Šta je nocebo efekat i zašto se javlja?

Nocebo efekat nije retka pojava u modernom društvu.

Sisgurno ste čuli za placebo efekat. Odnosno, za proces u kome se zdravlje osobe poboljšava nakon tretmana koji, zapravo, nemaju terapeutski efekat. Ovaj fenomen je otkriven tokom Drugog svetskog rata. Kada je američkim lekarima nestalo morfijuma počeli su povređenim vojnicima da daju so i vodu. Na izneđenje medicinskog osoblja, vojnici su osetili boljitak, samo zbog uverenje da su popili morfijum.

Međutim, „iluzorni“ efekat na naš mozak može biti i obrnut. Taj fenomen se naziva nocebo. Reč je o stanju u kome dolazi do negativnog ishoda zbog verovanja da će ono i nastupiti. Njegovu prirodu opisuje i sam naziv. Naime, ime potiče od latinske reči što u prevodu znači „naškodiću“.

Istraživanja pokazuju da je nocebo efekat zastupljeniji od njegovog pozitivnog para. To znači da je veća verovatnoća da će pacijenti doživeti neželjene simptome ako ih očekuju ili su zabrinuti zbog njih, nego što veruju u pozitavan ishod.

Iako se nocebo vezuje najčešće za medicinu, zapravo, može imati uticaj na čitav naš život.

Zašto se javlja nocebo efekat?

Veza između uma i tela, ma koliko mnogima zvučala neverovatna, zaista je velika. To potvrđuje i nocebo efekat. Negativne misli pokreću niz negativnih emocija, koje se pretvaraju u fizičke simptome.

Koliko je moć ove veze u negativnom efektu najbolje oslikava priča koja se dogodila u Kanadi 70-ih godina. Jedan radnik železniče slučajno se našao zatvoren u hladnjači. Vrata su se zaglavila i on nije mogao da izađe, te je dočekao tako i kraj radnog vremena.

Od straha počeo je da paniči, te je na zidu zabeležio kako mu je hladno i postaje sve hladnije. Poslednji zapis bilo je uverenje da su to njegove poslednje reči. Nažalost, bio je u pravu.

Ujutru, kada su kolege stigle na posao pronašle su ga mrtvog. Ono što je bilo zanimljivo jeste činjenica da hladnjača nije radila sve vreme i da je konstantna temperatura bila 9 stepeni Celzijusovih. S obzirom da to nije znao, njegova podsvest ga je navela da veruje da će umreti od hladnoće.

Osim negativnih misli i negativnih očekivanja, nocebo efekat može biti pokrenut i negativnim, zapažanjima i iskustvima. Pri čemu to ne mora biti lično iskustvo, već iskustvo drugih koje ste čuli.

Kao i kod Mandela efekta, na nastanak nocebo efekta utiču i mediji. Naročito je jak uticaj društvenih mreža. Na njima svako može pronaći različite informacije, kao i iskustva drugih. Čak i kada njihova tačnost nije proverena mogu dovesti do straha od negativnog ishoda.

U moguće pokretače problema svrstavaju se i određene osobine ličnosti. Utvrđeno je da se nocebo efekat češće javlja kod pesimističnih i neurotičnih ljudi. Mada može biti povezan i sa psihičkim problemima, kao što su anksioznost ili depresija.

Kako izbeći nocebo efekat?

Fokusirajte se na željeni ishod, a ne na probleme koji mogu nastupiti. To ne znači da treba da zanemarite svoje trenutno iskustvo. Kada ne dopustite svom umu da se orijentiše na negativna očekivanja imate mogućnost da realno sagledate situaciju. Samim tim i da postignete pozitivan ishod.

Obavezno važne informacije prihvatajte sa velikom pažnjom. Na taj način bićete spremni na negativna očekivanja koja se mogu pojaviti, te i najbolji način upravljati njima.

Svakodnevno praktikovanje vežbi opuštanja je ključno za mentalno zdravlje. One mogu uključivati jogu, meditaciju ili samo određene tehnike disanja. Prebacivanjem tela u parasimpatičko stanje, možete prebaciti svoj nervni sistem u režim odmora i oporavka koji podstiče boljitak.

Ukoliko ne možete sami da se izborite sa nocebo efektom potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.

Antisocijalni poremećaj ličnosti

Antisocijalni poremećaj ličnosti spada u grupu poremećaja za koji su karakteristični duboki i trajni obrasci ponašanja suprotni od onoga što se smatra društveno prihvatljivim.

