Zablude o depresiji
Zablude o depresiji veoma su česte ne samo u razgovoru ljudi, već i u vestima u medijima.
Depresija je kompleksni poremećaj raspoloženja koji se definiše kao „stanje neraspoloženja i averzije prema bilo kom vidu aktivnosti”. Pojedini naučnici je objašnjavaju kao posledicu dugotrajnog potiskivanja tuge i boli.
Ujedno, spada u jedan od najčešćih psihičkih problema. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije 450 miliona ljudi se suočava sa njom. U našoj zemlji registrovano je 450.000 slučajeva, mada se procenjuje da je broj neprijavljenih daleko veći.
Iako mnogi doživljavaju depresiju, mali broj je onih koji znaju njen uticaj na organizam ili kako da prepoznaju simptome. Nažalost, nedostatak znanja je jedan od razloga zašto samo oko 35 odsto ljudi sa depresijom zatraži lečenje.
Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva najčešće zablude o depresiji.
Sve je u tvojoj glavi
Neki ljudi poriču činjenicu da je depresija prava bolest. Svakako, ovo medicinsko stanje je povezano sa hemijom mozga, funkcijom, strukturom, ali uključuje i uticaj životne sredine ili biološke faktore. Glavni okidači su stresne siuacije, kao što je gubitak drage osobe, zlostavljanje, konflikti u vezi, na poslu…
Depresiju, takođe, mogu da izazovu pojedine bolesti. Adisonova bolest, dijabetes, Kušingov sindrom, lupus, moždani udar, Alchajmerova bolesti, Parkinsonova bolest – samo su neki od pokretača. U faktore spadaju i tenzione glavobolje, jer stvaraju nesanicu i anksioznost, koje vode ka depresiji.
Depresija je znak slabosti
U najrasprostranjenije zablude o depresiji spada stav da je ona odraz mentalne slabosti.
Nemojte da zaboravite da je depresija ozbiljno zdravstveno stanje, te da nije povezana sa snagom nečijeg karaktera. Što znači da može pogoditi svakoga, bez obzira na fizičku ili mentalnu spremnost. Najbolji dokaz za to jesu uticajni ljudi, poput Abrahama Lincolna, J. K. Rowling, Ludwiga Van Beethovena, Vincenta Van Gogha, koji su se borili sa depresijom. Ne zaobilazi ni sportiste, koji važe za izuzetno fizički izdržljive osobe. Tako je Michael Phelps, plivač koji je osvojio 28 olimpijskih medalja, lečen od depresije još 2004. godine.
Zablude o depresiji vezane za treman lečenja
„Lekovi će promeniti vašu ličnost i uzimaćete ih zauvek“, rečenica koju možemo čuti od ljudi koji nisu upoznati sa depresijom.
Antidepresivi nisu isto što i lekovi protiv bolova ili sedativi, čak ih ne treba poistovećivati sa medikamentima za hronične bolesti. Njihov posao je da ispravljaju hemiju mozga koja uzrokuje simptome depresije. Samim tim se terapija propisuju individualno. Psiholog će vam pomoći da saznate da li određeni lek deluje i kada se osećate dovoljno dobro da prestanete da ga uzimate.
Kod pojedinih pacijenata dovoljna je psihoterapija, dok se kod nekih kombinuje sa lekovima.
Najbolji način da se pomogne nekome sa depresijom je da ga razveselite
Dobronamerni ljudi će često reći osobi sa depresijom da gleda sa vedrije strane ili da će se izvuci iz toga. Jedan od saveta je i da ne razmišlja o tome, te da će, vremenom, sve biti u redu.
Ovakva razmišljanja su pogrešna. Depresija je ozbiljni zdravstveni problem, koji ne prolazi sam, niti treba ignorisati znake. Najbolji način da pomognete depresivnoj osobi jeste da je podstaknete da o tome priča i da potraži stručnu pomoć.
Borba sa depresijom nije nimalo laka, zato kontaktirajte psihološko savetovalište Sana.
Pročitaj Više
Strah od neuspeha
Strah od neuspeha predstavlja emocionalnu, kognitivnu ili bihejvioralnu reakciju na potencijalni negativni ishod nekog cilja. Poznat je i pod nazivom atihifobija, koji potiče od grčke reči „atyches“, što znači „nesrećni“.
