Distimija – Hronična depresija
Distimija predstavlja blaži oblik depresije koji traje duži period. Zbog toga se naziva i trajno depresivno raspoloženje ili hronična depresija, a ranije je bila poznata pod nazivom depresivna neuroza.
Prvobitno je distimija smatrana karakternom osobinom, dok danas je u Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje (DSM-IV) svrstana u grupu poremećaja emocija i navedena kao ozbiljno stanje hronične depresije, koje traje najmanje 2 godine.
Prema najnovijim statističkim podacima od ovog oblika depresije pati oko 1,5 odsto svetske populacije. Pri čemu je 2 puta učestalija kod žena. Prvi simptomi se mogu javiti još u detinjstvu. Mada se obično jasno ispoljavaju u 20-im i ranim 30-im godinama.
Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam daje savete kako da prepoznate distimiju.
Šta dovodi do distimije?
Tačan uzrok distimije nije otkriven. Zbog toga se navodi da nastaje kombinacijom naslednih, bioloških i psiholoških faktora. Svakako, ne treba zanemariti ni okruženje, jer su uticaji iz spoljašnje sredine glavni okidači problema.
Kao kod mnogih bolesti i kod hronične depresije genetika igra važnu ulogu. Naime, istraživanja pokazuju da pojedinci mogu naslediti predispoziciju za razvoj depresivnih stanja. Što znači da je veća verovatnoća da će se kod njih razviti distimija ako je u porodici već registrovan neki oblik depresije.
Kako neurotransmiteri imaju uticaj na misli, osećanja i ponašanje, disbalans u hemiji mozga dovodi do promene raspoloženja. Samim tim stvara pogodne uslove za javljanje hronične depresije. Mada se u izazivače svrstavaju i određene hronične bolesti i lekovi.
Pojedine osobe su preosetljive na dešavanja u okolini što može da uzrokuje distimiju. Takođe, sam pogled na svet, naročito nerealni stavovi o sebi i drugim ljudima predstavljaju moguće pokretače.
Različite stresne situacije i preživljenje traume su vodeći uzročnici. Tu najčešće spadaju razvod, gubitak bliske osobe, bolest, gubitak posla…
Kako se ispoljava distimija?
S obzirom da distimiju karakterišu blagi simptomi depresije, osoba se sa njima saživi tako da normalno funkcionišu u društvu, te drugi ljudi veoma teško mogu da uoče problem.
Simptomi mogu da traju mesecima, a zatim dolazi do poboljšanja nekoliko dana ili nedelja te deluje kao da se vrti u začaranom krugu tuge i apatije. Ove znake prati bezvolja, praznina, osećaj bezvolje, kao i kompleks niže vrednosti. Vremenom, dolazi do distanciranja od okoline, kao i gubitka interesovanja za hobije, pa i svakodnevne životne aktivnosti.
Prisutni su i hronični umor i nedostatak energije koji vode ka padu koncentracije, problemima sa pamćenjem. Javljaju se i promene u apetitu, koje se najčešće ispoljavaju kroz emocionalno prejedanje.
Osobe mogu da pokažu i sarkastično, nihilistično ponašanje. Dok se pojedini okreću alkoholu i zloupotrebi psihoaktvnih supstanci.
Kako se leči distimija?
Prvi korak na putu ka izlečenju jeste svest osobe da problem postoji. Postavljanje dijagnoze je kompleksno, pri čemu se moraju isključiti velika depresija, bipolarni poremećaj, OKP, poremećaj ličnosti, kao i određene fizičke bolesti.
Psihoterapija ima veliki značaj u lečenju. Kroz razgovor sa klijentom psiholog može ne samo da utvrdi uzroke hronične depresije, već i da ga podstakne da negativne poglede na svet zameni pozitivnim, kao i da uspešno rešava krize koje mu život donosi.
Distimija narušava normalno funkcionisanje, zato na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Ergofobija – Strah od rada
Ergofobija predstavlja iracionalan i intenzivan strah od rada ili obavljanja poslovnih zadataka. Na to ukazuje i sam naziv koji potiče od grčkih reči “ergon”, što znači rad, posao i “phobos”, tj. strah.
