Zablude o psihoterapiji
Zablude o psihoterapiji postoje među ljudima.
Iako živimo u modernom dobu kada je podignuta svest o očuvanju mentalnog zdravlja, još uvek se srećemo sa pogrešnim mišljenjem vezanim za pomoć psihoterapeuta. Ona potiču od ranijih ubeđenja, koja su bila duboko ukorenjena u ljudskoj istoriji, ali i kulturi naroda, pa i iz mnogih natpisa koji se mogu naći na internetu.
Nažalost, pogrešne predstave često sprečavaju ljude da potraže pomoć kada im je potrebna. Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva najčešće zablude o psihoterapiji.
Psihoterapija je samo za ljude sa ozbiljnim psihičkim poremećajima
Jedno od široko rasprostranjenih pogrešnih mišljenja jeste da pomoć psihoteraputa traže samo osobe sa ozbiljnim psihozama.
U stvarnosti, psihoterapija se primenjuje za različita stanja mentalnog zdravlja, kao što su depresija, anksiozni poremećaji, poremećaji raspoloženja. Ona nam može pomoći da se suočimo sa osećajem duboke tuge usled gubitka voljene osobe ili saznanja da mi ili neko nama blizak boluje od neizlečive bolesti.
Psihoterapija se primenjuje i kod problema iz svakodnevnog života. Svađe sa partnerom, privikavanje na novu sredinu, manjak samopouzdanja, upravljanje stresom, kontrola besa – samo su neke od njih. Takođe, uči nas kako da ostvarimo profesionalne i lične ciljeve, poboljšamo komunikacione veštine i razvijemo zdrave navike.
Zablude o psihoterapiji vezane za odnos psihoterapeuta i klijenta
„Psihoterapija je samo plaćanje nekoga da ti bude prijatelj“, rečenica koju laici često izgovaraju, a sasvim je pogrešna.
Naravno da ćete se osećati bolje kada vam, možda prvi put u životu, neko posveti svoju nepodeljenu pažnju sat vremena i zaista se zainteresuje za vaše probleme. Bez obzira što je taj osećaj validacije važan, terapija je više od običnog razgovora, a psiholog više od prijatelja.
Zapravo, ne želite da vam terapeut bude prijatelj. Želite da se slažete i da se osećate prijatno u razgovoru sa njim, uz poštovanje terapeutskog odnosa, koji jeste intiman, ali profesionalan.
Psihoterapija predugo traje
Mnogi ljudi zamišljaju da će, kada započnu sa psihoterapijom, morati godinama, pa i decenijama da odlaze kod psihologa. Ova zabluda proizilazi iz stereotipa psihoanalize, gde dolazite svaki dan i pričate o svom detinjstvu, svojim snovima, gledate u Roršahove oblike itd. Iako još uvek postoje psihoanalitičari, većina terapeuta danas je više fokusirana na kognitivno-bihejvioralno. Što znači da psihoterapija ne mora da traje ceo život ili čak nekoliko godina.
Generalno, tipovi tretmana i dužina trajanja zavise od stanja i potrebe samog klijenta.
Psiholog samo sluša klijenta
Zablude o psihoterapiji često polaze od stava da je ona pasivna. Odnosno, da psiholog samo sedi i zapisuje ono što vi kažete, dok ležite na kauču. Za ovaj mit krivi su filmovi i romani, dok je uloga psihologa u stvarnom životu drugačija.
Psiholozi su obučeni u iskustvenim i terapeutskim modalitetima koji uključuju obe strane u interaktivni proces saradnje. Osnovu čini dijalog, ali sa aktivnim angažovanjem klijenta u zajedničkom identifikovanju i rešavanju problema. Ujedno, zajedničkim snagama postavljaju ciljeve i prate napredak ponekad uz pomoć domaćeg zadatka, koji klijent obavlja nakon terapije.
Psihoterapija vas pretvara u nekog drugog
Psiholog je tu da vam pomogne da živite život kakav želite i budete ljudi kakvi želite, a ne da vas menja prema svojim shvatanjima, jer je njegov stav potpuno objektivan.