Ličnost svakog čoveka je kompleksna i određena usađenim karakteristikama. Većina su nesvesne, te se automatski ispoljavanju pri određenim situacijama. Iako je svaki čovek različit pojedina pravila ponašanja su zajednička. Izvesna odstupanja su sasvim prihvatljiva. Međutim, problem nastaje kada hronična struktura jedne individue ostvalja velike posledice na porodicu, ali i sve ljude u blizini.

Procenjuje se da od poremećaja ličnosti pati oko 9 odsto odraslog stanovništva. Od toga skoro 4 odsto ima antisocijalni poremećaj ličnosti.

Šta uzrokuje antisocijalni poremećaj ličnosti?

Tačni uzrok je nepoznat, zbog toga se antisocijalni poremećaj ličnosti posmatra kao kombinacija više faktora. Genetika igra važnu ulogu u nastanku, te je češći kod osoba u čijoj porodici je već registrovan. Bez obzira što pojedine osobe imaju genetsku predispoziciju za ovaj poremećaj, da bi se on razvio mora da budu uključeni i spoljašnji uticaji.

Obično se javlja u disfunkcionalnim porodicama, u kojima su konflikti svakodnevna pojava. Zatim, kod osoba koje su pretrpele zlostavljanje bilo koje vrste ili su u detinjstvu bili zanemarivani. Gubitak bliske osobe, kao i razvod roditelja se, takođe, svrstavaju u izazivače.

Bolesti zavisnosti drugih članova porodice mogu biti okidač za nastanak antisocijalnog poremećaja ličnosti. Mada nije redak slučaj da je uzrok fizičke prirode. Naime, povrede koje su dovele do oštećenja mozga predstavljaju opasnost za razvoj problema.

Koji su simptomi antisocijalnog poremećaja ličnosti?

Antisocijalni poremećaj ličnosti prati niz prepoznatljivih znakova, koji se često ispoljavaju i pre 15. godine, ali se dijagnoza postavlja tek nakon 18. godine.

Osoba sa ovim poremećajem ličnosti ne vodi se pravilima šta je ispravno, a šta ne. Samim tim ne uvažava prava, želje i osećanja drugih ljudi, često ugražavajući njihovu bezbednost. Osim nedostatka empatije prisutno je i manipulativno ponašanje, ali i impulsivnost, agresivnost, pa i nasilnost.

Kao patološki lažov neretko se lažno predstavlja ili vara druge zarad postizanja ličnog zadovoljstva. Što za posledicu može imati i sukob sa zakonom. Zbog nedovoljne odgovornosti ne postoje dobre radne navike, te su prisutni i problemi u radnom okruženju, koje dodatno pospešuje nepoštovanja autoriteta. Dok se u društvenom životu poremećaj manifestuje otežanim sklapanjem prijateljstva.

Antisocijalno ponašanje nije isto što i asocijalno!

imajte u vidu da je antisocijalno ponašanje društveno neprihvatljivo, koje je nedostatak moralnih i društvenih, često i pravnih normi.

Sa druge strane, asocijalno ponašanje se vezuje za osobe koje samo nisu društvene. Odnosno, za one koje nisu socijalno interaktivne sa ljudima koji im nisu bliski. Karakteriše ih manjak samopouzdanja i socijalnih veština, pa se ne usuđuju da izađu iz zone komfora. Većinu stvari rade samostalno, pri čemu je njihovo ponašanje prihvatljivo. Ne samo da ne žele nikog namerno da povrede, već ove osobe imaju izražen osećaj krivice.

Za razliku od asocijalnog, antisocijalno ponašanje ne treba olako shvatati, jer može da dovede do ozbiljnih problema. Da bi se otklonilo neophodno je adekvatno lečenje koje uključuje i psihoterapiju. Zato se na vreme javite psihološkom savetovalištu Sana.

Narcisoidni poremećaj ličnosti

Narcisoidni poremećaj ličnosti je termin koji danas često srećemo.

Razlog tome jeste uticaj društvenih mreža koji je obeležio moderno društvo. Međutim, pojam narcisoidnosti ne treba vezivati za ljude koji stalno objavljuju selfije ili svoju omiljenu hranu na Facebook-u i Instagram-u. U pitanju je psihički poremećaj koji, usled pojačanog doživljaja samovažnosti, dovodi do formiranja pogrešne predstave o sebi praćene željom za pažnjom i divljenjem.

Naziv potiče od mitološkog lika, prelepog dečaka Narcisa koji je bio zaljubljen u sopstveni odraz u lokvi vode. U nauku ga je zvanično uveo američki psihoanalitičar Heinz Kohut 1968. godine.