Strah od posla se može opisati i kao opšti strah od preuzimanja odgovornosti pri radu. Pri čemu nije vezan za objekat ili osobu. Često dolazi i u kombinaciji sa drugim strahovima i poremećajima, kao što je strah od donošenja pogrešnih odluka, socijalna fobija, generalizovani anksiozni poremećaj.
Iako se smatra posledicom modernog doba, ergofobija je, zapravo, bila poznata još u davna vremena, ali je smatrana lenjošću. Tako ju je William Upson definisao kao “umetnost lenjosti” i “morbidnog straha ili mržnje prema radu”. Kada je 70-ih godina uveden burn out sindrom tumačena je kroz odlike sagorevanja na poslu.
Odnosno, kroz fizičku i emocionalnu iscrpljenost, povezanu sa negativnim stavovima koji proističu iz intenzivnih interakcija u radu sa ljudima. Da bi danas bila posmatrana kao zasebni problem.
S obzirom da poslovni svet čini važan deo života svakog odraslog čoveka psihološko savetovalište Sana vam otkriva kako da prepoznate ergofobiju.
Šta izaziva strah od rada?
Ergofobija se javlja kako kod ljudi koji su već bili u radnom odnosu, tako i kod onih koji nikada nisu radili. Obično se povezuje sa traumatičnim iskustvo na poslu. Uznemiravanje, zlostavljanje, mobing od strane nadređenih, povreda na radu – samo su neki od čestih pokretača. Mada uzročnik može biti i trauma iz detinjstva.
Kao okidač se navodi i strah od odbijanja. Naime, osobe koje su iznenada dobile otkaz ili više puta odbijane na intervijuima razvijaju fobiju od zapošljavanja. Takođe, shizofrenija je u pojedinim sitacijama okidač, jer ona dovodi do straha od društvenih situacija, samim tim onemogućava obavljanje posla.
Pojedini lekovi, stres, kao i problemi sa spavanjem mogu biti pokretači problema. Veći rizik od razvoja ergofobije imaju depresivne osobe.
Kako prepoznati strah od posla?
Osoba koja pati od ergofobije ispoljava anksioznost na poslu. Već pri samoj pomisli na rad mogu se javiti napadi panike. Imajući ovo u vidu ne čudi što na sve načine se trudi da izbegne odlazak na posao.
Uz nelagodu prisutni se i fizički simptomi, kao što su vrtoglavice, mučnine, preznojavanje, lupanje srca. Zatim, potreba da se traži smisao u svemu, osećaj da treba pobeći iz trenutne situacije. Vremenom se može razviti i depresija, te se stanje dodatno komplikuje.
Nije redak slučaj da osoba koja se suočava sa strahom od posla krene sa prekomernom upotrebom alkohola, lekova ili nekih drugih ilegalnih psihoaktivnih supstanci, te su bolesti zavisnosti česti pratioci ove fobije.
Kako ergofobija utiče na celokupni život?
Baš kao svaka druga fobija, tako i strah od posla narušava kvalitet života. U ovoj situaciji je problem dodatno izražen jer direktno utiče na finansije i nemogućnost održavanja kontakta sa ljudima. Što za posledicu može imati loše prodične odnose, pa i rastanak.
Ergofobija je problem koji ne treba olako shvatiti, jer je za lečenje potrebna pomoć psihologa. Zato ako ste primetili kod sebe ili bliske osobe neki od njenih simptoma kontaktirajte psihološko savetovalište Sana.
Pročitaj Više
Kompleks niže vrednosti
Kompleks niže vrednosti predstavlja osećaj neadekvatnosti koji je rezultat preterano snažnog, nerealnog i nekonstruktivnog potcenjivanja sopstvenih sposobnosti i vrednosti. U pitanju je kombinacija pogrešnog uverenja pojedinca da nije u stanju da se nosi sa nekim aspektom života zbog stvarnog ili zamišljenog fizičkog ili psihičkog nedostatka.
Pojam je uveo u psihologiju Alfred Adler. Na osnovu njega ovaj austrijski psihijatar je objašnjavao mnoge psihopatološke pojave. Međutim, i pre zvaničnog prihvatanja u naučnim krugovima mnogi stručnjaci su u drugačijoj formi koristili kompleks niže vrednosti. Tako ga je Pierre Janet nazvao osećanjem nepotpunosti.