Nemojte da dozivolite da vam neki problem naruši kvalitet života, potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Zablude o depresiji
Zablude o depresiji veoma su česte ne samo u razgovoru ljudi, već i u vestima u medijima.
Depresija je kompleksni poremećaj raspoloženja koji se definiše kao „stanje neraspoloženja i averzije prema bilo kom vidu aktivnosti”. Pojedini naučnici je objašnjavaju kao posledicu dugotrajnog potiskivanja tuge i boli.
Ujedno, spada u jedan od najčešćih psihičkih problema. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije 450 miliona ljudi se suočava sa njom. U našoj zemlji registrovano je 450.000 slučajeva, mada se procenjuje da je broj neprijavljenih daleko veći.
Iako mnogi doživljavaju depresiju, mali broj je onih koji znaju njen uticaj na organizam ili kako da prepoznaju simptome. Nažalost, nedostatak znanja je jedan od razloga zašto samo oko 35 odsto ljudi sa depresijom zatraži lečenje.
Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva najčešće zablude o depresiji.
Sve je u tvojoj glavi
Neki ljudi poriču činjenicu da je depresija prava bolest. Svakako, ovo medicinsko stanje je povezano sa hemijom mozga, funkcijom, strukturom, ali uključuje i uticaj životne sredine ili biološke faktore. Glavni okidači su stresne siuacije, kao što je gubitak drage osobe, zlostavljanje, konflikti u vezi, na poslu…
Depresiju, takođe, mogu da izazovu pojedine bolesti. Adisonova bolest, dijabetes, Kušingov sindrom, lupus, moždani udar, Alchajmerova bolesti, Parkinsonova bolest – samo su neki od pokretača. U faktore spadaju i tenzione glavobolje, jer stvaraju nesanicu i anksioznost, koje vode ka depresiji.
Depresija je znak slabosti
U najrasprostranjenije zablude o depresiji spada stav da je ona odraz mentalne slabosti.
Nemojte da zaboravite da je depresija ozbiljno zdravstveno stanje, te da nije povezana sa snagom nečijeg karaktera. Što znači da može pogoditi svakoga, bez obzira na fizičku ili mentalnu spremnost. Najbolji dokaz za to jesu uticajni ljudi, poput Abrahama Lincolna, J. K. Rowling, Ludwiga Van Beethovena, Vincenta Van Gogha, koji su se borili sa depresijom. Ne zaobilazi ni sportiste, koji važe za izuzetno fizički izdržljive osobe. Tako je Michael Phelps, plivač koji je osvojio 28 olimpijskih medalja, lečen od depresije još 2004. godine.
Zablude o depresiji vezane za treman lečenja
„Lekovi će promeniti vašu ličnost i uzimaćete ih zauvek“, rečenica koju možemo čuti od ljudi koji nisu upoznati sa depresijom.
Antidepresivi nisu isto što i lekovi protiv bolova ili sedativi, čak ih ne treba poistovećivati sa medikamentima za hronične bolesti. Njihov posao je da ispravljaju hemiju mozga koja uzrokuje simptome depresije. Samim tim se terapija propisuju individualno. Psiholog će vam pomoći da saznate da li određeni lek deluje i kada se osećate dovoljno dobro da prestanete da ga uzimate.
Kod pojedinih pacijenata dovoljna je psihoterapija, dok se kod nekih kombinuje sa lekovima.
Najbolji način da se pomogne nekome sa depresijom je da ga razveselite
Dobronamerni ljudi će često reći osobi sa depresijom da gleda sa vedrije strane ili da će se izvuci iz toga. Jedan od saveta je i da ne razmišlja o tome, te da će, vremenom, sve biti u redu.
Ovakva razmišljanja su pogrešna. Depresija je ozbiljni zdravstveni problem, koji ne prolazi sam, niti treba ignorisati znake. Najbolji način da pomognete depresivnoj osobi jeste da je podstaknete da o tome priča i da potraži stručnu pomoć.
Borba sa depresijom nije nimalo laka, zato kontaktirajte psihološko savetovalište Sana.