Prema statističkim podacima od narcisoidnog poremećaja ličnosti pati oko 6 odsto odraslog stanovništva, pri čemu se češće javlja kod muškaraca.

Četiri tipa narcisoidnog poremećaja ličnosti

Prosocijalni narcisi su osobe koje se trude da učine dobro delo kako bi privukli pažnju javnosti i dobili očekivane pohvale. Obično su zabavni, a ponekad i previše u želji da se dopadnu svima. Za razliku od drugih tipova narcisa, ovde je empatija prisutna. Zapravo je rado koriste kako bi se prilagodili onome što se vama sviđa, te dobili pozitivno mišljenje za svoje ponašanje.

Sušta suprotnost jeste antisocijalni narcis. Karakteriše ga teška narav koja je praćena sebičnim ponašanjem i očekivanjem da zaslužuje konstantno odobravanje od drugih ljudi.

Zloćudni narcis se prepoznaje po burnim reakcijama. Ne samo da neće učiniti ništa za druge ljude, već je spreman da ih “uništi” kako bi sebe istakao.

Tajni, tj. ranjivi narcisi nisu nimalo krhka bića. I oni sebe vide kao superiornije, ali smatraju da ne dobijaju onoliko pažnje koliko zaslužuju. Zbog toga se osećaju kao žrtve, ali to svoje mišljenje ne iznose javno.

Uzroci narcisoidnog poremećaja ličnosti

Zašto nastaje narcisoidni poremećaj ličnosti nije tačno otkriveno. S obzirom da je kompleksne prirode postoji mišljenje da ga izaziva više faktora koji se mogu podeliti u 3 grupe – genetski, biološki i socijalno-psihološki.

Istraživanja su pokazala da postoji veća verovatnoća da će se narcisoidni poremećaj ličnosti razviti ukoliko je već registrovan u porodičnoj istoriji. Ipak, glavnu ulogu ima okruženje, pre svega roditelji.

Stilovi roditeljstva koji ispoljavaju previše zaštitnički stav prema detetu ili potpuno zanemarivanje mogu da dovedu do poremećaja. Naime, roditelji u želji da udovolje mališanima razmaze ih. Takva deca su od malena navikla na puno pažnje, te isto očekuju i u kasnijoj dobi.

Sa druge strane, zapostavljanje deteta za posledicu može imati pokušaje da se nedostatak pažnje nadoknadi u odraslom dobu.

U biološke faktore se svrstava veza između mozga i mišljenja, što predstavlja potencijalnu osnovu za narcisoidno ponašanje.

Kako prepoznati narcisoidni poremećaj ličnosti?

Narcisoidni poremećaj ličnosti se manifestuje kroz više simptoma. Osećaj grandioznosti, neprestani utisak da su povlašćeni, kao i potreba da im se drugi ljudi dive i odobravaju njihove postupke čini srž ovog problema. Slede ih arogantno, nadmeno ponašanje i sebično iskorišćavanje drugih kako bi postigli svoje ciljeve.

Kao vešti manipulatori koriste psihološke igre za uspostavljanje moći nad drugima, a nije redak slučaj da se u njima krije i patološki lažov.

Narcisoidne ličnosti se prepoznaju i po velikoj osvetoljubivosti, nepreuzimanju odgovornosti za svoje postupke i brzim promenama raspoloženja. Karakteriše ih i strah od bliskosti tako da nisu u mogućnosti da ostvare dublji odnos sa nekom osobom.

Narcisoidni poremećaj ličnosti ne treba olako shvatati, jer može da izazove depresiju, anksioznost, bolesti zavisnosti, pa i probleme sa fizičkim zdravljem. Zato ako ste primetili da draga osoba ima ovaj poremećaj potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.

Veze na daljinu

Veze na daljinu? Većina ljudi je skeptična po tom pitanju upravo zato što ljubavni odnosi sami po sebi mogu biti komplikovani i teški, čak i kada je voljeno biće blizu  vas.

Psihološko savetovanje Sana u narednom tekstu daje vam jasne i korisne savete kako da svoju vezu na daljinu održite i sačuvate ljubav.

Veza na daljinu – Uvek treba da se nadate nečemu zajedno

Jedna od stari koja ubija vezu na daljinu jeste stalna neizvesnost. Upravo ta neizvesnost će vas naterati da postavite gomilu pitanja:

“Da li je sve ovo vredno toga?”

“Da li on ili ona oseća prema meni i dalje isto?”

“Da li je neveran?”

