Osećaj krivice – Kako se izboriti sa nezdravim osećajem krivice?
Osećaj krivice se definiše kao osećaj samosvesnosti i osećaj uznemirenosti zbog svoje potencijalne odgovornosti za negativan ishod. Kao i sve samosvesne emocije, on potiče iz procesa samovrednovanja i introspekcije i može uključivati vašu percepciju o tome kako vas drugi vrednuju.
Iako krivica nije prijatan osećaj, može biti od velike pomoći. Bez osećaja krivice ne bismo mogli da shvatimo šta smo pogrešili. Krivica nas sprečava da se pretvorimo u narcise koji brinu samo o sebi i omogućava nam da iskoristimo svoju empatiju, razumevajući šta treba ili ne treba da radimo drugima.
Unutrašnji kritičar nam omogućava da sagledamo svoje postupke sa različitih gledišta kako bismo svoje ponašanje prilagodili različitim društveno prihvatljivim normama. Što znači da osećaj krivice pomaže ljudima da uspostave zdrave društvene veze.
Vrste krivice
Ljudi različito doživljavaju emocije, bilo da su to sreća, tuga, bes ili krivica. Takođe, priroda i intenzitet različitih emocija direktno zavise od faktora koji su ih izazvali. Zbog toga se osećaj krivice može ispoljiti kroz različite načine.
Prirodni osećaj krivice je normalna reakcija koja se javlja kada svojim ponašanjem povređujemo nekog ili je posledica pogrešnih izbora. Ova vrsta krivice može vam pomoći da razumete kako treba da promenite svoje ponašanje i kako možete da poboljšate svoje odnose sa drugima.
Krivica nije uvek uzrokovana objektivnim razlozima i stvarnim postupcima. Ponekad ljudi doživljavaju ovaj osećaj zbog stvari koje ne mogu da kontrolišu. Na primer, neko može da se oseća krivim što nije sprečio neke događaje koje je bilo nemoguće sprečiti. U tom slučaju javlja se maladaptivna krivica. S obzirom da nije zdrava, može da izazove psihičke probleme.
Egzistencijalna krivica je složena vrsta krivice koja je ukorenjena u faktorima koje određena osoba ne može da kontroliše. Na primer, ponekad se ljudi osećaju krivim zbog posmatranja nepravde. Još jedna uobičajena vrsta egzistencijalne krivice je krivica preživelih – u ovom slučaju, osoba se može osećati krivom kada je bezbedna dok drugi pate od katastrofa ili ratova.
Zašto nastaje nezdravi osećaj krivice?
Postoje različiti faktori koji utiču na razvoj nezdrave krivice. Jedan od ključnih jeste trauma iz detinjstva. Život u toksičnoj porodici, gde vladaju pogrešni stilovi roditeljstva učiniće da se dete oseća krivim bez razloga. Problem je naročito izražen kada roditelji krive decu za sopstvene neuspehe i odluke, te mališani razvijaju nezdrave obrasce razmišljanja.
Drugi uobičajeni razlog zašto se ljudi osećaju krivim bez razloga je anksioznost. Ovaj poremećaj može iskriviti vašu procenu sopstvenih misli i postupaka, čineći da se osećate krivim kada zapravo niste uradili ništa loše.
Osećaj krivice je često ukorenjen u kulturnim normama. Ako se vaši postupci, misli ili želje razlikuju od onoga što se smatra prikladnim u društvu, možda ćete se osećati krivim kada podržavate svoje norme i ne delite zajednička uverenja.
Kako se izboriti sa krivicom?
Ako je osećaj krivice uporan i utiče na vaš svakodnevni život i odnose sa drugima, morate naučiti da se nosite sa njim. Krivica je teška emocija, ali uz stručnu pomoć možete je prevazići.
Bez obzira da li je ovo osećanje uzrokovano anksioznošću ili traumom iz prošlosti, psiholog će vam pomoći da bolje razumete uzroke problema i predloži efikasne strategije suočavanja. Veliku ulogu ima kognitivna bihejvioralna terapija koja uči kako da identifikujete pokretače negativnih osećanja, kao što je krivica. Ujedno, može vam pomoći da sagledate realnost iz druge perspektive kako biste se oslobili negativnih misli i sebi oprostili. Odnosno, pomoći će vam da prebacite fokus sa emocija na odgovornost i napredak.