Pročitaj Više
Traumatsko vezivanje
Traumatsko vezivanje predstavlja psihološki odgovor na zlostavljanje. Nastaje kada zlostavljena osoba uspostavi nezdravu vezu sa osobom koja je zlostavlja. Odnosno, kada razvije bilo kakve emocije, pa i saosećanje prema nasilnoj osobi, što postaje pojačano ciklusima zlostavljanja, a praćeno je nagradama i kajanjem.
Stokholmski sindrom je jedna vrsta traumatskog vezivanja. Mada se ono može javiti i kroz druge oblike.
Traumatskog vezivanja ima ozbiljne posledice na zdravlje žrtve, ne samo dok traje zlostavljanje, već i kasnije. Nisko samopoštovanjei negativna slika o sebi su vodeći pratioci, kao i depresija i bipolarni afektivni poremećaj.
Problem dodatno komplikuje činjenica da žrtva često nije u stanju da napusti zlostavljača. Čak i ako to uspe da učini neretko se vraća, jer je naučena na traumatsku vezu.
Zašto nastaje traumatsko vezivanje?
Prema Nacionalnoj telefonskoj liniji za nasilje u porodici, traumatske veze su rezultat nezdrave vezanosti. Tome doprinosi osećaj privrženosti i zavisnosti, kao i obrazac zlostavljanja i kajanja.
Najčešće se traumatsko vezivanje razvija iz oslanjanja na nasilnu osobu i očekivanja da ona ispuni emocionalne potrebe. Na primer, dete se oslanja na svog roditelja ili staratelja za ljubav i podršku.
Ako je taj staratelj nasilan, ono će ljubav povezati sa zlostavljanjem. Verujući da je ova povezanost normalna, neće moći da vidi nasilnog staratelja kao „lošeg“. Umesto toga, dete može da krivi sebe za zlostavljanje kao način da shvati šta mu se dešava što omogućava staratelju da ojača njihovu vezu.
Traumatsko vezivanje ponekad prati ciklus zlostavljanja, a zatim kajanja. Naime, nakon što je naneo štetu, zlostavljač može da obeća da će se promeniti, pa čak i biti posebno ljubazan ili romantičan. Ovo zlostavljanoj osobi daje nadu da će se patnja završiti, te je vidi kao cenu za dobrotu. Kajanje kod žrtve stvara i osećaj zahvalnosti, čime se toksična veza produbljuje.
Sedam faza traumatskog vezivanja
Traumatsko vezivanje započinje kao odličan odnos, koji se postepeno pretvara u zlostavljujuću dinamiku. Zbog toga je veoma važno prepoznati njegove faze.
Ljubavno bombardovanje uključuje iznenadni, intenzivan pokušaj da se u vezi stvori „mi“ kroz visoke pohvale i preterano laskanje. Zlostavljači su vešti manipulatori te će navesti žrtvu da popusti i veruje u njegove namere, pa i da ima osećaj sigurnosti.
U narednoj fazi nasilnik će namerno testirati poverenje i zavisnost od njega, što obično dovodi do toga da se žrtva oseća krivom zbog ispitivanja ili nekog drugog postupka. Kada steknu poverenje, emocionalni zlostavljači mogu početi da izdvajaju neke od kvaliteta, identifikujući ih kao beznačajne ili problematične. Faza kritike je najuočljivija tokom svađa i nesuglasica. Na kraju će žrtva početi da se izvinjava na kritike i osude.
Gaslajting je karakterističan za traumatsko vezivanje. Posledica ovog prikrivenog zlostavljanja jeste da žrtva počinje da dovodi u pitanje svoju procenu i mišljenje, a na kraju i percepciju sveta.
Da bi izbegla dalje konflikte žrtva popušta u nekom trenutku. Vremenom, gubi sebe i pristaje na sve, jer zna da će stvari postati gore ako se pobuni.
U poslednjoj fazi osoba postaje potpuno zavisna od druge tako da dolazi do cikličnih stadijuma.
Ukoliko ste svesni da ste žrtva traumatske veze potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Anhedonija
Anhedonija predstavlja emocionalno stanje koje karakteriše nemogućnost osećanja zadovoljstva. Prema definiciji Dijagnostičkog i statističkog priručnika Američkog psihijatrijskog udruženja (DSM-5) u pitanju je „izrazito smanjeno interesovanje ili zadovoljstvo za skoro sve aktivnosti“. Što znači da anhedoniju ne treba tumačiti kao gubitak interesovanja za aktivnost jer vam je dosadno, te želite da probate nešto novo. Već podrazumeva nedostatak zadovoljstva u većini ili svim aktivnostima u kojima ste nekada uživali.
