Koji su to poremećaji ponašanja kod dece?
Poremećaji ponašanja kod dece, nažalost, nisu retkost.
Deca prolaze kroz različite faze razvoja. Kroz njih isprobavaju granice, uče da prepoznaju emocije i razvijaju socijalne veštine. Zbog toga se povremeni izlivi besa, neposlušnost, impulsivnost ili povlačenje u sebe smatraju normalnim tokom odrastanja.
Međutim, kada obrasci ponašanja koji odstupaju od očekivanih normi za uzrast i okruženje deteta postanu učestali i intenzivni reč je o poremećaju ponašanja.
Poremećaji ponašanja kod dece značajno narušavaju sposobnost deteta da funkcioniše. Samim tim dovode do problema u porodičnim odnosima, konflikta među vršnjacima i otežavaju obavljanje svakodnevnih aktivnosti.
S obzirom da ne predstavljaju povremeno „loše ponašanje“, poremećaji ponašanja kod dece zahtevaju razumevanje, strpljenje i stručnu podršku. Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva znake tri najčešća oblika poremećaja.
Opozicioni prkosni poremećaj
Baš kao što naziv kaže, opozicioni prkosni poremećaj je ponavljajući obrazac prkosnog i neprijateljskog ponašanja. Ispoljava se prema roditeljima, nastavnicima ili drugim autoritetima koji ometaju njihov svakodnevni život.
Ponašanje uključuje česte izlive besa, prekomerno svađanje sa odraslima i odbijanje da se povinuju zahtevima ili pravilima odraslih. Ove simptome prati često okrivljavanje drugih ljudi za sopstvene greške ili loše ponašanje. Pojedina deca pokazuju i frustraciju i ogorčenost.
Simptomi su primetniji u dobro poznatom okruženju za dete. Odnosno, obično se ispoljavaju kod kuće ili u školi. Mada mogu biti prisutni i na drugim mestima.
Prvi znaci poremećaja se javljaju pre osme godine, ali ozbiljniji simptomi se mogu razviti kasnije. Pri čemu imaju tendenciju da počnu postepeno i pogoršavaju se tokom meseci ili godina. Ukoliko se ne prepozna na vreme mogu prerasti u ozbiljnije probleme u adolescenciji.
Poremećaj ponašanja
Poremećaj ponašanja se dijagnostikuje kada deca pokazuju kontinuirani obrazac agresije prema drugima i ozbiljna kršenja pravila i društvenih normi kod kuće, u školi i sa vršnjacima. Ova kršenja pravila mogu uključivati kršenje zakona i dovesti do hapšenja. Zato se deca sa poremećajem ponašanja često smatraju „lošom decom“.
Problematično ponašanje obuhvata i upotrebu cigareta, alkohola i droga. Zatim, izostajanje sa nastave, bežanje od kuće, fizičko ili seksualno zlostavljanje. Karakteristični znaci su i stalno laganje, nedostatak empatije, agresija prema životinjama. Pojedini su skloni čestim krađama, podmetanju požara, vandalizmu, pa i korišćenju oružja u tučama.
Smatra se da oko 5 odsto desetogodišnjaka ima poremećaj ponašanja. Češće se javlja kod dečaka u odnosu na devojčica. Oko jedne trećine dece sa ovim problemom ima i poremećaj pažnje i hiperaktivnosti (ADHD).
Poremećaj pažnje i hiperaktivnost
Poremećaj pažnje i hiperaktivnost karakteriše vrste problema u ponašanju koja se ispoljava teškoćom u obraćanju pažnje, impulsivnošću i hiperaktivnošću.
Deca s ovim oblikom poremećaja imaju loš fokus, jer se lako ometaju spoljašnjim uticajima. Posledica toga jeste sporo obavljanje zadataka, gubljenje predmeta i izbegavanje aktivnosti koje zahtevaju mentalni napor. Često izgledaju kao da „ne slušaju“ osobu koja im se obraća, te teško prate dobijena uputstva.
Hiperaktivnost se ogleda u glasnom ili preteranom pričanju, stalnom vrpoljenju dok sede i nemogućnosti da ostanu dugo mirna u situacijama koje to zahtevaju.
Tipični simptomi impulsivnosti su stalno prekidanje sagovornika dok priča, davanje odgovara pre nego što pitanje bude dovršeno, česti emocionalni ispadi. Zapravo, ova deca deluju nestrpljivo i „uvek u žurbi“.
Poremećaji ponašanja kod dece nisu prolazna faza odrastanja. To znači da neće nestatiti sami od sebe, već je potrebna stručna pomoć. Ukoliko vaš mališan ispoljava učestalo neko od navedenog ponašanja kontaktirajte psihološko savetovalište Sana.
Pročitaj Više
Šta je emofilija zašto se javlja?