Ukoliko se borite sa nezdravim osećajem krivice potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Predmenstrualni disforični poremećaj
Predmenstrualni disforični poremećaj je poremećaj raspoloženja koji karakterišu emocionalni, kognitivni i fizički simptomi. Javlja se u lutealnoj fazi menstrualnog ciklusa, tj. između ovulacije i menstruacije. Dolazi do poboljšanja već u prvim danima nakon početka menstruacije, a minimalnog je intenziteta ili izostaje u sedmici nakon menstruacije.
Za razliku od predmenstrualnog sindroma (PMS), predmenstrualni disforični poremećaj (PMDD) je ozbiljniji oblik, jer ima dubok uticaj na kvalitet života, otežavajući obavljanje posla, održavanje međuljudskih odnosa, pa čak povećava rizik i od samoubilačkih ideja.
Istraživanja pokazuju da pogađa oko 5 odsto žena u reproduktivnom periodu. Međutim, smatra se da je taj broj daleko veći, jer mnoge od njih nisu ni svesne postojanja problema, već svoje ponašanje pripisuju predmenstrualnom sindromu. Imajući ovo u vidu psihološko savatovalište Sana vam otkriva kako da prepoznate simptome PMDD-a.
Zašto se javlja predmenstrualni disforični poremećaj?
S obzirom da se javlja tokom lutealne faze menstrualnog ciklusa, kao uzročnik navodi se promena nivoa hormona. Odnosno, abnormalna reakcija na normalne hormonske promene koje se dešavaju sa svakim menstrualnim ciklusom. Promene hormona mogu izazvati nedostatak serotonina. Kako se ova supstanca prirodno nalazi u mozgu i crevima promene u lučenju utiču na raspoloženje i izazivaju fizičke simptome.
Ipak, tačan razlog zašto dolazi do ovih promena nije poznat. Stručnjaci ističu da genetika ima važnu ulogu. To znači da je veća verovatnoća da se javi kod žena u čijoj je porodici već registrovan. U većem riziku su i one koje pate od depresije, postporođajne depresije ili nekog drugog poremećaja raspoloženja.
Predmenstrualni disforični poremećaj može biti posledica traumatičnih događaja, kao što su fizičko i emocionalno nasilje. Dok stres pogoršava simptome.
Kao faktori rizika navodi se i način života, pre svega, pušenje koje utiče na hormonsku preosetljivost.
Kako se ispoljava predmenstrualni disforični poremećaj?
Pored karakterističnih fizičkih simptoma predmenstrualnog sindroma, kao što su bol i grčevi u stomaku, preosetljive i otečene grudi, bol u mišićima i zglobovima, glavobolje, osećaj nadutosti, PMDD donosi i psihičke tegobe. Upravo zbog njih se se smatra problemom mentalnog zdravlja.
Najčešći simptomi su nagle promene raspoloženja, nervoza, osećaj tuge ili očaja, pa čak misli o samoubistvu. Javlja se i osećaj napetosti ili anksioznosti, koji prate napadi napike i plač. Nedostatak interesovanja za svakodnevne aktivnosti i odnose je još jedan znak ovog poremaćaja.
Pojedine pripadnice lepšeg pola se suočavaju sa težom kontrolom besa i osećajem kao da su na ivici. Otežana je i koncentracija, dok je žudnja za hranom pojačana. Javljaju se i poremećaji spavanja, što dodatno produbljuje druge simptome.
Koji je tretman za PMDD?
Predmenstrualni disforični poremećaj je ozbiljno, hronično stanje koje zahteva lečenje. Važnu ulogu ima psihoterapija.
Kognitivno bihejvioralna terapija pomaže ženama sa ovim poremećajem da prepoznaju i modifikuju probleme koji se ponavljaju, kao i obrasce razmišljanja i ponašanja koji ometaju normalno funkcionisanje ili pogoršavaju simptome, posebno depresije. Takođe, upravljanje stresom, kao što su tehnike opuštanja, u velikoj meri doprinose ne samo ublažavanju simptoma, već i njihovoj eliminaciji.
Drage dame, ukoliko ste prepoznale neke od navedenih simptoma potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Toksična porodica
Toksična porodica je, nažalost, česta u modernom dobu.
Porodica je jedinstvena grupa odraslih i dece koji žive i funkcionišu kao celina. U njoj roditelji ili staratelji, kao odrasli članovi, imaju zadatak ne samo da budu uzor najmlađima i pripreme ih za samostalni život, već i da im pruže bezbednost i dobrobit.
