stres Tag

Stres na poslu – Kako se izboriti?

Stres na poslu, prema definiciji, u užem smislu predstavlja „rezultat neadekvatnih zahteva radne okoline i mogućnosti zaposlenih“. Dok u širem smislu nije samo rezultat pritiska radne okoline, već je odraz opšte neravnoteže između karakteristika poslovne situacije i ličnih osobina zaposlenih.

Posao ima važnu ulogu u životu odraslih. On nam, pre svega, obezbeđuje materijalnu egzistenciju, te je značajan izvor sredstava za život. Takođe, daje nam ličnu satisfakciju, odnosno osećaj vrednosti, zadovoljstva i samopoštovanja. Prema mišljenju mnogih ljudi rad nas definiše, te ne čudi što često težimo usavršavanju kako bismo mogli dalje da napredujemo i gradimo karijeru o kojoj sanjamo.

Nažalost, moderno doba donelo je mnoge promene u načinu poslovanja koje se odražavaju na fizičko i mentalno zdravlje zaposlenih. Jedna od njih jeste stres.

 Šta izaziva stres na poslu?

Brojni faktori se navode kao pokretači stresa, a u osnovi se mogu podeliti na socijalne, lične i fizičko okruženja.

Konflikti u radnom okruženju jedan su od vodećih uzročnika. Konstantne svađe, netrpeljivost, nadmetanje među kolegama ili borba sa toksičnim šefom mogu da dovedu do nezadovoljstva i frustracije koji se negativno odražavaju ne samo na poslovanje, već i na vaš celokupni život.

Priroda samog posla, takođe, ima snažan uticaj. Naime, kompleksnost radnih zadataka, kratki rokovi za njihovo izvršenje, kao i veliki broj obaveza koji prevazilaze kapacitete jednog radnika, stvaraju potrebu za čestim prekovremenim radom, što rezultira hroničnim umorom i pojačanim nivoom stresa. Posledica toga jeste preopterećenje poslom koje može da izazove burn out sindrom.

Nažalost, zaposleni u našoj zemlji se često susreću sa niskim primanjima i neizvesnošću radnog mesta. Mali budžet, ali i privremeni poslovi i radno angažovanje na određeno, dovode u pitanje egzistenciju. Samim tim i konstantnu izloženost stresu.

Verovali ili ne, stres na poslu mogu da pokrenu i fizički uslovi okruženja. Istraživanja su pokazala da čistoća na radnom mestu, terenski rad, pa i opasnost po zdravlje, utiču na to kako ljudi doživljaju svoje radne zadatke.

Ipak, ključni faktor jeste karakter ličnosti. Neki ljudi su otporniji na stresne situacije, te se i lakše mogu izboriti sa njima.

Kako stres utiče na telo?

Stres uopšte, uključujući i stres na poslu, nema uvek negativni uticaj. Zapravo, kratkoročni stres može imati podsticajni karakter. Međutim, dugoročna izloženost stresnim situacijama dovodi do brojnih zdravstvaenih tegoba.

Prvi na udaru je stomak, te dolazi do problema sa varenjem i probavom, koji vremenom prelaze u oboljenja digestivnog trakta.

Glavobolje su česti pratioci stresa. Dok se kod pojedinih osoba javljaju i promene na koži, u vidu akni i osipa, kao i problemi sa kosom, posebno je izraženo prekomerno opadanje.

Nije redak slučaj da konstantni stres na poslu dovede i do poremećaja srčanog ritma i visokog krvnog pritiska, što predstavlja okidač za ozbiljna kardiovaskularna oboljenja.

Stres utiče i na mentalno zdravlje. Promene raspoloženja, poremećaji spavanja, pad koncentracije, problemi sa pamćenjem, anksioznost – samo su neke od posledica. Kod nekih ljudi javljaju se i promene u ponašanju, kao što je pojačano konzumiranje cigareta, alkohola, pa i upotreba nedozvoljenih supstanci.

Uticaj stresa na zdravlje nije zanemarljiv i ne treba ga potcenjivati. Zato je neophodno da naučite da upravljate njime, a u tome vam može pomoći psihološko savetovalište Sana.

Sindrom “kuvane žabe”

Sindrom kuvane žabe je izraz koji se koristi za situaciju kada neka osoba živi u uslovima koji su neprihvatljivi i teški za nju, ali ona to ne primećuje, jer se situacija razvijala postepeno, te se ona adaptirala na nju.

