Konflikti u vezi
Konflikti u vezi su sastavni deo svakog ljubavnog odnosa.
Ma koliko se dvoje vole i imaju iste poglede na najvažnije životne stvari, nemoguće je da se slaažu u svemu. Svi smo mi različiti, te se međusobno razlikuju i naša mišljenja, očekivanja, potrebe, pa i želje i navike.
U zavisnosti od toga koliko se partneri razlikuju, konflikti u vezi su neminovnost kao proces prilagođavanja jedno drugom. Čak i kasnije, nakon godina zajedničkog života, svađe i nesuglasice su sasvim normalna pojava. Apsolutno odsustvo konflikata ukazuje da veza ne funkcioniše, tj. da partneri ili nešto kriju ili nisu dovoljno zainteresovani jedno za drugo.
Međutim, način na koji se odnosite prema konfliktima govori da li je vaš odnos zdrav ili ne. Samim tim i da li će veza opstati ili je osuđena na propast.
Konstruktivni konflikti u vezi
Konflikti nisu isključivo pokazatelj nepoštovanja, nedostatka ljubavi i loših međusobnih odnosa. Ukoliko se radi na njima i zajedničkim snagama se rešavaju mogu, zapravo, da prodube vezu. Istovremeno, da učine da bolje razumete svog partnera, njegova osećanja i potrebe. Što je osnova za dalju dobru komunicaciju i stabilan odnos.
Svi znamo kolika je važnost komunikacije u partnerskim odnosima. Jasan, iskren i potpun dijalog je ključan za uspešan odnos i smanjenje sukoba. Deljenje i razumevanje se najbolje postiže kada ne projektujemo sopstvena uverenja o partneru ili onome što će oni reći, već iskreno obraćamo pažnju na verbalno i neverbalno ponašanje. Što znači da se o problemu koji je doveo do razdora treba pričati otvoreno, uz uvažavanje mišljenje partnera, a bez vike, prozivanja i omalovažavanja. Nazivanje partnera uvredljivim imenima, pretnje i korišćenje podrugljivog ili sarkastičnog tona ne samo da je odraz nepoštovanja, već sprečava efikasnu komunikaciju.
U zdravim odnosima nema povlačenja pri problemima, čak i ako su teme “teške i bolne”. Umesto izbegavanja, par zajedničkim snagama radi na njegovom rešavanju. Pri čemu bilo kakve ucenjivačke i manipulativne psihološke igre nisu dozvoljene.
Nemojte da zaboravite da je kompromis u većini slučajeva najbolje rešenje. Odnosno, prihvatanje da postoje razlike u mišljenjima, ali da one nisu prepreka za normalno funkcionisanje.
Kako destruktivni konflikti u vezi utiču na fizičko i mentalno zdravlje?
Konflikti u vezi ne dovode samo do loših međusobnih odnosa, već utiču na kvalitet života. Brojna istraživanja su pokazala da postoji veza između ponavljajućih ili produženih sukoba i zdravlja. Oni, pre svega, izazivaju konstantni stres koji, dugoročno gledano, narušava celupno zdravlje.
S obzirom da je imuni sistem oslabljen prehlada, grip, virusi i razne infekcije postaju verni pratioci jednog od partnera. Kod nekih je prisutan hronični bol povezan sa stresom. Obično je to glavobolja, bol u leđima ili vratu.
Verovali ili ne, konflikti direktno utiču na probleme sa varenjem, uključujući mučninu, dijareju, zatvor. Mada se mogu javiti i ozbiljnije tegobe kao što je gastritis i čir na želucu. Takođe, izazivaju pojavu bubuljica, opadanje kose, bolesti zuba i desni. Vremenom, mogu da budu uzrok srčanih oboljenja i hipertireoze.
Poremećaji ishrane, anksiozni poremećaji, depresija, problemi sa spavanjem, kao i seksualna disfunkcija ili promene libido – samo su neke od komplikacija mentalnog zdravlja usled stalne izloženosti konfliktnim situacijama.