Međutim, u svakom ponašanju ljudi postoje izuzeci, pa se tako i stilovi roditeljstva razlikuju. Rezultat jesu slabe veze među članovima, te umesto porodice koja dobro funkcioniše, javlja se nefunkcionalno i toksično porodično okruženje.
S obzirom da toksična porodica dolazi u različitim oblicima psihološko savetovalište Sana vam otkriva karakteriste najčešćih tipova.
Savršena porodica
Budimo realni, savršena porodica ne postoji. Konflikti i nesuglasice su sastavni deo međuljudskih odnosa, koji nam pomažu da sagledamo nečije mišljenje i zajedno pronađemo rešenje problema.
Ukoliko vam se čini da je neka porodica savršena, bez ikakvih suprostavljenih mišljenja, znajte da je taj izgled zapravo nerealna slika. Ova porodična dinamika se odnosi na kreiranje imidža savršenstva za okolinu, dok se emocije i problemi „guraju pod tepih“.
Unutar porodice nema autentičnosti, a radnje su performativne. Nije redak ni konstantni pritisak roditelja na decu da ona budu savršena u svakom pogledu. Posledica takvog odrastanja jeste emocinalna nezrelost i stav da je ljubav uslovna.
Primer toksične porodične dinamike je kada roditelji kriju ozbiljan problem kao što je razvod, afera ili finansijska borba i pritiskaju svoju decu da održe laž kako ne bi izgledala loše.
Nepovezana porodica
Ova toksična porodica se odlikuje nedostatkom veze roditelj-dete. Naime, roditelji su ili emocionalno ili fizički odsutni iz života svoje dece. Na neki način, roditelj se ponaša kao cimer, obezbeđujući ono što je potrebno za svoje dete, ali ne uspeva da mu pruži emocionalno vođstvo i podršku.
U nepovezanoj porodici deca se sama o sebi brinu, odrastajući emocionalno udaljeni od drugih. U kasnijim godinama obično imaju problema da uspostave dublju vezu sa ljudima i pokažu svoje emocije, jer često postoji socijalna distanca u odnosu na druge.
Primer nepovezane porodične dinamike je roditelj koji se fokusira isključivo na posao i zanemaruje uspostavljanje odnosa sa svojim detetom.
Haotična porodica
Baš kao što naziv kaže, ovom tipu porodičnog sistema nedostaje stabilnost.
Nestabilnost najčešće je izazvana iznenadnim razvodom ili finansijskom borbom, te su roditelji opterećeni obavezama koje ih udaljavaju od deteta.
Shodno tome, deca odrastaju u neverovatno nezavisne osobe, ali se osećaju nesigurno. Navikli su da su uvek u borbi za opastanak, pa su spremni da u bilo kom trenutku ostave sve i presele se u neko drugo mesto.
Kao rezultat života u stanju haosa jeste i tendencija da drugačije obrađuju svoje emocije ili ih uopšte ne obrađuju. Umesto toga oni podrazumevaju disocijaciju da bi se izborili.
Zamena uloga
Postoji i toksična porodica u kojoj dete preuzima ulogu roditelja. Obično je izazvana određenim porodičnim prilikama koje primoravaju dete da rano odraste i preuzme na sebe odgovornost koju bi roditelji trebali da imaju.
Iako vredna i veoma odgovorna, deca u odraslom dobu se suočavaju sa otežanim povezivanjem sa ljudima, jer su navikla da se ni na koga ne oslanjaju u životu. U vezama često ne umeju da izraze svoje emocionalne potrebe i obično preuzimaju krivicu za sve na sebe.
Bolesti zavisnosti jednog ili oba roditelja su tipičan primer ovakve porodične dinamike. Mada se može javiti i kada roditelj nije dovoljno emocionalno zreo da se nosi sa određenim situacijama, tako da to prepušta detetu.
Loš razvod
Ma koliko bio bolno iskustvo, razvod sam po sebi nije loš. On treba da pokaže da iz nesuglasica i svađa može da preraste dobar odnos dvoje odraslih kojima je na prvom mestu dobrobit deteta.
Međutim, ako se roditelji nisu dobro rastali, te je nakon razvoda ostalo nedorečenih stvari i negativnih emocija razvija se toksični odnos u kome se emocije deteta zanemaruju, a često je i sredstvo osvete među bivšim supružnicima, navodeći ga da je drugi roditelj nepodoban.