Zašto se javlja anhedonija?
Anhedonija je usko povezana sa depresijom. Istraživanja pokazuju da u 95 odsto slučajeva ljudi koji se bore sa depresijom imaju izražen gubitak interesovanja i nemogućnost osećaja zadovoljstva.
Međutim, anhedonija može biti čest pratilac i drugih psihičkih bolesti, kao što su bipolarni afektivni poremećaj, shizofrenija, posttraumatski stresni poremećaj, poremećaji iz autističnog spektra, poremećaji ishrane. Nije redak slučaj da bude posledica zloupotrebe alkohola i psihoaktivnih supstanci.
Nemogućnost osećanja zadovoljstva može se javiti i kod pacijenata narušenog fizičkog zdravlja. Posebno kod osoba koje pate od hroničnog bola, Parkinsonove bolesti, dijabetesa i koronarne bolesti.
Pojedini naučnici smatraju da se uzrok ovog problema krije u promenama u moždanoj aktivnosti. Naime, delovi mozga koji proizvode dopamin kod ljudi sa anhedonijom su kompromitovani tako da je onemogućen osećaj zadovoljstva pri nagrađivanju. Samim tim nedostaje motivacija za daljim nagrađivanjem. Na taj način je umanjena njihova sposobnost da donose odluke koje bi dovele do prijatnih iskustava.
Anhedonija se ispoljava na 2 načina
Mnoge studije dele anhedoniju u 2 kategorije – fizičku i društvenu. Iako su ove 2 kategorije povezane, svaka opisuje deficite u različitim vrstama zadovoljstva i imaju različite simptome.
Fizička anhedonija se definiše kao smanjeno interesovanje i zadovoljstvo u angažovanju u fizičkim iskustvima kao što su hrana, vežbanje i seksualne interakcije. Simptomi fizičke anhedonije uključuju smanjen interes za fizičku intimnost, nelagodnost pri bilo kojoj vrsti intime, čak i tokom grljenja ili držanja za ruke. Primetna je i nemogućnost osećaja pozitivnih emocija u fizičkim senzacijama, poput plesa, mirisa cveća ili gledanja zalaska sunca.
Socijalna anhedonija se definiše kao smanjeno interesovanje i zadovoljstvo u društvenom angažmanu. Karakteristični znaci su socijalno povlačenje i nezainteresovanost za provođenje vremena sa dragim ljudima, izbegavanje svih vrsta socijalnih aktivnosti, čak i onih koje su vam nekad pričanjavale zadovljstvo. Zatim, smanjene socijalne veštine i nedostatak emocionalnog izražavanja koje može da dovede do ravnog afekta.
Imajte u vidu da socijalna anhedonija nije isto što i socijalna anksioznost. Socijalna anksioznost proizilazi iz straha od društvenih interakcija, dok kod socijalne anhedonije je odsustvo radosti i uzbuđenja zbog druženja sa drugima.
Kako prevazići anhedoniju?
Lečenje anhedonije može biti izazovno. Naročito kod pacijenata sa depresijom. Razlog tome leži u činjenici da pojedini lekovi koji se koriste dodatno mogu da smanje sposobnost mozga da obradi nagrade, te izostaje i osećaj zadovoljstva. Zbog toga osnovu lečenja čini psihoterapija.
Cilj psihoterapije jeste promena stava prema životnim poteškoćama, obnavljanje iscrpljene psihe i svakodnevno traženje novih izvora zadovoljstva. Takođe, učenje kako da upravljate problemom mentalnog zdravlja koji verovatno uzrokuje simptome anhedonije.
Ukoliko se već duže suočavate sa nemogućnošću osećanja zadovoljstva potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Mentalna iscrpljenost
Mentalna iscrpljenost je, prema definiciji, stanje značajnog mentalnog umora koji negativno utiče na kognitivne procese kao rezultat dugotrajnih stresora. Često je praćena negativnim promenama u našem razmišljanju, koncentraciji i pamćenju, kao i različitim oblicima ponašanja.