Emofilija je termin koji opisuje sklonost osobe da lako i često razvija romantična osećanja. Zbog toga je poznata i kao „emocionalni promiskuitet“.
Svako je nekad u životu bio toliko očaran osobom koju je upoznao da je idealizovao vezu sa njom. Vrlo brzo se možda uverio da je to, zaista, prava osoba za njega ili, pak, da je pogrešio. Uobičajeno je da se jednom ili dva puta zaljubimo brže nego ikada ranije. Međutim, ukoliko stalno jurimo za naletom zaljubljivanja i brzo ulazimo u romantične veze onda je reč o emofiliji.
Emofilija nije dijagnostikovano mentalno stanje, te se ne može ni svrstati u medicinske poremećaje. U pitanju je psihološka osobina ličnosti. Ipak, ne treba je olako shvatati, bez obzira što na prvi pogled izleda bezopasno. Ovo stanje može imati značajan negativan uticaj na vaš život, uključujući rizično ponašanje i toksične veze.
Zašto se javlja emofilija?
Nažalost, ne postoji jedan jednostavan poznati uzrok emofilije. Stručnjaci smatraju da je nastanak povezan sa neravnotežom „hormona dobrog osećaja“, tj. hormonskim disbalansom dopamina i serotonina.
Ne treba zanemariti ni genetiku. Najnovija istraživanja pokazuju da postoji individualna razlika u stepenu emocionalne reaktivnosti koja delom može biti nasledna.
Emofilija može biti povezana i sa drugim osobinama ličnosti. Posebno sa onim koje su poznate kao „Mračna trijada“. To su kombinacija narcizma, makijavelizma i psihopatije. Takođe, postoji mogućnost da ljudi sa emofilijom ne poseduju nijednu od ovih osobina, ali da ih privlače drugi koji ih imaju. Naročito ih privlače osobe sa narcisoidnim poremećajem ličnosti, jer u prvim susretima deluju veoma zanimljivo.
U uzročnike se svrstavaju i iskustva iz detinjstva. Naime, manjak sigurnih emocionalnih veza u ranom životu može dovesti do toga da osoba u odraslom dobu brzo traži bliskost i emotivnu sigurnost u partnerima.
Pojedinci sa visokim stepenom emofilije mogu biti vođeni uzbuđenjem pri zaljubljivanju, slično potrazi za novim iskustvima. Za razliku od njih, drugi mogu tragati za validacijom i pažnjom. Ljudi koji imaju potrebu da budu voljeni i prihvaćeni mogu češće ulaziti u veze kako bi to osećanje postigli.
Kako emofilija utiče na veze?
Kao što možete pretpostaviti, emofilija može prouzrokovati probleme i konflikte u vezi.
Početni nalet hemikalija koje izazivaju dobro raspoloženje neće trajati dovoljno dugo da održi vezu. Samim tim osoba koja je drugu još na početku proglasila „onom pravom“ može imati problema sa izlaskom iz situacije.
Emofilija utiče i na dužinu veza, čineći ih prekratkim. To znači da nema mogućnosti da se one razviju u potpunosti. Mada u pojedinim sitacijama ne dozvoljava da se završi veza koja nije zdrava.
Osim toga, veza možda neće dobiti dubinu koju bi inače mogla. Pojačavanjem i lažnim preuveličavanjem povezanosti u vezi, ljudi propuštaju da budu realni, autentični i da zahtevaju isto od svog partnera.
Strategije za prevazilaženje emofilije
Prvi korak u borbi sa emofilijom jeste da naučite da prepoznate kada i kako brzo razvijate osećanja. U tome vam može pomoći vođenje dnevnika. Zapisivanje emocija kasnije daje uvid da li je privlačnost duboka ili samo trenutni impuls.
Poželjno je da pre nego što uplovite u novu vezu napravite listu „green flags“ i „red flags“ kvaliteta koje tražite kod potencijalnog partnera. Posebno obratite pažnju na upozoravajuće znake kako biste naučili da ih na vreme prepoznate.
Važno je da zaista upoznate nekoga tokom procesa zabavljanja. Umesto da ga idealizujete posmatrajte kako se ponaša ne samo prema vama, već uopšte. Na taj način ćete utvrditi da li su njegovi postupci dosledni tokom vremena.
Obavezno uključite i povratne informacije od voljenih osoba kojima verujete i koje brinu o vama i vašoj dobrobiti. Ponekad drugi mogu videti stvari koje mi ne možemo, posebno kada se suočavamo sa emofilijom.
Jačanje samopouzdanja je još jedna važna strategija. Neophodno je da naučite da usamljenost ne znači prazninu. To je prostor u kome možete bolje upoznati sebe i svoje potrebe.