Što ste više razdvojeni više će da raste neizvesnost i stvaraće sumnju i nepoverenje. Upravo zato je bitno da uvek imate na umu datum kada ćete se videti ili raditi nešto zajedno, otići na zajednički odmor. Takođe su bitni zajednički ciljevi o kojima ćete razgovarati i težiti njihovom ostvarenju, zapravo mora postojati uzrok koji će vas spajati i vraćati jedno drugom.

Ne preterujte sa osudama

Kada smo odvojeni od onoga koga volimo a naša želja da budemo pored njega je velika počinjemo da donosimo različite vrste pretpostavki koje su često ili preterane ili pak potpuno pogrešne.

To se kod veze na daljinu može manifestovati na različite načine. U nekim slučajevima preovlada suluda ljubomora ili iracionalna posesivnost, jer svaki izlazak u društvo doživljavaju  kao potencijalno ugrožavajući za vezu.

U nekim slučajevima ljudi postaju previše kritični i neurotični do te mere da svaka sitnica koja pođe po zlu predstavlja potencijalni kraj veze.

Sve ove iracionalne fantazije su beskorisne. Najbolje što možete da učinite u ovakvim trenutcima jeste da razgovarate sa partnerom o onome što osećate i priznate mu šta vas muči.

Komunicirajte kada oboje imate potrebu za tim

Problemi u partnerskim odnosima najčešće počinju lošom komunikacijom.

Mnogi parovi koji imaju vezu na daljinu unapred kreiraju vreme kada će se čuti. Komunikacija međutim treba sa se odvija spontano, treba da razgovarate zato što želite a ne zato što morate. Ako to podrazumeva par dana bez komunikacije, neka tako i bude. Imati povremeno par dana samo za sebe, zapravo je veoma zdravo za odnos.

Ukoliko forsirate komunikaciju mogu se dogoditi dve stvari:

Prva je da ćete jednog dana neizbežno doći do toga da nećete imati o čemu da razgovarate.

Druga je da ćete ga pozvati svaki dan ne zato što želite, već zato što osećate obavezu.

Neka vaši pozivi i razgovori budu spontani ispunjeni smehom i deljenjem zajedničkih sećanja ili prepričavanjem interesantnih stvari koje su se dešavale tih dana.

Ukoliko pak vaš partner ili partnerka želi da vas čuje nekoliko puta mesečno a ne nekoliko puta dnevno, to je onda razlog zbog koga iskreno treba da razgovarate o svom odnosu.

Veze na daljinu – Uverite se da je vaša udaljenost privremena

Veze na daljinu ne mogu preživeti bez nade. Da bi postojala nada mora postojati mogućnost da ćete vas dvoje na kraju biti zajedno. Bez te vizije sve ostalo je besmisleno.

Zapamtite da sama ljubav nije dovoljna, vas dvoje morate imati usklađene vizije, zajedničke vrednosti i interese. Nije dovoljna ni sama vizija, bitno je da oboje radite u tom smeru da je ostvarite zajednički.

Naravno da postoje strahovi i kod jednog i kod drugog partnera, ali zajednički treba da radite na tome da ih prebrodite.

Nećete moći da imate osećaj za stvarnu vezu ukoliko zaista ne budete u njoj. Kada su dve osobe udaljene veoma je lako idealizovati stvari. Previše je lako prevideti svakodnevne a u stvari velike razlike. Zato je bitno nadati se, graditi odnos na stabilnim temeljima i kada dođe vreme zajednički ostvariti cilj.

Ukoliko je i vaša veza na daljinu i imate problem u komunikaciji sa partnerom obratite se psihologu.

Svi problemi su rešivi i tu smo da vam pomognemo, kako uživo tako i putem skype psihološkog savetovanja.

Rezilijentnost – kako postati rezilijentan?

Rezilijentnost predstavlja sposobnost prevazilaženja izazova u životu kao osnovu za lični napredak i razvoj.

Gotovo da nema osobe na svetu koja se u jednom trenutku nije suočila sa problemima, bilo da je u pitanju stres koji izaziva preopterećenje poslom ili, pak, ozbilјna porodična trauma. Iako ih ne možemo izbeći, možemo da naučimo kako da upravljamo njima. Odnosno, kako da reagujemo i kako da se osećamo u neprijatnim situacijama. U protivnom, nošenje sa teškim problemima može da rezultira patnjom, odustajanjem ili teškoćama u pronalaženju rešenja, pa nije redak slučaj da se na kraju jave i psihički problemi i fizička oboljenja.