Stresori koji dovode do mentalne iscrpljenosti mogu biti dvostruki. Unutrašnji se, obično, vezuju za konstantni perfekcionizam i prevelika očekivanja od sebe samog, dok spoljašnji najčešće dolaze od žongliranja odgovornosti, ali i velikih promena u životu i preživljenih trauma.
Iako je mentalna iscrpljenost simptom dugotrajnog stresa postoji određena razlika. Naime, u stresnim situacijama adrenalin i hormon stresa – kortizol pomažu da brzo reagujemo na uočene pretnje. Nakon toga telo se vraća u normalu. Međutim, kod mentalne iscrpljenosti nivo kortizola i adrenalina ostaje visok tako da vremenom dolazi do narušavanja funkcionisanja, pa čak i do fizičkih tegoba.
S obzirom da je mentalna iscrpljenost čest problem savremenog doba psihološko savetovalište Sana vam otkriva kako na vreme da je prepoznate.
Mentalna iscrpljenost pogađa i fizičko i mentalno zdravlje čoveka
Simptomi mentalne iscrpljenosti obuhvataju širok spektar kako emocionalnih, tako i fizičkih tegoba.
Nedostatak interesovanja za svakodnevne aktivnosti, kao i nedostatak motivacije na poslu i u privatnom životu karakteristični su emocionalni znaci. Prate ih osećaj malaksalosti, stalna neraspoloženost, a ponekad i razdražljivost, cinizam, sumnja. Osobe koje pate od mentalne iscrpljenosti se brzo iznerviraju i imaju uporni osećaj da će se nešto loše dogoditi. Mogu se javiti i depresija, anksioznost ili samoubilačke misli.
Hronični umor, čak i nakon više sati spavanja u toku noći je karakteristični fizički simptom. Javljaju se i poremećaji spavanja, stalne glavobolje, bolovi u telu i napetost mišića. Zatim, promene u apetitu koje često vode ka poremećajima ishrane, stomačne tegobe, probavni problemi, ali i neobjašnjive ili česte prehlade. Takođe, primetan je visok krvni pritisak ili nepravilnosti u otkucaju srca.
Mentalna iscrpljenost dovodi i do promena u ponašanju. Osobe često ne mogu da se opuste, imaju problema sa koncentracijom i teže da se izoluju od drugih. Pojedini se okreću netipičnim, pa čak i rizičnim aktivnostima, dok drugi rešenje za svoj problem traže u alkoholu i psihoaktivnim supstancama.
Kako pobediti mentalnu iscrpljenost?
Prvi i glavni korak jeste da eliminišete osnovni uzrok vaše mentalne iscrpljenosti. Često možemo smanjiti stres tako što ćemo opustiti sopstvena očekivanja. Ne mora sve biti urađeno savršeno – ili uopšte.
Ukoliko, ipak, nije moguće da u potpunosti otklonite ono što vas opterećuje, pokušajte da smanjite vreme koje trošite na to. Odnosno, napravite balans između poslovnih i privatnih obaveza. Nemojte da zaboravite da slušate svoje telo, te da napravite pauzu ili usporite tempo svaki put kada osetite da vam je to potrebno.
Redovna fizička aktivnost pospešuje lučenje hormona sreće tako da podstiče i dobro raspoloženje. Istovremeno, daje vam dodatnu energiju i reguliše san. Zato obavezno pronađite vremena za vežbanje ili, makar, redovnu šetnju. Preporučljivo je da praktikujete i mindfulness tehnike kako biste se ne samo opustili, već i naučili da se izborite sa svim stresnim situacijama.
Isprobavanje novih stvari je još jedan način da pobedimo mentalnu iscrpljenost. Naime, odrasli ljudi retko imaju vremena da započnu neki novi hobi ili otkriju novu veštinu. Upravo izlazak iz zone komfora i smanjenje svakodnevnice uz telefon i TV, pruža vam šansu da naučite nešto novo, ali i da osetite priliv zadovoljstva i mentalne snage.