Ovaj izraz prvi je upotrebi pisac i filozof Olivier Clark kako bi pokazao da će se ljudsko biće stavljeno u određene uslove, čak i ako mu je neprijatno, polako naviknuti na njih i ostati unutra, umesto da napusti situaciju.

Kako je nastao sindrom kuvane žabe?

Sindrom kuvane žabe je zapravo metafora priče o žabi. Ovaj hladnokrvni vodozemac ima sposobnost da postepeno prilagođava temperaturu tela okolini.

Ako se žaba stavi u lonac sa ključalom vodom, odmah će iskočiti. Međutim, ako je stavimo u vodu na sobnoj temperaturi i počnemo postepeno da je zagrevamo, žaba će prilagođavati temperaturu svog tela novoj sredini umesto da iskoči. Kada bude shvatila da je voda opasna za nju, biće kasno za bekstvo.

Kako se ova metafora prevodi u naš svakodnevni život? Suština sindroma ključale žabe je da kada se naši životni uslovi postepeno pogoršavaju, mi se prilagođavamo tim uslovima umesto da ih se rešimo, sve dok više nismo dovoljno jaki da pobegnemo.

Sindrom kuvane žabe može se javiti u svim aspektima privatnog i poslovnog života. Mada je najizraženiji u ljubavnim vezama. Kako da ga prepoznate u partnerskim odnosima otkriva vam u ovom blogu psihološko savetovalište Sana.

Racionalizujete i’prilagođavate svoja očekivanja i granice zbog drugog

Na početku veze, možda ste reagovali na određeno ponašanje svog partnera koje ste smatrali neprimernim. Vremenom ste se toliko navikli na takve situacije da ste prestali da ih primećujete.

Pojedini, čak, partnerovu ljubomoru i psihološke igre tumače kao znak ljubavi, te kako veza napreduje ne shvataju da zaslužuju bolje. Drugi, pak, koriste loše odnose u drugim vezama za poređenje. Tako na primer rečenice poput „Barem me ne tuče“ ili „Moj bivši je bio gori“ koriste kao izgovor da ostanu u vezi, jer kao i u priči o žabi ljudima je često lakše da ostanu i prilagode se nego da izađu iz veze kada se pojave nerešivi ljubavni problemi.

Reagujete kada prijatelji nastoje da vas upozore da ste u toksičnoj vezi

Gotovo je uvek lakše jasno sagledati situacije koje se odnose na druge ljude, nego one u koje smo sami uključeni. Razlog za to leži u činjenici da naša vezanost prema nekom stvara emocionalne „filtere“ kroz koje posmatramo njegove obrasce ponašanja, reakcije, pa i čitave situacije.

U slučaju destruktivnih odnosa, to može dovesti do samoobmane i poricanja kada prijatelji nastoje da vam skrenu pažnju na to. Nemojte zaboraviti da ako biste situaciju u kojoj se nalazite smatrali lošom za nekog drugog, verovatno nije dovoljno dobra ni za vas.

Toliko ste zauzeti prilagođavanjem da zaboravljate svoje potrebe

U osnovi sindroma kuvane žabe jeste prilagođavanje. Osobe koje su u ovom problemu svoju energiju ne troše da budi svesni i odgovorni, te samostalno da donose odluke, već se trude samo da udovolje partneru, pritom se nadajući da će stvari biti bolje. Posledica toga jeste nesposobnost, ali i strah, od promena koje će uticati ne samo na ljubavni odnos, već i na kompletan život.

Sindrom kuvane žabe ne treba olako shvatiti. On može da dovede do povećanog stresa, smanjenog samopouzdanja i anksioznosti. Zato na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.

Maladaptivno ponašanje

Maladaptivno ponašanje predstavlja ponašanje koje sprečava osobu da se prilagodi i bavi svojim problemima na efikasan, konstruktivan način. Odnosno, to je sve ono što čovek čini ili ne, a što ga sprečava da učestvuje u različitim aspektima života. Zbog toga se često naziva i neprilagođeno ponašanje, problematično ponašanje, a u novije vreme i „izazovno ponašanje“ (engl. „challenging behavior”).

