Sindrom “kuvane žabe”
Sindrom kuvane žabe je izraz koji se koristi za situaciju kada neka osoba živi u uslovima koji su neprihvatljivi i teški za nju, ali ona to ne primećuje, jer se situacija razvijala postepeno, te se ona adaptirala na nju.
Ovaj izraz prvi je upotrebi pisac i filozof Olivier Clark kako bi pokazao da će se ljudsko biće stavljeno u određene uslove, čak i ako mu je neprijatno, polako naviknuti na njih i ostati unutra, umesto da napusti situaciju.
Kako je nastao sindrom kuvane žabe?
Sindrom kuvane žabe je zapravo metafora priče o žabi. Ovaj hladnokrvni vodozemac ima sposobnost da postepeno prilagođava temperaturu tela okolini.
Ako se žaba stavi u lonac sa ključalom vodom, odmah će iskočiti. Međutim, ako je stavimo u vodu na sobnoj temperaturi i počnemo postepeno da je zagrevamo, žaba će prilagođavati temperaturu svog tela novoj sredini umesto da iskoči. Kada bude shvatila da je voda opasna za nju, biće kasno za bekstvo.
Kako se ova metafora prevodi u naš svakodnevni život? Suština sindroma ključale žabe je da kada se naši životni uslovi postepeno pogoršavaju, mi se prilagođavamo tim uslovima umesto da ih se rešimo, sve dok više nismo dovoljno jaki da pobegnemo.
Sindrom kuvane žabe može se javiti u svim aspektima privatnog i poslovnog života. Mada je najizraženiji u ljubavnim vezama. Kako da ga prepoznate u partnerskim odnosima otkriva vam u ovom blogu psihološko savetovalište Sana.
Racionalizujete i’prilagođavate svoja očekivanja i granice zbog drugog
Na početku veze, možda ste reagovali na određeno ponašanje svog partnera koje ste smatrali neprimernim. Vremenom ste se toliko navikli na takve situacije da ste prestali da ih primećujete.
Pojedini, čak, partnerovu ljubomoru i psihološke igre tumače kao znak ljubavi, te kako veza napreduje ne shvataju da zaslužuju bolje. Drugi, pak, koriste loše odnose u drugim vezama za poređenje. Tako na primer rečenice poput „Barem me ne tuče“ ili „Moj bivši je bio gori“ koriste kao izgovor da ostanu u vezi, jer kao i u priči o žabi ljudima je često lakše da ostanu i prilagode se nego da izađu iz veze kada se pojave nerešivi ljubavni problemi.
Reagujete kada prijatelji nastoje da vas upozore da ste u toksičnoj vezi
Gotovo je uvek lakše jasno sagledati situacije koje se odnose na druge ljude, nego one u koje smo sami uključeni. Razlog za to leži u činjenici da naša vezanost prema nekom stvara emocionalne „filtere“ kroz koje posmatramo njegove obrasce ponašanja, reakcije, pa i čitave situacije.
U slučaju destruktivnih odnosa, to može dovesti do samoobmane i poricanja kada prijatelji nastoje da vam skrenu pažnju na to. Nemojte zaboraviti da ako biste situaciju u kojoj se nalazite smatrali lošom za nekog drugog, verovatno nije dovoljno dobra ni za vas.
Toliko ste zauzeti prilagođavanjem da zaboravljate svoje potrebe
U osnovi sindroma kuvane žabe jeste prilagođavanje. Osobe koje su u ovom problemu svoju energiju ne troše da budi svesni i odgovorni, te samostalno da donose odluke, već se trude samo da udovolje partneru, pritom se nadajući da će stvari biti bolje. Posledica toga jeste nesposobnost, ali i strah, od promena koje će uticati ne samo na ljubavni odnos, već i na kompletan život.
Sindrom kuvane žabe ne treba olako shvatiti. On može da dovede do povećanog stresa, smanjenog samopouzdanja i anksioznosti. Zato na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Maladaptivno ponašanje
Maladaptivno ponašanje predstavlja ponašanje koje sprečava osobu da se prilagodi i bavi svojim problemima na efikasan, konstruktivan način. Odnosno, to je sve ono što čovek čini ili ne, a što ga sprečava da učestvuje u različitim aspektima života. Zbog toga se često naziva i neprilagođeno ponašanje, problematično ponašanje, a u novije vreme i „izazovno ponašanje“ (engl. „challenging behavior”).