Nažalost, mentalna iscrpljenost je kompleksni problem, sa kojim se često ne možemo sami izboriti. Zato na vreme potražite i stručnu pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Toksičan stid – Šta je i kada je potrebno potražiti pomoć
Toksičan stid je česta pojava u modernom dobu.
Većina ljudi je u nekom trenutku osetila stid. Obično se javlja zbog izgovorenih reči ili stvari koje su učinili, a smatraju ih pogrešnim. Javlja se i kada se osećamo ranjivo, pa i izgubljeno ili poniženo.
Međutim, ukoliko ova osećanja postanu intenzivnija mogu da pređu u trajno stanje koje postaje sastavni deo čovekove predstave o sebi. Tada je reč o nezdravom stidu.
Toksičan stid, kako se još naziva, predstavlja negativnu samoevaluaciju koja vas tera da preispitate svoju vrednost. Najčešće se razvija još u detinjstvu, jer smo u tom periodu razvoja najpodložniji kritikama roditelja, nastavnika i drugih odraslih osoba. Vremenom, počinjemo da verujemo da naša vrednost zavisi od spoljašnjih varijabli.
Nezdravi stid se može javiti i u kasnijim godinama, kao posledica gaslajting-a, fizičkog ili emocionalnog zlostavljanja, kao i nekog psihičkog problema, poput depresije ili anksioznosti.
Koja je razlika između toksičnog i „normalnog“ stida?
Zdravi stid se javlja kao odgovor na pogrešno postupanje ili razmišljanje o nečemu za šta verujete da je nemoralno. Što znači da se vezuje za jedan događaj i traje nekoliko dana.
Za razliku od njega, toksičan stid je hroničan. Nije vezan za konkrektan događaj, već za samu ličnost, te ga mogu pokrenuti misli. Osobe koje pate od ovog problema smatraju da sa njima nešto nije u redu, umesto da pomisle da su „učinile pogrešnu stvar“.
Mnogi, čak, nisu ni svesni da doživljaju toksičan stid, jer je duboko ukorenjen u njihovim umovima. Mada se može prepoznati po određenim znacima. Karakteriše ga, pre svega, osećaj bezvrednosti. Zatim, preterana briga šta drugi misle o vama, kompleks niže vrednosti, stalno isticanje svojih negativnih osobina. Često ih prati perfekcionizam koji nastaje iz straha od neuspeha.
Negativni efekti toksičnog stida
Kada postoji neravnoteža između stida i drugih emocija, stid se može internalizovati i navesti vas da reagujete besom. Ako ova osećanja postanu norma, pribegavanje automatskoj ljutnji, takođe, postaje normalno ponašanje.
Drugi ljudi, pak, pribegnu korišćenju drugih neprilagođenih mehanizama za suočavanje, kao što su zloupotreba alkohola ili droga, samopovređivanje, rizično ponašanje. Neretko se javljaju i poremećaji ishrane, tj. prejadanje ili potpuni gubitak apetita.
U većini slučajeva toksičan stid je udružen sa smanjenim samopouzdanjem. Kao posledica toga dolazi do socijalne izolacije, problema u međuljudskim odnosima, naglih promena raspoloženja, pa i anksioznosti i depresije.
Kako se osloboditi toksičnog stida?
Prvi korak ka rešavanju ovog problema jeste da se sa njim suočite. Morate priznati svoja osećanja. Ujedno, trebate razumeti okidače koji dovode do njih. Najlakši način da saznate šta pokreće toksičan stid jeste vođenja dnevnika. Beleške će vam pomoći da razmislite o događajima, situacijama, ljudima ili frazama koje su izazvale stid.
Imajte u vidu da nezdravi stid može biti toliko intenzivan da vas primora da reagujete. Zato naučite kako da posmatrate svoje misli, da ih preformulišete, ali ne i da reagujte na njih. Veoma je važno da prihvatite svoje greške, da učite iz njih, a ne da sebe osuđujete što ste dozvolili da vam se dese.
Toksičan stid može ozbiljno da naruši kvalitet života, te je najbolje da potražite pomoć psihološkog savetovalište Sana u borbi sa njim.
Pročitaj Više
Šta je to letnja depresija?
Letnja depresija je čest problem ljudi širom sveta.