Savremeno doba nametnulo je visoke strandarde. U želji da postignemo maksimalne rezultate svako od nas je makar jednom doživeo strah od nesupeha. Da li ću izgubiti godinu ako padnem ispit? Da li ću ostaviti loš utisak u novom društvu? Da li ću uspeti da pokažem potencijale na razgovoru za posao? Samo su neke od dilema koja nas muče, a prolaznog su karaktera.
Međutim, kada strah postane toliko intenzivan da vas sputava u ostvarivanju zamisli i ciljeva, narušavajući kvalitet života, onda je reč o atihifobiji.
Zašto se javlja strah od neuspeha?
Uzroci koji dovode do ove vrste straha su različiti.
Porodična istorija je jedan od čestih. Naime, ako u porodici postoje poremećaji mentalnog zdravlja kao što su fobije, anksioznost ili depresija, veća je verovatnoća da će se javiti atihifobija.
U pojedinim slučajevima razvija se iz drugih fobija. Tako, na primer dete sa skolionofobijom (strahom od škole) može u kasnijim godinama da pokaže i znake atihifobija. Može se javiti i kod osoba koje pate od mizofobije (straha od prljavštine i mikroba) ukoliko stalno imaju osećaj da ne uspevaju da ostanu čisti.
Strah od neuspeha se često svrstava i u naučeno ponašanje. To znači da je osoba odrasla u okruženju u kojem se neuspeh smatrao neprihvatljivim ili da je bilo šta manje od savršenog neuspeh.
Traumatično iskustvo, poput zlostavljanja ili teške kazne kao rezultata neuspeha, takođe, može biti pokretač fobije.
Kako prepoznati strah od neuspeha?
Atihifobija nije isto što i atelofobija, tj. strah od nesavršenosti. Osobe sa ekstremnim perfekcionizmom nastoje da budu besprekorne u svakoj situaciji, dok osobe sa atihifobijom se fokusiraju na neuspeh. Zbog toga ne žele da isprobaju nove stvari ili da se uključe u izazovne projekte na poslu. Pojedini se čak plaše obavljanja jednostavnih zadataka, te ih odlažu. Imajući ovo u vidu možemo da kažemo da u osnovi ove fobije leži samosabotaža.
Manjak samopouzdanja je još jedna karakteristike. Obično koriste negativne izjave kao što su „Nikada neću biti dovoljno dobar da dobijem to unapređenje“ ili „Nisam dovoljno pametan da uđem u taj tim“.
Bez obzira na nedostatak samopouzdanja, osobe koje se suočavaju sa strahom od neuspeha nisu spremne da prihvate pomoć ili konstruktivnu kritiku, a pojedini pokazuju u tim situacijama i netrpeljivost. Što često rezultira poteškoćama u održavanju odnosa sa drugim ljudima.
Atihifobija može da izazove i fizičke simptome, kao što su drhtavica, vrtoglavica, prekomerno znojenje, lupanje srca, mučnina, probavne smetnje…
Kako se osloboditi straha od neuspeha?
Strah od neuspeha je kompleksni problem koji zahteva stručnu pomoć.
Kognitivno bihejvioralna terapija će vam pomoći da promenite negativno razmišljanje o neuspehu. Odnosno, da su stvari koje smatrate „neuspesima“, zapravo, pozitivne prilike za učenje i rast.
Terapija izloženosti se zasniva na postepenom izlaganju izvoru vašeg straha kako bi se on prevazišao. Psiholog će vas zamoliti da ponovo napravite scenario u kome osećate da ste pogrešili u prošlosti. Pri čemu sada to proživljavate u bezbednom okruženju sa podrškom tako da možete da vidite da nema stvarne pretnje ili opasnosti u neuspehu.
Ukoliko ste prepoznali znake straha od neuspeha potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Histrionični poremećaj ličnosti
Histrionični poremećaj ličnosti predstavlja mentalni poremećaj koji podrazumeva hiperemocionalne i ekstremne reakcije traženja pažnje.