Da biste sačuvali svoje mentalno zdravlje, može vam pomoći rezilijentnost. O čemu je, zapravo, reč otkriva vam diplomirani klinički psiholog Mr Ana Stamenić.

Rezilijentnost kao psihološka studija razvijena je krajem 20. veka

Prva istraživanja vezana za rezilijentnost razvila je Emmy Werner 70-ih godina prošlog veka. Ova američka psihologica proučavala je decu iz Kauaja, na Havajima čiji roditelji su bili alkoholičari ili psihički bolesnici. Primetila je da dve trećine dece u kasnijim godinama pokazuje destruktivno ponašanje, kao što je hronična nezaposlenost, vanbračni porođaji, zloupotreba supstanci isl. Međutim, jedna trećina ovih mladih ljudi nije imala navedene simptome, te ih Werner nazvala rezilijentalnim, tj. otpornim.

Deceniju kasnije rezilijentnost je istraživana na slučaju dece koja žive sa šizofrenim majkama. Iako ona ne dobijaju odgovarajući nivo nege, teške situacije su mališane učinili otpornim, te su ostvarivali značajna akademska dostignuća.

Rezilijentnost nije karakterna osobina

Rezilijentnost je termin koji je preuzet iz engleskog jezika i definiše se kao prilagodljivost promenama, sposobnost za adaptaciju. Jednom rečju – to je psihološka otpornost ili pshilološki imunitet.

Rezilijentnost nije nasleđena crta, bez obzira što se svi rađamo sa određenim potencijalom za odupiranje pojava koje nam štete. Naprotiv, ona je složeni, dinamični proces koji se postiže vežbanjem na razne načine, u skladu sa našim potrebama. Podrazumeva kognitivno razumevanje situacije, emocionalni stav prema događaju i korišćenja potencijala za preduzimanje akcije.

Rezilijentnost vodi ka poslovnom uspehu

I dok se ranijih decenija smatralo da je koeficijent inteligencije ključan za uspeh, nove studije pokazale su da značajnu ulogu ima rezilijentnost. To znači da nije presudna ni emotivna, ni socijalna, ni kognitivna inteligencija, već sposobnost da preuzmemo odgovornost i kontrolu nad problemima.

Upravo zbog toga možemo slobodno da kažemo da rezilijentnost spada u karakteristike uspešnih ljudi. Jer rezilijentalni radnik je snalažljiviji i efikasniji na poslu, a samim tim i zadovoljniji i uspešniji.

Kako se rezilijentnost razvija?

Rezilijentnost se zasniva na 4 faze.

Prva je sposobnost realne procene problema. Preplavljeni emocija, često, ne možemo da sagledamo stvarno stanje, pa nam se ono može učiniti gorim nego što zaista jeste.

Druga faza proizilazi iz prethodne – sposobnost da se kontrolišu emocije. Jedino tako možete da odaberete najbolji način reagovanja na stres.

Sposobnost da se uvidi mogućnost pozitivnog delovanja na negativnu situaciju obezbeđuje jasno saučavanje, a ne izbegavanje problema. Dok sposobnost procene trajanja problema olakšava prihvatanje neprijatnih osećanja i događaja. Naime, svaka promena, i dobra i loša, je deo života. Umesto da se fokusiramo na ono što je moglo da bude, treba da se prilagodimo novonastalnoj situaciji i iz nje izvučemo maksimum.

Ukoliko želite da razvijete svoju rezilijentnost kontaktirajte psihološko savetovalište Sana.

Šta su poremećaji raspoloženja i kako ih prevazići

Svako od nas se ponekad susreo sa promenama u svom raspoloženju, i to ne treba da nas brine. Svi smo ponekad srećni i zadovoljni a ponekad tužni i frustrirani. Međutim, problemi nastaju onda kada se jave poremećaji raspoloženja koji su više od običnih oscilacija koje svako od nas s vremena na vreme oseća.

Šta su to poremećaji raspoloženja?

Poremećaji raspoloženja spadaju u najčešće psihičke probleme. Po istraživanjima, oni se češće javljaju kod žena zbog njihove biološke specifičnosti.

Tipično za sve poremećaje raspoloženja jeste izmenjeno emocionalno stanje koje utiče na misli, ponašanja i način na koji osoba doživljava druge ljude i svet oko sebe.

Kod poremećaja raspoloženja uvek postoji jaka promena u emocijama koja veoma odstupa od normale i utiče na čovekovo radno i socijalno funkcionisanje.

