stres Tag

Maladaptivno ponašanje

Maladaptivno ponašanje predstavlja ponašanje koje sprečava osobu da se prilagodi i bavi svojim problemima na efikasan, konstruktivan način. Odnosno, to je sve ono što čovek čini ili ne, a što ga sprečava da učestvuje u različitim aspektima života. Zbog toga se često naziva i neprilagođeno ponašanje, problematično ponašanje, a u novije vreme i „izazovno ponašanje“ (engl. „challenging behavior”).

Iako mnogi ljudi nesvesno razvijaju ovakvo ponašanje kako bi izbegli stres, zapravo ono može doprineti povećanju uznemirenosti, nelagodnosti i anksioznosti, jer ometa normalno funkcionisanje.

 Zašto se javlja maladaptivno ponašanje?

Uzroci maladaptivnog ponašanja mogu biti različiti, uključujući ličnu istoriju, naučeno ponašanje, problematične obrasce razmišljanja i probleme emocionalne disregulacije.

Anksioznost je videći pokretač. Naime, osobe koje imaju tendenciju da postanu anksiozne u određenim situacijama tražiće način da zaustave ili umanje svoje simptome. Štaviše, mogu se ponašati na načine za koje znaju da su neprilagođeni, ali ih njihova anksioznost „tera“ da potraže najbrže ili najlakše rešenje, a ne najefikasnije.

Maladaptivno ponašanje često može biti posledica odrastanja u porodici sa anksioznim roditeljima, te neefikasni načine suočavanja u kasnijim godinama naučeni od odraslih.

Preživljene traume, takođe, su pokretači. Osoba pokušava da izbegne ili zaboravi traumatični događaj razvijajući obrasce ponašanja koji deluju kao ublaživači stresa, ali u stvari to nisu. Neretko, stresne situacije, kao što su razvod, selidba, gubitak posla i smrt voljene osobe, mogu doprineti neprilagođenom ponašanju pri suočavanju sa njima.

U faktore se ubrajaju i određeni poremećaji – poremećaji autističnog spektra, granični poremećaj ličnosti, panični poremećaj, kompleksni posttraumatski stresni poremećaj.

 Tipovi neprilagođenog ponašanja

Maladaptivno ponašanje može se javiti na više načina, u zavisnosti od pojedinca i razloga koji su ga izazvali. Ipak, svako se može svrstati u jednu od 4 grupe.

1. Izbegavajuće ponašanje karakteriše izbegavanje izazovne situacije, umesto suočavanje sa njom. Osobe sa ovakvim ponašanjem često otkazuju dogovore u poslednjem trenutku i preskaču društvene događaje, jer se boje da će se obrukati. Pojedini čak odbijaju ponuđeno unapređenje misleći da ga nisu zaslužili, te stručnjaci izbegavajuće ponašanje dovode u vezi sa samosabotažom.

Da bi se pivremeno osećali bolje mnogi od njih konzumiraju alkohol, drogu i druge nedozvoljene supstance, tako da postoji opasnost od razvoja još jednog problema – bolesti zavisnosti.

2. Pasivno-agresivno ponašanje je još jedan tip neprilagođenog ponašanja. Koriste ga ljudi kada su ljuti ili uznemireni sa ciljem da zazovu probleme onome koji ih je uznemirio. Oni dozvoljavaju osobi da ih povredi, ali ne priznaju naglas, pa čak ni sebi, da su ljuti na tu osobu, već svoj bes ispoljavaju neprimernim rečima i postupcima.
3. Stalno prisustvo besa i nemogućnost njegove kontrole karakteristični su za maladaptivno ponašanje. Svi se s vremena na vreme naljutimo, dok osobe sa ovim problemom koriste bes kao neprilagođeni mehanizam za suočavanje. Čak i kada ga ispolje ne osećaju se da kontrolišu situaciju ili imaju osećaj olakšanja.
4. Neprilagođeno ponašanje može biti povezano i sa nezdravim seksualnim sklonostima. Posebno je izraženo kod osoba koje se, kako stare, bore sa promenom seksualnih želja i seksualnosti. Primeri nekih jasno problematičnih seksualnih ponašanja jesu zavisnost od pornografije i neverstvo.

Maladaptivno ponašanje utiče na svaki aspekt života, zato na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.

Hronični stres – Zašto nastaje i kako utiče na naše telo?

Hronični stres je česta pojava u modernom dobu.

