno, pozitivno deluje na kognitivne funkcije, raspoložanje, pa i na ishranu. Imajući ovo u vidu ne čudi što se naučnici i mediji često bave pitanjima saveta za bolji san.

Dok se većina ljudi trudi da ostvari minimum od 7 sati sna, postoje oni koji nastoje da to izbegnu. Razlog leži u strahu od spavanja.

Hipnofobija, kako se još strah od spavanja naziva, spada u specifične fobije. To znači da se ne odnosi na uobičajene teškoće sa spavanjem, već je u pitanju ozbiljan poremećaj.

S obzirom da somnifobija može ozbiljno da narušiti kvalitet života i zdravlje čoveka, psihološko savetovalište Sana vam otkriva sve što treba da znate o njoj.

Šta izaziva somnifobiju?

Uzroci fobija, uključujući somnifobiju, nisu jasni. Smatra se da fobije generalno nastaju kombinacijom genetskih i faktora životne sredine.

U većini slučajeva somnifobija je povezana sa istorijom parasomnije. Odnosno, sa hroničnim problemima spavanja, kao što su noćne more ili paraliza sna. Ljudi koji imaju parasomniju mogu osećati anksioznost zbog spavanja. Ova briga je izazvana strahom da će ponovo doživeti problem sa spavanjem. Drugi poremećaji spavanja, poput nesanice, takođe povećavaju rizik od razvoja problema.

U uzročnike se svrstava i strah od smrti. Naime, neki ljudi se plaše da se neće probuditi. Posebno, ako su ranije imali zdravstvene krize ili su izgubili nekog tokom sna. Česta je i kod osoba koje imaju potrebu da uvek budu svesne okoline ili kontrolišu situacije. One mogu spavanje doživljavati kao „gubitak kontrole“, te se javljaju povoljni uslovi za strah od spavanja.

Veća je verovatnoća da će se somnifobija razviti ukoliko postoji generalizovani anksiozni poremećaj, narkolepsija, panični poremećaj, sindrom nemirnih nogu.

Nije redak slučaj da se javlja kod ljudi kojima se jedan od roditelja suočava sa nekom fobijom. Zbog toga ne treba zanemariti nasledni faktor, kao ni zajednička životna iskustva.

Kako prepoznati somnifobiju?

Somnifobija se ne javlja preko noći, već se postepeno razvija. U početku, osoba može osećati blagu nelagodu ili napetost pred spavanje. Vremenom, taj osećaj prerasta u intenzivan strah, te izbegava odlazak u krevet što je duže moguće. Obično ostavlja svetla upaljena ili televizor dok pokušava da zaspi.

Pri pomisli na spavanja javlja se anksioznost, pa i napad panike. Prati ih ubrzan rad srca, nemir, prekomerno znojenje, drhtavica, teško disanje i osećaj gušenja. Pri čemu se ovi simptomi javljaju u večernjim satima.

Kako je briga povezana sa spavanjem veoma intenzivna u toku dana javljaju se problemi sa koncentracijom. Tome doprinosi i hroničan umor usled nedostatka sna. Primetna je i razdražljivost, jer je osoba mentalno iscrpljena. Česti su i konflikti sa najbližima, te dolazi do narušavanja porodičnih odnosa.

Ukoliko stanje traje duže može dovesti i do depresije i smanjenog imuniteta.

Kako se somnifobija leči?

Kognitivno-bihevioralna terapija (KBT) je osnova u rešavanju problema sa spavanjem. Ona pomaže osobi da prepozna i promeni negativne obrasce razmišljanja povezane sa spavanjem. Samim tim i da se suoči sa svojim strahom.

Preporučuju se i razne tehnike opuštanja pre spavanja. Meditacija, joga, čitanje, topla kupka – neke su od njih koje mogu pomoći da se telo i um pripreme za san.

Obavezno je i stvaranje rutine spavanja, tj. odlazak na spavanje u isto vreme bez ikakvih ometajućih faktora, uključujući i ekran televizora i telefona.

Somnifobija se može uspešno lečiti, naročito ako se prepozna na vreme. Zato još danas potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.

 

Pročitaj Više

Kakofobija – Šta je i zašto se javlja?