Imajući ovo u vidu, ali i u želji da sačuvate svoju ljubavnu vezu, ukoliko vi i vaš partner ne možete sami da rešite nesuglasite, potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Stokholmski sindrom
Stokholmski sindrom predstavlja ozbiljan psiho-socijalni poremećaj koji se definiše kao naizgled teško shvatljiva pojava zbližavanja, razvijanja osećaja poverenja, specifične emocionalne veze, pa i identifikacije žrtve sa agresorom.
Termin je u nauku uveo Nils Bejerot u drugoj polovini 20. veka. Ovaj švedski psihijatar i kriminolog bio je podstaknut dešavanjima koja su usledila nakon neuspele pljačke banke 1973. godine u gradu po kojem je pojava dobila ime. Naime, pljačkaši banke su 6 dana držali kao taoce radnice koje su se sa njima emocionalno povezale.
Nakon oslobađanja primećeno je neobično ponašanje žrtava. Ne samo da nijedna nije htela da svedoči protiv otmičara, već su ih branile. Vrhunac je bila veza jedne od radnica sa pljačkašem koja je nastavljena i tokom njegovog služenja zatvorske kazne.
Iako se Stokholmski sindrom vezuje za neobični odnos žrtava i taoca, može se razviti i u drugim situacijama. Odnosno, u ulozi agresora može se naći bilo koji zlostavljač koji kao dominantna osoba ima moć upravljanja nad drugom osobom.
Zašto nastaje Stokholmski sindrom?
Bez obzira na brojne studije uzrok je još uvek nepoznatog porekla. Naučnici su utvrdili vezu instikta opstanka i suočavanja sa situacijom lišavanja slobode. Što znači da žrtva razvija Stokholmski sindrom da bi preživela. Samim tim izbegla mučenje, maltretiranje, pa i smrt.
Stresna situacija, ispunjena strahom i neizvesnošću, stvara pasivno-agresivni položaj koji izaziva neravnotežu i nestabilnost žrtve. Kao posledica toga razvija se posebni oblik zavisnosti prema otmičaru.
Neki naučnici ističu da su ovom sindromu sklonije osetljivije, emocionalno slabije osobe. Manjak samopouzdanja dovodi do identifikacije sa otmičarem, a u pojedinim slučajevima i do potpune promene raspoloženja i ponašanja tako da žrtve počinju da dele mišljenje sa svojom zlostavljačima.
Rizik od razvoja Stokholmskog sindroma se povećava trajanjem traume. Što više vremena protekne, veća je mogućnost zbližavanja, te i manja verovatnoća povređivanja talaca.
Kako se Stokholmski sindrom ispoljava?
Osim ispoljavanja privrženosti i emocija prema agresorima, osobe koje pate od Stokholmskog sindroma negativno reaguju na policiju ili bilo kog drugog ko želi da im pomogne, jer ih smatraju uzrokom razdvajanja.
Jasno pokazuju mržnju prema spasiocima, odbijajući saradnju sa njima, a pojedine su spremne i da lažno svedoče kako bi dale alibi svojim napadačima.S obzirom da su zlostavljači vešti manipulatori nakon spasavanja kod žrtava se javlja osećaj krivice i kajanja zbog slobode koju su dobile dok su oni u zatvoru. Kao posledica toga može nastati i socijalna distanca u odnosu na članove porodice i najbliže prijatelje.
Konfuzija, zamućeno pamćenje i zabluda su kognitivni pratioci sindroma, a često se razvijaju i depresija i anksioznost.
Stokholmski sindrom u modernom dobu
Nažalost, Stokholmski sindrom nije retka pojava danas. Obično se sreće u lošim ljubavnim vezama koje su praćene fizičkim i psihičkim zlostavljanjem. Nije redak slučaj da se razviju kod dece koja trpe nasilje u porodici.
Psihoterapija ima ključnu ulogu za oslobađanje Stockholmskog sindroma.Psihološko savetovalište Sana vam može pomoći da se suočite sa preživljenom traumom kako bi mogli da se vratite normalnom životu.
Pročitaj Više
Praznična depresija
Praznična depresija, baš kao što joj naziv kaže, javlja se uoči novogodišnjih i božićnih praznika.