Brz način života, mnoštvo obaveza, manjak slobodnog vremena, pritisak na poslu, finansijka neizvesnost – samo su neke od stresnih situacija sa kojima se gotovo svako od nas suočava. Na njih naše telo reaguje biološkim odgovorom oslobađajući hormone kortizol i adrenalin koji povećavaju mentalnu jasnoću, zategnutost mišića i ubrzavaju rad srca. Na taj način prirodna reakcija na stres (fight or flight) nam pomaže da se pripremimo i preduzmemo akciju kako bismo rešili situaciju u kojoj smo se našli.

Ovaj kratkoročni stres, koji nam povećava budnost, poznat je kao akutni i ne smatra se opasnim. Međutim, kada se osoba nalazi u stalnom stanju povećane budnosti, bez obzira što potencijalna opasnost ne dolazi, reč je o hroničnom stresu.

S obzirom da hronični stres traje nedeljama, pa i mesecima, te može ozbiljno da naruši zdravlje, psihološko savetovalište Sana vam otkriva kako da prepoznate simptome.

 Zašto nastaje hronični stres?

Hronični stres se javlja kada telo doživljava stresore sa takvom učestalošću ili intenzitetom da autonomni nervni sistem nema adekvatnu šansu da aktivira relaksacioni odgovor na redovnoj osnovi. To znači da telo ostaje u stalnom stanju fiziološke budnosti zbog kog je svakog trenutka spremno na akciju.

Životno iskustvo u velikoj meri utiče na to kako ćemo reagovati na stres i da li će on poprimiti dugoročni karakter. Naime, ljudi koji su preživeli neku traumu, bili zlostavljani ili odrastali u toksičnoj porodici podložniji su produženom stresu. Istraživanja pokazuju da i genetika ima važnu ulogu. Odnosno, naši geni kontrolišu odgovor na stres.

Zavisno od izvora, postoje 4 tipa hroničnog stresa. Emocionalni stres proizilazi iz teških emocija kao što su bes, tuga ili frustracija. Stres sredine izazvan je okruženjem u kome živite i radite. Stres u vezi je vezan ne samo za odnose prema partnerima, već i prijateljima, porodici i saradnicima. Stres na poslu uzrokuju pritisci oko ispunjenja poslovnih obaveza.

 Kako prepoznati hronični stres?

Hronični stres dovodi do niza fizičkih i psihičkih simptoma, koji utiču na normalno funkcionisanje.

Stalni nedostatak energije, ekstremni umor, čak i odmah pri buđenju, problemi sa spavanjem – karakteristični su znaci ovog problema. Prate ih poteškoće u koncentraciji ili nemogućnost da se posao uradi brže, neorganizovane misli. Hronični stres izaziva i osećaj gubitka kontrole, osećaj bespomoćnosti, nisko samopoštovanje, pa i gubitak seksualne želje. Kod nekih je primetna i razdražljivost, te su česti konflikti sa bliskim osobama.

Javljaju se i fizički simptomi, kao što su glavobolje, problemi sa varenjem, promene u apetitu, bolovi u mišićima.

Kako stres utiče na telo?

Dugoročna izloženost stresu utiče na celo telo, ostavljajući traga na zdravlje.

S obzirom da je digestivni trakt prvi na udaru problemi sa varanjem vremenom prerastaju u gastritis, čir na želucu, gastroezofagealnu refluksnu bolest, intoleranciju na pojedine namirnice, pa i u teža oboljenja.

Osobe koje pate od hroničnog stresa u većem su riziku od razvoja srčanih tegoba, hipertenzije, dijabetesa i problema u radu štitne žlezde. Stres se odražava i na kožu, te su prisutne akne i ekcemi. Dok su anksioznost i depresija negativne posledice hroničnog stresa po mentalno zdravlje.

Upravljanje stresom je ključno za očuvanje zdravlja i srećan život, a u tome vam može pomoći psihološko savetovalište Sana.

Opozicioni prkosni poremećaj

Opozicioni prkosni poremećaj predstavlja poremećaj ponašanja i kontrole impulsa koji je definisan kao „obrazac ljutog/razdražljivog raspoloženja, argumentovanog/prkosnog ponašanja ili osvetoljubivosti“. Ovo ponašanje je obično usmereno na vršnjake, roditelje, nastavnike i druge autoritete. Pri čemu za razliku od drugih poremećaja ponašanja ne pokazuju obrasce agresije prema ljudima ili životinjama, uništavanje imovine, krađu ili obmanu.