Iako mnogi ljudi nesvesno razvijaju ovakvo ponašanje kako bi izbegli stres, zapravo ono može doprineti povećanju uznemirenosti, nelagodnosti i anksioznosti, jer ometa normalno funkcionisanje.
Zašto se javlja maladaptivno ponašanje?
Uzroci maladaptivnog ponašanja mogu biti različiti, uključujući ličnu istoriju, naučeno ponašanje, problematične obrasce razmišljanja i probleme emocionalne disregulacije.
Anksioznost je videći pokretač. Naime, osobe koje imaju tendenciju da postanu anksiozne u određenim situacijama tražiće način da zaustave ili umanje svoje simptome. Štaviše, mogu se ponašati na načine za koje znaju da su neprilagođeni, ali ih njihova anksioznost „tera“ da potraže najbrže ili najlakše rešenje, a ne najefikasnije.
Maladaptivno ponašanje često može biti posledica odrastanja u porodici sa anksioznim roditeljima, te neefikasni načine suočavanja u kasnijim godinama naučeni od odraslih.
Preživljene traume, takođe, su pokretači. Osoba pokušava da izbegne ili zaboravi traumatični događaj razvijajući obrasce ponašanja koji deluju kao ublaživači stresa, ali u stvari to nisu. Neretko, stresne situacije, kao što su razvod, selidba, gubitak posla i smrt voljene osobe, mogu doprineti neprilagođenom ponašanju pri suočavanju sa njima.
U faktore se ubrajaju i određeni poremećaji – poremećaji autističnog spektra, granični poremećaj ličnosti, panični poremećaj, kompleksni posttraumatski stresni poremećaj.
Tipovi neprilagođenog ponašanja
Maladaptivno ponašanje može se javiti na više načina, u zavisnosti od pojedinca i razloga koji su ga izazvali. Ipak, svako se može svrstati u jednu od 4 grupe.
- Izbegavajuće ponašanje karakteriše izbegavanje izazovne situacije, umesto suočavanje sa njom. Osobe sa ovakvim ponašanjem često otkazuju dogovore u poslednjem trenutku i preskaču društvene događaje, jer se boje da će se obrukati. Pojedini čak odbijaju ponuđeno unapređenje misleći da ga nisu zaslužili, te stručnjaci izbegavajuće ponašanje dovode u vezi sa samosabotažom.
Da bi se pivremeno osećali bolje mnogi od njih konzumiraju alkohol, drogu i druge nedozvoljene supstance, tako da postoji opasnost od razvoja još jednog problema – bolesti zavisnosti.
- Pasivno-agresivno ponašanje je još jedan tip neprilagođenog ponašanja. Koriste ga ljudi kada su ljuti ili uznemireni sa ciljem da zazovu probleme onome koji ih je uznemirio. Oni dozvoljavaju osobi da ih povredi, ali ne priznaju naglas, pa čak ni sebi, da su ljuti na tu osobu, već svoj bes ispoljavaju neprimernim rečima i postupcima.
- Stalno prisustvo besa i nemogućnost njegove kontrole karakteristični su za maladaptivno ponašanje. Svi se s vremena na vreme naljutimo, dok osobe sa ovim problemom koriste bes kao neprilagođeni mehanizam za suočavanje. Čak i kada ga ispolje ne osećaju se da kontrolišu situaciju ili imaju osećaj olakšanja.
- Neprilagođeno ponašanje može biti povezano i sa nezdravim seksualnim sklonostima. Posebno je izraženo kod osoba koje se, kako stare, bore sa promenom seksualnih želja i seksualnosti. Primeri nekih jasno problematičnih seksualnih ponašanja jesu zavisnost od pornografije i neverstvo.
Maladaptivno ponašanje utiče na svaki aspekt života, zato na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Zablude o samopouzdanju
Zablude o samopouzdanju su ukorenjene među ljudima širom sveta.