Dolazak leta mnogi sa nestrpljenjem očekuju. Omiljeno godišnje doba donosi tople dane ispunjene suncem, prijatne noći i dugoočekivani godišnji odmor. Uživanje na plaži uz šum mora ili miris drveća kroz čije se krošnje probijaju zraci sunca na planini unosi dodatnu draž u ovo doba, te ne čudi što su mnogi već unapred isplanirali kako će provesti svoje slobodne dane.
Međutim, dolasku leta ne raduju se svi. Postoje ljudi kojima topli meseci stvaraju teskobu. Čak i odlazak na letovanje im ne pričinjava zadovoljstvo, dok na poslu nisu motivisani da ostvaraju svoje ciljeve. Šta ih sprečava da se zabavljaju, odmaraju, budu opušteni, jer je leto za to idealan period godine? U pitanju je letnja depresija.
Iako se sezonski afektivni poremećaj, kome pripada i letnja depresija, obično vezuje za dolazak jeseni ili zime, veoma je rasprostranjena u ovo doba godine. Istraživanja pokazuju da početak leta kod 10 odsto ljudi izaziva simptome depresije. Pri čemu se 4 puta češće javlja kod žena nego kod muškaraca.
Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva kako da prepoznate problem.
Zašto nastaje letnja depresija?
Uzroci za nastanak depresije u toku leta su različiti. Prema jednoj teoriji oni su povezani sa dnevnim ritmom. Naime, duži dani usled ranog svitanja i kasnog smrkavanja dovode do poremećaja cirkadijalnog ritma, te se ciklus spavanja i buđenja prekida. Problemi sa spavanjem su, pak, jedan od okidača za depresiju.
Neke ljude visoke temperature i povećana vlažnost vazduha teraju u potpunu izolaciju i zatvaranju u klimatizovani stan, čime se stvaraju uslovi za razvoj depresivnih simptoma. Takođe, mogu je izazvati postavljeni društveni standardni lepote. Odnosno, briga kako ćete izgledati u kupaćem kostimu ili letnjoj garderobi koja u mnogo većoj meri otkriva figuru tela. Dok kod roditelja sa malom decom se javlja usled povećanog stresa oko balansiranja obaveza na poslu i čuvanja mališana koji su na raspustu.
Planiranje godišnjeg odmora je još jedan okidač, posebno kada su želje daleko veće od finansijske mogućnosti.
Letnja depresija ima i nasledni faktor. Tačnije javlja se češće kod ljudi u čijim porodicama su registrovani drugi poremećaji raspoloženja.
Koji su simptomi letnje depresije?
Letnja depresija se manifestuje posebnim skupom tegoba, koje se razlikuju od praznične depresije. Osobe koje pate od zimske depresije se osećaju bezvoljno i malaksalo, dok oni koji se suočavaju sa letnjim afektivnim poremećajam nisu fizički usporeni. Naprotiv, osećaju uznemirenost i anksioznost.
Ove simptome prate problemi sa spavanjem, smanjeni apetit i gubitak težine. U pojedinim slučajevima, zbog povećane razdražljivosti, može se javiti i nasilno ponašanje.
Kako se izboriti sa letnjom depresijom?
Poboljšanje kvaliteta sna u letnjim mesecima je najbolji način ne samo da se izborite sa sezonskom depresijom, već i preventivna mera za njeno javljanje. Zato pre spavanja zamračite spavaću sobu kako biste sprečili ocilacije u cirkadijalnom ritmu. Joga i meditacija mogu vam pomoći da se opustite i bolje spavate.
Zdravi lagani obraci i fizička aktivnost, pa i obična šetnja, doprinose eliminisanju simptoma depresije. Svakako, vreme provedeno sa prijateljima i porodicom je dragoceno i za mentalno zdravlje. Samim tim i sprečavanje težih tegoba depresije.
Ukoliko ne možete sami da se izborite sa simptomima depresije ili ste se sa njima suočavali i prethodnih leta potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Šta je dismorfofobija?
Dismorfofobija, tj. telesna dismorfija predstavlja ozbiljan psihički poremećaj koji karakteriše opsesivna ideja da je neki deo sopstvenog dela tela deformisan, ružan ili nesrazmeran tako da osoba nastoji da to sakrije ili popravi. Ono što je specifično jeste činjenica da je telesna mana izmišljena ili toliko mala da je za druge ljude neprimetna.