Depresija

Jedan od najčešćih poremećaja raspoloženja jeste depresija, i za nju su tipični periodi ekstremne tuge koji dugo traju i često se vraćaju. Simptomi depesije:

• sniženo, depresivno raspoloženje
• beznadežnost
• bespomoćnost
• gubitak zadovoljstva
• pad snage i energije
• promene u apetitu
• izmenjen san
• anksioznost
• osećaj krivice
• misli o smrti i suicidu.

Depresiju treba shvatiti veoma ozbiljno jer ona nije isto što i tuga koja prolazi sama od sebe. Ukoliko ste imali neke od ovih simptoma svakodnevno i duže od dve nedelje, potražite stručnu pomoć. Psihološko savetovalište Sana uvek je tu da vam pomogne da prebrodite razne psihičke probleme.

Bipolarni poremećaj

Bipolarni poremećaj spada u poremećaj raspoloženja za koji su tipične epizode depresije i manije. Postoji smenjivanje faza i one nisu uvek ujednačene. Ličnost osobe se ne menja značajno ali klinička slika veoma zavisi od faze u kojoj se neko nalazi.

Simptomi depresivne epizode su kao kod depresije a simptomi manične epizode su:

• euforija i povišeno raspoloženje
• razdražljivost
• povišenje energije
• psihomotorni nemir
• rizično i nekontrolisano ponašanje (novac, promiskuitet, brza vožnja)
• ubrzan tok misli, kao i govor
• rasejanost i teškoće usmeravanja pažnje
• nemogućnost da se zaspi
• kod nekih dolazi i do pojave slušnih halucinacija i sumanutih ideja veličine.

Sezonski afektivni poremećaj

Sezonski afektivni poremećaj spada u poremećaje raspoloženja sa depresivnom karakteristikom. Pojavljuje se u jesen, vrhunac dostiže tokom zime da bi zatim nestao u proleće.

Češće se javlja kod žena ali i kod dece i mladih, obično kod onih koji imaju između dvadeset i trideset godina.

Simptomi sezonskog afektivnog poremećaja su:

• umor
• neraspoloženje
• tuga
• gubitak interesovanja za dnevnu rutinu
• potištenost
• promena apetita, veći unos hrane i povećanje telesne težine
• stalna pospanost
• slaba koncentracija
• izbegavanje ljudi i osamljivanje
• pad libida.

Iako je ovo stanje prolazno, nije nimalo prijatno i dosta negativno utiče na svakodnevni život osobe. Dovodi do pada samopouzdanja, zanemarivanja obaveza i gubitka interesa za gotovo sve aktivnosti.

Psihološko savetovalište Sana tu je da vam pomogne da lakše prebrodite sezonski afektivni poremećaj i ponovo pronađete način da budete zadovoljni i ispunjeni.

Psihološko savetovalište SANA uvek je tu za vas

Poremećaji raspoloženja mogu imati veoma ozbiljne posledice jer ometaju normalno funkcionisanje i ispunjavanje obaveza. Ljudi počinju da zanemaruju gotovo sve i da se povlače u sebe a život postaje siv i besmislen.

Međutim, dobra stvar je što se psihički problemi mogu izlečiti a Sana je tu da vam pomogne u tome. U prijatnom ambijentu možete “otvoriti dušu” bez straha od osude i nerazumevanja i dobiti podršku i stručnu pomoć. Postoje situacije kada jedino to može da nam pomogne a poremećaji raspoloženja spadaju u ozbiljnija stanja koja se ne mogu samostalno rešiti.

Možete se odlučiti za savetovanje uživo, Skype savetovanje ili chat savetovanje. Uz našu pomoć, ponovo možete zavoleti život i uživati u svakom novom danu.

Sezonski afektivni poremećaj

Sezonski afektivni poremećaj predstavlja posebni oblik depresije koja se javlja u jesenjim i zimskim mesecima, a sa dolaskom proleća nestaje, pa se zbog toga naziva i rekurentna (povratna) zimska depresija.

Da je reč o ozbiljnom problem, koji zahteva lečenje, govori i podatak da od ove vrste depresije pati godišnje oko 25 odsto ljudi. Javlja se, pre svega, kod mlađe populacije, između 20. i 30. godine. Dok su kod ljudi preko 65 godina starosti veoma retki slučajevi.

Kako da prepoznate sezonski afektivni poremećaj otkriva vam psihološko savetovalište Sana.