Ideja o kompleksu niže vrednosti pojavljuje se i u delima Sigmunda Freuda, a povremeno ga je koristio i njegov kolega Carl Jung. Dok se u modernoj literaturi danas koristi češće termin „manjak samopouzdanja“.
Zašto nastaje kompleks niže vrednosti?
Brojni faktori utiču na razvoj ovog kompleksa. Prema mišljenju jedne grupe stručnjaka genetika igra važnu ulogu. To znači da ima nasledni karakter.
Ipak, kao vodeći faktori se navode sklop ličnosti i uticaj okruženja. Pre svega, veliki uticaj imaju stilovi roditeljstva kojima je osoba bila izložena kao dete. Ako su roditelji bili autoritarni, tj. težili potpunoj kontroli tako da su mališani bez pogovora morali da slušaju njihova naređenja, postoji velika verovatnoća da će dete imati problem sa samopouzdanje, samim tim i kompleksnom niže vrednosti.
Fizičke osobine, poput, mucanja, niske fizičke snage, disproporcije tela, lošeg vida ili sluha mogu da budu uzročnici problema. Takođe, loši uslovi života, pa i rasa i nacija se navode kao česti faktori.
Kompleks niže vrednosti neretko izazivaju drugi psihički poremećaji. Posebno izbegavajući poremećaj ličnosti i granični poremećaj ličnosti. Dok depresija i anksioznost stvaraju povoljne uslove za nisko vrednovanje sebe.
Kako prepoznati kompleks niže vrednosti?
Niska slika o sebi i svojim kvalitetima, kao i nedostatak samopoštovanja jasni su znaci kompleksa niže vrednosti. Prate ih nedostatak motivacije, briga, osećaj neadekvatnosti. Takođe, osobe sa ovim kompleksom se često osećaju bespomoćno i psihički slabo. Imaju izraženu krivicu za svoje izbore i postupke, ali su i preosetljivi na kritiku.
Primetan je i nedostatak kontakta sa drugima, kao i tiši glas tokom razgovora. Nije redak slučaj da se jave problemi sa spavanje.
Ponekad ljudi sa kompleksom niže vrednosti pokazuju znake preteranog samopouzdanja ili narcisoidnosti. Zapravo, oni nedostatak samopouzdanja prikrivanju arogantnim, oholim ponašanjem, tražeći mane drugima.
Problemi u očuvanju ljubavni veza još jedan su karakteristični znak ovog kompleksa. Razlog za to jeste izraženo osećanje da su nedostojni voljene osobe, ali i stalna kontrola.
Efekti kompleksa niže vrednosti
Kompleks inferiornosti, kako se još naziva, ostavlja traga na svaki aspekt života. Osobe koje pate od njega ne mogu da napreduju u školi i na poslu, jer imaju strah od donošenja pogrešnih odluka. Ukoliko postignu uspeh ne ističu da je za to zaslužan njihov naporan rad i sposobnosti. Čak i u ljubavnim odnosima osećaju se podređeno, te prihvataju želje partnera, žtrvujući ponekad svoje lične potrebe i ciljeve.
Nažalost, kompleks niže vrednosti mogu da prate i samoubilačke ideje, te ga nikako ne treba olako shvatiti. Već na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Shizofrenija
Shizofrenija (šizofrenija) je mentalni poremećaj koji utiče na to kako se osoba ponaša, razmišlja i kako vidi svet oko sebe.
Tokom istorije nijedna druga bolest nije izazivala čuđenje, pa i strah kao shizofrenija. U početku se smatralo da ljudi koji se sa njom suočavaju su, zapravo, zaposednuti demonima, te su bili proterivani iz društva.
Prva naučna zapažanja izneo je Benedikt Morel 1853. godine opisavši je kao sindrom koji pogađa tinejdžere. Nazvao je “démence précoce”, tj. rana demencija. Pet decenija kasnije Eugen Bleuler je dao detaljno objašnjenje. Ovaj švajcarski psihijatar primetio je da se razlikuje od demencije, jer se stanje nekih njegovih pacijenata poboljšavalo umesto pogoršavalo. Na osnovu toga poremećaju je dao naziv “shizofrenija” što u prevodu sa grčkog znači “cepanje uma”. Ujedno, opisao je glavne simptome kao 4 A: otupeli afekt, autizam, oštećena asocijacija ideja i ambivalencija.