Iako mnogi ljudi nesvesno razvijaju ovakvo ponašanje kako bi izbegli stres, zapravo ono može doprineti povećanju uznemirenosti, nelagodnosti i anksioznosti, jer ometa normalno funkcionisanje.

 Zašto se javlja maladaptivno ponašanje?

Uzroci maladaptivnog ponašanja mogu biti različiti, uključujući ličnu istoriju, naučeno ponašanje, problematične obrasce razmišljanja i probleme emocionalne disregulacije.

Anksioznost je videći pokretač. Naime, osobe koje imaju tendenciju da postanu anksiozne u određenim situacijama tražiće način da zaustave ili umanje svoje simptome. Štaviše, mogu se ponašati na načine za koje znaju da su neprilagođeni, ali ih njihova anksioznost „tera“ da potraže najbrže ili najlakše rešenje, a ne najefikasnije.

Maladaptivno ponašanje često može biti posledica odrastanja u porodici sa anksioznim roditeljima, te neefikasni načine suočavanja u kasnijim godinama naučeni od odraslih.

Preživljene traume, takođe, su pokretači. Osoba pokušava da izbegne ili zaboravi traumatični događaj razvijajući obrasce ponašanja koji deluju kao ublaživači stresa, ali u stvari to nisu. Neretko, stresne situacije, kao što su razvod, selidba, gubitak posla i smrt voljene osobe, mogu doprineti neprilagođenom ponašanju pri suočavanju sa njima.

U faktore se ubrajaju i određeni poremećaji – poremećaji autističnog spektra, granični poremećaj ličnosti, panični poremećaj, kompleksni posttraumatski stresni poremećaj.

 Tipovi neprilagođenog ponašanja

Maladaptivno ponašanje može se javiti na više načina, u zavisnosti od pojedinca i razloga koji su ga izazvali. Ipak, svako se može svrstati u jednu od 4 grupe.

1. Izbegavajuće ponašanje karakteriše izbegavanje izazovne situacije, umesto suočavanje sa njom. Osobe sa ovakvim ponašanjem često otkazuju dogovore u poslednjem trenutku i preskaču društvene događaje, jer se boje da će se obrukati. Pojedini čak odbijaju ponuđeno unapređenje misleći da ga nisu zaslužili, te stručnjaci izbegavajuće ponašanje dovode u vezi sa samosabotažom.

Da bi se pivremeno osećali bolje mnogi od njih konzumiraju alkohol, drogu i druge nedozvoljene supstance, tako da postoji opasnost od razvoja još jednog problema – bolesti zavisnosti.

2. Pasivno-agresivno ponašanje je još jedan tip neprilagođenog ponašanja. Koriste ga ljudi kada su ljuti ili uznemireni sa ciljem da zazovu probleme onome koji ih je uznemirio. Oni dozvoljavaju osobi da ih povredi, ali ne priznaju naglas, pa čak ni sebi, da su ljuti na tu osobu, već svoj bes ispoljavaju neprimernim rečima i postupcima.
3. Stalno prisustvo besa i nemogućnost njegove kontrole karakteristični su za maladaptivno ponašanje. Svi se s vremena na vreme naljutimo, dok osobe sa ovim problemom koriste bes kao neprilagođeni mehanizam za suočavanje. Čak i kada ga ispolje ne osećaju se da kontrolišu situaciju ili imaju osećaj olakšanja.
4. Neprilagođeno ponašanje može biti povezano i sa nezdravim seksualnim sklonostima. Posebno je izraženo kod osoba koje se, kako stare, bore sa promenom seksualnih želja i seksualnosti. Primeri nekih jasno problematičnih seksualnih ponašanja jesu zavisnost od pornografije i neverstvo.

Maladaptivno ponašanje utiče na svaki aspekt života, zato na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.

Hronični stres – Zašto nastaje i kako utiče na naše telo?

Hronični stres je česta pojava u modernom dobu.

Brz način života, mnoštvo obaveza, manjak slobodnog vremena, pritisak na poslu, finansijka neizvesnost – samo su neke od stresnih situacija sa kojima se gotovo svako od nas suočava. Na njih naše telo reaguje biološkim odgovorom oslobađajući hormone kortizol i adrenalin koji povećavaju mentalnu jasnoću, zategnutost mišića i ubrzavaju rad srca. Na taj način prirodna reakcija na stres (fight or flight) nam pomaže da se pripremimo i preduzmemo akciju kako bismo rešili situaciju u kojoj smo se našli.