Kraj jedne i početak nove godine za mnoge su asocijacija za odmor, okupljanje sa dragim ljudima, pa i prikupljanja snage za energičan početak novog godišnjeg perioda. Čak i kada je prisutan pritisak zbog završetka obaveza na poslu, planiranja obroka za porodicu i žurbe oko kupovine poklona, praznici se smatraju najradosnijim dobom godine koji su ispunjeni smehom.
Međutim, za neke ljude je sva ta zimsko – praznična euforija opterećujuća, a praznici mogu biti emocionalno iscrpljujući i težak period. Nažalost, iz godine u godinu raste broj onih koji se tako osećaju. Prema istraživanjima praznična depresija pogađa oko 6 odsto svetskog stanovništva.
Koji su okidači za prazničnu depresiju?
Uzroci za pojavu ove depresije su brojni. Jedan od njih je nedostatak sna. Užurbani raspored oko praznika može dovesti do nedostatka sna, što povećava stres. Upravo je on glavni pokretač neraspoloženja i bezvolje.
Ljudi se ponekad okreću nezdravim mehanizmima kao pomoći za suočavanje sa prazničnom tugom. U tim situacijama, prekomerno konzumiranje alkohola i prejedanje mogu biti kontraproduktivni. Odnosno, mogu učiniti simptome praznične depresije izraženijim.
Kod većine okidač za prazničnu depresiju su finansije. Iako nepovoljno materijalno stanje može biti uzrok napetosti tokom cele godine, pojačano trošenje na poklone, putovanja, hranu ili zabavu tokom praznika dovodi do stresa, a zatim i do beznadežnosti, tuge i osećaja bespomoćnosti. Posebno kod ljudi koji jedva sastavljaju kraj s krajem, a trude se da sada udovolje svim članovima svoje porodice.
Usamljenost usled nemogućnosti da provedete praznike sa porodicom i prijateljima, takođe, je vodeći pokretač praznične depresije. Neretko, gubitak bliske osobe pokreće problem, jer se vraćaju uspomene na ranije praznike koje ste zajedno provodili.
S obzirom da na kraju godine sumiramo postignuto, neispunjeni ciljevi, naročito oni koji su nerealno postavljeni, stvaraju žaljenje ili osećaj neuspeha što često može da dovedu do depresivnog raspoloženja.
Znaci na koje treba obratiti pažnju
Bez obzira da li ste upoznati sa prazničnim stresom i depresijom ili je ovo prvi put da se vi ili neko od vaših najmilijih suočava sa njima, postoje jasni simptomi koji ukazuju na ovaj problem.
Osećaj apatije, tuge i bezvolje koji traju više od 2 nedelje su karakteristični znaci. Prate ih i osećaj bezvrednosti ili krivice, kao i pojačana napetost i anksioznost.
Praznična depresija dovodi do gubitka interesovanja za stvari u kojima ste nekada uživali. Primetna je i slabija koncentracija, pa i socijalna distanca.
Osobe koje pate od praznične depresije imaju problema sa spavanjem, te je prisutan umor koji može preći u hronično stanje. Javlja se i pojačani apetit koji vodi povećanju telesne težine. Promene u fizičkom izgledu dodatno produbljuju beznadežno raspoloženje.
Kako se nositi sa prazničnom depresijom?
Svež vazduh i sunčevi zraci podižu raspoloženje. Fizička aktivnost je ne samo najbolji “lek”, već i preventiva za prazničnu depresiju, što potvrđuju brojna istraživanja koja su pokazala kolika je psihološka važnost vežbanja.
Okruženje je još jedan faktor koji može pomoći. Stručnjaci savetuju da što više vremena provodite sa dragim ljudima na koje možete da se oslonite tokom praznika – bilo da su u pitanju porodica ili prijatelji.
Ipak, nemojte da zaboravite da je praznična depresija kompleksni problem, te je neophodna i stručna pomoć. Zato na vreme kontaktirajte psihološko savetovalište Sana.
Pročitaj Više
Strah od samoće
Strah od samoće predstavlja anksiozni poremećaj povezan sa osećajem usamljenosti.