Svaki čovek voli da dobija komplimente i ponekad bude u centru pažnje. Međutim, ukoliko je želja za tim toliko izražena da predstavlja potrebu od koje zavisi svakodnevno funkcionisanje onda je reč o poremećaju ličnosti. Ime potiče od reči „histrion“ što znači „dramatičan, pozorišni“. Sam naziv ukazuje na ponašanje osobe koje vodi ka teatralnom, pa čak i neprimernom, kako bi se skrenula pažnje na sebe.
Histrionični poremećaj ličnosti se javlja u ranom odraslom dobu, tj. u periodu od 20. do 30. godine života. Istraživanja pokazuju da pogađa 2 do 3 odsto ljudi u svetu i češći je kod žena.
Koji su uzroci?
Tačan uzrok još uvek nije otkriven, te se histrionični poremećaj ličnosti smatra kompleksnim problemom koji je izazvan delovanjem više faktora, kako genetskih, tako i psiholoških i socijalnih.
Genetika igra važnu ulogu. Što znači da je veća verovatnoća da se razvije kod dece čiji roditelji se već suočavaju sa njim.
Preživljena trauma u detinjstvu, kao što je gubitak bliske osobe ili zlostavljanje, može biti pokretač ovog poremećaja u kasnijim godinama.
Stilovi roditeljstva, takođe, se navode kao uzročnici. Naime, roditelji koji su previše popustljivi i koji ne postavljaju granice u onome šta deca smeju stvaraju pogodne uslove za histrionični poremećaj ličnosti. Pored toga, roditelji koji pokazuju dramatično, promenljivo ili neprikladno seksualno ponašanje izlažu svoju decu riziku da razviju ovaj poremećaj.
Kako prepoznati histrionični poremećaj ličnosti?
Glavna karakteristika histrionskog poremećaja ličnosti je ispoljavanje preterane, površne emocionalnosti i seksualnosti kako bi skrenuli pažnju na sebe. Ne samo da se na razne načine trude da budu primećene, već samopoštovanje ovih osoba zavisi od odobravanja drugih. Zbog toga stalno traže uverenje i dokaz da su vredni.
Ljudi sa histrionskim poremećajem ličnosti su, obično, puni entuzijazma, energični i veseli. Međutim, kada nisu u centru pažnje, njihovo ponašanje može postati negativno, praćeno preterano impulsivnim reakcijama. Nije redak slučaj da se osete i potcenjeno, pa čak i da postanu depresivni.
Karakterišu ih brze promene i plitke emocije. Dok je dramatičnost toliko izražena da ponekad sramote prijatelje i porodicu u javnosti. Preterano su koketni, te imaju sklonost ka neadekvatnom i provokativnom ponašanju u odnosima sa drugima. Često koriste svoj fizički izgled da privuku pažnju tako što nose odeću jarkih boja ili odeću koja previše otkriva.
Osobe koje pate od histrionskog poremećaja ličnosti su lakoverne i podložne uticaju drugih, posebno onih kojima se dive. S obzirom da izgledaju lažno ili površno u interakciji sa drugima, teško održavaju međuljudske odnose.
Kako se leči histrionični poremećaj ličnosti?
Ljudi sa histrioničnim poremećajem ličnosti često pate od anksioznosti, depresije i poremećaja u ishrani. Mogu imati i druge poremećaje ličnosti, kao što su granični poremećaj ličnosti, narcisoidni poremećaj ličnosti i poremećaj zavisne ličnosti. Neretko, zlupotrebljavaju psihoaktivne supstance i alkohol. Dok su pojedini skloni samopovređivanju i samoubistvu.
Imajući ovo u vidu histrionični poremećaj ličnosti ne treba olako shvatiti, već je neophodna adekvatno lečenje. Ono se zasniva na psihološkoj terapiji. Najčešće se primenjuje suportivna psihoterapija koja kroz podršku i saosećanje radi na poboljšanju samopoštovanja i psihodinamska psihoterapija koje omogućava razumevanje prikrivenih konflikta kao uzroka neadekvatnog ponašanja.