Samopouzdanje je nešto čemu svi težimo. Ono nam može pomoći da uspemo u poslu, u emotivnim vezama, u životu uopšte. Takođe, stvara pozitivna unutrašnja osećanja, uključujući sreću, sigurniji osećaj u sebe i odlučnost da se istraje u suočavanju sa poteškoćama.
Međutim, mnogi ljudi imaju manjak samopouzdanja. Ma koliko se na različite načine trudili da se osećaju sigurnije sve je bezuspešno. Razlog tome često leži u pogrešnom shvatanju samopouzdanja.
Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva najčešće zablude o samopouzdanju.
Ljudi se rađaju sa samopouzdanjem
Kada su u pitanju zablude o samopouzdanju najrasprostranjenija je da se ljudi rađaju sa njim, da ono dolazi prirodno ili da su neki samo dovoljno srećni da ga imaju. Ovakav stav je potpuno pogrešan.
Samopouzdanje je naučeno ponašanje. Možda u životu niste imali dobre uzore, te od njih niste mogli da naučite kako da budete samouvereni. Ili, možda, previše dugo imate problem sa samopouzdanjem da vam je takvo ponašanje postalo navika. Nije redak slučaj da nekada osoba sigurna u sebe nakon preživljene traume gubi samopouzdanje. Razvod, gubitak posla, promene u fizičkom izgledu – samo su neki od pokretača koji mogu da preokrenu vaš nivo samopoštovanja.
Srećom, to se može promeniti vežbanjem. Baš kao i svaki deo tela, tako i mozak možete, pomoću određenih tehnika, trenirati kako biste ojačali samopouzdanje.
Samopouzdanje je uvek na istom nivou
Još jedno često pogrešno mišljenje jeste da su ljudi sa samopuzdanjem samouvereni sve vreme.
U vašem životu mogu postojati periodi kada ste puni samopouzdanja i osećate da možete ostvariti sve što poželite. Isto tako, biće trenutaka kada ćete se osećati nesigurno i počećete da sumnjate u sebe. Ovo je sasvim noramalni proces, naročito kada se suočavate sa nečim novim, kao što je promena posla, preseljenje, učenje nove veštine…
Iako deluje zabrinjavajuće, zapravo, predstavlja znak da ste izašli iz svoje zone komfora i podsticaj da istrajate u novoj rutini, koja će vam ponovo doneti dobar nivo samopuzdanja.
Samouvereni ljudi su arogantni
Ova zabluda je proizašla iz činjenice da ljudi vole da se hvale svojim dostignućima da bi drugima izgledali sigurnije. Takve osobe često nemaju dovoljno samopouzdanja, te ga time nadoknađuju.
Sa druge strane, oni koji su, zaista, sigurni u sebe nemaju potrebu da se hvale. Oni ne stavljaju sebe u prvi plan, već su svesni svojih kvaliteta i ponosni na svoja životna dostignuća, tako da im ne treba uveravanje drugih.
Samopuzdanje se ne može izlažirati
Verovali ili ne, govor tela može pomoći da odajete utisak samopouzdane osobe kod drugih. Istraživanja pokazuju da zauzimanje tzv. „poze moći“ dovodi do smanjivanja nivoa kortizola i čini da se osećate moćnije i manje pod stresom. Samim tim i da poboljšate svoj stav i perfomanse.
Zablude o samopouzdanju u pogledu vrste
Mnogi su uverenja da postoji samo jedna vrsta samopouzdanja. U osnovi, samopuzdanje može biti ekstrinzično i introvertno.
Ekstrinzično samopouzdanje se oslanja na spoljne faktore, pohvale i opipljiva dostignuća. Dok je introvertno samopuzdanje unutrašnje. Ono dolazi iz dubokog, unutrašnjeg uverenja da ste vredni uspeha i da će se vaš trud isplatiti, te osoba smatra da može da stekne poštovanje drugih svojim čvrstim veštinama, brižnom komunikacijom i skromnijim samopredstavljanjem.
Ukoliko sami ne možete da se izborite sa nedostatkom samopouzdanja, potražite pomoć psihološkog savetovališta Sana.
Pročitaj Više
Negativno traženje pažnje
Negativno traženje pažnje je česta pojava u modernom dobu.