Ovakva deca odrastaju u osobe koje ne veruju drugima, a neka od njih postaju i vešti manipulatori.
Ko-zavisnost
Ova dinamika uključuje dominantnog roditelja, koji je nasilan i roditelja koji je žrtva, ali ostaje u vezi iz straha. Deca su svedoci borbi, a mnoga od njih zameraju roditeljima što im nisu pružili potrebnu zaštitu. U kasnijim godinama ispoljavaju asocijalni karakater, nedostatak poverenja i strah od bliskosti.
Ukoliko u vašoj porodici vladaju toksični odnosi potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Samopovređivanje
Samopovređivanje se opisuje kao svako ponašanje u kojem neko nanosi štetu sebi, obično kao način da se pomogne u suočavanju sa teškim ili uznemirujućim mislima i osećanjima. Najčešće se javlja u obliku sečenja i stvaranja opekotina na koži, ekstremnog češanja i čupanja kose, kao i predoziranja koje ne vodi ka smrtnom ishodu. Mada može da obuhvati i druga rizična ponašanja koje uzrokuju povredu. Opijanje, upotreba psihoaktivnih supstanci, udaranje sebe predmetima, sprečavanje rana da zarastu, neoprezna vožnja – samo su neka od njih.
Nažalost, samopovređivanje je široko rasprostranjeno ponašanje, posebno među mlađom populacijom. Istraživanja pokazuju da 13 do 23 odsto adolescenata sebi nanosi povredu, dok više od polovine onih koji imaju neki psihijatrijski problem to aktivno radi.
Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam skreće pažnju na moguće uzroke samopovređivanja.
Samopovređivanje nije isto što i samoubistvo!
Samopovređivanje je namerno nanošenje povreda na površini tela, ali bez namere osobe da sebi oduzme život. Zapravo, mnogi ljudi opisuju samopovređivanje kao način da ostanu živi i prežive teškoće. Takođe, samopovređivanje treba razlikovati od želje da se privuče pažnja. Ono se odvija daleko od očiju drugih, a osobe nastoje da nanete rane sakriju.
Najčešći razlog ovakvog ponašanja jeste nesposobnost suočavanja sa stresom i na zdrav način da se sa njim izbori. Može se javiti i usled poteškoća u upravljanju emocijama. Mešavina emocija koja izaziva samopovređivanje je složena. Na primer, može postojati osećaj bezvrednosti, usamljenosti, panike, besa, krivice i odbacivanja. Javlja se i kod ljudi koji imaju preterano kritični stav prema sebi, te je nanošenje povreda oblik kazne zbog kojeg se osećaju bolje.
Samopovređivanje je često posledica psihičkog i fizičkog zlostavljanja. Mada može biti vezano i sa drugim psihičkim problemima, kao što su anksioznost, depresija, bipolarni afektivni poremećaj, posttraumatski stresni poremećaj (PTSP), poremaćaji ishrane, granični poremećaj ličnosti.
Upotreba alkohola ili droga može povećati rizik od samopovređivanja.
Ciklus samopovređivanja
Samopovređivanje obično počinje kao način da se oslobodi nagomilanog pritiska od uznemirujućih misli i osećanja. Nakon samog čina povređivanja osoba oseća olakšanje od emocionalnog bola, jer se pri njemu oslobađa endorfin koji dovodi do opuštanja uma i tela.
Međutim, olakšanje je privremeno. Nakon njega javlja se osećaj krivice i srama, što rezultira novim negativnim emocijama. Samim tim i novom potrebom da ih se osoba oslobodi. Zbog toga dolazi do ponovnog samopovređivanja, odnosno nastavlja se ovaj ciklus nezdravog ponašanja, koji vremenom postaje normalan način suočavanja sa životnim poteškoćama.
Znaci upozorenja
S obzirom da je samopovređivanje prikrivena aktivnost, mnogi ljudi ne znaju da njihovi bližnji ispoljavaju ovakvo ponašanje. Ipak, postoje određeni znaci koji mogu na to da ukažu.
Pored velikog broja vidljivih rana i ožiljaka za koje ne postoji objašnjenje, nošenje dugih rukava i pantalona u toplim danima kako bi se prekrile povrede je karakteristični znak. Posedovanje oštrih predmeta, poput noževa ili žileta, i njihovo držanje pri ruci može ukazivati na ovaj problem, kao i osamljivanje i izolacija od bližnjih.