 Sezonski afektivni poremećaj nije bolest modernog doba

Sezonski afektivni poremećaj je otkriven 1979. godine. Američki inženjer Herb Kern je uočio da se oseća depresivno tokom zimskih meseci. Smatrao je da je nedostatak sunčevih zraka uzrok takvog stanja. Svoje mišljenje izneo je naučnicima u Nacionalnom institutu za mentalno zdravlje SAD, što ih je podstaklo da osmisle svetlosno lečenje. Već nakon nekoliko tretmana Herb se osećao mnogo bolje, pa je lečenje nastavljano i na drugim pacijentima.

Već naredne godine doktor Norman E. Rosenthal je pokrenuo pitanje registrovanja ovog problema. 1987. godine Američka psihijatrijska asocijacija u zvanični priručnik mentalnih poremećaja uvrstila je i tzv. “sezonski obrazac”. On je služio za utvrđivanje depresije i bipolarnih poremećaja, jer je primećeno da svaki peti pacijent sa sezonskim afektivnim poremećajem ima i bipolarni poremećaj.

Sezonski afektivni poremećaj se čak osam puta češće javlja kod žena

Sezonski afektivni poremećaj je direktno povezan sa dolaskom hladnijih dana, niskih temperatura i smanjene dnevne svetlosti.

Kao glavni uzrok navodi se promena odnosa melatonina i serotonina. Naime, tokom noći organizam proizvodi veće količine melatonina, hormona koji se povezuje sa depresijom. Kako su tokom zime jutra mračna, a dani kraći nema dovljno sunčevog zračenja koje će podstaći lučenje serotonina, hormona sreće.

Takođe, ove promene negativno utiču i na ritam sna. Zbog nedostatka svetlosti organizma je često zbunjen kada treba da bude budan, a kada je vreme za spavanje. Što za posledicu ima da se pojedini ljudi osećaju konstantno umorno i bezvoljno.

Sezonski afektivni poremećaj – simptomi

Pored umora i neraspoloženja, karakteristični simptomi za sezonski afektivni poremećaj su nezainteresovanost za svakodnevne aktivnosti i slabija koncentracija. Potištenost prate veliki osećaj tuge i socijalna anksioznost.

Osobe koje pate od zimske depresije imaju problema i sa ishranom, tj. javlja se pojačani apetit. Samim tim dolazi i do povećanja telesne težine. Nezadovoljstvo sopstevnim izgledom često utiče na samopouzdanje. Odnosno, primećen je pad libida, kao i nesposobnost da se oseti sreća.

Kako se leči sezonski afektivni poremećaj?

Sezonski afektivni poremećaj zahteva, najpre, promenu načina života. To podrazumeva svakodnevnu šetnju i boravak napolju. Zatim redovno bavljenje nekom fizičkom aktivnošću, dovoljno sna i što češće druženje sa prijateljima.

Ishrana, takođe, može da pomogne kod ljudi sa ovim problemom. Potrebno je u jelovnik uvrstiti namirnice koje popravljaju raspoloženje, a to su banana, riba, testetina, jabuka, lešnici…

S obzirom da je sezonski afektivni poremećaj povezan sa nedostatok sunčevog zračenja, foto terapija se primenjuje kao njegova zamena. Na taj način posle nedelju dana dolazi do normalizacije organizma i ritma spavanja.

Istraživanja su pokazala da primena racionalno emotivno bihejvioralne psihoterapije dovodi do poboljšanja kod 75 odsto pacijenata. Saveti psihologa pomoći će da se usvoje načini za prevazilaženje depresivnih simptoma, kao i tegoba koje oni izazivaju.

Ukoliko ste primetili neki od navedenih simptoma zimske depresije vreme je da se obratite psihološkom savetovalištu Sana.

Poremećaji pažnje sa i bez hiperaktivnosti

Poremećaji pažnje spadaju u najčešće poremećaje ponašanja koji se dijagnostifikuju kod dece. Prema istraživanjima Američke akademije za pedijatriju od ovog problema pati 7 do 10 odsto dece uzrasta od 5 do 18 godina,a u pojedinim slučajevima može se produžiti i na zrelo doba, uz izvesne promene simptoma.

Simptomi se pojavljuju u najranijem detinjstvu, još pre 7. godine. S obzirom da roditelji takvo ponašenje deteta smatraju normalnom fazom odrastanja, poremećaji pažnje se prepoznaju znatno kasnije. Obično kada dete krene u školu i kada postane upadljivo u odnosu na ponašanje ostale dece.

Kako da prepoznate poremećaje pažnje otkriva vam psihološko savetovalište, Sana.