Ljudi su društvena bića, te je sasvim normalno da imaju potrebu da budu voljena i prihvaćena. Međutim, postoji razlika između uravnoteženog davanja i primanja pažnje u svim međuljudskim odnosima i želja za tim koja je toliko izražena da predstavlja potrebu od koje zavisi svakodnevno funkcionisanje. U tom slučaju osoba je u potpunosti zavisna od tuđeg mišljenja, odnosno, osuđivanja i vrednovanja.
Mnogi smatraju da se negativno traženje pažnje sreće samo kod dece. Iako se može javiti i kod najmlađih, u većini slučajeva njihovo ponašanje ne bi trebalo da se smatra nezdravim ili manipulativnim. Obično su ova ponašanja odgovarajuća za razvoj, jer deca često testiraju granice da bi razumela kako izgleda odgovarajuće ponašanje. Dok druga glume da im je potrebna pomoć roditelja, jer vide to kao deo igre. Mada ne treba zanemariti da neka ponašanja mogu biti povezana sa poremećajema pažnje.
Imajući u vidu da je tanka granica između zdrave i nezdrave pažnje psihološko savetovalište Sana vam daje savete kako da prepoznate problem.
Zašto se javlja negativno traženje pažnje?
Različiti su uzroci koji dovode do negativnog traženja pažnje kod odraslih. Najčešći pokretač jeste manjak samopouzdanja. Osobe sa niskim samopoštovanje osećaju se nesigurno u sebe. To ih navodi da traže potvrdu drugih kako bi se osećali dostojnim. Želeti određeni nivo sigurnosti od svojih vršnjaka je prirodno, ali oslanjanje celog koncepta samopoštovanja na mišljenje drugih može biti problematično.
Usamljenost je još jedan od glavnih razloga. Naime, osobe koje su dugo same i socijalno distancirane mogu u jednom trenutku da potrebu za ljudskim konktatom pretvore u nezdravo ponašanje traženja pažnje. Takođe, ovaj problem može imati korena u detinjstvu. Ovo je posebno izraženo kod starije dece kada dobiju mlađeg brata ili sestru. Oni se moraju sauočiti sa činjenom da roditelji više ne mogu svu svoju pažnju i vreme da usmere na njih.
Negativno traženje pažnje mogu da pokrenu i poremećaji ličnosti. Pre svega, histrionični poremećaj ličnosti, narcisoidni poremećaj ličnosti i granični poremećaj ličnosti. Neretko je izazvan i drugim mentalnim problemima, kao što su bipolarni poremaćaj, depresija, anksioznost…
Kako se ispoljava negativno traženje pažnje?
Potreba da se konstantno obaveštavaju drugi ljudi o dešavanjima, čak i potpuno nevažnim, iz života je karakteristični znak negativnog traženja pažnje kod odraslih. Zbog toga ove osobe stalno ažuriraju svoje statuse na društvenim mrežama i postavljaju gomilu fotografija. Sve ovo rade kako bi ljudi tačno znali šta su radili u datom trenutku.
Stalna potreba za komplimentima je još jedan znak ovog problema. Ona ide do te mere da su spremni da urade i stvari koje ih ne zanimaju samo da bi im ljudi dali komplimente. Na primer, muškarci koji traže pažnju ponašaju se previše džentlmenski prema ženama, bez obzira što im realno nije stalo do toga.
Stalno skretanje razgovora na priču o sebi je svojstveno ovim osobama. Oni će pričati o svojim poslovima, istoriji, dostignućima i o bilo čemu sve dok to znači da će ih ljudi slušati i posvetiti im više pažnje. Ujedno, žele da budu u centru pažnje, te će se potruditi da to i ostvare na svakom društvenom događaju, bilo da je to venčanje ili sahrana. Pojedini čak glume žrtvu kako bi izazvali saosećanje. Samim tim i više pažnje za sebe.
Ponekad ćete otkriti da će se osoba žaliti na to kako joj toliki broj ljudi posvećuje pažnju. Ali nikada ne preduzima aktivne korake da to zaustavi. To je zato što toliko žudi za pažnjom da čak i ako im se ne sviđa pažnja koju dobijaju, oni je i dalje žele, jer je za njih svaka pažnja dobra pažnja.