Ovaj kratkoročni stres, koji nam povećava budnost, poznat je kao akutni i ne smatra se opasnim. Međutim, kada se osoba nalazi u stalnom stanju povećane budnosti, bez obzira što potencijalna opasnost ne dolazi, reč je o hroničnom stresu.

S obzirom da hronični stres traje nedeljama, pa i mesecima, te može ozbiljno da naruši zdravlje, psihološko savetovalište Sana vam otkriva kako da prepoznate simptome.

 Zašto nastaje hronični stres?

Hronični stres se javlja kada telo doživljava stresore sa takvom učestalošću ili intenzitetom da autonomni nervni sistem nema adekvatnu šansu da aktivira relaksacioni odgovor na redovnoj osnovi. To znači da telo ostaje u stalnom stanju fiziološke budnosti zbog kog je svakog trenutka spremno na akciju.

Životno iskustvo u velikoj meri utiče na to kako ćemo reagovati na stres i da li će on poprimiti dugoročni karakter. Naime, ljudi koji su preživeli neku traumu, bili zlostavljani ili odrastali u toksičnoj porodici podložniji su produženom stresu. Istraživanja pokazuju da i genetika ima važnu ulogu. Odnosno, naši geni kontrolišu odgovor na stres.

Zavisno od izvora, postoje 4 tipa hroničnog stresa. Emocionalni stres proizilazi iz teških emocija kao što su bes, tuga ili frustracija. Stres sredine izazvan je okruženjem u kome živite i radite. Stres u vezi je vezan ne samo za odnose prema partnerima, već i prijateljima, porodici i saradnicima. Stres na poslu uzrokuju pritisci oko ispunjenja poslovnih obaveza.

 Kako prepoznati hronični stres?

Hronični stres dovodi do niza fizičkih i psihičkih simptoma, koji utiču na normalno funkcionisanje.

Stalni nedostatak energije, ekstremni umor, čak i odmah pri buđenju, problemi sa spavanjem – karakteristični su znaci ovog problema. Prate ih poteškoće u koncentraciji ili nemogućnost da se posao uradi brže, neorganizovane misli. Hronični stres izaziva i osećaj gubitka kontrole, osećaj bespomoćnosti, nisko samopoštovanje, pa i gubitak seksualne želje. Kod nekih je primetna i razdražljivost, te su česti konflikti sa bliskim osobama.

Javljaju se i fizički simptomi, kao što su glavobolje, problemi sa varenjem, promene u apetitu, bolovi u mišićima.

Kako stres utiče na telo?

Dugoročna izloženost stresu utiče na celo telo, ostavljajući traga na zdravlje.

S obzirom da je digestivni trakt prvi na udaru problemi sa varanjem vremenom prerastaju u gastritis, čir na želucu, gastroezofagealnu refluksnu bolest, intoleranciju na pojedine namirnice, pa i u teža oboljenja.

Osobe koje pate od hroničnog stresa u većem su riziku od razvoja srčanih tegoba, hipertenzije, dijabetesa i problema u radu štitne žlezde. Stres se odražava i na kožu, te su prisutne akne i ekcemi. Dok su anksioznost i depresija negativne posledice hroničnog stresa po mentalno zdravlje.

Upravljanje stresom je ključno za očuvanje zdravlja i srećan život, a u tome vam može pomoći psihološko savetovalište Sana.

Opozicioni prkosni poremećaj

Opozicioni prkosni poremećaj predstavlja poremećaj ponašanja i kontrole impulsa koji je definisan kao „obrazac ljutog/razdražljivog raspoloženja, argumentovanog/prkosnog ponašanja ili osvetoljubivosti“. Ovo ponašanje je obično usmereno na vršnjake, roditelje, nastavnike i druge autoritete. Pri čemu za razliku od drugih poremećaja ponašanja ne pokazuju obrasce agresije prema ljudima ili životinjama, uništavanje imovine, krađu ili obmanu.

Prkos, inat i neposlušnost su normalne pojave odrastanja. Deca kroz njih iskazuju svoju volju, želje, pa i uče da upravljaju frustracijama i kontrolišu svoja ponašanja. Nije redak slučaj da ispoljavaju prkos i neposlušnost kada su uplašena, umorna, gladna ili im nije dobro.