Pet tipova shizofrenije
Najrasprostranjenija je paranoidna shizofrenija koju karakterišu zablude ili slušne halucinacije, pri čemu su osećanja i spoznaje očuvani. Za razliku od drugih tipova ona se razvija kasnije, obično posle 30. godine života.
Često se sreće i dezorganizovana shizofrenija (hebefrenija). Kao što joj naziv kaže, ispoljava se dezorganizovanim govorom, dezorganizovanim ponašanjem i dezorganizovanim, neadekvatnim afektom. Zbog toga spada u jedan od najtežih oblika mentalnih poremećaja.
Katatona šizofrenija se manifestuje fizičkim simptomima. Može biti u formi katatonog stupora ili katatone ekscitacije. Katatoni stupor označava nepomično stanje koje traje i satima tako da pacijent zauzima stav naizgled statui. Kod katatone ekscitacije prisutna je motorička hiperaktinost i uzbuđenje, uključujući i agresivno i destruktivno ponašanje.
Nediferencirana shizofrenija donosi nedefinisane simptome koji se javljaju iznenada, i to najčešće u periodu adolescencije. Primetno je smanjivanje interesovanja, volje, pa i želje za očuvanjem međuljudskih odnosa.
Kod rezidualne shizofrenije simptomi su jasno izraženi u određenom periodu, a zatim sledi duže razdoblje sa blagim negativnim manifestacijama.
Koji su uzroci shizofrenije?
Kao i kod mnogih drugih psihičkih poremećaja, uzroci shizofrenije nisu do kraja objašnjeni.
Genetika igra važnu ulogu. Odnosno, veći je rizik od oboljevanja ukoliko je u porodici već registrovana. Istraživanja su pokazala da može imati početak još u trudnoći. Prenatalno izlaganje virusnoj infekciji i nizak nivo kiseonika tokom porođaja se navode kao pokretači problema.
Ipak, ne treba zanemari ni stresne situacije, naročito one koje su se dogodile u detinjstvu. Gubitak bliske osobe, fizičko i psihičko zlostavljanje, zanemarivanje od strane roditelja samo su neki od uzročnika. Bolesti zavisnosti, takođe, mogu da pokrenu shizofreniju.
Kako prepoznati shizofreniju?
Shizofrenija se javlja iznenada, ali postoje izvesni znaci upozorenja. Tu spadaju problemi sa snom, insomnia, sumnjičavost, zapostavljanje lične higijene, pad koncentracije, neobične izjave, kao i neobično ponašanje koje nije primereno datoj situaciji. Zatim, nemogućnost da se izraze emocije, posebno tuga i radost, a u pojedinim slučajevima može se javiti i depresija.
Prepoznatljivi simptomi ovog poremećaja su deluzije, halucinacije, dezorganizovan govor, dezorganizovano ponašanje i tzv. “negativni” simptomi.
Deluzije su, zapravo, sumanute ideje u koje osoba čvrsto veruje, čak i kada se potvrde netačnim. One se javljaju kod 90 odsto pacijenata, a najčešće su vezane za osećaj da ih neko progoni ili da im kontroliše misli. Neretko sebe vide kao poznatu ličnost, na pr. Isus Hrist ili Tesla.
Halucinacije su drugi karakteristični simptom. U pitanju su zvučne i vizuelne senzacije koje osoba percepira kao stvarne.
Dezorganizovan govor se vezuje za upotrebu nelogičnih, nepovezanih reči, a dezorganizovano ponašanje čine sve radnje koje su besmislene, nepredvidive, kao i one koje su bez kontrole.
Negativni simptomi su bezizražajno lice i glas, izbegavanje kontakta očima, nedostatak interesovanja, socijalna distanca, poteškoće u konverzaciji…
Rano dijagnostifikovanje shizofrenije je ključno za očuvanje kvaliteta života, zato na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Digitalno nasilje
Digitalno nasilje je veliki problem modernog doba.