Ukoliko ste prepoznali neke od navedenih simptoma kod sebe psihološko savetovalište Sana vam može pomoći da se oslobodite negativnog traženja pažnje.
Pročitaj Više
Zablude o depresiji
Zablude o depresiji veoma su česte ne samo u razgovoru ljudi, već i u vestima u medijima.
Depresija je kompleksni poremećaj raspoloženja koji se definiše kao „stanje neraspoloženja i averzije prema bilo kom vidu aktivnosti”. Pojedini naučnici je objašnjavaju kao posledicu dugotrajnog potiskivanja tuge i boli.
Ujedno, spada u jedan od najčešćih psihičkih problema. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije 450 miliona ljudi se suočava sa njom. U našoj zemlji registrovano je 450.000 slučajeva, mada se procenjuje da je broj neprijavljenih daleko veći.
Iako mnogi doživljavaju depresiju, mali broj je onih koji znaju njen uticaj na organizam ili kako da prepoznaju simptome. Nažalost, nedostatak znanja je jedan od razloga zašto samo oko 35 odsto ljudi sa depresijom zatraži lečenje.
Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva najčešće zablude o depresiji.
Sve je u tvojoj glavi
Neki ljudi poriču činjenicu da je depresija prava bolest. Svakako, ovo medicinsko stanje je povezano sa hemijom mozga, funkcijom, strukturom, ali uključuje i uticaj životne sredine ili biološke faktore. Glavni okidači su stresne siuacije, kao što je gubitak drage osobe, zlostavljanje, konflikti u vezi, na poslu…
Depresiju, takođe, mogu da izazovu pojedine bolesti. Adisonova bolest, dijabetes, Kušingov sindrom, lupus, moždani udar, Alchajmerova bolesti, Parkinsonova bolest – samo su neki od pokretača. U faktore spadaju i tenzione glavobolje, jer stvaraju nesanicu i anksioznost, koje vode ka depresiji.
Depresija je znak slabosti
U najrasprostranjenije zablude o depresiji spada stav da je ona odraz mentalne slabosti.
Nemojte da zaboravite da je depresija ozbiljno zdravstveno stanje, te da nije povezana sa snagom nečijeg karaktera. Što znači da može pogoditi svakoga, bez obzira na fizičku ili mentalnu spremnost. Najbolji dokaz za to jesu uticajni ljudi, poput Abrahama Lincolna, J. K. Rowling, Ludwiga Van Beethovena, Vincenta Van Gogha, koji su se borili sa depresijom. Ne zaobilazi ni sportiste, koji važe za izuzetno fizički izdržljive osobe. Tako je Michael Phelps, plivač koji je osvojio 28 olimpijskih medalja, lečen od depresije još 2004. godine.
Zablude o depresiji vezane za treman lečenja
„Lekovi će promeniti vašu ličnost i uzimaćete ih zauvek“, rečenica koju možemo čuti od ljudi koji nisu upoznati sa depresijom.
Antidepresivi nisu isto što i lekovi protiv bolova ili sedativi, čak ih ne treba poistovećivati sa medikamentima za hronične bolesti. Njihov posao je da ispravljaju hemiju mozga koja uzrokuje simptome depresije. Samim tim se terapija propisuju individualno. Psiholog će vam pomoći da saznate da li određeni lek deluje i kada se osećate dovoljno dobro da prestanete da ga uzimate.
Kod pojedinih pacijenata dovoljna je psihoterapija, dok se kod nekih kombinuje sa lekovima.
Najbolji način da se pomogne nekome sa depresijom je da ga razveselite
Dobronamerni ljudi će često reći osobi sa depresijom da gleda sa vedrije strane ili da će se izvuci iz toga. Jedan od saveta je i da ne razmišlja o tome, te da će, vremenom, sve biti u redu.
Ovakva razmišljanja su pogrešna. Depresija je ozbiljni zdravstveni problem, koji ne prolazi sam, niti treba ignorisati znake. Najbolji način da pomognete depresivnoj osobi jeste da je podstaknete da o tome priča i da potraži stručnu pomoć.