Prkos, inat i neposlušnost su normalne pojave odrastanja. Deca kroz njih iskazuju svoju volju, želje, pa i uče da upravljaju frustracijama i kontrolišu svoja ponašanja. Nije redak slučaj da ispoljavaju prkos i neposlušnost kada su uplašena, umorna, gladna ili im nije dobro.

Međutim, ukoliko ovakvo ponašanje traje duže od 6 meseci tada je reč o problemu koji ozbiljno narušava normalno funkcionisanje.

 Faktori rizika

Opozicioni prkosni poremećaj je kompleksni poremaćaj, koji je izazvan kombinacijom bioloških, genetskih i faktora životne sredine.

Genetika igra važnu ulogu. Istraživanja pokazuju da je 50 odsto veća verovatnoća da se će se kod deteta razviti ovaj poremećaj ukoliko u porodici postoje članovi sa poremećajima mentalnog zdravlja, uključujući poremećaje raspoloženja, poremećaje anksioznosti i poremećaje ličnosti.

Pojedine studije ističu značaj bioloških faktora. Odnosno, promene u određenim oblastima mozga mogu dovesti do problema. To znači da ukoliko neurotransmiteri, koji pomažu nervnim ćelijama u mozgu da komuniciraju jedne sa drugom, nisu u ravnoteži ili ne rade kako treba poruke možda neće pravilno proći kroz mozak što za posledicu može izazvati određeni poremećaj ponašanja.

Ne treba zanemariti ni uticaj životne sredine. Odrastanje u disfunkcionalnoj porodici, izloženost fizičkom i psihičkom zlostavljanju u detinjstvu, zanemarivanje od strane roditelja – česti su pokretači za opozicioni prkosni poremećaj. Kao faktori rizika navode se i vršnjačko odbacivanje, devijantne grupe vršnjaka, digitalno nasilje, kao i preživljene traume, poput razvoda roditelja, čestih selidbi i čestih promena školi.

 Kako prepoznati opozicioni prkosni poremećaj?

Simptomi opozicionog prkosnog poremećaja počinju obično u predškolskom uzrastu, ali se tada ređe prepoznaju. Mogu se javiti i kasnije, ali skoro uvek se razvijaju pre adolescentskih godina.

Česti ispadi besa i preterane svađe sa odraslima su karakteristični znaci. Deca sa ovim problemom imaju nizak prag tolerancije, osetljivija su i brže se iznerviraju. Često su ljuta i ogorčena na druge. Takođe, pokazuju aktivni prkos i odbijaju da se povinuju zahtevima i pravilima odraslih, te svojim ponašanjem nastoje da iznerviraju ili uznemire druge, pa i da povrede njihova osećanja.

Grube, zle reči, uvredljivo i osvetničko ponašanje, kao i okrivljavanje drugih za svoje greške, takođe, su karakteristike ovog poremećaja.

Simptomi mogu biti blagi, umereni i teški. Blagi se javljaju samo u jednom okruženju, na primer, samo kod kuće, u školi, na poslu ili sa vršnjacima. Umereni se manifestuju u 2 okruženja, a teški u najmanje 3 različite sredine.

 Kada je neophodna pomoć psihologa?

Ponekad je roditeljima teško da prepoznaju razliku između emocionalnog deteta jake volje i deteta sa opozicionim prkosnim poremećajem. Nije redak slučaj da se poistovećuje sa poremećajima pažnje.

Roditelji ne treba da zanemaruju svaku promenu u ponašanju najmlađih kako bi na vreme potražili pomoć psihologa. Kao terapija primenjuje se kognitivno bihejvioralna terapija. Ovo je strukturirana, ciljno orijentisana individualna vrsta terapije koja pomaže detetu da sagleda kako njegove misli utiču na dela. Ujedno, uči ga kako da negativne misli i ponašanja zameni zdravim obrascima razmišljanja i navikama.

Važan deo čini i porodična terapija koja uključuje sve članove, a ima za cilj poboljšanje komunikacije između njih i razvijanje veština rešavanja problema.

Ukoliko ste prepoznali neki od navedenih simptoma kod svog deteta psihološko savetovalište Sana vam može pomoći.

Šta je afektivna vezanost?