Iako je usamljenost nakon napornog dana dobra, čovek je socijalno biće te ima izraženu želju da bude okružen ljudima. Kontakt sa drugima, povezanost, ljubav i bliskost jesu prirodne potrebe koje leže u karakteru svakog. Samim tim njihov nedostatak stvara nelagodu i patnju.
Kako su ovi efekti kratkotrajni, ne mogu da naruše kvalitet života. Problem nastaje kada preovlada iracionalni strah da ćemo ostati sami, čak i na kratko, koji prerasta u fobiju poznatu pod nazivom eremofobija.
Ime potiče od grčke reči “erēmia” koja u prevodu znači “pustinja”, tj. mesto na kome nema drugih ljudi. Što je i najbolji opis ljudi koji pate od nje.
Zašto se javlja strah od samoće?
Eremofobija spada u specifične fobije, pa tačan uzrok nije u potpunosti otkriven. Zbog toga postoje različite teorije o faktorima koji dovode do nje.
Prema jednoj grupi naučnika strah od usamljenosti je posledica evolutivnog razvoja čoveka. Naime, pojedine fobije su bile sasvim opravdane u stara vremena, usled tadašnjih uslova života. Tako je strah od insekata u antičkoj Grčkoj bio normalna pojava jer su ove životinje u to doba predstavljale veliku opasnost za ljude. Na osnovu toga eremofobija se povezuje sa strahom za život, jer sam čovek bio je lak plen za napadače, pa i za životinje.
Druga grupa ističe da je strah od samoće stečen. Odnosno, da je rezultat preživljene traume. Osećaj bespomoći koji se tada javio generalizuje se na svaku kasniju situaciju vezanu za samoću. Obično se razvija kod osoba koje su u detinjstvu zanemarivane od strane roditelja ili bile napuštene. Takođe, zlostavljenje može da bude uzrok ovog problema.
Kako se manifestuje strah od samoće?
Osobe koje pate eremofobije nastoje da u svakom trenutku budu okružene ljudima. Problem nastaje kada ne mogu da stupe u kontakt sa njima. Tada se javljaju napadi panike koji su praćeni fiziološkim simptomima usled suočavanja sa svojim strahom. Preznojavanje, vrtoglavica, glavobolja, ubrzan rad srca ili problemi sa disanjem – karakteristični su znaci. Slede ih mučnina, bol u grudima, sušenje ustiju, pa i zujanje u ušima i dezorijentacija.
U ekstremnim slučajevima dolazi do potpune zavisnosti od ljudi iz okruženja. Da bi ih zadržali uvek u svojoj blizini postaju vešti manipulatori. Ovakvo ponašanje često ima suprotni efekat, te bliski prijatelji polako se udaljavaju od njih.
Strah od samoće se može razviti i kada osoba nije fizički sama. U toj situaciji nastupaju opsesivne misli koje navode na mogućnost šta će biti ako ostanu sami. Što za posledicu ima zamagljivanje sposobnosti rasuđivanja i racionalizacije, te nastanak velike teskobe.
Kako pobediti eremofobiju?
Strah od samoće narušava kvalitet života, a vremenom može da preraste u strah od smrti.
S obzirom da predstavlja ograničavajući faktor za napredovanje i normalno funkcionisanje, veoma važno potražiti stručnu pomoć.
Cilj psihoterapije jeste otkrivanje uzroka koji su doveli do straha. Istovemeno, kognitivna rekonstrukcija ima zadatak da izmeni nerealna uverenja i učini ih prilagodljivijim stvarnosti i očekivanjma prema sebi i okolini.
Nemojte da dozvolite da vam strah od samoće određuje kako ćete živeti, potražite na vreme pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Strah od igle – Tripanofobija
Strah od igle odnosno tripanofobija je česta fobija. Obično se odnosi na dečiji uzrast. Mada statistički podaci pokazuju da od nje pati oko 10 odsto odrasle svetske populacije.
U proseku čovek se tokom života susretne sa iglom 165 puta. Ovaj broj je mnogo veći ukoliko je bio nekad hospitalizovan. Iako nikom nije prijatan taj osećaj, nelagodu brzo prebrode.
Međutim, problem nastaje kada je ona toliko izražena da dovodi do izbegavanja posete lekaru, čak i kada je njihovo zdravstveno stanje ozbiljno narušeno. Tada je reč o strahu od igle.