Borba sa depresijom nije nimalo laka, zato kontaktirajte psihološko savetovalište Sana.
Pročitaj Više
Strah od neuspeha
Strah od neuspeha predstavlja emocionalnu, kognitivnu ili bihejvioralnu reakciju na potencijalni negativni ishod nekog cilja. Poznat je i pod nazivom atihifobija, koji potiče od grčke reči „atyches“, što znači „nesrećni“.
Savremeno doba nametnulo je visoke strandarde. U želji da postignemo maksimalne rezultate svako od nas je makar jednom doživeo strah od nesupeha. Da li ću izgubiti godinu ako padnem ispit? Da li ću ostaviti loš utisak u novom društvu? Da li ću uspeti da pokažem potencijale na razgovoru za posao? Samo su neke od dilema koja nas muče, a prolaznog su karaktera.
Međutim, kada strah postane toliko intenzivan da vas sputava u ostvarivanju zamisli i ciljeva, narušavajući kvalitet života, onda je reč o atihifobiji.
Zašto se javlja strah od neuspeha?
Uzroci koji dovode do ove vrste straha su različiti.
Porodična istorija je jedan od čestih. Naime, ako u porodici postoje poremećaji mentalnog zdravlja kao što su fobije, anksioznost ili depresija, veća je verovatnoća da će se javiti atihifobija.
U pojedinim slučajevima razvija se iz drugih fobija. Tako, na primer dete sa skolionofobijom (strahom od škole) može u kasnijim godinama da pokaže i znake atihifobija. Može se javiti i kod osoba koje pate od mizofobije (straha od prljavštine i mikroba) ukoliko stalno imaju osećaj da ne uspevaju da ostanu čisti.
Strah od neuspeha se često svrstava i u naučeno ponašanje. To znači da je osoba odrasla u okruženju u kojem se neuspeh smatrao neprihvatljivim ili da je bilo šta manje od savršenog neuspeh.
Traumatično iskustvo, poput zlostavljanja ili teške kazne kao rezultata neuspeha, takođe, može biti pokretač fobije.
Kako prepoznati strah od neuspeha?
Atihifobija nije isto što i atelofobija, tj. strah od nesavršenosti. Osobe sa ekstremnim perfekcionizmom nastoje da budu besprekorne u svakoj situaciji, dok osobe sa atihifobijom se fokusiraju na neuspeh. Zbog toga ne žele da isprobaju nove stvari ili da se uključe u izazovne projekte na poslu. Pojedini se čak plaše obavljanja jednostavnih zadataka, te ih odlažu. Imajući ovo u vidu možemo da kažemo da u osnovi ove fobije leži samosabotaža.
Manjak samopouzdanja je još jedna karakteristike. Obično koriste negativne izjave kao što su „Nikada neću biti dovoljno dobar da dobijem to unapređenje“ ili „Nisam dovoljno pametan da uđem u taj tim“.
Bez obzira na nedostatak samopouzdanja, osobe koje se suočavaju sa strahom od neuspeha nisu spremne da prihvate pomoć ili konstruktivnu kritiku, a pojedini pokazuju u tim situacijama i netrpeljivost. Što često rezultira poteškoćama u održavanju odnosa sa drugim ljudima.
Atihifobija može da izazove i fizičke simptome, kao što su drhtavica, vrtoglavica, prekomerno znojenje, lupanje srca, mučnina, probavne smetnje…
Kako se osloboditi straha od neuspeha?
Strah od neuspeha je kompleksni problem koji zahteva stručnu pomoć.
Kognitivno bihejvioralna terapija će vam pomoći da promenite negativno razmišljanje o neuspehu. Odnosno, da su stvari koje smatrate „neuspesima“, zapravo, pozitivne prilike za učenje i rast.
Terapija izloženosti se zasniva na postepenom izlaganju izvoru vašeg straha kako bi se on prevazišao. Psiholog će vas zamoliti da ponovo napravite scenario u kome osećate da ste pogrešili u prošlosti. Pri čemu sada to proživljavate u bezbednom okruženju sa podrškom tako da možete da vidite da nema stvarne pretnje ili opasnosti u neuspehu.