Ukoliko sami ne možete da se izborite sa emofilijom potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Bipolarna depresija – Kada tuga i euforija menjaju mesta
Bipolarni poremećaj, ranije poznat kao manično-depresivna psihoza, predstavlja ozbiljan mentalni poremećaj koji karakterišu ekstremne promene raspoloženja – od duboke depresije do izrazite euforije (manije ili hipomanije). U okviru ovog poremećaja posebno je važno prepoznati bipolarnu depresiju, jer ona nosi sa sobom visok rizik od funkcionalnog oštećenja i samopovređivanja ako se ne leči na vreme.
Simptomi bipolarne depresije
Bipolarna depresija se javlja u okviru bipolarnog poremećaja tipa I ili tipa II, ali se njeni simptomi često mogu zameniti sa klasičnom (unipolarnom) depresijom.
Neki od najčešćih simptoma uključuju:
1.Dugotrajno osećanje tuge, beznađa i praznine
2.Gubitak interesovanja za aktivnosti koje su ranije pričinjavale zadovoljstvo
3.Umor, manjak energije, otežana koncentracija
4. Poremećaji spavanja – nesanica ili preterana potreba za snom
5. Promene u apetitu – gubitak ili povećanje težine
6. Fizička usporenost ili nemir
7. Osećaj bezvrednosti, krivice, suicidalne misli
Ono što razlikuje bipolarnu depresiju od drugih oblika jeste što je ona deo šireg obrasca – osoba može imati depresivne epizode, ali i periode povišenog raspoloženja, pojačane aktivnosti, grandioznih ideja, impulsivnog ponašanja, rizičnog trošenja novca, pa čak i psihoze tokom manije.
Uzroci nastanka
Bipolarni poremećaj i bipolarna depresija nastaju kombinacijom genetskih, bioloških i psiholoških faktora. Neki od ključnih uzroka su:
1. Genetska predispozicija – osobe koje imaju bliske rođake sa bipolarnim poremećajem imaju veći rizik od razvoja ovog stanja.
2. Neurohemijska neravnoteža – posebno u regulaciji neurotransmitera kao što su serotonin, dopamin i noradrenalin.
3. Stresni životni događaji – gubitak bliske osobe, traumatična iskustva, zloupotreba supstanci.
4. Hormonski disbalans – kod nekih osoba hormonalne promene mogu doprineti razvoju simptoma.
Kako se bipolarna depresija razlikuje od drugih oblika depresije?
Najvažnija razlika između bipolarne i unipolarne (klasične) depresije leži u prisutnosti maničnih epizoda u okviru bipolarnog spektra. Dok osoba sa unipolarnom depresijom isključivo prolazi kroz depresivne epizode, osoba sa bipolarnim poremećajem može doživeti periodične promene raspoloženja – iz dubokog pada u stanje povišene energije.
Još jedna važna razlika je u reakciji na terapiju. Na primer, kod bipolarnog poremećaja, korišćenje antidepresiva bez stabilizatora raspoloženja može izazvati pogoršanje stanja i „prebacivanje“ u maničnu fazu. Zato je pravilna dijagnoza ključna za uspešno lečenje.
U okviru drugih oblika depresije, kao što su:
Sezonska depresija (SAD) – povezana je sa promenama godišnjih doba, najčešće se javlja zimi zbog manjka svetlosti.
Postporođajna depresija – javlja se kod žena nakon porođaja.
Distimija (perzistentna depresija) – blaža, ali dugotrajnija forma depresije.
Bipolarna depresija ima brže i intenzivnije promene i često je udružena sa većim rizikom od samopovređivanja i hospitalizacije.
Zašto je važno potražiti pomoć
Depresija, bez obzira na oblik, nije samo prolazna tuga ili loše raspoloženje. To je ozbiljno zdravstveno stanje koje može značajno narušiti kvalitet života, odnose sa ljudima, sposobnost za rad i svakodnevno funkcionisanje. Bipolarna depresija, u svom najtežem obliku, može dovesti do samoubilačkih misli i ponašanja ako se ne leči.
Zbog toga je izuzetno važno ne ignorisati simptome i potražiti stručnu pomoć na vreme. Pravilna dijagnoza i terapija – bilo da se radi o lekovima, psihoterapiji, promeni životnih navika ili kombinaciji ovih pristupa – mogu dovesti do značajnog poboljšanja i stabilizacije raspoloženja.
Gde potražiti pomoć?
Ukoliko prepoznajete kod sebe ili nekoga koga volite simptome depresije i osećate da ne možete sami da se izborite sa tim stanjem, obratite se stručnjacima. Psihološko savetovalište Sana nudi stručnu podršku, individualne konsultacije i terapiju uz poverljiv i profesionalan pristup.
Ne čekajte da stanje postane ozbiljnije – depresija je izlečiva i uz odgovarajuću pomoć moguće je ponovo voditi kvalitetan i ispunjen život.