Tripanofobija predstavlja specifičnu fobiju vezanu za svaku medicinsku proceduru koja uključuje igle. Najčešće je srećemo pri davanju injekcija. Iracionalni strah se javlja i prilikom vakcinacije, davanja krvi, primanja infuzija, pa i kod anestezije pri popravci zuba. Zbog toga strah od igle i strah od zubara imaju uzročno-posledičnu vezu.
S obzirom da se o ovoj vrsti fobije retko govori, a mnogi nisu ni svesni da je imaju, psihološko savetovalište Sana vam otkriva kako da je prepoznate.
Zašto nastaje strah od igle?
Naučnici još uvek nisu utvrdili tačan uzrok, te se smatra da strah od igle, kao i druge specifične fobije, nastaje pod uticajem grupe faktora.
Svakako, negativno iskustvo u prošlosti koje uključuju igle ili medicinske procedure ima presudni uticaj. Istraživanja su otkrila da je ovaj strah češći kod ljudi koji imaju hronična stanja koja zahtevaju injekcije.
Genetika, takođe, ima važnu ulogu. Iako se sa sigurnošću ne može tvrditi, strah od igle je, prema brojnim studijama, nasledan. Naime, oko 80 odsto odraslih koji se sa njim suočava ima već jednog člana u svojoj porodici sa istim problemom. Mada mnogi stručnjaci ističu da nije u pitanju nasleđe, već da je strah “naučen”.
Jedna grupa psihologa ističe evolucione uticaje. U davna vremena, pre otkrića modernih antibiotika, ubod od igle često je dovodio do komplikacija, pa i fatalnog ishoda. Zato se tripanofobija posmatra kao evoluciona adaptacija na preživljavanje.
Koji su simptomi straha od igle?
Anksioznost je karakteristični simptom tripanofobije. U nekim slučajevima, ona postaje toliko jaka da izaziva napad panike. Prate je vrtoglavica, mučnina, znojenje, drhtanje.
U danima, a naročito u satima, koji prethode medicinskoj proceduri gde je obavezna upotreba igle, osobe koje pate od ovog straha imaju visok krvni pritisak, povećan broj otkucaja srca i ubrzano disanje. Primetni su i problemi sa snom, insomnia. Neposredno pred odlazak kod lekara krvni pritisak može naglo da padne tako da dolazi do nesvestice.
Kako se leči strah od igle?
Strah od igle dovodi ne samo do fizičkih tegoba, već i do promena u ponašanju. Neretko prerasta u generalizovanu anksioznost, pa i izbegavanje rutinskih pregleda.
Imajući u vidu da ovakvo ponašanje utiče ne samo na normalno funckionisanje, već i na zdravlje, veoma je važno na vreme početi sa lečenjem.
Kognitivna bihejvioralna terapija je osnova lečenja tripanofobije. Veliki značaj ima i terapija izloženosti, pre svega sistematska desenzibilizacija. Ona se zasniva na postepenom izlaganju iglama u kontrolisanom, bezbednom okruženju – počevši od pogleda na špric bez igle, preko šprica sa iglom, pa do uzimanja u ruke. Cilj ove metode jeste da pacijent nauči da tolerišete igle.
Strah od igle je kočnica u životu, zato kontaktirajte psihološko savetovalište Sanu.
Pročitaj Više
Pravilo 90/10
Pravilo 90/10 može vam pomoći da promenite svoj život.
Prema studijama svakog čoveka tokom života zadesi oko 20.000 nevolja – počev od bezazlenih, pa do ozbiljnijh, kao što je gubitak bliske osobe.
Ipak, ima dana kada nam se čini da se neprijatnosti nižu jedna za drugom. U tim trenucima pitamo se ima li ovome kraj i jedva čekamo da krenemo na spavanje kako bismo sve ostavili iza sebe.
Ovakve dane mnogi tumače nedostatkom slobodnog vremena, mnoštvom privatnih i poslovnih obaveza, stresom. Drugi, pak, smatraju da je sudbina umešala prste i da jednostvano nisu imali sreće.