Međutim, ukoliko ovakvo ponašanje traje duže od 6 meseci tada je reč o problemu koji ozbiljno narušava normalno funkcionisanje.

 Faktori rizika

Opozicioni prkosni poremećaj je kompleksni poremaćaj, koji je izazvan kombinacijom bioloških, genetskih i faktora životne sredine.

Genetika igra važnu ulogu. Istraživanja pokazuju da je 50 odsto veća verovatnoća da se će se kod deteta razviti ovaj poremećaj ukoliko u porodici postoje članovi sa poremećajima mentalnog zdravlja, uključujući poremećaje raspoloženja, poremećaje anksioznosti i poremećaje ličnosti.

Pojedine studije ističu značaj bioloških faktora. Odnosno, promene u određenim oblastima mozga mogu dovesti do problema. To znači da ukoliko neurotransmiteri, koji pomažu nervnim ćelijama u mozgu da komuniciraju jedne sa drugom, nisu u ravnoteži ili ne rade kako treba poruke možda neće pravilno proći kroz mozak što za posledicu može izazvati određeni poremećaj ponašanja.

Ne treba zanemariti ni uticaj životne sredine. Odrastanje u disfunkcionalnoj porodici, izloženost fizičkom i psihičkom zlostavljanju u detinjstvu, zanemarivanje od strane roditelja – česti su pokretači za opozicioni prkosni poremećaj. Kao faktori rizika navode se i vršnjačko odbacivanje, devijantne grupe vršnjaka, digitalno nasilje, kao i preživljene traume, poput razvoda roditelja, čestih selidbi i čestih promena školi.

 Kako prepoznati opozicioni prkosni poremećaj?

Simptomi opozicionog prkosnog poremećaja počinju obično u predškolskom uzrastu, ali se tada ređe prepoznaju. Mogu se javiti i kasnije, ali skoro uvek se razvijaju pre adolescentskih godina.

Česti ispadi besa i preterane svađe sa odraslima su karakteristični znaci. Deca sa ovim problemom imaju nizak prag tolerancije, osetljivija su i brže se iznerviraju. Često su ljuta i ogorčena na druge. Takođe, pokazuju aktivni prkos i odbijaju da se povinuju zahtevima i pravilima odraslih, te svojim ponašanjem nastoje da iznerviraju ili uznemire druge, pa i da povrede njihova osećanja.

Grube, zle reči, uvredljivo i osvetničko ponašanje, kao i okrivljavanje drugih za svoje greške, takođe, su karakteristike ovog poremećaja.

Simptomi mogu biti blagi, umereni i teški. Blagi se javljaju samo u jednom okruženju, na primer, samo kod kuće, u školi, na poslu ili sa vršnjacima. Umereni se manifestuju u 2 okruženja, a teški u najmanje 3 različite sredine.

 Kada je neophodna pomoć psihologa?

Ponekad je roditeljima teško da prepoznaju razliku između emocionalnog deteta jake volje i deteta sa opozicionim prkosnim poremećajem. Nije redak slučaj da se poistovećuje sa poremećajima pažnje.

Roditelji ne treba da zanemaruju svaku promenu u ponašanju najmlađih kako bi na vreme potražili pomoć psihologa. Kao terapija primenjuje se kognitivno bihejvioralna terapija. Ovo je strukturirana, ciljno orijentisana individualna vrsta terapije koja pomaže detetu da sagleda kako njegove misli utiču na dela. Ujedno, uči ga kako da negativne misli i ponašanja zameni zdravim obrascima razmišljanja i navikama.

Važan deo čini i porodična terapija koja uključuje sve članove, a ima za cilj poboljšanje komunikacije između njih i razvijanje veština rešavanja problema.

Ukoliko ste prepoznali neki od navedenih simptoma kod svog deteta psihološko savetovalište Sana vam može pomoći.

Šta je afektivna vezanost?

Afektivna vezanost predstavlja duboku i trajnu emocionalnu vezu koja povezuje jednu osobu sa drugom kroz vreme i prostor. Razvio ju je britanski psiholog John Bowlby na osnovu 30-godišnjeg proučavanja porodičnih odnosa.

