Nenasilna komunikacija

Nenasilna komunikacija je važno sredstvo za rešavanje, ali i izbegavanje problema.

Konflikti u radnom okruženju i porodici sastavni su deo života. Iako, na prvi pogled deluju negativno, oni nas uče o međuljudskim odnosima, pomažu nam da pronađemo rešenja, pa i otkrijemo sebe same. U njihovoj osnovi leži svesna i pažljiva komunikacija.

Imajte u vidu da je komunikacija mnogo više od reči. Dok govorimo, slušamo i gledamo šaljemo niz neverbalnih znakova. Upravo naš položaj tela, izraz lica, gestikulacija, stav i ton glasa na najbolji način upotpunjuju ono što želimo da iskažemo.

Ukoliko svi ovi znaci uspešne komunikacije izostanu, konflikti postaju destruktivni. Samim tim se i problemi produbljuju.

Kako razviti nenasilnu komunikaciju otkriva vam psihološko savetovalište Sana.

Šta je nenasilna komunikacija?

Prema definiciji: “nenasilna komunikacija predstavlja komunikaciju koja je utemeljena na jeziku i komunikacionim veštinama koje jačaju našu sposobnost da ostanemo ljudska bića, i u teškim životnim okolnostima”.

Zapravo, ona ne sadrži nikakva nova učenja, već ima za cilj da nas podseti na prave stvari kojih se trebamo držati. Odnosno, da su empatija, prihvatanje različitosti, kao i odgovornosti za svoje postupke osnova dobrih odnosa među ljudima, pa umesto da ocenjujemo postupke i iskaze drugih, treba da se posvetimo onome što osećamo. Čak kada se sa nekim ne slažemo, moramo mirno i jasno to da izložimo, jer to je jedini način da izbegnemo svađe.

Nenasilnu komunikaciju razvio je američki psiholog Marshall Rosenberg. Učenje je evoluiralo iz njegovog rada sa aktivistima za građanska prava u ranim 60-im godinama. Prvi zvaničnim model ove komunikacije objavio je tek 1972. godine. Da bi ga u naredne 2 decenije razvijao do današnjeg prepoznatljivog oblika. Početkom novog veka usledilo je novo korigovanje. Naime, Rosenberg i njegove kolege počeli su da ističu da je briga o sebi ključ za efikasnost modela nenasilne komunikacije.

Na čemu se zasniva nenasilna komunikacija?

Prema Rosenbergu postoje 4 komponente nenasilne komunikacije koje trebamo da primenjujemo u razgovoru sa drugima. To su: opažanje, osećaji, potreba i molba.

Prvi korak u komunikaciji sa drugima jeste pažljivo posmatranje onoga šta se stvarno dešava u konkretnoj situaciji. Kada pažljivo i realno, bez osude, saslušamo šta nam govore možemo da razmislimo kako se osećamo po pitanju tog razgovora. Da li nas je njihova priča povredila, uplašila, iznervirala ili, možda, uveselila.

Imenovanje emocija nam omogućava da razmislimo i da na smireni način definišemo svoje potrebe. Na taj način kritiku, osudu i bilo koju drugu burnu reakciju zamenjujemo efektivnom komunikacijom. Nakon nje sledi zahtev šta konretno želimo od druge osobe.

Koje su prednosti nenasilne komunikacije?

Nenasilna komunikacija deluje kao jednostavna metoda orijentisana samo ka jednoj strani. Međutim, ona je delotvorna za obe strane, za oba sagovornika.

Primenom ove metode razvijamo se, pre svega, u asertivne ličnosti. To znači da stičemo sposobnost da zauzmemo lični stav i izrazimo misli, osećanja i stavove na direktan i iskren način, uz poštovanje drugih ljudi. Istovremeno, učimo da prihvatimo tuđe greške, te da optužbe i uvrede zamenimo porukama o tome kako se osećamo. Time naša komunikacija ne poprima notu negativnosti, koja bi nas udaljila od rešavanja problema.

Sa druge strane, nenasilanom komunikacijom razvijamo veštine slušanja i uvažavanja tuđih želja, potreba, pa i osećanja.

Psihološko savetovalište Sana je tu da vas nauči kako da premenjujete glavne komponente nenasilne komunikacije.