Afektivna vezanost predstavlja duboku i trajnu emocionalnu vezu koja povezuje jednu osobu sa drugom kroz vreme i prostor. Razvio ju je britanski psiholog John Bowlby na osnovu 30-godišnjeg proučavanja porodičnih odnosa.

Bowlby je zaključio da nečiji odnos sa roditeljima tokom detinjstva ima sveobuhvatan uticaj na njihove društvene, intimne odnose, pa čak i odnose na poslu u budućnosti. Prema njegovom mišljenju to je biološki proces, jer se deca rađaju sa „genom vezanosti“. Ovaj gen ih navodi da traže kontakt sa osobom koja najviše brine o njemu, naročito u situacijama koje smatraju ugrožavajućim. Isti „gen privrženosti“ sa kojim se deca rađaju prisutan je i kod roditelja, i to je ono što ih „tera“ da štite i brinu o detetu.

S obzirom da u većini slučajeva majka najviše vremena provodi sa bebom afektivna vezanost polazi od njenog odnosa sa mališanom. U zavisnosti od povratne reakcije majke i njenog senzibiliteta da odgovori na potrebe deteta ono formira sliku o sebi, ali i o majci, a kasnije i drugim osobama. Upravo na osnovu ovog odnosa razvijaju se tipovi afektivne vezanosti koji nas prate kroz život.

 Sigurna afektivna vezanost

Sigurna vezanost označava toplu vezu između roditelja i deteta sa puno ljubavi. Dete se oseća voljeno i brižno i razvija sposobnost da formira zdrave odnose sa onima oko sebe. Takođe, veoma je društveno aktivno i pokazuje poverenje u interakciji sa drugima, kao i separacionu anksioznost, koja je normalna posledica odrastanja. Ovaj zdrav način vezivanja najverovatnije će se preneti i u odraslo doba.

Osobe sa sigurnom afektivnom vezanošću nemaju problema da izgrade dugoročne odnose bez straha od napuštanja. Otvoreno izražavaju emocije, a odnosi se zasnivaju na iskrenosti, toleranciji i emocionalnoj bliskosti. Mogu da zavise od svojih partnera i zauzvrat mogu se njihovi partneri osloniti na njih, ali se ne plaše i da budu sami.

Anksiozno-ambivalentna afektivna vezanost

Anksiozno-ambivalentna deca nemaju poverenja u staratelje, a ta nesigurnost često znači da svoje okruženje istražuje sa strepnjom, a ne uzbuđenjem. Stalno traže odobrenje od svojih staratelja i neprestano posmatraju okolinu iz straha da će biti napušteni. Upravo takav odnos razvijaju i u emotivnim vezama.

Ljudi koji su razvili privrženost pod ovim stilom obično su emocionalno zavisni u odraslom dobu, jer imaju negativnu sliku o sebi, a pozitivan pogled na druge. Vrlo često se osećaju nevoljeno od strane svojih partnera, dok im je samima teško da izraze ljubav i povezanost. Pokazuju strah od samoće, te pomisao da žive bez partnera (ili biti sam uopšte) izaziva visok nivo anksioznosti. Zbog toga su pažnja, briga i reagovanje partnera „lek“ za anksioznost. S druge strane, odsustvo podrške i intimnosti može dovesti do toga da postanu privrženiji i zahtevniji, preokupirani vezom i očajnički da traže ljubav.

Izbegavajuća afektivna vezanost

Deca koja su odrasla u stilu izbegavajuće afektivne vezanosti naučila su da prihvate da će njihove emocionalne potrebe verovatno ostati nezadovoljene, te se osećaju nevoljeno i beznačajno.

U odraslom dobu imaju visoko samopoštovanje i pozitivan pogled na sebe, ali negativan stav prema drugima. Ne žele da zavise od drugih, niti da drugi zavise od njih. U izvesnoj meri ispoljavaju strah od bliskosti tako da veruju da ne moraju da budu u vezi da bi se osećali potpunim. Takođe, imaju tendenciju da sakriju ili potisnu svoja osećanja kada se suoče sa situacijom koja je potencijalno bogata emocijama.

Dezorganizovana afektivna vezanost

Dezorganizovana vezanost je kombinacija izbegavajuće i anksiozne vezanosti. Deca iz ove grupe ponašaju se promenljivo u sličnim situacijama. Dok u odraslom dobu imaju tendenciju da pokazuju nestabilno i dvosmisleno ponašanje u svojim društvenim vezama.