Ukoliko ste prepoznali simptome histrioničnog poremećaja ličnosti potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Mentalna iscrpljenost
Mentalna iscrpljenost je, prema definiciji, stanje značajnog mentalnog umora koji negativno utiče na kognitivne procese kao rezultat dugotrajnih stresora. Često je praćena negativnim promenama u našem razmišljanju, koncentraciji i pamćenju, kao i različitim oblicima ponašanja.
Stresori koji dovode do mentalne iscrpljenosti mogu biti dvostruki. Unutrašnji se, obično, vezuju za konstantni perfekcionizam i prevelika očekivanja od sebe samog, dok spoljašnji najčešće dolaze od žongliranja odgovornosti, ali i velikih promena u životu i preživljenih trauma.
Iako je mentalna iscrpljenost simptom dugotrajnog stresa postoji određena razlika. Naime, u stresnim situacijama adrenalin i hormon stresa – kortizol pomažu da brzo reagujemo na uočene pretnje. Nakon toga telo se vraća u normalu. Međutim, kod mentalne iscrpljenosti nivo kortizola i adrenalina ostaje visok tako da vremenom dolazi do narušavanja funkcionisanja, pa čak i do fizičkih tegoba.
S obzirom da je mentalna iscrpljenost čest problem savremenog doba psihološko savetovalište Sana vam otkriva kako na vreme da je prepoznate.
Mentalna iscrpljenost pogađa i fizičko i mentalno zdravlje čoveka
Simptomi mentalne iscrpljenosti obuhvataju širok spektar kako emocionalnih, tako i fizičkih tegoba.
Nedostatak interesovanja za svakodnevne aktivnosti, kao i nedostatak motivacije na poslu i u privatnom životu karakteristični su emocionalni znaci. Prate ih osećaj malaksalosti, stalna neraspoloženost, a ponekad i razdražljivost, cinizam, sumnja. Osobe koje pate od mentalne iscrpljenosti se brzo iznerviraju i imaju uporni osećaj da će se nešto loše dogoditi. Mogu se javiti i depresija, anksioznost ili samoubilačke misli.
Hronični umor, čak i nakon više sati spavanja u toku noći je karakteristični fizički simptom. Javljaju se i poremećaji spavanja, stalne glavobolje, bolovi u telu i napetost mišića. Zatim, promene u apetitu koje često vode ka poremećajima ishrane, stomačne tegobe, probavni problemi, ali i neobjašnjive ili česte prehlade. Takođe, primetan je visok krvni pritisak ili nepravilnosti u otkucaju srca.
Mentalna iscrpljenost dovodi i do promena u ponašanju. Osobe često ne mogu da se opuste, imaju problema sa koncentracijom i teže da se izoluju od drugih. Pojedini se okreću netipičnim, pa čak i rizičnim aktivnostima, dok drugi rešenje za svoj problem traže u alkoholu i psihoaktivnim supstancama.
Kako pobediti mentalnu iscrpljenost?
Prvi i glavni korak jeste da eliminišete osnovni uzrok vaše mentalne iscrpljenosti. Često možemo smanjiti stres tako što ćemo opustiti sopstvena očekivanja. Ne mora sve biti urađeno savršeno – ili uopšte.
Ukoliko, ipak, nije moguće da u potpunosti otklonite ono što vas opterećuje, pokušajte da smanjite vreme koje trošite na to. Odnosno, napravite balans između poslovnih i privatnih obaveza. Nemojte da zaboravite da slušate svoje telo, te da napravite pauzu ili usporite tempo svaki put kada osetite da vam je to potrebno.
Redovna fizička aktivnost pospešuje lučenje hormona sreće tako da podstiče i dobro raspoloženje. Istovremeno, daje vam dodatnu energiju i reguliše san. Zato obavezno pronađite vremena za vežbanje ili, makar, redovnu šetnju. Preporučljivo je da praktikujete i mindfulness tehnike kako biste se ne samo opustili, već i naučili da se izborite sa svim stresnim situacijama.
Isprobavanje novih stvari je još jedan način da pobedimo mentalnu iscrpljenost. Naime, odrasli ljudi retko imaju vremena da započnu neki novi hobi ili otkriju novu veštinu. Upravo izlazak iz zone komfora i smanjenje svakodnevnice uz telefon i TV, pruža vam šansu da naučite nešto novo, ali i da osetite priliv zadovoljstva i mentalne snage.