Pročitaj Više
Zimska depresija – Razumevanje, uzroci i kako se nositi sa njom
Zimska depresija, poznata i kao sezonski afektivni poremećaj (SAD), predstavlja oblik depresije koji se javlja u određenim delovima godine. Najčešće tokom zimskih meseci, kada dani postaju kraći, a svetlost oskudnija.
Ovaj poremećaj pogađa mnoge ljude širom sveta, a njegovi simptomi mogu biti ozbiljni i ometati svakodnevni život. Zimska depresija je često povezana sa smanjenjem izloženosti sunčevoj svetlosti, ali na njen razvoj utiču i biološki, psihološki i socijalni faktori.
Razlozi za pojavu zimske depresije
Jedan od glavnih razloga za pojavu zimske depresije je smanjenje količine prirodnog svetla tokom zimskih meseci.
S obzirom na to da je sunčeva svetlost ključna za regulaciju unutrašnjih bioloških ritmova, manjak svetla može poremetiti proizvodnju serotonina, hormona sreće, koji ima značajnu ulogu u regulaciji raspoloženja. Takođe, manjak svetlosti može smanjiti nivo vitamina D, koji je važan za mentalno zdravlje. Ovaj deficit može dovesti do simptoma depresije, kao što su tuga, umor i gubitak interesa za aktivnosti koje inače izazivaju zadovoljstvo.
Biološki faktori, poput poremećaja u ravnoteži neurotransmitera, mogu doprineti razvoju zimske depresije. Pored toga, genetska predispozicija takođe igra ulogu. To znači ako je neko iz porodice imao problema sa depresijom, postoji veća verovatnoća da će i oni razviti ovaj poremećaj. U nekim slučajevima, zimska depresija može biti povezana sa poremećajem u cirkadijalnim ritmovima, koji kontrolišu ciklus spavanja i budnosti.
Takođe, stres i negativni životni događaji, poput gubitka voljene osobe ili ozbiljnih promena u životu, mogu pogoršati simptome zimske depresije.
Osobe koje su već pod stresom ili imaju drugih mentalnih zdravstvenih problema mogu biti podložnije ovoj vrsti depresije. Zima često donosi i društvenu izolaciju, jer ljudi provode više vremena u zatvorenom prostoru, što dodatno može negativno uticati na mentalno zdravlje.
Simptomi zimske depresije
Simptomi zimske depresije obuhvataju fizičke, emocionalne i kognitivne promene. Među najčešćim simptomima su:
- Tuga i melanholija – Osobe koje pate od zimske depresije često osećaju duboku tugu i gubitak interesa za aktivnosti koje su im ranije bile prijatne.
- Nedostatak energije i umor – Osobe sa zimskom depresijom često se osećaju umorno, iscrpljeno i bez energije, što može otežati obavljanje svakodnevnih zadataka.
- Previše sna – Povećana potreba za spavanje je čest simptom, jer zimski dani i niže temperature često dovode do smanjenog nivoa aktivnosti.
- Povećan apetit i težina – Neke osobe doživljavaju porast apetita, posebno za visokokaloričnom hranom, kao što su ugljeni hidrati, što može dovesti do povećanja telesne mase.
- Osećaj beznadežnosti – Osobe koje pate od zimske depresije mogu osećati da nisu u mogućnosti da poboljšaju svoje stanje i da su suočene sa neprekidnom tugom i pesimizmom.
- Problemi sa koncentracijom – Depresivna stanja mogu otežati koncentraciju, što utiče na sposobnost obavljanja svakodnevnih zadataka i donošenja odluka.
Ovi simptomi mogu biti blagih do ozbiljnih razmera i traju nekoliko nedelja, pa čak i meseci. Sveukupno ovo čini ovaj poremećaj ozbiljnim izazovom za mentalno zdravlje.
Ukoliko se ne prepozna na vreme i ne leči, zimska depresija može imati dugoročne negativne posledice na kvalitet života, međuljudske odnose i opšte zdravlje osobe.
Kako zimska depresija utiče na ljude?
Zimska depresija može ozbiljno uticati na svakodnevni život ljudi. Osećaj iscrpljenosti, gubitak interesa za posao, škole i socijalne aktivnosti često dovodi do povlačenja i socijalne izolacije. Ovo može pogoršati simptome depresije, jer smanjena socijalna interakcija može povećati osećaj usamljenosti i beznadežnosti. Osim toga, fizički simptomi kao što su umor i smanjenje fizičke aktivnosti mogu dovesti do dodatnih problema sa zdravljem, uključujući povećanje telesne mase i slabiji imunitet.
Zimska depresija može takođe uticati na profesionalni život. Opšte je poznato da smanjena produktivnost i koncentracija mogu otežati obavljanje radnih zadataka. To može stvoriti dodatni stres i frustraciju, čineći osobu još podložnijom daljim depresivnim epizodama. U nekim slučajevima, osobe sa zimske depresije mogu razviti ozbiljnije oblike depresije, koji zahtevaju specijalizovanu terapiju i lečenje.