Za odrasle sa ovim stilom privrženosti, partner i sama veza često su izvor i želje i straha. Oni žele intimnost i bliskost, ali u isto vreme imaju problema u poverenju i zavisnosti od drugih. Ne regulišu dobro svoje emocije i izbegavaju jaku emocionalnu vezanost, zbog straha da će biti povređeni. S obzirom da teško kontrolišu svoje emocije nije redak slučaj da lako eksplodiraju i ispolje bes.

Ukoliko ste primetili da imate poteškoća u uspostavljanju i održavanju veze sa drugima potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.

Šta je depresivni ponedeljak?

Depresivni ponedeljak je termin koji se odnosi na negativna osećanja koja neki ljudi imaju početkom
radne nedelje.

Povratak u svakodnevnu rutinu poslovnih ili školskih obaveza nakon vikenda kod mnogih ljudi izaziva osećaj nezadovoljstva, pa čak i pojačanog stresa. Istraživanja pokazuju da se Monday blues, kako je poznat ovaj problem širom sveta, javlja kod čak polovine zaposlenih. Najviše pogađa ljude od 45 do 54 godina starosti, kod kojih su ne samo simptomi najizraženiji, već i najviše se žale na njih.

Depresivni ponedeljak se razlikuje od depresije, jer ima određeno vreme kada ga ljudi osećaju – ponedeljkom. Kako radni dani odmiču negativni osećaj se smanjuje, a raspoloženje se poboljšava prema vikendu. Nasuprot tome, depresija se odnosi na osećaj trajno lošeg raspoloženja i smanjenog interesovanja za ugodne aktivnosti koje se mogu pojaviti u bilo koje doba dana.

Iako nema definiciju u Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje depresivni ponedeljak može da ukaže na dublji problem u nečijem životu. Takođe, može da dovede do ozbiljnih posledica.

Zašto se javlja depresivni ponedeljak?

Nezadovoljstvo poslom je vodeći uzročnik. Ljudi koji su prinuđeni da se bave onim što ne vole ili su uslovi rada neadekvatni obično „žive za vikend“, a povratak radnim obavezama izaziva niz loših osećanja, uključujući i anksioznost na poslu.

Čest pokretač je i burn out sindrom. Preuzimanje previše obaveza na sebe dovodi do preopterećenja i suočavanja sa stresorima koji su van vaše kontrole, što dovedi do tzv. sagorevanja na poslu. Kao posledica toga može se javiti depresivni ponedeljak.

Kognitivne distorzije su još jedan od mogućih izazivača. U pitanju je štetan misaoni obrazac koji utiče na nečiji pogled na svet. Najčešće su to katastrofalne misli, preterano generalizovanje i razmišljanje u krajnostima koje su vezane za nedelju koja je pred vama.

Monday blues mogu da izazovu i naše navike. Naime, svako želi da što više odmori tokom vikenda, ali preterano spavanje može da naruši unutrašnji ritam vašeg tela. Dodatni problem stvara prekomerna upotreba alkohola u večerenjim satima za vreme slobodnih dana.

Kako prepoznati depresivni ponedeljak?

Simptomi depresivnog ponedeljka se preklapaju sa simptomima depresije, anksioznih poremećaja i poremećaja prilagođavanja. Što znači da su loše raspoloženje i pojačini osečaj tuge karakteristični za ovaj problem. Prate ih umor, uznemirenost, uporna briga zbog predstojećih radnih obaveza, pa i osećaj straha ili nelagode. Mogu se javiti i promene u apetitu, problemi sa spavanjem, pad koncentracije, te su oni koji pate od depresivnog ponedeljka ovim danom produktivni na poslu samo tri i po sata.

Primetni su i fizički simptomi, poput napetosti mišića, glavobolje, teškoće sa disanjem, ubrznog rada srca i povećanog krvnog pritiska.

Kako pobediti depresivni ponedeljak?

Upravljanje stresom može pomoći da se smanji njegov negativni uticaj ponedeljkom. Postoji niz tehnika za to. Meditacija je jedna od visoko efikasnih, jer objedinjuje vežbe disanja i opuštanja. Zdrave životne navike, tj. pravilna ishrana, redovna fizička aktivnost i dovoljno sna, čine osnovu u eliminisanju depresivnog raspoložanja.