Međutim, da li je to zaista tako? Da li opravdanja treba tražiti u drugima ili spoljašnjim okolnostima?
Psihološko savetovalište Sana vam otkriva u čemu je problem i kako ga možete rešiti.
Šta je pravilo 90/10?
Još davne 1895. godine italijanski sociolog, ekonomista i inženjer Vilfredo Pareto postavio je tzv. “pravilo 80/20” poznato kao “Paretov princip” koji može da preokrene vaš odnos prema novcu, donoseći finansijski boljitak.
Vek kasnije američki pedagog i pisac Stephen Covey postavio je pravilo 90/10 koje je vezano za celokupni naš život. Naime, prema ovom autoru samo 10 odsto našeg života određuju događaji, dok 90 odsto je rezultat naših reakcija na njih. Što znači da naša reakcija na događaje koji se dešavaju u životu ima mnogo veću težinu nego sami događaji. Samim tim, 90 odsto našeg života možemo da kontrolišemo, dok na samo 10 odsto stvari koje nam se dešavaju nemamo kontrolu.
Na osnovu načina na koji reagujemo naš dan, pa i nedelja i mesec, mogu biti dobri ili loši. Upravo u tome se ogleda različitost među ljudima kada se nađu u istoj situaciji.
Primer za pravilo 90/10
Zamislite da radite od kuće i imate rok da završite važan projekat. Nažalost, pri kraju radnog dana dolazi do nestanka struje. Razlog za to jeste greška vaše žene koja je uključila previše kućnih aparata odjednom te izazvala da sklopka padne.
Stres pod kojim ste zbog projekta dovodi do straha da ćete biti otpušteni, jer ne možete da završite zadatak. Rezultat toga jeste bes koji ispoljavate kroz raspravu sa ženom. Tako nervozni odlazite u kuhinju po vodu i dok uzimate čašu obarate svoju omiljenu šolju za kafu. Bes nastavlja da raste i za ovaj događaj okrivljujete sina koji ju je ostavio na polici.
Da li su konflikti sa porodicom bili nužni? Da li ste time išta postigli? Na oba pitanja odgovor je “Ne”. Jedini slučaj na koji niste imali kontrolu jeste nestanak struje, svi naredni izazvani su vašom reakcijom, te ste sasvim običan dan pretvorili u katastrofu.
Umesto da ste se usredsredili na završetak projekta, pa čak potražili pomoć od žene ili od direktora produženje roka, vi ste se odlučili na raspravu koja ničemu nije vodila.
Kako vam pravilo 90/10 može pomoći?
Pravilo 90/10 je savršeno sredstvo kada vas neko kritikuje. Svako ima pravo na svoje mišljenje, te ne možete kontrolisati kritiku drugih. Ono što možete kontrolisati jeste vrednost koju pridajete tim osudama. Trebate da se vodite stavom: “Ako ne mogu da kontrolišem šta ljudi misle o meni, zašto da trošim energiju na to”.
Greške su sastavni deo života. One ne predstavljaju kočnicu, već povod da učimo, ali to ne znači da ih nećemo ponoviti. Zato je važno da shvatite da jedino možete da kontrolišete svoju reakciju na greške. Vi odlučujete da li ćete prihvatiti da ste pogrešivi, koliko strogo ćete sebe kazniti i da li ste sposobni da tolerišete sopstvene greške.
Pravilo 90/10 može vam pomoći i kada drugi ne rade ono što želite. Imajte u vidu da su reakcije drugih ljudi potpuno izvan vaše kontrole, te da je nerealno zahtevati od nekoga da bude drugačiji.
Da biste mogli da primenjujete pravilo 90/10, najpre, morate da prihvatite činjenicu da su automatske misli obično negativne. Ispravnim reakcijama možete sprečiti da one preovladaju, a u tome vam može pomoći psihološko savetovalište Sana.