Kako se nositi sa zimskom depresijom?
Postoji nekoliko strategija koje mogu pomoći u ublažavanju simptoma zimske depresije. Jedna od najefikasnijih metoda je terapija svetlom. Ova terapija podrazumeva izlaganje posebnoj svetlosti koja imitira prirodnu sunčevu svetlost, čime se stimuliše proizvodnja serotonina i pomaže u vraćanju ravnoteže u biološke ritmove. Takođe, bavljenje fizičkom aktivnošću i boravak na svežem vazduhu, kada god je to moguće, mogu poboljšati raspoloženje i energiju.
Drugi važan aspekt je održavanje socijalnih kontakata i podrške. Čak i kada se osećate iscrpljeno, važno je truditi se da se povežete sa prijateljima, porodicom ili zajednicom. U nekim slučajevima, psihoterapija može biti ključna za uspešno lečenje zimske depresije.
Potražite pomoć!
Ako osećate da patite od zimske depresije ili bilo kog drugog oblika depresije, anksioznosti ili sličnih mentalnih problema, važno je da ne ostanete sami sa svojim osećanjima.
Potražite stručnu pomoć! Psihološko savetovalište Sana nudi profesionalnu podršku i terapiju koja može značajno pomoći u prevazilaženju ovih problema.
U psihološkom savetovalištu možete dobiti individualnu ili grupnu terapiju koja je prilagođena vašim potrebama, kao i savete koji vam mogu pomoći da se nosite sa negativnim emocijama i izazovima svakodnevnog života.
Pročitaj Više
Šta su poremećaji ličnosti?
Poremećaji ličnosti se definišu kao dugotrajni i neadekvatni obrasci mišljenja, osećanja i ponašanja koji odstupaju od očekivanja. Ovi obrasci su rigidni, teško se menjaju i obično se javljaju tokom adolescencije ili rane odrasle dobi.
S obzirom da dovode do značajnih poteškoće u međuljudskim odnosima, radu, ali i svim drugim aspektima života, psihološko savetovalište Sana vam otkriva koji su najčešći poremećaji ličnosti.
Klaster A
Poremećaji ličnosti se, prema DSM-5, dele u tri klastera na osnovu sličnih karakteristika. Prvu grupu, tj. klaster A čine 3 tipa, koja su opisana kao čudni ili ekscentrični.
Paranoidni poremećaj ličnosti karakteriše hronično, sveprisutno nepoverenje prema drugim ljudima. Prisutna je i stalna sumnja da su prevareni ili iskorišćavani od strane drugih, uključujući prijatelje, porodicu i partnere.
Šizoidni poremećaj ličnosti se manifestuje društvenom izolacijom i ravnodušnošću prema drugim ljudima. Zato se ljudi sa ovim problemom često opisuju kao hladni ili povučeni. Retko imaju bliske odnose sa drugim ljudima, te su više zaokupljeni introspekcijom i fantazijom.
Šizotipni poremećaj ličnosti se prepoznaje po neobičnom govoru, ponašanju i izgledu, kao i čudnim uverenjima. Rezultat toga jesu poteškoće u formiranju odnosa.
Klaster B
U ovu grupu spadaju dramatični, emocionalni ili nepredvidivi poremećaji ličnosti.
Za razliku od drugih, antisocijalni poremećaj ličnosti ima tendenciju da se pojavi u detinjstvu. Uključuje nepoštovanje pravila i društvenih normi i nedostatak kajanja za druge ljude.
Granični poremećaj ličnosti karakterišu intenzivni emocionalni ispadi, nestabilni odnosi, strah od napuštanja, pa i impulsivno ponašanje.
Za histrionični poremećaj ličnosti je svojstvena preterana emocionalnost i traženje pažnje. To često dovodi do društveno neprikladnog ponašanja kako bi se privukla pažnja.
Sa druge strane, narcisoidni poremećaj ličnosti je povezan sa egocentričnošću, preuveličanom slikom o sebi, potrebom za divljenjem drugih i nedostatkom empatije za druge.
Klaster C
Poremećaje ličnosti u klasteru C karakteriše sveprisutna anksioznost i/ili strah. Tu spadaju 3 tipa poremećaja.
Izbegavajući poremećaj ličnosti je obrazac društvene inhibicije i izbegavanja podstaknut strahom od neadekvatnosti i kritikom od strane drugih.
Nasuprot njemu, zavisni poremećaj ličnosti predstavlja ekstremnu potrebu za brigom od strane drugih i teško donošenje odluka bez tuđe podrške.
Opsesivno-kompulzivni poremećaj ličnosti karakteriše perfekcionizam, preokupacija savršenstvom i kontrolom odnosa. Stalna težnja za pravilima često utiče na efikasnost u izvršenju obaveza.