Da biste ponedeljak učinili zanimljivijim stručnjaci savetuju da prvi dan u nedelji rezervišete za neku omiljenu aktivnost – druženje sa prijateljima, odlazak u bioskop, šetnja nakon posla…

Ukoliko ne možete sami da se izborite sa lošim osećanjima ponedeljkom potražite pomoć psihološkog savetovališta Sana.

Kriza srednjih godina kod žena

Kriza srednjih godina kod žena je čest problem sa kojim se suočavaju pripadnice lepšeg pola.

Iako mnogi smatraju da je produkt modernog doba, zapravo postoji više od 6 decenija. Termin je u nauku uveo kanadski psihijatar Elliott Jaques 1965. godine. Prvobitno je korišćen da opiše period života u kojem odrasli imaju tendenciju da „računaju sa svojom smrtnošću“. Naime, shvatanje da je veći deo života prošao ljudi različito doživljaju. Starenje može biti posebno izraženo ako ste već imali ozbiljne zdravstvene tegobe, suočili se sa velikim promena u životu ili gubitkom voljene osobe. To je, takođe, vreme kada su odrasli u većem riziku da razviju poremećaje raspoloženja poput depresije.

Imajući ovo u vidu ne čudi što se srednje godine opisuju kao osetljivo doba, kada ljudi požele da postignu i stvore više smisla u svom životu nego inače.

Međutim, kriza srednjih godina kod žena je mnogo više od kupovine skupog automobila ili započinjanja neočekivanog hobija, kao što se vezuje za muškarce. U pitanju je kompleksni fenomen sa dubokim uzrocima.

Šta dovodi do krize srednjih godina kod žena?

Kriza srednjih godina kod žena može biti izazvana različitim biološkim, društvenim i emocionalnim faktorima.

Tokom perimenopauze i menopauze dolazi do promena nivoa hormona što doprinosi razvoju problema. Razlog za to leži u činjenici da opadanje nivoa estrogena i progesterona smanjuje nivo energije i utiče na raspoloženje.

Emocionalni faktori se obično odnose na preživljenu traumu. Gubitak bliske osobe, najčešće roditelja, je čest pokretač krize kod žena. Promene u porodičnim odnosima su još jedan uzročnik. S obzirom da deca započinju samostalne živote i zasnivaju svoje porodice, mnoge žene doživljaju sindrom praznog gnezda. Možda ćete iskusiti usamljenost ili osećaj praznine dok preispitujete svoju ulogu roditelja i ponovo se fokusirate na sebe.

Nije redak slučaj da upravo u ovim godinama se odlučite na važan korak u životu, kao što je promena posla ili razvod. Ovi događaji dovode do konfliktnih emocija, stresa, pa i zbunjenosti i manjka samopouzdanja.

Nažalost, moderno društvo je veoma surovo po pitanju starenja. U medijima, na internetu, pa i svakodnevnom razgovoru veliča se mladolik izgled i skladna figura, tako da se žene ulaskom u srednje godine osećaju neprimetno, zapostavljeno. Istovremeno, javlja se pritisak da na različite načina sačuvaju ideal ženske lepote.

Kako se prepoznaje kriza srednjih godina kod žena?

Razmišljanja o propuštenim prilikama u životu, koja vode ka depresivnom ponašanju, karakteristični je znak krize srednjih godina. Prati ih nostalgija, te umesto da se fokusirate na pozitivne stvari u sadašnjosti, počinjete da idealizujete svoj prošli životni stil. Žene se često sećaju kako su nekada imale savršenu figuru, bile popularne u društvu ili imale brojne obožavatelje.

U srednjim godinama može se javiti i ambivalentnosti koja se manifestuje kao dosada, apatija ili nedostatak motivacije. Česta je i iscrpljenost dnevnom rutinom, bilo da to uključuje radni raspored ili druge obaveze. Zbog toga žene počinju da maštaju o tome kakav bi im život bio da su izabrale drugačiju karijeru ili se, pak, udale za drugog partnera. Posledica toga mogu biti ishitrine odluke, impulsivno ponašanje, razdražljivost, pa i napadi besa.

Mogu se javiti i poremećaji spavanja, ali i neobjašnjivi bol. Glavobolje i gastrointestinalne tegobe za koje se čini da nemaju nikakav fizički uzrok, a najčešće ne reaguju na uobičajenu medicinsku pomoć, često su povezane sa ovom vrstom emocionalne krize.