Nažalost, mentalna iscrpljenost je kompleksni problem, sa kojim se često ne možemo sami izboriti. Zato na vreme potražite i stručnu pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Toksičan stid – Šta je i kada je potrebno potražiti pomoć
Toksičan stid je česta pojava u modernom dobu.
Većina ljudi je u nekom trenutku osetila stid. Obično se javlja zbog izgovorenih reči ili stvari koje su učinili, a smatraju ih pogrešnim. Javlja se i kada se osećamo ranjivo, pa i izgubljeno ili poniženo.
Međutim, ukoliko ova osećanja postanu intenzivnija mogu da pređu u trajno stanje koje postaje sastavni deo čovekove predstave o sebi. Tada je reč o nezdravom stidu.
Toksičan stid, kako se još naziva, predstavlja negativnu samoevaluaciju koja vas tera da preispitate svoju vrednost. Najčešće se razvija još u detinjstvu, jer smo u tom periodu razvoja najpodložniji kritikama roditelja, nastavnika i drugih odraslih osoba. Vremenom, počinjemo da verujemo da naša vrednost zavisi od spoljašnjih varijabli.
Nezdravi stid se može javiti i u kasnijim godinama, kao posledica gaslajting-a, fizičkog ili emocionalnog zlostavljanja, kao i nekog psihičkog problema, poput depresije ili anksioznosti.
Koja je razlika između toksičnog i „normalnog“ stida?
Zdravi stid se javlja kao odgovor na pogrešno postupanje ili razmišljanje o nečemu za šta verujete da je nemoralno. Što znači da se vezuje za jedan događaj i traje nekoliko dana.
Za razliku od njega, toksičan stid je hroničan. Nije vezan za konkrektan događaj, već za samu ličnost, te ga mogu pokrenuti misli. Osobe koje pate od ovog problema smatraju da sa njima nešto nije u redu, umesto da pomisle da su „učinile pogrešnu stvar“.
Mnogi, čak, nisu ni svesni da doživljaju toksičan stid, jer je duboko ukorenjen u njihovim umovima. Mada se može prepoznati po određenim znacima. Karakteriše ga, pre svega, osećaj bezvrednosti. Zatim, preterana briga šta drugi misle o vama, kompleks niže vrednosti, stalno isticanje svojih negativnih osobina. Često ih prati perfekcionizam koji nastaje iz straha od neuspeha.
Negativni efekti toksičnog stida
Kada postoji neravnoteža između stida i drugih emocija, stid se može internalizovati i navesti vas da reagujete besom. Ako ova osećanja postanu norma, pribegavanje automatskoj ljutnji, takođe, postaje normalno ponašanje.
Drugi ljudi, pak, pribegnu korišćenju drugih neprilagođenih mehanizama za suočavanje, kao što su zloupotreba alkohola ili droga, samopovređivanje, rizično ponašanje. Neretko se javljaju i poremećaji ishrane, tj. prejadanje ili potpuni gubitak apetita.
U većini slučajeva toksičan stid je udružen sa smanjenim samopouzdanjem. Kao posledica toga dolazi do socijalne izolacije, problema u međuljudskim odnosima, naglih promena raspoloženja, pa i anksioznosti i depresije.
Kako se osloboditi toksičnog stida?
Prvi korak ka rešavanju ovog problema jeste da se sa njim suočite. Morate priznati svoja osećanja. Ujedno, trebate razumeti okidače koji dovode do njih. Najlakši način da saznate šta pokreće toksičan stid jeste vođenja dnevnika. Beleške će vam pomoći da razmislite o događajima, situacijama, ljudima ili frazama koje su izazvale stid.
Imajte u vidu da nezdravi stid može biti toliko intenzivan da vas primora da reagujete. Zato naučite kako da posmatrate svoje misli, da ih preformulišete, ali ne i da reagujte na njih. Veoma je važno da prihvatite svoje greške, da učite iz njih, a ne da sebe osuđujete što ste dozvolili da vam se dese.
Toksičan stid može ozbiljno da naruši kvalitet života, te je najbolje da potražite pomoć psihološkog savetovalište Sana u borbi sa njim.