Osobe koje su sklone samopovređivanju mogu da ispolje impulsivno ponašanje, emocionalnu nestabilnost i velike promene raspoloženja. Česti su i kognitivni simptomi, poput preispitivanja ličnog identiteta, osećaj beznađa, bezvrednosti…
Iako nema suicidni karakter, samopovređivanje je ozbiljni problem, koji zahteva stručnu pomoć. Zato se na vreme obratite kliničkom psihologu Mr Ani Gligorić u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Sociopata – Simptomi i uzroci nastanka
Sociopata je termin koji stručnjaci koriste za osobe koje pate od antisocijalnog poremećaja ličnosti. Prema najnovijem izdanju „Dijagnostičkog i statističkog priručnika za mentalne poremećaje“ definiše se kao osoba koja ne poštuje pravila i društvene norme. Takođe, krši prava drugih ljudi“. Odnosno, karakteriše je emocionalna hladnoća i udaljenost od drugih, manjak osećanja krivice i kajanja, kao i iskrivljena moralna uverenja.
Kanadski psihijatar Erik Bern, tvorac teorije transakcione analize, podelio je sociopate u 2 grupe. Pasivni, tj. latentni tip se većinu vremena ponaša u skladu sa društevnim i moralnim normama, prihvatajući smernice nekog spoljnog autoriteta, kao što su religija ili zakon. Ipak, nema obzira prema drugima, već se samo ponaša u skladu sa onim što je društveno prihvatljivo.
Aktivni sociopata u kratkom periodu može da prekrije svoj karakter. Da bi počeo da ispoljava svoje pravo lice čim prestane da bude pod kontrolom autoritativnih osoba. Istraživanja pokazuju da se ovaj oblik prepoznaje kod 4 odsto ljudi u svetu.
Imajući to u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva koji su najčešći simptomi.
Zašto je neko sociopata?
Mnogi stručnjaci smatraju sociopatiju više kao adaptivno ponašanje, nego kao genetski poremećaj. Svakako, hemija mozga i nasleđeni geni igraju ulogu, ali stilovi roditeljstva i vaspitanje, zajedno sa drugim faktorima životne sredine, imaju najveći uticaj.
Deca koja ne dobijaju pažnju od roditelja ili staratelja imaju tendenciju da odrastaju učeći da moraju da se brinu o sebi, jer niko drugi neće. Sociopate se razvijaju i u disfunkcionalnim porodicama. Posebno su tome sklone osobe koje doživljavaju zlostavljanje, nasilje i manipulaciju od ranog detinjstva, te ovo ponašanje modeliraju dok se snalaze u sopstvenim konfliktima.
Studije su potvrdile da je moguće „steći“ sociopatiju. Trauma ili oštećenje prednjih režnjeva mozga, koje se može desiti kao rezultat povrede glave ili progresivnih stanja, poput demencije, predstavlja faktor rizika za antisocijalno ponašanje.
Kako prepoznati sociopatu?
Pored ignorisanja društvenih normi, sociopata ne poštuje ni zakon, te krši pravila na poslu ili u školi, a pojedini su čak spremni da se upuste u nezakonite radnje, kao što je krađa. Prekoračenje društvenih granica, uhođenje i uznemiravanje drugih i uništavanje imovine, uključujući korišćenje lažnih identiteta – samo su neke od njihovog ponašanja.
Ovi ljudi imaju problema u kontroli impulsa, te obično deluju bez razmatranja posledica. Mogu da ispolje i agresivno ponašanje, uključujući čest fizički sukob, uz zanemarivanje lične bezbednosti i bezbednosti drugih.
Poteškoće u upravljanju obavezama, samim tim planiranju budućnosti, još jedan je znak sociopata. Mnogi od njih izgledaju šarmantno i prijatno, dok njihov lični interes ne postane jasan. Tada shvatate da su vešti manipulatori, koji koristite humor, inteligenciju i harizmu da ostvare svoju zamisao.
Niska empatija i teškoće u učenju iz grešaka su vodeće karakteristike, te gotovo da ne pokazuju brigu i interesovanje za živote drugih.
Da li se sociopata može promeniti?