Bowlby je zaključio da nečiji odnos sa roditeljima tokom detinjstva ima sveobuhvatan uticaj na njihove društvene, intimne odnose, pa čak i odnose na poslu u budućnosti. Prema njegovom mišljenju to je biološki proces, jer se deca rađaju sa „genom vezanosti“. Ovaj gen ih navodi da traže kontakt sa osobom koja najviše brine o njemu, naročito u situacijama koje smatraju ugrožavajućim. Isti „gen privrženosti“ sa kojim se deca rađaju prisutan je i kod roditelja, i to je ono što ih „tera“ da štite i brinu o detetu.

S obzirom da u većini slučajeva majka najviše vremena provodi sa bebom afektivna vezanost polazi od njenog odnosa sa mališanom. U zavisnosti od povratne reakcije majke i njenog senzibiliteta da odgovori na potrebe deteta ono formira sliku o sebi, ali i o majci, a kasnije i drugim osobama. Upravo na osnovu ovog odnosa razvijaju se tipovi afektivne vezanosti koji nas prate kroz život.

 Sigurna afektivna vezanost

Sigurna vezanost označava toplu vezu između roditelja i deteta sa puno ljubavi. Dete se oseća voljeno i brižno i razvija sposobnost da formira zdrave odnose sa onima oko sebe. Takođe, veoma je društveno aktivno i pokazuje poverenje u interakciji sa drugima, kao i separacionu anksioznost, koja je normalna posledica odrastanja. Ovaj zdrav način vezivanja najverovatnije će se preneti i u odraslo doba.

Osobe sa sigurnom afektivnom vezanošću nemaju problema da izgrade dugoročne odnose bez straha od napuštanja. Otvoreno izražavaju emocije, a odnosi se zasnivaju na iskrenosti, toleranciji i emocionalnoj bliskosti. Mogu da zavise od svojih partnera i zauzvrat mogu se njihovi partneri osloniti na njih, ali se ne plaše i da budu sami.

Anksiozno-ambivalentna afektivna vezanost

Anksiozno-ambivalentna deca nemaju poverenja u staratelje, a ta nesigurnost često znači da svoje okruženje istražuje sa strepnjom, a ne uzbuđenjem. Stalno traže odobrenje od svojih staratelja i neprestano posmatraju okolinu iz straha da će biti napušteni. Upravo takav odnos razvijaju i u emotivnim vezama.

Ljudi koji su razvili privrženost pod ovim stilom obično su emocionalno zavisni u odraslom dobu, jer imaju negativnu sliku o sebi, a pozitivan pogled na druge. Vrlo često se osećaju nevoljeno od strane svojih partnera, dok im je samima teško da izraze ljubav i povezanost. Pokazuju strah od samoće, te pomisao da žive bez partnera (ili biti sam uopšte) izaziva visok nivo anksioznosti. Zbog toga su pažnja, briga i reagovanje partnera „lek“ za anksioznost. S druge strane, odsustvo podrške i intimnosti može dovesti do toga da postanu privrženiji i zahtevniji, preokupirani vezom i očajnički da traže ljubav.

Izbegavajuća afektivna vezanost

Deca koja su odrasla u stilu izbegavajuće afektivne vezanosti naučila su da prihvate da će njihove emocionalne potrebe verovatno ostati nezadovoljene, te se osećaju nevoljeno i beznačajno.

U odraslom dobu imaju visoko samopoštovanje i pozitivan pogled na sebe, ali negativan stav prema drugima. Ne žele da zavise od drugih, niti da drugi zavise od njih. U izvesnoj meri ispoljavaju strah od bliskosti tako da veruju da ne moraju da budu u vezi da bi se osećali potpunim. Takođe, imaju tendenciju da sakriju ili potisnu svoja osećanja kada se suoče sa situacijom koja je potencijalno bogata emocijama.

Dezorganizovana afektivna vezanost

Dezorganizovana vezanost je kombinacija izbegavajuće i anksiozne vezanosti. Deca iz ove grupe ponašaju se promenljivo u sličnim situacijama. Dok u odraslom dobu imaju tendenciju da pokazuju nestabilno i dvosmisleno ponašanje u svojim društvenim vezama.

Za odrasle sa ovim stilom privrženosti, partner i sama veza često su izvor i želje i straha. Oni žele intimnost i bliskost, ali u isto vreme imaju problema u poverenju i zavisnosti od drugih. Ne regulišu dobro svoje emocije i izbegavaju jaku emocionalnu vezanost, zbog straha da će biti povređeni. S obzirom da teško kontrolišu svoje emocije nije redak slučaj da lako eksplodiraju i ispolje bes.