Internet i mobilna tehnologija obeležili su poslednje 2 decenije. Gotovo je nemoguće zamisliti dan bez čitanja štampe na netu, pretraživanja omiljenih rubrika, share-ovanja zanimljivog sadržaja, poslovne korespodencije, ćaskanja sa prijateljima putem mreža i mnogih drugih aktivnosti koje se odvijaju u digitalnom svetu.
Iako nam je život učinio lakšim i mnoge stvari dostupnijim, internet je pokazao i svoju lošu stranu. Počev od izloženosti neprimerenim sadržajima, preko vrbovanja od strane pedofila, pa do različitih oblika maltretiranja – negativni efekti posebno pogađaju mlađe generacije.
Istraživanja su pokazala da je čak 85 odsto mladih bilo izloženo nekom obliku digitalnog nasilja. Pri čemu se svakom 4. to dogodilo više nego jednom. Imajući u vidu statistiku psihološko savetovalište Sana vam skreće pažnju na opasnosti koje ovaj vid maltretiranja donosi.
Šta je sajber-nasilje?
Sajber, tj. digitalno nasilje predstavlja upotrebu interneta i mobilnog telefona, tableta ili računara sa namerom da se neka osoba zastraši, ponizi, uvredi, naljuti ili na bilo koji drugi način povredi. Najčešće se odvija putem društveniih mreža. Mada nije redak slučaj da se dešava i na raznim aplikacijama za razmenu poruka i gejming platformama.
Obično podrazumeva tekstualne ili video poruke, fotografije i pozive kojima se druga osoba uznemirava. Na osnovu njihovog sadržaja postoje različiti oblici digitalnog nasilja.
Uznemiravanje je najrasprostrajeniji vid maltretiranja na internetu. Ono podrazumeva slanje uvredljivih poruka različitog tekstualnog i vizuelnog sadržaja, kao i poziva preteće prirode.
Slično uznemiravanju, sajber uhođenje uključuje uporne napore počinioca da ostvari kontakt sa žrtvom, ali se razlikuje u nameri. Odnosno, ono je rezultat dubokih osećanja prema toj osobi, bilo da su ona pozitivna ili negativna. Postoji i veća verovatnoća da će se iz digitalnog sveta ova vrsta nasilja preneti u realni.
“Doxing” predstavlja iznošenje u javnost, bez prethodnog odobrenja, ličnih podataka neke osobe, kao što je kućna adresa, broj mobilnog telefona ili radno mesto.
Hakovanje naloga i otvaranje lažnih profila na ime nekoga, takođe, spadaju u digitalno nasilje. Oni imaju za cilj da naškode reputaciji osobe.
Osvetnička pornografija je distribuiranje na društvenim mrežama ili pornografskim platformama seksualno eksplicitne ili kompromitujuće slike osobe. U većini slučajeva ovo nasilje vrši bivši partner.
Razlike između digitalnog i maltretiranja licem u licem
Glavna odlika cyberbullying-a je anonimnost. Upravo činjenica da se ne zna identitet napadača daje “snagu” da nastavi sa maltretiranjem.
Za razliku od napada koji se dešavaju u stvarom svetu, maltretiranje na internetu nema ograničenja u pogledu vremena. Ono se događa u svakom trenutku i na bilo kom mestu, poprimajući masovni karakter. Naime, uznemiravajuće poruke, komentari ili slike se lako šire putem interneta do drugih ljudi, a veoma je teško obrisati ovakve sadržaje sa društvenih mreža ili foruma.
Koje su posledice digitalnog nasilja?
Svima je dobro poznato koliki je uticaj socijalnih mreža na samopouzdanje, naročito pripadnica lepšeg pola. Međutim, digitalno nasilje ostavlja mnogo teže posledice na fizičko i mentalno zdravlje.
Osećaj srama i neprijatnosti, manjak samopouzdanja, uznemirenost i ljutnja su karakteristični efekti koje izaziva sajber-nasilje. Prate ih razdražljivost, gubitak interesovanja, pad kocentracije, socijalna distanca, pa i depresija i anksioznost.
Pored psihičkih, maltretiranje putem interneta ostavlja i fizičke posledica. Osobe koje se sa njim suočavaju imaju probleme sa spavanjem, pate od čestih glavobolja, bolova u stomaku, hroničnog umora, a mogu se javiti i poremećaji ishrane.