Pročitaj Više
Toksična veza – Kako rešiti nesuglasice u partnerskim odnosima?
Toksična veza, nažalost, je česta u modernom dobu.
Različita mišljenja, nesuglasice, kao i konflikti u vezi, sastavni su deo svake ljubavi. Ipak, u zdravim ljubavima sve one se rešavaju konstruktivnim razgovorom, te ne ostavljaju posledice kako na međusobni odnos, tako i na kvalitet života.
Međutim, problem nastaje kada jedna ili obe osobe daju prednost ljubavi u odnosu na tri ključne komponente zdrave veze, a to su: poštovanje, poverenje i naklonost. Ovakvo stanje može da dovede do toksične veze.
Prema definiciji, toksična veza predstavlja „svaki odnos između dvoje ljudi koji ne podržavaju jedno drugo, gde postoji sukob i konkurencija, kao i nepoštovanje i nedostatak kohezivnosti“.
Znaci da ste u toksičnoj vezi
Bilo koji oblik nasilja, zlostavljanja ili uznemiravanja jasni je znak upozorenja. Ipak, u većini slučajeva toksična veza se ispoljava suptilnijim simptomima, te ne čudi što mnogi nisu svesni da se nalaze u nezdravom odnosu.
Stručnjaci ističu da je emocionalna nesigurnost jedan od vodećih znakova. Možete li otvoreno da podelite svoje misli i osećanja sa voljenom osobom? Da li se osećate neshvaćeno? Da li nemate podršku partnera ili se suočavate sa njegovim konstantnim omalovaženjem? Da li je vaš glas bitan? Ili se osećate kao da se uvek nalazite u podređenom položaju u odnosu na partnera? Ukoliko ste odgovorili sa „Da“ na ova i slična pitanja treba ozbiljno da razmislite o svom ljubavnom životu.
Toksični ljudi su vešti manipulatori, koji odlično igraju psihološke igre, te imaju moć da „oblikuju“ svoje bližnje isključivo u skladu sa sopstvenim željama. Kako njihovi planovi i interesi dominiraju u vezi, često ćete se naći u situaciji da radite stvari koje ne želite da radite samo da biste im ugodili, da kršite svoja osnovna uverenja, idete na mesta koja vam ne prijaju ili provodite vreme sa ljudima koji aktiviraju alarme za anksioznost.
Komunikacija u toksičnoj vezi
Svi dobro znamo kolika je važnost komunikacije u partnerskim odnosima. Nažalost, u toksičnoj vezi ona je loša. Umesto ljubaznosti i međusobnog poštovanja, većina razgovora ispunjena je sarkazmom, kritikom ili prezirom. Neretko ih prati i ljubomora.
Kod pojedinih parova komunikacija može da dovede do sumnje u zdrav razum jednog od partnera. Naime, jedna od tehnika kojima se služe toksične ljudi jeste gaslajting. Reč je o obliku manipulacije u kome jedna osoba uverava blisku osobu da greši u svojim utiscima, da je nešto pogrešno shvatila, da joj je percepcija zamagljena. Ovakvo ponašanje vremenom dovede do sumnje u vlastita osećanja i doživljaje, što je odlična osnova za kontolu od strane manipulatora.
Nije redak slučaj da između partnera ne postoji ikakva komunikacija, niti empatija.
Toksična veza izaziva tugu
Toksične odnose karkateriše niz dramatičnih obrta. Trenuci sreće su retki, a sve su češće stresne situacije koje nisu izazvane spoljašnjim faktorima ili trećim licem. Život u ovakvim okolnostima može učiniti da se osećate tužnim, pa i ljutim i besnim. Dok se kod pojednih mogu javiti anksioznost ili depresija.
Toksična veza je poput bolesti zavisnosti. Iako svesni da smo u lošim odnosima nikako ne uspevamo da ih popravimo, već je neophodna stručna pomoć. Zato na vreme kontaktirajte psihološko savetovalište Sana.
Pročitaj Više
Šta je to letnja depresija?
Letnja depresija je čest problem ljudi širom sveta.