Ukoliko ste prepoznali znake straha od neuspeha potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Histrionični poremećaj ličnosti
Histrionični poremećaj ličnosti predstavlja mentalni poremećaj koji podrazumeva hiperemocionalne i ekstremne reakcije traženja pažnje.
Svaki čovek voli da dobija komplimente i ponekad bude u centru pažnje. Međutim, ukoliko je želja za tim toliko izražena da predstavlja potrebu od koje zavisi svakodnevno funkcionisanje onda je reč o poremećaju ličnosti. Ime potiče od reči „histrion“ što znači „dramatičan, pozorišni“. Sam naziv ukazuje na ponašanje osobe koje vodi ka teatralnom, pa čak i neprimernom, kako bi se skrenula pažnje na sebe.
Histrionični poremećaj ličnosti se javlja u ranom odraslom dobu, tj. u periodu od 20. do 30. godine života. Istraživanja pokazuju da pogađa 2 do 3 odsto ljudi u svetu i češći je kod žena.
Koji su uzroci?
Tačan uzrok još uvek nije otkriven, te se histrionični poremećaj ličnosti smatra kompleksnim problemom koji je izazvan delovanjem više faktora, kako genetskih, tako i psiholoških i socijalnih.
Genetika igra važnu ulogu. Što znači da je veća verovatnoća da se razvije kod dece čiji roditelji se već suočavaju sa njim.
Preživljena trauma u detinjstvu, kao što je gubitak bliske osobe ili zlostavljanje, može biti pokretač ovog poremećaja u kasnijim godinama.
Stilovi roditeljstva, takođe, se navode kao uzročnici. Naime, roditelji koji su previše popustljivi i koji ne postavljaju granice u onome šta deca smeju stvaraju pogodne uslove za histrionični poremećaj ličnosti. Pored toga, roditelji koji pokazuju dramatično, promenljivo ili neprikladno seksualno ponašanje izlažu svoju decu riziku da razviju ovaj poremećaj.
Kako prepoznati histrionični poremećaj ličnosti?
Glavna karakteristika histrionskog poremećaja ličnosti je ispoljavanje preterane, površne emocionalnosti i seksualnosti kako bi skrenuli pažnju na sebe. Ne samo da se na razne načine trude da budu primećene, već samopoštovanje ovih osoba zavisi od odobravanja drugih. Zbog toga stalno traže uverenje i dokaz da su vredni.
Ljudi sa histrionskim poremećajem ličnosti su, obično, puni entuzijazma, energični i veseli. Međutim, kada nisu u centru pažnje, njihovo ponašanje može postati negativno, praćeno preterano impulsivnim reakcijama. Nije redak slučaj da se osete i potcenjeno, pa čak i da postanu depresivni.
Karakterišu ih brze promene i plitke emocije. Dok je dramatičnost toliko izražena da ponekad sramote prijatelje i porodicu u javnosti. Preterano su koketni, te imaju sklonost ka neadekvatnom i provokativnom ponašanju u odnosima sa drugima. Često koriste svoj fizički izgled da privuku pažnju tako što nose odeću jarkih boja ili odeću koja previše otkriva.
Osobe koje pate od histrionskog poremećaja ličnosti su lakoverne i podložne uticaju drugih, posebno onih kojima se dive. S obzirom da izgledaju lažno ili površno u interakciji sa drugima, teško održavaju međuljudske odnose.
Kako se leči histrionični poremećaj ličnosti?
Ljudi sa histrioničnim poremećajem ličnosti često pate od anksioznosti, depresije i poremećaja u ishrani. Mogu imati i druge poremećaje ličnosti, kao što su granični poremećaj ličnosti, narcisoidni poremećaj ličnosti i poremećaj zavisne ličnosti. Neretko, zlupotrebljavaju psihoaktivne supstance i alkohol. Dok su pojedini skloni samopovređivanju i samoubistvu.
Imajući ovo u vidu histrionični poremećaj ličnosti ne treba olako shvatiti, već je neophodna adekvatno lečenje. Ono se zasniva na psihološkoj terapiji. Najčešće se primenjuje suportivna psihoterapija koja kroz podršku i saosećanje radi na poboljšanju samopoštovanja i psihodinamska psihoterapija koje omogućava razumevanje prikrivenih konflikta kao uzroka neadekvatnog ponašanja.