Digitalno nasilje ne treba zanemariti, već na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Socijalna inteligencija
Socijalna inteligencija ima važnu ulogu u formiranju ličnosti.
Pri pomenu inteligencije mnogima je na pameti logički IQ. On je ključan za razumevanje problema i pronalaženje rešenje ali ne treba zanemariti ni 7 drugih vrsta inteligencije. Jedna od njih je socijalna.
Čovek je društveno biće, te je potreba da bude okružen drugim ljudima usađena u njegovoj prirodi. Sa druge strane, kroz odnose sa porodicom, prijateljima, kolegama, pa i neznancima, formira se naš mozak i razvija određeno ponašanje.
Nažalost, savremeno doba obeležava virtuelni svet. U njemu je uticaj društvenih mreža toliko jak da gotovo sve svoje slobodno vreme provodimo na njima. Iako nam one omogućavaju da razgovaramo sa ljudima širom sveta, zapravo, to nije prava komunikacija. Emocije na licu zamenili su emotikoni, dok su izrazi i gestikulacija nevidljivi, te ne možemo jasno da vidimo kako se neko oseća, niti šta zaista misli. Kao posledica toga javljaju se sve veća usamljenost i socijalna distanca.
Imajući ovo u vidu psihološko savetovališta Sana vam otkriva šta karakteriše socijalnu inteligenciju.
Šta je socijalna inteligencija?
Socijalna inteligencija ili emotivna inteligencija, kako se još naziva, predstavlja sposobnost poznavanja sebe, ali i drugih.
Odnosno, ona je zbir međusobno povezanih sposobnosti koje uključuju emocionalnu osetljivost, socijalnu analitičnost, samokontrolu, toleranciju i socijalnu adaptabilnost. Takođe, obuhvata sposobnost tačnog prepoznavanja i razumevanja osećanja drugih i pronicljivost u otkrivanju i tumačenju skrivenih namera drugih. Zahvaljujući njoj osoba može na pravi način da reaguje u interpersonalnim odnosima.
Teoriju o socijalnoj inteligenciji prvi je postavio 1920. godine američki psiholog Edward Thorndike definišući je kao “sposobnost da se shvati i upravlja muškarcima i ženama i dečacima i devojčicama, mudrim postupanjem u ljudskim odnosima”. Po njemu ona je ekvivalentna interpersonalnoj inteligenciji koju je identifikovao Howard Gardner.
Značaj ističe i psiholog Nicholas Humphrey koji smatra da upravo socijalna inteligencija određuje ko smo mi, dok Sean Foleno naglašava da je ona neophodna za uspeh u životu.
Kako se prepoznaje socijalna inteligencija?
Ljudi koji poseduju izraženu socijalnu inteligenciju pokazuju niz zajedničkih osobina. Pre svega, dobri su slušaoci. To znači da stvarno obraćaju pažnju na ono što im neko govori, a ne slušaju samo da bi odgovorili.
S obzirom da su otvorenog um, čak i kada se ne slažu sa nečijim mišljenjem, pažljivo će saslušati argumente koje im druga strana iznosi umesto da odmah krenu sa dokazivanjem svog stava. Time su u značajno meri izbegnuti konflikti.
Socijalno inteligentne osobe mogu se pohvaliti visokim konverzacijskim veštinama koje im omogućavaju da uspešno komuniciraju sa ljudima različitih profila, što je posebno značajno u poslovnom svetu. Empatija je još jedna osobina. Razumevanja misli i osećanja drugih, bez generalizovanja, čini osnovu dobrih odnosa.
Svesni da ugled može biti presudan obraćaju pažnju i kakav će utisak ostaviti na druge ljude. Ipak, ne očekuju divljenje i pohvale, već o svojim uspesima govore na umeren način.
Čovek se ne rađa sa socijalnom inteligencijom. Ona se formira iz iskustva sa ljudima i učenja iz uspeha i neuspeha u društvenim okruženjima, a značajne savete kako da je razvijete može vam dati psihološko savetovalište Sana.
Pročitaj Više
Poremećaji ishrane
Poremećaji ishrane predstavljaju ozbijne medicinske bolesti koje karakteriše abnormalan stav prema hrani.