Dolazak leta mnogi sa nestrpljenjem očekuju. Omiljeno godišnje doba donosi tople dane ispunjene suncem, prijatne noći i dugoočekivani godišnji odmor. Uživanje na plaži uz šum mora ili miris drveća kroz čije se krošnje probijaju zraci sunca na planini unosi dodatnu draž u ovo doba, te ne čudi što su mnogi već unapred isplanirali kako će provesti svoje slobodne dane.
Međutim, dolasku leta ne raduju se svi. Postoje ljudi kojima topli meseci stvaraju teskobu. Čak i odlazak na letovanje im ne pričinjava zadovoljstvo, dok na poslu nisu motivisani da ostvaraju svoje ciljeve. Šta ih sprečava da se zabavljaju, odmaraju, budu opušteni, jer je leto za to idealan period godine? U pitanju je letnja depresija.
Iako se sezonski afektivni poremećaj, kome pripada i letnja depresija, obično vezuje za dolazak jeseni ili zime, veoma je rasprostranjena u ovo doba godine. Istraživanja pokazuju da početak leta kod 10 odsto ljudi izaziva simptome depresije. Pri čemu se 4 puta češće javlja kod žena nego kod muškaraca.
Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva kako da prepoznate problem.
Zašto nastaje letnja depresija?
Uzroci za nastanak depresije u toku leta su različiti. Prema jednoj teoriji oni su povezani sa dnevnim ritmom. Naime, duži dani usled ranog svitanja i kasnog smrkavanja dovode do poremećaja cirkadijalnog ritma, te se ciklus spavanja i buđenja prekida. Problemi sa spavanjem su, pak, jedan od okidača za depresiju.
Neke ljude visoke temperature i povećana vlažnost vazduha teraju u potpunu izolaciju i zatvaranju u klimatizovani stan, čime se stvaraju uslovi za razvoj depresivnih simptoma. Takođe, mogu je izazvati postavljeni društveni standardni lepote. Odnosno, briga kako ćete izgledati u kupaćem kostimu ili letnjoj garderobi koja u mnogo većoj meri otkriva figuru tela. Dok kod roditelja sa malom decom se javlja usled povećanog stresa oko balansiranja obaveza na poslu i čuvanja mališana koji su na raspustu.
Planiranje godišnjeg odmora je još jedan okidač, posebno kada su želje daleko veće od finansijske mogućnosti.
Letnja depresija ima i nasledni faktor. Tačnije javlja se češće kod ljudi u čijim porodicama su registrovani drugi poremećaji raspoloženja.
Koji su simptomi letnje depresije?
Letnja depresija se manifestuje posebnim skupom tegoba, koje se razlikuju od praznične depresije. Osobe koje pate od zimske depresije se osećaju bezvoljno i malaksalo, dok oni koji se suočavaju sa letnjim afektivnim poremećajam nisu fizički usporeni. Naprotiv, osećaju uznemirenost i anksioznost.
Ove simptome prate problemi sa spavanjem, smanjeni apetit i gubitak težine. U pojedinim slučajevima, zbog povećane razdražljivosti, može se javiti i nasilno ponašanje.
Kako se izboriti sa letnjom depresijom?
Poboljšanje kvaliteta sna u letnjim mesecima je najbolji način ne samo da se izborite sa sezonskom depresijom, već i preventivna mera za njeno javljanje. Zato pre spavanja zamračite spavaću sobu kako biste sprečili ocilacije u cirkadijalnom ritmu. Joga i meditacija mogu vam pomoći da se opustite i bolje spavate.
Zdravi lagani obraci i fizička aktivnost, pa i obična šetnja, doprinose eliminisanju simptoma depresije. Svakako, vreme provedeno sa prijateljima i porodicom je dragoceno i za mentalno zdravlje. Samim tim i sprečavanje težih tegoba depresije.
Ukoliko ne možete sami da se izborite sa simptomima depresije ili ste se sa njima suočavali i prethodnih leta potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Šta je dismorfofobija?
Dismorfofobija, tj. telesna dismorfija predstavlja ozbiljan psihički poremećaj koji karakteriše opsesivna ideja da je neki deo sopstvenog dela tela deformisan, ružan ili nesrazmeran tako da osoba nastoji da to sakrije ili popravi. Ono što je specifično jeste činjenica da je telesna mana izmišljena ili toliko mala da je za druge ljude neprimetna.
