Bipolarni afektivni poremećaj

Bipolarni afektivni poremećaj ili manično-depresivna psihoza, kako se ranije nazivao, spada u promene raspoloženja koje karakterišu ponovljene epizode povišenog raspoloženja, energije i aktivnosti (manija ili hipomanija) i periodi sniženog raspoloženja (depresija).

Periodi sreće i tuge sastavni su deo čovekog života. Oni su odraz aktuelnih događaja, kako lepih, tako i neprijatnih. Međutim, problem nastaje kada se raspoloženje menja bez ikakvog spoljašnjeg uticaja, tj. nije izazvan nekim promenama u životu.

Bipolarni afektivni poremećaj je široko rasprostranjen. Procenjuje se da pogađa oko 3 odsto populacije, te se svrstava u 10 vodećih zdravstvenih problema u svetu. Pogađa oba pola, ali češće oboljevaju žene. Obično se javlja između 15. i 30. godine života. Mada u pojedinim slučajevima i u starijoj životnoj dobi.

 Bipolarni afektivni poremećaj je poznat od davnina

Iako se smatra problemom modernog doba, bipolarni afektivni poremećaj je bio poznat još u staroj Grčkoj.

Ipak, veća pažnja dogodila se tek u 19. veku kada je francuski psihijatar Jean-Étienne Dominique Esquirol Pariskom psihijatrijskom društvu predstavio rad na temu „kružnog ludila“. U njemu je opisao bolest koja izaziva ponavljajuće oscilacije između manije i melanholije, te ju je nazvao „ludilo u dvostrukom obliku“.

Esquirolov rad nadogradio je Emil Kraepelin. Ovaj nemački psihijatar je primetio da između perioda manije i depresije osobe sasvim normalno funkcionišu. Upravo je ovo otkriće doprinelo lakšem dijagnostifikovanju.

Bipolarni afektivni poremećaj je zvanično uvršten u Međunarodnu klasifikaciju bolesti sredinom 20. veka.

 Zašto nastaje bipolarni afektivni poremećaj?

Tačan uzrok nije otkriven, te se posmatra kao kompleksni poremećaj koji nastaje delovanjem više faktora.

Kao i kod mnogih bolesti, genetika igra važnju ulogu. Verovatnoća da se javi je veća od 40 odsto kod mladih čiji jedan roditelj ima ovaj problem, dok se rizik od razvoja povećava na 60 odsto ukoliko je dijagnostifikovan kod oba roditelja.

Pored genetike i biološki faktori se navode kao pokretači. Naime, istraživanja pokazuju da poremećaj neurotransmitera u mozgu (noradrenalina, serotonina, dopamina) dovodi do povećane osetljivosti na emocionalni ili fizički stres, što može da pokrene problem.

Svakako, ne treba zanemariti ni uticaj spoljašnje sredine. Preživljene traume, nedostatak roditeljske topline i drugi obrasci po kojima se izdvaja disfunkcionalna porodica, mogući su uzročnici za razvoj bipolarnog afektivnog poremećaja.

 Kako prepoznati bipolarni poremećaj?

Prema kliničkoj slici razlikuje se bipolarni afektivni poremećaj tip 1 i tip 2.

Tip 1 se manifestuje najmanje jednom maničnom epizodom, koja traje oko nedelju dana. Pri čemu se simptomi ispoljavaju veći deo dana. Zatim naglo prelazi u depresivno raspoloženje. Znaci depresije se mogu ispoljiti još u maničnoj fazi.

Tip 2 karakteriše više od jedne epizode depresije koja traje najmanje 2 nedelje. Dok su manični simptomi blagi, pa često prođu neopaženo.

Manična faza se prepoznaje po euforičnom raspoloženju koje uključuje povećanu fizičku aktivnost, brzi govor, bez prestanka, smanjenu potrebu za snom, veći seksualni nagon, pa i agresivnost. Osobe u ovoj fazi su sklone rizičnom ponašanju, kao što je brza vožnja, zloupotreba alkohola i psihoaktivnih supstanci. Može se javiti i kupoholija, tj. kupovina napotrebnih stvari.

Depresivno raspoloženje prati anksioznost, osećaj tuge i beznađa, kao i gubitak interesovanja za hobije i omiljene aktivnosti. Prisutni su i problemi sa snom i poremećaji ishrane.

Bipolarni afektivni poremećaj ne treba olako shvatiti, jer u depresivnoj fazi oko 15 odsto ljudi sa ovim problemom izvrši ili pokuša da izvrši samoubistvo. Zato na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.