Kakofobija predstavlja ekstremni strah od ružnoće koji je ukorenjen u anksioznosti. To je iracionalan strah od toga da postanete ružni ili izaziva paniku kada pojedinac vidi nešto što smatra ružnim.

Za razliku od drugih specifičnih fobija, koje su materijalističkog karaktera kakofobija je subjektivna. Razlog za to leži u činjenici da ružnoća nije nešto što se može meriti bilo kojim specifičnim alatom ili metodologijom, već je subjektivna za svakoga. Odnosno, svako sam određuje šta je za njega lepo, a šta ružno.

Nije poznato koliki deo populacije pati od kakofobije. Zapravo, osobe koje pate od ovog straha često nisu ni svesne problema. Svoje misli doživljavaju kao normalne, jer živimo u svetu kada su ideali lepote podignuti na visok nivo.

S obzirom da je kakofobija mnogima nepoznat pojam psihološko savetovalište Sana vam otkriva sve što treba da znate o njoj.

Koji su uzroci ekstremnog straha od ružnoće?

Uzroci kakofobije mogu biti različiti. Često se prepliću psihološki, socijalni i biološki faktori.

Vodeću ulogu imaju traumatska iskustva. Naime, svako doživi traumu u nekom trenutku svog života, ali nekim ljudima je teže da prevaziđu to iskustvo. U slučaju kakofobije, trauma može poticati od lošeg stava roditelja koji svoje dete nazivaju ružnim. Takođe, može biti posledica podsmeha druge dece ili, pak, zlostavljanja gde nasilnik ne prestaje osobu da naziva ružnim.

Neretko je deo uslovnog učenja, tj. odgoja. Roditelj koji komentariše nešto ili nekoga da je ružno može pojačati ovo razmišljanje kod svog deteta. Vremenom, dete razvija određena ponašanja ili strahove koji postaju ukorenjeni u njegov način razmišljanja, stvarajući okidače za anksioznost.

U faktore se svrstava i okruženje. Uticaj društvenih mreža je naročito izražen u pogledu ideala lepote. Zbog toga se kod osoba sa niskim samopouzdanjem može stvoriti osetljivost i strah od odstupanja od tih normi.

Ne treba zanemariti ni genetiku. To znači da je veća verovatnoća da će se razviti ukoliko je u porodici već registrovan neki anksiozni poremećaj.

Kako se ispoljava kakofobija?

Simptomi su individualni, te variraju od osobe do osobe. Neke osobe se samo osećaju neprijatno ili se znoje, dok druge doživljavaju napade panike.

Ove simptome prate i fizičke tegobe. Vrtoglavica, prekomerno znojenje, otežano disanje, napetost mišića, mučnina, digestivni problemi – samo su neke od tegoba koje se mogu ispoljiti pri pomisli ili pogledu na ono što osoba smatra ružnim.

Kakofobija dovodi i do karakterističnog ponašanja. Osoba je sklona ka izbegavanju situacija ili okruženja u kojima plaši da će naići na ružnoću. Često negativno komentariše sebe ili druge ljude, pa i predmete i životinje.

Trošenje puno vremena i novca na tretmane lepote, uključujući i operacije, kako bi se izbegao ružan izgled je još jedan znak ovog problema.

Kako se osloboditi ekstremnog straha od ružnoće?

Tretman podrazumeva kombinovanje više psihoterapija.

Kognitivno-bihejvioralna terapija može pomoći osobi da razume i kontroliše misli i emocije. Samim tim i kako da se oslobodi negativnih misli koje se javljaju kada razmišljaju o ružnoći ili se susreću sa njom.

Terapija izloženosti pomaže ljudima da se suoče sa svojim strahovima. Baš kao što naziv kaže, ona se zasniva na izlaganju osobe stvarima koji postepeno, u kontrolisanom okruženju. U slučaju kakofobije osoba se najpre izlaže nečim manje strašnim, poput slike nečega blago ružnog. Vremenom se stepen izloženosti povećava. Kroz povećanu izloženost, ljudi mogu naučiti da upravljaju ovom fobijom.

Kao i svaki drugi iracionalni strah, kakofobija utiče na kvalitet života. Zato na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.

 

Pročitaj Više