Ishrana se razlikuje ne samo od navika ljudi, već i od zemlje u kojoj žive, kulture, finansijskih mogućnosti, pa i religije i ideologije. Tokom godina menjaju se stavovi i želje, a sa njima i omiljena jela i pića. Promene u načinu ishrane često su uslovljena i novim načinom života. Odlazak na fakultet, početak samostalnog života, zasnivanje porodice – samo su neke od glavnih odredica u životu koje utiču na sve sfere, uključujući i hranu.
Ove promene su sasvim normalna pojava razvitka osobe. Problem nastaje kada one dovedu do potpune izmene svesti tako da način ishrane počinje da ugrožava fizičko i mentalno zdravlje.
Poremećaji ishrane poznate su od davnina
Iako se poremećaji ishrane smatraju bolešću modernog doba, zapravo, su za njihovo postojanje znali još drevni narodi. Prva objašnjenja dao je Ksenofont u svom delu Anabasis.
Egipćani su smatrali da prekomerno konzumiranje hrane dovodi do brojnih bolesti, te su bulimiju predlagali kao preventivnu meru. U Starom Rimu povraćanje bogatih je bilo na dobrovoljnoj bazi kako bi se u stomaku napravilo dovoljno mesta za sve đakonije sa trpeze.
Grci su među prvima poremećaje ishrane posmatrali kao medicinski problem ističući da one nisu samostalne bolesti, već opasnost za razvoj niza drugih.
Ipak, pravi pomak u njihovom dijagnostifikovanju i lečenju usledio je tek u 20. veku kada su 80-tih godina poremećaji ishrane ušlu u zvaničnu klasifikaciju Dijagnostičkog i statističkog priručnika za mentalne poremećaje.
Danas od njih pati oko 70 miliona ljudi širom sveta. Pri čemu su zastupljenije kod žena.
Poremećaji ishrane obuhvataju široku grupu
Bulimija i anoreksija su najpoznatiji i najčešći poremećaji ishrane.
Anoreksija predstavlja namerni gubitak telesne težine, zbog prisutnog opsesivnog straha od gojenja. Obično se javlja kod tinejdžerki i mladih žena, što je dokaz da postoji veliki negativni uticaj socijalnih mreža na samopouzdanje mlađih populacija.
S obzirom da postoji izmenjena slika o sopstvenom telu, osobe koje pate od ovog poremećaja sebe vide uvek debelim, čak i kada im je zbog preterane mršavosti zdravlje ozbiljno narušeno. Prepoznatljivo ponašanje jeste izgladnjivanje, izbegavanje određenih vrsta namernica, izbegavanje jedenja u društvu, opsesivno vođenje računa o kalorijama, ritualno žvakanje…
Bulimiju karakterišu epizode preteranog apetita i epizode pražnjenja. To znači da nakon dugog perioda izgladnjivanja dolazi nekontrolisano unošenje velike količine hrane. U trenucima prejedanja osobe sa bulimujom su u stanju da pojedu bukvalno svu hranu koja im dođe u ruke, ne obraćajući pažnju na njen kvalitet i količinu. Vrlo brzo nastupa osećaj krivice, te dolazi do namernog povraćanja.
U česte poremećaje spada i patološka proždrljivost. Za razliku od bulimije ovde nema povraćanja nakon uzimanja ogromnih količina hrane u kratkom vremenskom periodu.
Neretko se sreće i ortoreksija, tj. opsednutost zdravom ishranom. Osobe sa ovim poremećajem ne jedu hranu ukoliko ne znaju tačne kalorije.
Poremaćaje ishrane prati niz simptoma, kao što su impulsivnost, ljutnja, anksioznost. Prisutna je i socijalna distanca.
Posledice poremećaja ishrane
Poremećaji ishrane utiču na funkcionisanje čitavog organizma. Na udaru su, pre svega, bubrezi, jetra i srce. Zatim se javljaju infekcije mokraćnih puteva, problemi sa varenjem, a kod žena i poremećaji ciklusa, pa čak potpuni izostanak menstruacije.
Osobe koje pate od bulimije imaju probleme sa zubima. Naime, često povraćenje stvara kiselinu koja oštećuje gleđ zuba čineći ih podložnim karijesu i upalnim procesima. Dolazi i do naticanja pljuvačnih žlezda i hronične upale grla.