Pročitaj Više
Manipulatori
Manipulatori su veoma čest socijalni pojam koji postoji od davnina u društvu. Iako toga možda nismo svesni, srećemo ih stalno – na poslu, među prijateljima, pa čak i u porodici. Nekada deluju sasvim bezazleno i dobronamerno, te nam se čini da im je na umu naša dobrobit, a zapravo imaju prekriveni cilj. U pojedinim situacijama u osnovi leži neprijateljski stav, te se manipulatori služe zlonamernim tehnikama. Mada nije redak slučaj da manipulacija bude dobronamerna, što je naročito izraženo u odnosu roditelj – dete.
Ipak, manipulatori uglavnom imaju za cilj uspostavljanje moći, koristeći vešto manjak samopouzdanja kod osoba koje su slabije od njih.
Vrste manipulatora
S obzirom da se svi manipolatori ne ponašaju isto, mogu se podeliti u nekoliko grupa.
Diktator je najprepoznatljivija vrsta. Spada u aktivne manipulatore koji prenaglašavaju svoju snagu i dominaciju. Razlog za to leži u činjenici da želi da se njegova načela poštuju i primenjuju, te ne čudi što upravlja i naređuje svakom iz svog okruženja. Oni koji ga ne poznaju opisaće ga kao “čoveka nezgodnog karaktera”, ali je reč o neprijatnoj, autoritativnoj, pa čak agresivnoj osobi.
Za razliku od diktatora, stidljivi manipulatori su povučeni i tihi. Na prvi pogled deluju sramežljivo i krhko. Ne daju svoje mišljenje kada se od njih to očekuje, već preko bližnjeg iznose stav o nekom. Ovo pasivno ponašanje nije nimalo bezazleno, jer često vodi u konflikte.
Manipulator zavodnik, baš kao što ime kaže, svojim šarmom, slatkorečivošću i komplimentima fascinira druge kako bi postigao ono što želi. Za uzvrat ne daje ništa, čak i odgovore na pitanja koja su mu neprijatna vešto izbegava.
Slično zavodniku, manipulator altruista koristi poklone kako bi vas potčinio. Iako ne deluje da za uzvrat nešto traži, jednog dana će naplatiti poklonjeno, pri čemu vi nećete moći reći “ne”.
Učeni manipulatori koriste neznanje drugih, ističući svoje diplome, profesiju i veliko iskustvo kako bi nametnuli autoritet.
Simpatični manipulatori su najrasprotranjeni. Nažalost i najopasniji, jer savršeno prikrivaju pravo lice. Uvek otvoreni, nasmejani, pažljivi oni vas postepeno uvlače u svoj svet, a da štetnog dejstva niste ni svesni.
Kako prepoznati manipulatore?
U psihologiji manipulacja nije svrstana u poremećaje, ali može biti simptom nekih od njih, kao što su antisocijalni poremećaj ličnosti, granični poremećaj ličnosti i narcisoidni poremećaj ličnosti.
Manipulatori su psihološke igre doveli do savršenstva. Glavna taktika jeste stvaranje osećaja krivice. Prepoznatljiva rečenica koju koriste jeste “Posle svega što sam učinio za tebe”. Neretko vaše ponašanje u negativnom kontekstu porede sa drugim, ističući da se svi osim vas slažu sa njegovim mišljenjem.
Glumljenje žrtve je još jedna karakteristika manipulatora, te se ponašaju kao da im je stalno potrebna pomoć i podrška. U stvari nastoje ovom strategijom da ostvare svoj cilj.
Manipulatori nikad ne preuzimaju odgovornost za svoje postupke, već raznim lažima i izgovorima opravdavaju svoje ponašanje. S obzirom da su uz vas samo dok im trebate, vrlo brzo preusmeravaju pažnju na drugog. Zato su promene raspoloženja česta pojava, pa podsećaju na osobe koje pate od bipolarnog poremećaja.
Ukoliko ste pali pod uticaj manipulatora psohološko savetovalište Sana vam može pomoći da naučite kako da se nosite sa njima.
Pročitaj Više
Paranoidni poremećaj ličnosti
Paranoidni poremećaj ličnosti predstavlja poremećaj koji odlikuju paranoidne zablude, sveprisutna, dugotrajna sumnjičavost i opšte nepoverenje u druge. Ove osobine vrlo često dolaze u kombinaciji sa ljutnjom i neprijateljskim stavom u odnosu na sve ljude iz okruženja.