Uzroci i simptomi poremećaja ličnosti
Tačan uzrok nije otkriven, te se smatra da su poremećaji ličnosti rezultat genetike i faktora životne sredine.
Oko 50 odsto registrovanih slučajeva se pripisuje naslednim faktorima i porodičnoj istoriji. To znači da je veća verovatnoća da će se javiti ukoliko već u porodici postoji neki poremećaj ličnosti.
Preživljena trauma, takođe, može biti okidač za razvoj poremećaja ličnosti. Naime, preživljeno fizičko, emocionalno ili seksualno zlostavljanje u detinjstvu povećava opasnost od ovog problema čak 3 puta.
Ne treba zanemariti ni biološke faktore, tj. neurološke ili hormonalne neravnoteže. U pokretače se svrstava i disfunkcionalna porodica.
Iako se međusobno razlikuju, poremećaji ličnosti imaju određene zajedničke simptome. Oni se mogu svrstati u 2 kategorije: samoidentitet i interpersonalno funkcionisanje.
Problemi sa samoidentitetom uključuju nestabilnu sliku o sebi i nedoslednosti u vrednostima, ciljevima i izgledu. Dok su međuljudski problemi vezani za poteškoće u poznavanju granica između sebe i drugih, kao i preterano naglašene emocije ili nedostatak istih.
Ljudi sa poremećajima ličnosti često ne prepoznaju da imaju probleme. Zato ako ste kod nekog bližnjeg primetili znake poremećaja ličnosti potražite na vreme pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Ksenoglosofobija – Zašto se javlja strah od pričanja na stranom jeziku?
Ksenoglosofobija je specifičan strah od stranih jezika. To ukazuje i sam naziv. Naime, ime potiče od grčkih reči „xeno“, što znači „strano“, „glosso“ tj. „jezik“ i „phobia“. U bukvalnom prevodu jeste strah od govora na stranom jeziku.
Iako je učenje stranog jezika uzbudljivo, doza strepnje i nervoze postoji kod svakog. To je sasvim normalna pojava izazvana neizvesnošću od nepoznatog. Takođe, i željom za ostvarivanjem dobrih rezultata. Odnosno, pokazivanjem dobrih jezičkih veština.
Međutim, ukoliko strah od govora na stranom jeziku izaziva esktremnu anksioznost reč je o ozbiljnom problemu. Bez obzira što ksenoglosofobija spada u specifične fobije istraživanja pokazuju da oko dve trećine odoba oseća nelagodu i strah kada treba da govore na stranom jeziku. Ukoliko se ne reši na vreme može da dovede do potpune blokade prilikom upotrebe stranih jezika.
Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva kako na vreme da prepoznate problem.
Zašto se javlja ksenoglosofobija?
Mnogi aspekti upotrebe i učenja stranog jezika mogu da izazovu anksioznost. Ipak, ksenoglosofobija je u većini slučajeva prouzrokovana strahom od neuspeha. U želji da se izbegnu bilo kakve greške pri govoru javlja se osećaj nelagodnosti. On često izaziva dodatnu nesigurnost, naročito kod osoba sa manjkom samopouzdanja.
Trauma ili negativno iskustvo su još jedan čest pokretač problema. Ranija neprijatna iskustva, poput poniženja u školi ili negativnih komentara tokom učenja jezika, mogu dovesti do dugotrajnog straha od ponovnog izlaganja stranom jeziku.
Ksenoglosofobija može biti povezana i sa strahom od javnog nastupa. Ponekad i sa poteškoćama u učenju ili kognitivnim izazovima, kao što su disleksija ili problemi sa pamćenjem. Ove poteškoće otežavaju učenje. Samim tim povećavaju osećaj frustracije i straha od stranog jezika.
Ne treba zanemariti ni kulturološke faktore i predrasude. Kod pojedinaca može postojati duboko ukorenjena odbojnost prema određenim kulturama ili jezicima. Rezultat toga jeste anksioznost pri susretu s tim jezikom.
Koji su simptomi straha od stranih jezika?
Kao i kod svake fobije, simptomi mogu varirati od blagih do teških. U suštini, ksenoglosofobija predstavlja specifičnu reakciju anksioznosti jer je ograničena na specifičnu situaciju koja utiče na ljude koji obično nemaju anksioznost.
Pojavljuje se neposredno pre strašne situacije, tj. izlaganja stranom jeziku. Mada simptomi mogu nastupiti i mnogo ranije, pri samoj pomisli na konverzaciju.
Simptomi mogu uključivati napade panike. Zatim, kratak dah, nepravilan rad srca, sušenje ustiju. Prate ih ponekad mučnina, prekomerno znojenje, drhtavica.
Kako prevazići ksenoglosofobiju?
Terapija za ksenoglosofobiju uključuje kombinaciju kognitivno-bihevioralnih pristupa, postepenog izlaganja i drugih strategija za upravljanje anksioznošću.