Ukoliko ste prepoznali simptome histrioničnog poremećaja ličnosti potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Toksičan stid – Šta je i kada je potrebno potražiti pomoć
Toksičan stid je česta pojava u modernom dobu.
Većina ljudi je u nekom trenutku osetila stid. Obično se javlja zbog izgovorenih reči ili stvari koje su učinili, a smatraju ih pogrešnim. Javlja se i kada se osećamo ranjivo, pa i izgubljeno ili poniženo.
Međutim, ukoliko ova osećanja postanu intenzivnija mogu da pređu u trajno stanje koje postaje sastavni deo čovekove predstave o sebi. Tada je reč o nezdravom stidu.
Toksičan stid, kako se još naziva, predstavlja negativnu samoevaluaciju koja vas tera da preispitate svoju vrednost. Najčešće se razvija još u detinjstvu, jer smo u tom periodu razvoja najpodložniji kritikama roditelja, nastavnika i drugih odraslih osoba. Vremenom, počinjemo da verujemo da naša vrednost zavisi od spoljašnjih varijabli.
Nezdravi stid se može javiti i u kasnijim godinama, kao posledica gaslajting-a, fizičkog ili emocionalnog zlostavljanja, kao i nekog psihičkog problema, poput depresije ili anksioznosti.
Koja je razlika između toksičnog i „normalnog“ stida?
Zdravi stid se javlja kao odgovor na pogrešno postupanje ili razmišljanje o nečemu za šta verujete da je nemoralno. Što znači da se vezuje za jedan događaj i traje nekoliko dana.
Za razliku od njega, toksičan stid je hroničan. Nije vezan za konkrektan događaj, već za samu ličnost, te ga mogu pokrenuti misli. Osobe koje pate od ovog problema smatraju da sa njima nešto nije u redu, umesto da pomisle da su „učinile pogrešnu stvar“.
Mnogi, čak, nisu ni svesni da doživljaju toksičan stid, jer je duboko ukorenjen u njihovim umovima. Mada se može prepoznati po određenim znacima. Karakteriše ga, pre svega, osećaj bezvrednosti. Zatim, preterana briga šta drugi misle o vama, kompleks niže vrednosti, stalno isticanje svojih negativnih osobina. Često ih prati perfekcionizam koji nastaje iz straha od neuspeha.
Negativni efekti toksičnog stida
Kada postoji neravnoteža između stida i drugih emocija, stid se može internalizovati i navesti vas da reagujete besom. Ako ova osećanja postanu norma, pribegavanje automatskoj ljutnji, takođe, postaje normalno ponašanje.
Drugi ljudi, pak, pribegnu korišćenju drugih neprilagođenih mehanizama za suočavanje, kao što su zloupotreba alkohola ili droga, samopovređivanje, rizično ponašanje. Neretko se javljaju i poremećaji ishrane, tj. prejadanje ili potpuni gubitak apetita.
U većini slučajeva toksičan stid je udružen sa smanjenim samopouzdanjem. Kao posledica toga dolazi do socijalne izolacije, problema u međuljudskim odnosima, naglih promena raspoloženja, pa i anksioznosti i depresije.
Kako se osloboditi toksičnog stida?
Prvi korak ka rešavanju ovog problema jeste da se sa njim suočite. Morate priznati svoja osećanja. Ujedno, trebate razumeti okidače koji dovode do njih. Najlakši način da saznate šta pokreće toksičan stid jeste vođenja dnevnika. Beleške će vam pomoći da razmislite o događajima, situacijama, ljudima ili frazama koje su izazvale stid.
Imajte u vidu da nezdravi stid može biti toliko intenzivan da vas primora da reagujete. Zato naučite kako da posmatrate svoje misli, da ih preformulišete, ali ne i da reagujte na njih. Veoma je važno da prihvatite svoje greške, da učite iz njih, a ne da sebe osuđujete što ste dozvolili da vam se dese.
Toksičan stid može ozbiljno da naruši kvalitet života, te je najbolje da potražite pomoć psihološkog savetovalište Sana u borbi sa njim.
Pročitaj Više