Ne postoji osoba koja ne razmišlja o svom telu. Nažalost, internet i pametni telefoni doneli su negativnu stranu – težnju ka nerealnom savršenstvu. Gotovo svakodnevno se srećemo sa fotografijama ljudi savršene građe, prelepog lica i blistavog osmeha. Iako smo svesni u čarobnu moć filtera i raznih beauty aplikacija uticaj socijalnih mreža na samopouzdanje je sve veći, te ne čudi što na svom telu uočavamo i najsitnije nedostatke.
Međutim, problem nastaje kada o njima počnemo opsesivno da razmišljamo više sati. Istraživanja pokazuju da približno 40 odsto osoba obolelih od dismorfofobije razmišlja o „ružnim“ delovima tela 3 do 8 sati u toku dana, a 25 odsto njih više od 8 sati dnevno.
Dismorfofobija nije bolest modernog doba!
Iako je problem izražen poslednjih godina dismorfofobija je bila poznata od davnina. Još je 1886. godine Enrico Morselli opisao slučaj pacijenta koji je imao osećaj ružnoće svog tela iako njegov izgled to nije pokazivao. Upravo je ovaj italijanski lekar uveo termin dismorfofobija. Naziv potiče od grčkih reči „dismorfia“ što znači „abnormalan“ i „morpho“, odnosno „oblik“.
Znake dismorfofobije primetio je i Sigmund Freud kod jednog svog pacijenta. Ipak, tek krajem 20. veka, tačnije 1980. godine poremećaj je uvršten u zvaničnu klasifikaciju Dijagnostičkog i statističkog priručnika za mentalne poremećaje, kao somatoformni poremećaj.
Danas, statistički podaci pokazuju da dismorfofobija pogađa oko 2,4 odsto stanovništva. Obično počinje tokom adolescencije. Mada se može javiti i u ranim 30-im.
Kako se prepoznaje dismorfofobija?
Dismorfofobija se i kod muškaraca i kod žena ispoljava na isti način, ali postoje razlike u fokusu tela. Tako žene više obraćaju pažnju na izgled kukova i delove lica, kao i telesnu masu. Zato nastoje da šminkom prekriju svoje nedostatke na licu ili, pak, traže estetske tretmane koji im nisu potrebni i koji neće rešiti problem. Pojedine sprovode rigorozne dijete, te se mogu razviti i poremećaji ishrane.
Muškarci su više orijentisani na telesnu građu, genitalije i gubitak kose, te opsesivno vežbaju i često zloupotrebljavaju steroide.
Osobe koje pate od dismorfofobije često upoređuju svoj izgled sa izgledom drugih, proveravaju telo u ogledalu i traže potvrdu od okoline kako izgledaju. Takođe, smatraju da se drugi podsmevaju njihovom nedostacima, te osećaju sramotu, poniženje, nedostatak samopoštovanje. Zbog toga mogu da razviju kompleks niže vrednosti, dok je kod pojedinih primetna i socijalna distanca.
Ove simptome neretko prate anksioznost, depresija, pa i suicidne misli. Ni promene na koži nisu retke. Javljaju se kao posledica pipanja i grebanja kože usled pokušaja da se uočeni problem na koži reši, te postoji opasnost da ovakvo ponašanje pređe u patološko stanje, odnosno poremećaj koji se naziva dermatilomanija.
Kako se leči dismorfofobija?
Lečenje se zasniva na kombinaciji farmakoterapije i psihoterapija.
Antidepresivi, kao što su selektivni inhibitori ponovnog preuzimanja serotonina, pomažu u otklanjanju opsesivno-kompulzivnih i deluzionalnih osobina, dok kognitivno bihejvioralna terapija može pomoći pacijentima da prepoznaju pogrešne misaone obrasce. Samim tim i da sagledaju svoje telo u realnom stanju.
Dismorfofobija je začarani krug iz kog ne možete sami izaći, zato na vreme potražite pomoć psihološkog savetovališta Sana.
Pročitaj Više