Kognitivno bihejvioralna terapija je osnova lečenja. Ona može pomoći sociopatama da razmotre svoje ponašanje u odnosu na ljude, ali i situacije. Ujedno, da uvide prednosti korišćenja razgovora, umesto nasilja, za rešavanje sukoba.
Terapija zasnovana na mentalizaciji ima za cilj da pomogne da bolje identifikuju i razumeju mentalne i emocionalne sklopove, kako svoje, tako i tuđe. Dok upravljanje nepredviđenim situacijama se zasniva na nagrađivanju za podsticanje napretka lečenja.
Sociopatija je ozbiljno stanje, zato na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Zablude o psihoterapiji
Zablude o psihoterapiji postoje među ljudima.
Iako živimo u modernom dobu kada je podignuta svest o očuvanju mentalnog zdravlja, još uvek se srećemo sa pogrešnim mišljenjem vezanim za pomoć psihoterapeuta. Ona potiču od ranijih ubeđenja, koja su bila duboko ukorenjena u ljudskoj istoriji, ali i kulturi naroda, pa i iz mnogih natpisa koji se mogu naći na internetu.
Nažalost, pogrešne predstave često sprečavaju ljude da potraže pomoć kada im je potrebna. Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva najčešće zablude o psihoterapiji.
Psihoterapija je samo za ljude sa ozbiljnim psihičkim poremećajima
Jedno od široko rasprostranjenih pogrešnih mišljenja jeste da pomoć psihoteraputa traže samo osobe sa ozbiljnim psihozama.
U stvarnosti, psihoterapija se primenjuje za različita stanja mentalnog zdravlja, kao što su depresija, anksiozni poremećaji, poremećaji raspoloženja. Ona nam može pomoći da se suočimo sa osećajem duboke tuge usled gubitka voljene osobe ili saznanja da mi ili neko nama blizak boluje od neizlečive bolesti.
Psihoterapija se primenjuje i kod problema iz svakodnevnog života. Svađe sa partnerom, privikavanje na novu sredinu, manjak samopouzdanja, upravljanje stresom, kontrola besa – samo su neke od njih. Takođe, uči nas kako da ostvarimo profesionalne i lične ciljeve, poboljšamo komunikacione veštine i razvijemo zdrave navike.
Zablude o psihoterapiji vezane za odnos psihoterapeuta i klijenta
„Psihoterapija je samo plaćanje nekoga da ti bude prijatelj“, rečenica koju laici često izgovaraju, a sasvim je pogrešna.
Naravno da ćete se osećati bolje kada vam, možda prvi put u životu, neko posveti svoju nepodeljenu pažnju sat vremena i zaista se zainteresuje za vaše probleme. Bez obzira što je taj osećaj validacije važan, terapija je više od običnog razgovora, a psiholog više od prijatelja.
Zapravo, ne želite da vam terapeut bude prijatelj. Želite da se slažete i da se osećate prijatno u razgovoru sa njim, uz poštovanje terapeutskog odnosa, koji jeste intiman, ali profesionalan.
Psihoterapija predugo traje
Mnogi ljudi zamišljaju da će, kada započnu sa psihoterapijom, morati godinama, pa i decenijama da odlaze kod psihologa. Ova zabluda proizilazi iz stereotipa psihoanalize, gde dolazite svaki dan i pričate o svom detinjstvu, svojim snovima, gledate u Roršahove oblike itd. Iako još uvek postoje psihoanalitičari, većina terapeuta danas je više fokusirana na kognitivno-bihejvioralno. Što znači da psihoterapija ne mora da traje ceo život ili čak nekoliko godina.
Generalno, tipovi tretmana i dužina trajanja zavise od stanja i potrebe samog klijenta.
Psiholog samo sluša klijenta
Zablude o psihoterapiji često polaze od stava da je ona pasivna. Odnosno, da psiholog samo sedi i zapisuje ono što vi kažete, dok ležite na kauču. Za ovaj mit krivi su filmovi i romani, dok je uloga psihologa u stvarnom životu drugačija.
Psiholozi su obučeni u iskustvenim i terapeutskim modalitetima koji uključuju obe strane u interaktivni proces saradnje. Osnovu čini dijalog, ali sa aktivnim angažovanjem klijenta u zajedničkom identifikovanju i rešavanju problema. Ujedno, zajedničkim snagama postavljaju ciljeve i prate napredak ponekad uz pomoć domaćeg zadatka, koji klijent obavlja nakon terapije.