Kognitivno-bihevioralna terapija (KBT) pomaže ljudima da identifikuju i prepoznaju iracionalne misli i strahove. Ujedno, da nauče kako da negativne misaone obrasce zamene realističnijim stavovima prema učenju jezika.
Terapija izloženosti podrazumeva postepeno izlaganje izvoru straha. Osoba se prvo suočava sa lakšim situacijama, kao što je slušanje stranog jezika bez potrebe za reakcijom. Svaka sledeća seansa vodi ka novim, težim izazovima u vezi stranog jezika. Na taj način se povećavaja tolerancija na anksioznost koju izaziva ksenoglosofobija.
U ostale terapije spadaju i tehnike opuštanja, kao i mobilne aplikacije koje nude prilagođene korake i podstiču korisnike da napreduju sopstvenim tempom.
Ukoliko se suočavate sa iracionalnim strahom od stranog jezika potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Zašto se javlja strah od napuštanja i kako ga prevazići?
Strah od napuštanja predstavlja iracionalan, neopravdan strah da će vas ljudi koje volite ostaviti fizički i/ili emocionalno.
Svi se ponekad brinemo da ćemo izgubiti voljenu osobu ili da će nas partner ostaviti. To je sasvim normalna pojava koja je sastavni deo života.
Međutim, kod nekih ljudi briga je prisutna stalno i javlja se bez ikakvog razloga ili povoda. Oni nikada ne prestaju da se plaše da bi mogli biti izostavljeni, ostavljeni ili odbačeni. Ne samo od strane partnera ili člana porodice, već i od prijatelja, poznanika ili kolega. U tom slučaju reč je o strahu od napuštanja.
Iako nije zvanična fobija, strah od napuštanja je jedan od najčešćih. Ujedno, jedan od veoma štetnih. Ne samo da utiče na normalno funkcionisanje, već i na odnose sa drugim ljudima. Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva kako da ga prepoznate.
Zašto se javlja strah od napuštanja?
Uzroci straha od napuštanja su složeni. I dok je kod nekih pokretač određeni događaj, kod drugih nastaje kombinacijom više faktora.
U većini slučajeva strah od napuštanja se razvija nakon preživljene traume. Smrt roditelja ili bliskih prijatelja je najtragičniji događaj koji vas može zadesiti. Ovaj neočekivani gubitak stvara emocionalnu prazninu koju može popuniti strah.
Napuštanje od strane bližnjih u detinjstvu predstavlja okidač za razvoj straha u kasnijim godinama. Život u disfunkcionalnoj porodici, takođe, može biti pokretač problema. Naime, loše ophođenje i zanemarivanje od strane roditelja ili negovatelja, kao i ponašanje koje dete smatra zastrašujućim može izazvati anksioznost. Ona otežava formiranje zdravih odnosa, te neretko vodi ka nezdravim vezama u odraslom dobu.
Zvuči neverovatno, ali i fizičko i psihičko zlostavljanje stvara dugotrajne probleme mentalnog zdravlja, uključujući i strah od napuštanja.
Kako se manifestuje strah od napuštanja?
Hronična briga zbog napuštanja je karakteristični znak. Prate ga niz drugih.
Osobe sa ovim problemom se osećaju nesigurno i nedostojno ljubavi. Teško veruju ljudima i preosetljivi su na kritike.
Umeju brzo da se vežu za ljude, ali zbog stalno prisutnog straha ne uspevaju da se potpuno posvete. Posledica toga jeste nemogućnost ostvarivanja dugoročnih veza, te brzo nastavljaju sami.
Ove osobe teže da ugode ljudima, radeći stvari koje nisu u skladu sa njihovim stavovima. Najbolji primer jeste upuštanje u neželjeni seks, što je uobičajeno kod žena. Skloni su i overthinking-u, tj. preteranom razmišljanju o stvarima u želji da otkriju skriveno značenje.
Mnogi od njih imaju manjak samopouzdanja, te krivicu za svaku grešku svaljuju na sebe, dok se drugi bore sa prikrivenim besom.
Kako se osloboditi straha od napuštanja?
Cilj oslobađanja straha od napuštanja jeste uspostavljanje zdravih emocionalnih granica. U tome važnu ulogu ima psihoterapeut. On će vam pomoći da preispitate svoja iskustva kako biste razumeli odakle potiče strah. Naučiće vas kako da negativne obrasce ponašanja zamenite zdravim, realnijim.
Bitan deo terapije jeste i oslobađanje tuge koju su izazvali prethodni gubici. Jedino na taj način možete ne samo da prevaziđete trenutni strah, već i da sprečite pojavu ponovnog straha u slučaju novih gubitaka koji će se desiti u budućnosti.