Ne postoji osoba koja ne razmišlja o svom telu. Nažalost, internet i pametni telefoni doneli su negativnu stranu – težnju ka nerealnom savršenstvu. Gotovo svakodnevno se srećemo sa fotografijama ljudi savršene građe, prelepog lica i blistavog osmeha. Iako smo svesni u čarobnu moć filtera i raznih beauty aplikacija uticaj socijalnih mreža na samopouzdanje je sve veći, te ne čudi što na svom telu uočavamo i najsitnije nedostatke.
Međutim, problem nastaje kada o njima počnemo opsesivno da razmišljamo više sati. Istraživanja pokazuju da približno 40 odsto osoba obolelih od dismorfofobije razmišlja o „ružnim“ delovima tela 3 do 8 sati u toku dana, a 25 odsto njih više od 8 sati dnevno.
Dismorfofobija nije bolest modernog doba!
Iako je problem izražen poslednjih godina dismorfofobija je bila poznata od davnina. Još je 1886. godine Enrico Morselli opisao slučaj pacijenta koji je imao osećaj ružnoće svog tela iako njegov izgled to nije pokazivao. Upravo je ovaj italijanski lekar uveo termin dismorfofobija. Naziv potiče od grčkih reči „dismorfia“ što znači „abnormalan“ i „morpho“, odnosno „oblik“.
Znake dismorfofobije primetio je i Sigmund Freud kod jednog svog pacijenta. Ipak, tek krajem 20. veka, tačnije 1980. godine poremećaj je uvršten u zvaničnu klasifikaciju Dijagnostičkog i statističkog priručnika za mentalne poremećaje, kao somatoformni poremećaj.
Danas, statistički podaci pokazuju da dismorfofobija pogađa oko 2,4 odsto stanovništva. Obično počinje tokom adolescencije. Mada se može javiti i u ranim 30-im.
Kako se prepoznaje dismorfofobija?
Dismorfofobija se i kod muškaraca i kod žena ispoljava na isti način, ali postoje razlike u fokusu tela. Tako žene više obraćaju pažnju na izgled kukova i delove lica, kao i telesnu masu. Zato nastoje da šminkom prekriju svoje nedostatke na licu ili, pak, traže estetske tretmane koji im nisu potrebni i koji neće rešiti problem. Pojedine sprovode rigorozne dijete, te se mogu razviti i poremećaji ishrane.
Muškarci su više orijentisani na telesnu građu, genitalije i gubitak kose, te opsesivno vežbaju i često zloupotrebljavaju steroide.
Osobe koje pate od dismorfofobije često upoređuju svoj izgled sa izgledom drugih, proveravaju telo u ogledalu i traže potvrdu od okoline kako izgledaju. Takođe, smatraju da se drugi podsmevaju njihovom nedostacima, te osećaju sramotu, poniženje, nedostatak samopoštovanje. Zbog toga mogu da razviju kompleks niže vrednosti, dok je kod pojedinih primetna i socijalna distanca.
Ove simptome neretko prate anksioznost, depresija, pa i suicidne misli. Ni promene na koži nisu retke. Javljaju se kao posledica pipanja i grebanja kože usled pokušaja da se uočeni problem na koži reši, te postoji opasnost da ovakvo ponašanje pređe u patološko stanje, odnosno poremećaj koji se naziva dermatilomanija.
Kako se leči dismorfofobija?
Lečenje se zasniva na kombinaciji farmakoterapije i psihoterapija.
Antidepresivi, kao što su selektivni inhibitori ponovnog preuzimanja serotonina, pomažu u otklanjanju opsesivno-kompulzivnih i deluzionalnih osobina, dok kognitivno bihejvioralna terapija može pomoći pacijentima da prepoznaju pogrešne misaone obrasce. Samim tim i da sagledaju svoje telo u realnom stanju.
Dismorfofobija je začarani krug iz kog ne možete sami izaći, zato na vreme potražite pomoć psihološkog savetovališta Sana.
Pročitaj Više