Psihoterapija vas pretvara u nekog drugog
Psiholog je tu da vam pomogne da živite život kakav želite i budete ljudi kakvi želite, a ne da vas menja prema svojim shvatanjima, jer je njegov stav potpuno objektivan.
Nemojte da dozivolite da vam neki problem naruši kvalitet života, potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Nasmejana depresija
Nasmejana depresija je termin koji se koristi za opisivanje ljudi sa depresivnim poremećajem koji kriju svoje simptome od drugih.
Obično se depresija povezuje sa osećanjem tuge, beznađa i očajem. Neretko kao vizuju imamo osobe koje ne mogu da ustanu iz kreveta i potpuno su nezainteresovane za dešavanja oko njih. Iako neko ko pati od depresije može nesumnjivo da oseti ove stvari, način na koji se depresija predstavlja može varirati od osobe do osobe. Jedan od oblika jeste nasmejana depresija, kod koje osoba živi sa depresijom iznutra, a spolja izgleda savršeno srećno i zadovoljno.
Nasmejana depresija nije posebno stanje u Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje (DSM-5), ali je mnogi stručnjaci posmatraju kao veliki depresivni poremećaj sa atipičnim karakteristikama.
S obzirom da mnogi nisu ni svesni da se sa njom suočavaju psihološko savetovalište Sana vam otkriva kako da prepoznate nasmejanu depresiju.
Zašto nastaje nasmejana depresija?
Perfekcionizam je jedan od vodećih uzročnika. Naime, perfekcionisti teže savršenstvu u svakom pogledu. Održavanje takvog imidža je važno, te ako nisu ispunili svoja očekivanja, pribegavaju lažiranju osećanja, u čemu su veoma dobri. Možda će biti produktivni na poslu, a u društvu nasmejani, dok će se iznutra osećati kao prevarant. Upravo ih stav o savršenstvu sprečava da se povere drugima ili da potraže stručnu pomoć, što dodatno komplikuje stanje.
Nasmejana depresija može biti izazvana i velikim životnim promenama, kao što su gubitak posla ili raskid veze. Mada se može javiti i udružena sa drugim poremećajima raspoloženja. Najčešće su to perzistentni depresivni poremećaj, tj. distimija koju karakteriše blagi oblik depresija i sezonski afektivni poremećaj koji se javlja samo tokom zimskih meseci kada ima manje prirodne sunčeve svetlosti. Zatim, bipolarni afektivni poremećaj koji se sastoji od maničnih (visokih) i depresivnih (niskih) epizoda sa periodima normalnog raspoloženja između.
Upotreba psihoaktivnih supstanci, takođe, može da pokrene nasmejanu depresiju.
Koji su simptomi nasmejane depresije?
Za razliku od drugih oblika, nasmejana depresija je često nevidljiva. Međutim, to ne znači da osoba ne oseća karakteristične simptome depresije, kao što su duboka, produžena tuga, osećaj beznađa, nedostatak samopoštovanja, gubitak interesovanja ili zadovoljstva u obavljanju stvari u kojima se nekada uživalo.
Ispoljavaju se i promene u apetitu. Dok se neki ljudi prejedaju kada su depresivni, drugi gube apetit, te su nagle promene u telesnoj težini znak depresije. U simptome se ubrajaju i poremećaji spavanja, posebno je izražena nesanica, ali i teško razbuđivanje ujutru.
Sa druge strane, osobe koje pate od nesmejane depresije u javnosti deluju kao aktivne, visokofunkcionalne, sa zdravom porodicom i bogatim društvenim životom, te izgledaju vesele, optimistične i generalno srećne.
Koliko je opasna nasmejana depresija?
Kako je nevidljiva, nasmejana depresija je opasnija od drugih oblika. Zbog toga je stepen samoubistva veći kod nje. Imajući ovo u vidu veoma je važno na vreme je dijagnostifikovati.
Lečenje ove vrste depresije je slično drugim tradicionalnim tretmanima za veliki depresivni poremećaj. Tretman uključuje lekove, psihoterapiju i promene načina života, naročito promene u fizičkoj aktivnosti, koje mogu da podignu raspoloženje.
Ukoliko ste primetili da se već duže vreme suočavate sa simptomima depresije, kontaktirajte psihološko savetovališta Sana.