Poremećaji pažnje su postojali još u 18. veku

Mnogi roditelji su se susreli sa izjavama da njihovo dete “smeta ostalima u školi“, “prekida drugove u priči“ ili “se vrpolji na času“. Danas ovaj problem zadaje glavobolju ne samo mamama i tatama, već i učiteljima, a kako se uveliko priča o njemu, često se pogrešno smatra da su poremećaji pažnje tvorevina savremenog doba.

Zapravo, poremećaji pažnje se pominju prvi put 1798. godine u knjizi “Upit o prirodi i poreklu duševnog poremećaja“, škotskog lekara Alexandera Crichtona. George Still je ovaj sindrom jasno opisao još 1902. godine. Ali su mu pridavana sasvim drugačija imena, tj. definisan je kao “minimalno oštećenje mozga“.

Sredinom 20. veka počinje intenzivnije da se govori o poremećajima pažnje. Tada su ga u klasifikaciji mentalnih poremećaja iz 1952. opisali kao “minimalna moždana disfunkcija“, a 1968. godine navedeni su pod imenom “hiperkinetička reakcija detinjstva“. Tek su klasifikacijom 1980. godine nazvani pravim imenom – “Poremećaji pažnje i nedostatka pažnje (ADD) sa ili bez hiperaktivnosti“.

Poremećaji pažnje sa ili bez hiperaktivnosti – razlika

Poremećaji pažnje se javljaju u dva oblika – sa ili bez hiperaktivnosti.

Deca koja imaju problem poremećaja pažnje sa hiperaktivnošću su stalno u pokretu. Naime, ona ne mogu mirno da sede, stalno klate nogama ili rukama, a često se penju i na veoma opasna uzvišenja. Ova deca previše pričaju, viču, upadaju drugima ljudima u reč, otežano kontrolišu impulse. Radne zadatke skoro nikada ne izvršavaju do kraja, dok su u igri veoma nametljiva, te teško sklapaju prijateljstva.

Za razliku od njih deca koja pate od poremećaja pažnje bez hiperaktivnosti su povučena, uvek zamišljena i u svom svetu, pa deluju kao lenja i nezainteresovana. Nije redak slučaj da zbog toga ljudi pomisle da su ova deca glupa, što je velika greška. Utvrđeno je da se odlikuju natprosečnom inteligencijom i izuzetnim talentom, ali se teško pokazuje, jer ih prati nisko samopouzdanje, kao i generalizovana anksioznost.

Kako prepoznati poremećaje pažnje kod dece?

Da li neko dete, zaista, ima poremećaj pažnje ili je samo živahno i maštovito, često je teško utvrditi. Zato obratite pažnju na karakteristične simptome.

Prvi znak je nepažnja. Ona je praćena nedovoljnom koncentracijom, pa je dete neorganizovano i “skače” sa zadatka na zadatak. Samim tim, ovi mališani ne umeju postave prioritete, jer im bilo koji zvuk, miris ili dodir odvlači pažnju.

Nagle promene raspoloženja, takođe, su prepoznatljive za poremećaje pažnje. Odnosno, kod dece se vrlo brzo smenjuje osećaj sreće i poleta sa velikim razočarenjem i tugom.

Jake emocije dovode do toga da ona ne umeju da razmišljaju unapred, kao ni da nauče ništa iz prošlosti, već žive samo u datom trenutku.

Poremećaji pažnje kod odraslih

Ponekad, poremećaji pažnje mogu da se zadržati i u kasnijim godinama. Hronična neorganizovanost, zaboravnost i anksioznost i dalje su prisutni, ali se razvija i depresija, implusivnost u reagovanju, koje je praćeno nemogućnošću kontrole besa, te su česti problemi u vezama. Dok se kod pojedinih osoba javljaju bolesti zavisnosti.

Lečenje poremećaja pažnje

Poremećaji pažnje kod nas se najviše leče medimentima, međutim, to nije dovoljno. Uspešno otklanjenje problema podrazumeva i psihoterapiju.

Saveti psihologa naučiće decu kako da kontrolišu svoje stanje, kako da se izbore sa frustracijama i kako da povećaju samouzdanje. Osim toga psiholog u saradnji sa roditeljima pomoći će mališanima da savladaju sve školske obaveze. Dok roditelji, sami, treba da naprave dnevnu rutinu za svoje najmlađe. Jedino ako se pridržavate rasporeda i stalno usmeravate njihovu pažnju u određenom pravcu oporavak je zagarantovan.

Ukoliko ste primetili da vaše dete ima poremećaj pažnje, kontaktirajte za pomoć psihološko savetovalište, Sana.