Ukoliko ste primetili da imate poteškoća u uspostavljanju i održavanju veze sa drugima potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.

Šta je depresivni ponedeljak?

Depresivni ponedeljak je termin koji se odnosi na negativna osećanja koja neki ljudi imaju početkom
radne nedelje.

Povratak u svakodnevnu rutinu poslovnih ili školskih obaveza nakon vikenda kod mnogih ljudi izaziva osećaj nezadovoljstva, pa čak i pojačanog stresa. Istraživanja pokazuju da se Monday blues, kako je poznat ovaj problem širom sveta, javlja kod čak polovine zaposlenih. Najviše pogađa ljude od 45 do 54 godina starosti, kod kojih su ne samo simptomi najizraženiji, već i najviše se žale na njih.

Depresivni ponedeljak se razlikuje od depresije, jer ima određeno vreme kada ga ljudi osećaju – ponedeljkom. Kako radni dani odmiču negativni osećaj se smanjuje, a raspoloženje se poboljšava prema vikendu. Nasuprot tome, depresija se odnosi na osećaj trajno lošeg raspoloženja i smanjenog interesovanja za ugodne aktivnosti koje se mogu pojaviti u bilo koje doba dana.

Iako nema definiciju u Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje depresivni ponedeljak može da ukaže na dublji problem u nečijem životu. Takođe, može da dovede do ozbiljnih posledica.

Zašto se javlja depresivni ponedeljak?

Nezadovoljstvo poslom je vodeći uzročnik. Ljudi koji su prinuđeni da se bave onim što ne vole ili su uslovi rada neadekvatni obično „žive za vikend“, a povratak radnim obavezama izaziva niz loših osećanja, uključujući i anksioznost na poslu.

Čest pokretač je i burn out sindrom. Preuzimanje previše obaveza na sebe dovodi do preopterećenja i suočavanja sa stresorima koji su van vaše kontrole, što dovedi do tzv. sagorevanja na poslu. Kao posledica toga može se javiti depresivni ponedeljak.

Kognitivne distorzije su još jedan od mogućih izazivača. U pitanju je štetan misaoni obrazac koji utiče na nečiji pogled na svet. Najčešće su to katastrofalne misli, preterano generalizovanje i razmišljanje u krajnostima koje su vezane za nedelju koja je pred vama.

Monday blues mogu da izazovu i naše navike. Naime, svako želi da što više odmori tokom vikenda, ali preterano spavanje može da naruši unutrašnji ritam vašeg tela. Dodatni problem stvara prekomerna upotreba alkohola u večerenjim satima za vreme slobodnih dana.

Kako prepoznati depresivni ponedeljak?

Simptomi depresivnog ponedeljka se preklapaju sa simptomima depresije, anksioznih poremećaja i poremećaja prilagođavanja. Što znači da su loše raspoloženje i pojačini osečaj tuge karakteristični za ovaj problem. Prate ih umor, uznemirenost, uporna briga zbog predstojećih radnih obaveza, pa i osećaj straha ili nelagode. Mogu se javiti i promene u apetitu, problemi sa spavanjem, pad koncentracije, te su oni koji pate od depresivnog ponedeljka ovim danom produktivni na poslu samo tri i po sata.

Primetni su i fizički simptomi, poput napetosti mišića, glavobolje, teškoće sa disanjem, ubrznog rada srca i povećanog krvnog pritiska.

Kako pobediti depresivni ponedeljak?

Upravljanje stresom može pomoći da se smanji njegov negativni uticaj ponedeljkom. Postoji niz tehnika za to. Meditacija je jedna od visoko efikasnih, jer objedinjuje vežbe disanja i opuštanja. Zdrave životne navike, tj. pravilna ishrana, redovna fizička aktivnost i dovoljno sna, čine osnovu u eliminisanju depresivnog raspoložanja.

Da biste ponedeljak učinili zanimljivijim stručnjaci savetuju da prvi dan u nedelji rezervišete za neku omiljenu aktivnost – druženje sa prijateljima, odlazak u bioskop, šetnja nakon posla…

Ukoliko ne možete sami da se izborite sa lošim osećanjima ponedeljkom potražite pomoć psihološkog savetovališta Sana.