Kriza srednjih godina kod žena je problem koji ne treba olako shvatiti, zato na vreme posetite psihološko savetovalište Sanu.

Zavisnost od mobilnog telefona

Zavisnost od mobilnog telefona predstavlja opsesivnu upotrebu ovih pametnih uređaja.

Istraživanja pokazuju da pametan telefon koristi oko 86 odsto celokupne populacije (6,8 milijardi ljudi). To je drastičan porast u odnosu na 2016. godinu kada je pametan telefon koristilo nešto manje od 50 odsto populacije.

Potreba za mobilnim telefonima je sasvim opravdana. Oni su nam olakšali komunikaciju, poslovanje, pa i pretragu potrebnih informacija van kancelarije i doma. Takođe, doneli su nam raznovrsni vid zabave – počev od igranja igrica, pa do chat-ovanja sa prijateljima i snimanja klipova za društvene mreže.

Ma koliko bili korisni, pametni telefoni sve više preokupiraju našu svakodnevnicu. Upravo zato postoji opasnost da njihova upotreba preraste u oblik zavisnosti. Ovu činjenicu najbolje potvrđuje podatak da mnogi ljudi imaju strah da će ostati bez mobilnog telefona, te se zavisnost od mobilnog telefona često naziva „nomophobia“. Ovo je reč koja je skraćenica od izraza „no-mobile-phone phobia“.

S obzirom da je zavisnost od mobilnog telefona, baš kao zavisnost od interneta, problem modernog doba psihološko savetovalište Sana vam otkriva kako da prepoznate simptome.

Faktori rizika za razvoj zavisnosti od mobilnog telefona

U većoj opasnosti od razvoja ove bolesti zavisnosti su ljudi koji već imaju neki psihički poremećaj, kao što su anksioznost i depresija. Zatim, ljudi koji su usamljeni, kao i oni koji se suočavaju sa životnim problemima. Oni mobilni telefon koriste kao beg od emocija i trenutne stvarnosti.

U rizičnu grupu spadaju i osobe koji se bave zanimanjima koja zahtevaju stalan pristup internetu. Posebno su deca podložna preteranoj upotrebi mobilnih telefona, jer se njihov mozak još uvek formira, te mogu doći pod uticaj vršnjaka. Mada ne treba zanemariti ni odrastanje u toksičnoj porodici kao faktor za razvoj problema.

Zavisnost od mobilnog telefona se može razviti iz drugih oblika zavisnosti, posebno kockanja ili kupoholije, jer telefoni obezbeđuju stalni pristup sajtovima i aplikacijama koji će zadovoljiti želju za kockanjem ili kupovinom.

Koji su simptomi zavisnosti od mobilnog telefona?

Prekomerna upotreba mobilnog telefona koja dovodi do zanemarivanja obaveza na poslu, školi ili u kući jasni je znak postojanja zavisnosti. Prate ga preokupacija telefonom, kao i trošenje novca na kupovinu novih modela i aplikacija.

Zavisnost od mobilnog telefona dovodi i do psihičkih simptoma. Karakteristični su strah od gubitka ovog uređaja, anksioznost ako nema signala, opsesivno proveravanje telefona čak i kada nema zvukova obaveštenja i neprekidna upotreba bez obzira da li ste u društvu, jedete ili ste u krevetu pred spavanje.

Osobe sa ovim problemom imaju poseban odnos prema svom telefonu. Primeri takvog ponašanja jesu provera telefona tokom cele noći, kada se probudite i ujutru čim otvorite oči.

Negativni efekti zavisnosti od mobilnog telefona

Zavisnost od mobilnog telefona mnogi ne vide kao ozbiljan problem. Upravo zato nisu svesni da može da ugrozi fizičko i mentalno zdravlje.

Poremećaji spavanja, nedostatak koncentracije, anksioznost, stres, manjak samopuzdanja, loši lični kontakti, socijalna distanca, gubitak sive moždane mase – samo su neke od posledica. Kod dece postoji opasnost i od razvoja tumora u uhu. Ovo se može desiti jer su njihove kosti i tkiva veoma tanki, te apsorbuju preko 60 odsto zračenja koje emituju mobilni telefoni. Takođe, povećan je rizik i od digitalnog nasilja.

Ukoliko ste prepoznali neke od navedenih simptoma zavisnosti od mobilnog telefona kod sebe ili svog bližnjeg potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.