Ukoliko ste prepoznali kod sebe znake straha od napuštanja potražite stručnu pomoć u psihološkom savetovalištu Sanu.
Pročitaj Više
Šta je i zašto se javlja mandela efekat?
Mandela efekat predstavlja efekat iskrivljenog sećanja. U pitanju je fenomen do kojeg dolazi kad se velika grupa ljudi kolektivno pogrešno seća nekog događaja. Pri čemu se ti ljudi međusobno ne znaju, a opet dele isto, pogrešno sećanje.
Naziv potiče od bivšeg predsednika Južnoafričke republike, Nelsona Mandele. Naime, zabležen je podatak da su mnogi ljudi verovali da je Mandela umro u zatvoru 1980. godine. Koliko je uticaj imalo ovo lažno sećanje najbolje potvrđuje činjenica da je u jednoj knjizi o južnoafričkoj istoriji navedena upravo 1980. kao godina Mandeline smrti.
Iako je Mandela efekat bio decenijama poznat, prvi put je opisan tek 2010. godine. Blogerka Fiona Brum primetila je na jednoj konvenciji da mnogi prisutni imaju isto sećanje na Mandelinu smrt. Pojedini su se čak sećali vesti i novinskih naslova koji su govorili o predsednikovj smrti, dok je jedna učesnica tvrdila da je pratila prenos njegove sahrane.
Sama Fiona je, takođe, delila ovo pogrešno mišljenje. To ju je podstaklo da detaljnije istraži ovaj fenomen.
Primeri Mandela efekta
Verovali ili ne, Mandela efekat je široko rasprostranjen. Sigurni smo da ste sa njim i vi susreli makar jednom u životu.
Pokušajte da se setite kako izgleda gospodin Monopol na pakovanju čuvene igre. Ova maskota je odevena u crni frak, a na glavi nosi cilindar i monokol. Sasvim pogrešno sećanje! Gospodin Monopol ni u jednom izdanju nije imao monokol, niti naočare.
Pogrešna vizija vezana je i za naziv popularnog crtanog filma o porodici Kremenko. Pretpostavljamo da niste premetili da u naslovu stoje 2 slova „T“. Umesto „Flintstones“ mnogi pamte naziv kao „Flinstones“.
Sličan efekat ima i logo patika. Mnogi ljudi su zbunjeni kada vide da u Skechers-u nema slova „T“, kao što oni pamte.
Mandela efekat prisutan je i u mnogim filmovima. Najčešće je pogrešno ponavljana replika „Hello, Klarice“. Ova rečenica Hanibala Lektora se pamti kao prva kojom se obratio detektivki. Zapravo, Hanibal u celom filmu nikada nije izgovorio ništa slično.
Zašto se javlja Mandela efekat?
Ne postoji jasan uzrok. Zbog toga stručnjaci naglašavaju da je kombinacija sklopa ličnosti, odnosno sopstvene memorije i uticaja društva.
Ma koliko se trudili da zapamtimo neku infomaciju ili događaj, naše sećanje nije nepogrešivo. Istraživanja pokazuju da su lažna sećanja rezultat pogrešnih predstavljanja u kratkoročnoj i dugoročnoj memoriji. To znači da pamćenje čoveka nikada nije u potpunosti pouzdano, jer se vremenom može izobličiti.
Odnosno, svaki put kada se prisetimo nekog događaja, naš mozak menja način na koji ga pamtimo. Drugim rečima, sledeći put kada se setite nekog događaja iz prošlosti, možda ćete se setiti određenih detalja iz poslednjeg puta kada ste se prisetili sećanja, a ne originalnog događaja.
Još jedan faktor koji doprinosi stvaranja lažnih sećanja jeste društvo. Ljudsko pamćenje je često podložno sugestijama. Tome naročito doprinosi uticaj društvenih mreža. Na njima se šire različite informacije. Većina nije proverena, ali ipak imaju moć da uvere mnoge u istinost.
Pojedini stručnjaci kao pokretač navode neuropsihijatrijski poremećaj poznat kao konfabulacija. Nastaje kada mozak dopunjava praznine u sećanju izmišljenim detaljima. Pri čemu se može manifestovati kao preuveličavanje stvarnog događaja, nepodudaranje uspomena iz jednog događaja u drugi ili, pak, prizivanje novog sećanja.
Ove osobe nemaju nameru nikog da prevare. One iskreno veruje da je lažno pamćenje tačno i u skladu sa tim se i ponašaju.
Mandela efekat se vezuje i za pojedine psihičke probleme. U većem riziku su oni koji boluju od bipolarnog afektivnog poremećaja, posttraumatskog stresnog poremećaja, bolesti zavisnosti.
Lažna sećanja sama po sebi nisu štetna. Međutim, ako su posledica drugog psihološkog stanja mogu dodatno da naruše mentalno zdravlje. U tom slučaju neophodno je potražiti pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više