Prvi opis dao je francuski psihijatar Valentin Magnan navodeći da je u pitanju “krhka ličnost” koju karakteriše preterano razmišljanje, preterana osetljivost, hipohondrija i sumnjičavost. Njegovu teoriju razvio je Emil Kraepelin, te je 1905. godine naglasio da su u pitanju sujetne, tvrdoglave, osetljive, razdržaljive osobe koje su uvek spremne da pronađu neku kritiku na svoj račun. Upravo je ovaj nemački psihijatar 1921. godine uveo termin “paranoidne ličnosti”.
U narednim decenijama mnogi drugi naučnici su donosili svoje teorije. Najznačajniji doprinos dao je američki psihijatar Theodore Millon koji je obeležja paranoidnog poremećaja ličnosti podelio u četiri kategorije:
- karakteristično ponašanja budnosti, abrazivne razdražljivosti i kontranapada,
- pritužbe koje ukazuju na preosetljivost, društvenu izolaciju i nepoverenje,
- dinamika poricanja ličnih nesigurnosti i pripisivanja istih drugima,
- suočavanje sa mržnjom prema zavisnosti i neprijateljsko distanciranje od drugih.
Paranoidni poremećaj ličnosti spada u najrasprostranjeniji poremećaj ličnosti. Prema istraživanjima pogađa oko 4 odsto svetskog stanovništa, pri čemu je učestaliji kod muškaraca.
Zašto nastaje paranoidni poremećaj ličnosti?
Jedan tačan uzrok ne postoji, već se smatra da paranoidni poremećaj ličnosti izaziva skup biopsihosocijalnih faktora. To znači da na razvoj, pre svega, utiče genetika te je veća verovatnoća da se javi kod osoba koje već imaju registrovan slučaj u porodičnoj istoriji.
Pored genetike tu su i biološki uticaji. Zatim, psihološki pod koje se podrazumeva temperament same ličnosti, kao i socijalni faktori tj. način na koji se u ranom detinjstvu razvio odnos prema roditeljima i drugom decom.
Simptomi paranoidnog poremećaja ličnosti mogu se javiti i udruženi sa drugim bolestima, kao što su shizofrenija, bipolarni poremećaj, Alchajmerova bolest, ali i nakon povrede mozga.
Kako se manifestuje paranoidni poremećaj ličnosti?
Ljudi sa paranoidnim poremećajem ličnosti uvek su na oprezu, jer veruju da drugi stalno pokušavaju da im naude i da ih omalovažavaju. Ovo su neutemeljena uverenja, koja ih ometaju da uspostave bliske odnose.
Konstantna sumnjičavost i mišljenje da ih svi eksploatišu ili obmanjuju dovodi u pitanje lojalnost i poverenje prema drugima. Zbog toga se nerado poveravaju, niti otkrivaju lične podatke jer se plaše da će se informacije koristiti protiv njih. Sumnjičavost se ogleda i u odnosu prema bližnjima. Nije redak slučaj da, bez razloga, optužuju svoje partnere da su im neverni.
Ove osobe su preosetljive, te loše podnose kritike na svoj računa, ali teško opraštaju tuđe greške, ne videći svoju ulogu u problemu. Takođe su veoma tvrdoglave i veruju da su uvek u pravu. Skloni su razvijanju negativnih stereotipa o drugima, posebno onima iz različitih kulturnih grupa.
Kako se paranoidni poremećaj ličnosti leči?
Nažalost osobe koje pate od paranoidnog poremećaja ličnosti ne vidi da imaju problem. Čak i kada se odluče da potraže pomoć njihovo nepoverenje je velika kočnica, te je lečenje pravi izazov za psihologe.
Cilj psihoterapije je povećanje opštih veština suočavanja. U prvi plan se stavlja poverenje i empatija, kao i poboljšanje društvene interakcije, komunikacije i samopoštovanja.
Lekovi se generalno ne koriste za lečenje. Međutim, mogu se prepisati antidepresivi ako osoba pati od povezanog psihološkog problema, poput anksioznosti ili depresije.
Paranoidni poremećaj ličnosti narušava kvalitet vašeg života, zato na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više