Osećaj krivice – Kako se izboriti sa nezdravim osećajem krivice?

Osećaj krivice se definiše kao osećaj samosvesnosti i osećaj uznemirenosti zbog svoje potencijalne odgovornosti za negativan ishod. Kao i sve samosvesne emocije, on potiče iz procesa samovrednovanja i introspekcije i može uključivati vašu percepciju o tome kako vas drugi vrednuju.

Iako krivica nije prijatan osećaj, može biti od velike pomoći. Bez osećaja krivice ne bismo mogli da shvatimo šta smo pogrešili. Krivica nas sprečava da se pretvorimo u narcise koji brinu samo o sebi i omogućava nam da iskoristimo svoju empatiju, razumevajući šta treba ili ne treba da radimo drugima.

Unutrašnji kritičar nam omogućava da sagledamo svoje postupke sa različitih gledišta kako bismo svoje ponašanje prilagodili različitim društveno prihvatljivim normama. Što znači da osećaj krivice pomaže ljudima da uspostave zdrave društvene veze.

Vrste krivice

Ljudi različito doživljavaju emocije, bilo da su to sreća, tuga, bes ili krivica. Takođe, priroda i intenzitet različitih emocija direktno zavise od faktora koji su ih izazvali. Zbog toga se osećaj krivice može ispoljiti kroz različite načine.

Prirodni osećaj krivice je normalna reakcija koja se javlja kada svojim ponašanjem povređujemo nekog ili je posledica pogrešnih izbora. Ova vrsta krivice može vam pomoći da razumete kako treba da promenite svoje ponašanje i kako možete da poboljšate svoje odnose sa drugima.

Krivica nije uvek uzrokovana objektivnim razlozima i stvarnim postupcima. Ponekad ljudi doživljavaju ovaj osećaj zbog stvari koje ne mogu da kontrolišu. Na primer, neko može da se oseća krivim što nije sprečio neke događaje koje je bilo nemoguće sprečiti. U tom slučaju javlja se maladaptivna krivica. S obzirom da nije zdrava, može da izazove psihičke probleme.

Egzistencijalna krivica je složena vrsta krivice koja je ukorenjena u faktorima koje određena osoba ne može da kontroliše. Na primer, ponekad se ljudi osećaju krivim zbog posmatranja nepravde. Još jedna uobičajena vrsta egzistencijalne krivice je krivica preživelih – u ovom slučaju, osoba se može osećati krivom kada je bezbedna dok drugi pate od katastrofa ili ratova.

Zašto nastaje nezdravi osećaj krivice?

Postoje različiti faktori koji utiču na razvoj nezdrave krivice. Jedan od ključnih jeste trauma iz detinjstva. Život u toksičnoj porodici, gde vladaju pogrešni stilovi roditeljstva učiniće da se dete oseća krivim bez razloga. Problem je naročito izražen kada roditelji krive decu za sopstvene neuspehe i odluke, te mališani razvijaju nezdrave obrasce razmišljanja.

Drugi uobičajeni razlog zašto se ljudi osećaju krivim bez razloga je anksioznost. Ovaj poremećaj može iskriviti vašu procenu sopstvenih misli i postupaka, čineći da se osećate krivim kada zapravo niste uradili ništa loše.

Osećaj krivice je često ukorenjen u kulturnim normama. Ako se vaši postupci, misli ili želje razlikuju od onoga što se smatra prikladnim u društvu, možda ćete se osećati krivim kada podržavate svoje norme i ne delite zajednička uverenja.

Kako se izboriti sa krivicom?

Ako je osećaj krivice uporan i utiče na vaš svakodnevni život i odnose sa drugima, morate naučiti da se nosite sa njim. Krivica je teška emocija, ali uz stručnu pomoć možete je prevazići.

Bez obzira da li je ovo osećanje uzrokovano anksioznošću ili traumom iz prošlosti, psiholog će vam pomoći da bolje razumete uzroke problema i predloži efikasne strategije suočavanja. Veliku ulogu ima kognitivna bihejvioralna terapija koja uči kako da identifikujete pokretače negativnih osećanja, kao što je krivica. Ujedno, može vam pomoći da sagledate realnost iz druge perspektive kako biste se oslobili negativnih misli i sebi oprostili. Odnosno, pomoći će vam da prebacite fokus sa emocija na odgovornost i napredak.

Ukoliko se borite sa nezdravim osećajem krivice potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.