Kriza srednjih godina kod žena

Kriza srednjih godina kod žena je čest problem sa kojim se suočavaju pripadnice lepšeg pola.

Iako mnogi smatraju da je produkt modernog doba, zapravo postoji više od 6 decenija. Termin je u nauku uveo kanadski psihijatar Elliott Jaques 1965. godine. Prvobitno je korišćen da opiše period života u kojem odrasli imaju tendenciju da „računaju sa svojom smrtnošću“. Naime, shvatanje da je veći deo života prošao ljudi različito doživljaju. Starenje može biti posebno izraženo ako ste već imali ozbiljne zdravstvene tegobe, suočili se sa velikim promena u životu ili gubitkom voljene osobe. To je, takođe, vreme kada su odrasli u većem riziku da razviju poremećaje raspoloženja poput depresije.

Imajući ovo u vidu ne čudi što se srednje godine opisuju kao osetljivo doba, kada ljudi požele da postignu i stvore više smisla u svom životu nego inače.

Međutim, kriza srednjih godina kod žena je mnogo više od kupovine skupog automobila ili započinjanja neočekivanog hobija, kao što se vezuje za muškarce. U pitanju je kompleksni fenomen sa dubokim uzrocima.

Šta dovodi do krize srednjih godina kod žena?

Kriza srednjih godina kod žena može biti izazvana različitim biološkim, društvenim i emocionalnim faktorima.

Tokom perimenopauze i menopauze dolazi do promena nivoa hormona što doprinosi razvoju problema. Razlog za to leži u činjenici da opadanje nivoa estrogena i progesterona smanjuje nivo energije i utiče na raspoloženje.

Emocionalni faktori se obično odnose na preživljenu traumu. Gubitak bliske osobe, najčešće roditelja, je čest pokretač krize kod žena. Promene u porodičnim odnosima su još jedan uzročnik. S obzirom da deca započinju samostalne živote i zasnivaju svoje porodice, mnoge žene doživljaju sindrom praznog gnezda. Možda ćete iskusiti usamljenost ili osećaj praznine dok preispitujete svoju ulogu roditelja i ponovo se fokusirate na sebe.

Nije redak slučaj da upravo u ovim godinama se odlučite na važan korak u životu, kao što je promena posla ili razvod. Ovi događaji dovode do konfliktnih emocija, stresa, pa i zbunjenosti i manjka samopouzdanja.

Nažalost, moderno društvo je veoma surovo po pitanju starenja. U medijima, na internetu, pa i svakodnevnom razgovoru veliča se mladolik izgled i skladna figura, tako da se žene ulaskom u srednje godine osećaju neprimetno, zapostavljeno. Istovremeno, javlja se pritisak da na različite načina sačuvaju ideal ženske lepote.

Kako se prepoznaje kriza srednjih godina kod žena?

Razmišljanja o propuštenim prilikama u životu, koja vode ka depresivnom ponašanju, karakteristični je znak krize srednjih godina. Prati ih nostalgija, te umesto da se fokusirate na pozitivne stvari u sadašnjosti, počinjete da idealizujete svoj prošli životni stil. Žene se često sećaju kako su nekada imale savršenu figuru, bile popularne u društvu ili imale brojne obožavatelje.

U srednjim godinama može se javiti i ambivalentnosti koja se manifestuje kao dosada, apatija ili nedostatak motivacije. Česta je i iscrpljenost dnevnom rutinom, bilo da to uključuje radni raspored ili druge obaveze. Zbog toga žene počinju da maštaju o tome kakav bi im život bio da su izabrale drugačiju karijeru ili se, pak, udale za drugog partnera. Posledica toga mogu biti ishitrine odluke, impulsivno ponašanje, razdražljivost, pa i napadi besa.

Mogu se javiti i poremećaji spavanja, ali i neobjašnjivi bol. Glavobolje i gastrointestinalne tegobe za koje se čini da nemaju nikakav fizički uzrok, a najčešće ne reaguju na uobičajenu medicinsku pomoć, često su povezane sa ovom vrstom emocionalne krize.

Kriza srednjih godina kod žena je problem koji ne treba olako shvatiti, zato na vreme posetite psihološko savetovalište Sanu.