Ostavljaju trag i na mentalno zdravlje. Primetan je pad koncentracije, a vremenom se razvija i depresija.
Poremećaje ishrane ne treba olako shvatiti, jer mogu da dovedu do fatalnog ishoda. Zato na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Radoholizam
Radoholizam je čest pojam u modernom dobu. Mada mnogi nisu svesni tačnog značenja, niti postoje dovoljna istraživanja ovog problema.
Posao je važan deo čovekog života. On nam obezbeđuje finansijsku sigurnost, ali i ličnu satisfakciju da smo korisni i da svoje znanje možemo praktično da primenjujemo. Na izvesni način nas i definiše, određujući dalji razvoj, pa i stil života.
Međutim, mnogim ljudima je mnogo više od toga. Posao za njih predstavlja centar svega, te su jedino srećni i ispunjeni kada rade. Dok ostale aktivnosti i sfere života ostaju zanemarane. Iako ih često posmatramo kao ambiciozne, vredne radnika, koji su privrženi poslu u većini slučajeva, zapravo, je u pitanju ozbiljni problem.
Šta je radoholizam?
Termin radoholizam se pojavio 1971. godine. Uveo ga je u nauku psiholog Wayne Oates, koji je radoholizam opisao kao “prinudnu ili nekontrolisanu potrebu da se neprekidno radi”. Korak dalje u tumačenju otišli su Sorensen, Feldman, Porter i Robinson definišući ga kao zavisnost od rada.
Bez obzira što pojedini naučnici ističu pozitivnu stranu, radoholizam se obično posmatra u negativnom kontekstu. Odnosno, kao sindrom koji se sastoji od visokog nagona, velike uključenosti u rad i niskog zadovoljstva u radu.
Manjak samopouzdanja je osnova koja dovodi do problema preteranog rada. Obično se sa njim suočavaju osobe koje su u detinjstvu često trpele kritiku i osudu ne samo za greške, već i stvari koje su bile ispravno urađene. Zbog toga sopstvenu vrednost tumače jedino kroz posao.
S obzirom da je prisutna stalna želja da se postigne perfekcionizam oni postavljaju sve veće i veće ciljeve kako bi dokazali sebi, ali i drugima da vrede. Nažalost, mnoge od njih ne uspeju da ostvare što dovodi do frustracije.
Kako se prepoznaje radoholizam?
Potpuna preokupacija poslom je prepoznatljivi znak. Naime, radoholičarima je posao najvažnija aktivnost u životu i dominira u svim aspektima, uključujući razmišljanje, osećanja i ponašanje. Čak i kada nisu na poslu oni će stalno razmišljati o njemu, dok će se socijalna distanca sa bližnjima povećavati.
Kao i kod bolesti zavisnosti postoji tolerancija. To znači da se vremenom povećava količina dnevnog rada potrebog da bi se postigli efekti zadovoljstva. Primetne su i česte promene raspoloženja – počev od razdražljivosti, pa do osećanja potpune otupljenosti.
Anksioznost je još jedna karakteristika. Javlja se kada su zbog bolesti, odmora ili neke druge situacije sprečeni da rade. Ne mogu da se opuste ni kada vreme provode sa porodicom, te su konfliki česti pratioci radoholika.
Radoholizam ostavlja posledice na fizičko i mentalno zdravlje
Stalni stres da ispune zadate ciljeve narušava zdravlje čoveka. Problemi sa spavanjem, depresija, poremećaji ishrane su česti kod radoholičara. Nije redak slučaj da pate i od srčanih oboljenja i čira na želucu. Dok je istraživanje koje je sprovedeno na Bergen univerzitetu u Norveškoj pokazalo da ova grupa ljudi ima veći rizik od razvitka opsesivno kompulsivnog poremećaja i ADHD poremećaja.
Da je radoholizam, zaista, ozbiljan problem potvrđuje i činjenica da može da dovede do moždanog udara, pa čak i prerane smrti. Fenomen “smrti usled prekomernog rada” u Japanu je poznat pod imenom “karoši”, a prvi put je registrovan davne 1969. godine, pre nego što se radoholizam zvanično pojavio.
Nemojte da dozvolite da vam posao određuje život, potražite na vreme pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više