Pročitaj Više
Sindrom Dorijana Greja – Strah od starenja
Sindrom Dorijana Greja predstavlja skup simptoma koje karakteriše patološki strah od starenja.
U prirodi čoveka, od davnina je težnja da sačuva mladalački izgled. U modernom dobu ona je postala imperativ ne samo žena, već i muškaraca. Tome su doprineli brojni anti aging tretmani i reklame za preparate, ali i uticaj društevnih mreža koji je postavio nove standarde lepote.
Iako svi nastojimo na neki način da očuvamo prirodnu lepotu lica, svesni smo je starenje prirodni proces koji ne možemo izbeći. Međutim, problem nastaje kada osoba pokazuju otpor prema starenju koji prelazi u ekstremni strah.
Zvanično, sindrom Dorijana Greja nije naveden u katalogu mentalnih bolesti, ali psiholozi smatraju da patologija zahteva lečenje. U protivnom može da utiče na kvalitet života, pa i da dovede do depresije.
Kada se pojavio sindrom Dorijana Greja?
Sindrom Dorijana Greja se definiše kao „kulturni i društveni fenomen koji karakteriše čovekov ekstremni ponos na svoj lični izgled i kondiciju svog tela, što je praćeno poteškoćama u suočavanju sa zahtevima psihičkog sazrevanja i starenjem njegovog tela“.
Naziv je dobio po čuvenom romanu Oskara Vajlda „Slika Dorijana Greja“. Vajld pripoveda priču o čoveku koji čezne za večnom mladošću, te poželi da njegov portret prođe kroz proces starenja umesto njega.
Problem je prvi opisao 2000. godine psihijatar Burkhard Brosig, koji je primetio da mnogi ljudi dolaze na terapije u paničnom strahu od starenja. Godinu dana kasnije sindrom je predstavljen u delu „The Dorian Gray Syndrome: Psychodynamic Need for Hair growth Restorers and other fountains of youth“. U njemu je izneta nerealna potraga muškaraca za telesnim savršenstvom uz pomoć lekova i estetske hirurgije i posledice po mentalno zdravlje.
Važno je napomenuti da osobe koje pate od sindroma Dorijana Greja nisu samo opsednute time da izgledaju mlado, već u svakom pogledu nastoje da uspore svoj rast, uključujući i emocionalni deo. Naime, one nastavljaju da vide život kao tinejdžeri, te se tako i ponašaju.
Zašto se javlja sindrom Dorijana Greja?
Sindrom Dorijana Greja proizilazi iz podudarnih i preklapajućih kliničkih koncepata. Povezuje se, pre svega, sa narcisoidnim poremećajem ličnosti, ali i sa dismorfofobijom koju karakteriše opsesivna ideja da je neki deo sopstvenog dela tela deformisan, ružan ili nesrazmeran, te osoba nastoji da ga popravi. Pojedini autori ga povezuju i sa parafilijom, tj. seksualnim devijacijama koje se manifestuju sklonošću ka neobičnom, abnormalnom seksualnom činu ili objektu.
U osnovi se nalazi strah od odbacivanja, jer nisu ispunjeni standardi lepote. Osobe sa ovim sindromom smatraju da imati dobro telo znači imati dobar život. Nažalost, donekle su u pravu, jer smo svedoci postavljanja merila zapošljavanja na osnovu fizičkog izgleda.
Pored društvenih faktora, uticaj ima i sam karakter ličnosti. To znači da on nas samih zavisi da li ćemo dozvoliti da nas okruženje objektivizira ili ne.
Kako prepoznati sindrom Dorijana Greja?
Bez obzira što ne postoji standardizacija simptoma ovog sindroma Brosig je identifikovao određene karakteristike.
Pored izraženog straha od telesnih deformiteta, osobe sa sindromom Dorijana Greja odbijaju da prihvate proces fizičkog i emocionalnog sazrevanja. Opsednute su estetskim intervencijama, kao i prepratima protiv starenja i lekovima za impotenciju. Maštaju da će im novi tretman ili procedura vratiti mladost. Kada shvate da još uvek nema izvora mladosti postaju frustrirani. Ipak, oni veruju da je to neuspeh nauke i hirurgije, a ne njihove percepcije.
Sindrom Dorijana Greja prate i anksiozni poremećaji, poremećaji ličnosti, kao i samodestruktivno ponašanje.
Patološki strah od starenja ne treba olako shvatiti, već na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više