Perfekcionizam – Šta je i kako se ispoljava?
Perfekcionizam predstavlja karakternu osobinu koja je vezana za visoke standarde i očekivanja. Odnosno, definiše kao “težnja da se bude ili izgleda savršeno ili da se veruje da je moguće postići savršenstvo”. Iako je u početku posmatran kao pozitivna osobina, a ne kao mana, zapravo je koncipiran kao višedimenzionalna i višeslojna crta ličnosti.
Kada prestaje zdrav, a počinje negativan perfekcionizam otkriva vam u ovom blogu psihološko savetovalište Sana.
Adaptivni i maladaptivni perfekcionizam
Adaptivni perfekcionizam je pozitivno orijentisan. Karakterišu ga realni, ostvarivi ciljevi, pa osoba kada ih postigne oseća zadovoljstvo i ponos. Što znači da adaptivni perfekcionisti teže ka savršenstvu, ali ne ugrožavaju svoje samopoštovanje. Na greške ne gledaju kao na pokazatelje sopstvene neadekvatnosti, već ih one motivišu na veće zalaganje, pa i prilagodljivost, kako bi ostvarili cilj.
Maladaptivni perfekcionizam je negativno orijentisan. On postavlja nerealno visoke, a često i nedostižne, ciljeve. Čak i ako se ostvare izostaje osećaj zadovoljstva, jer se smatra da uvek može bolje.
Za razliku od adaptivnog, ovu vrstu perfekcionizma pokreće strah od neuspeha, tačnije težnja da se on izbegne. S obzirom da ličnu vrednost procenjuju na osnovu dostignuća, osobe smatraju da je mišljenje drugih ljudi o njima zasnovano isključivo na postignutom uspehu. Zbog toga su preterano samokritične i pod velikim pritiskom prilikom izvršenja zadataka. Što može da dovede do odustajanja, a nije im nepoznata ni prokrastinacija, tj. odlaganje obaveza.
Šta izaziva negativni perfekcionizam?
Baš kao što stilovi roditeljstva utiču na narcisoidni poremećaj ličnosti, tako se perfekcionizam u većini slučajeva javlja kod ljudi koji su tokom odrastanja kritikovani i za najmanje greške i propuste, a pohvale su izostajale za uspehe. Kako im je stalno ukazivano na nedostatke ne čudi što u kasnijim godinama samo njih i vide.
Perfekcionizam je, danas, veliki problem mladih ljudi jer je jak uticaj socijalnih mreža na samopouzdanje, te se razvija težnja da se u svakom trenutku bude savršen. Mada se može javiti i u zrelom dobu, kada su već postignuti značajni rezultati, pa osoba oseća pritisak da ispuni prethodna dostignuća.
Utvrđena je i veza između perfekcionizma i anksioznosti, kao i perfekcionizma i opsesivno-kompulsivnog poremećaja. Ipak, to ne znači da će se on javiti kod svih koji pate od ovih psihičkih problema.
Da li perfekcionizam može da naruši kvalitet života?
Perfekcionizam tera ljude da se brinu oko postizanja nedostižnih ideala ili nerealnih ciljeva, što često dovodi do mnogih oblika problema prilagođavanja. Perfekcionista svaku grešku gleda kao lični neuspeh, te gubi samopouzdanje. Vremenom, osećaj bezvrednosti može da izazove ozbiljne posledice, uključujući i depresiju i poremećaje ishrane.
Prema Frojdu negativni perfekcionizam vodi ka problemima digestivnog trakta. Naime, stalni pritisak da se bude savršen negativno se odražava na rad sistema za varenje, te su česte mučnine, gađenje, povraćanje, dijareja ili opstipacija. Ove tegobe stvaraju predispoziciju za nastanak oboljenja kao što su čir na želucu, gastritis, ulcerozni kolitis…
Srećom, negativni perfekcionizam se može prevazići. Ovaj put podrazumeva menjanje načina razmišljanja i zaključivanja, kao i postepeno navikavanje na nesavršenost i na ne tako prijatne situacije i emocije.
Ukoliko imate problem sa nerealno visokim kriterijumima potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Strah od promene – Zašto nastaje?
Strah od promene je česta pojava među ljudima širom sveta.
Moderno doba karakterišu stalne promene, razvijaju se nove tehnologije, novi uređaji, pa i nove obaveze kojima moramo da se prilagodimo. Iako se svet oko nas menja i shvatamo da je to jedina konstanta u našim životima mnogi ne žele da je prihvate. Tada promene umesto da budu predmet žudnje postaju izvor straha protiv kog se borimo.
Strah od promene javlja se jer ne možemo predvideti njihov ishod, te smo usmereni na izbegavanje neizvesnosti. Naš mozak više voli predviljive, čak i negativne ishode, pre nego neizvesne koji mogu da predstavljaju pozitivnu promenu.
S obzirom da strah od promene može biti kočeći element u napretku, pa i normalnom funkcionisanju, psihološko savetovalište Sana vam otkriva kako da ga prepoznate i prevaziđete.
Šta je strah od promene?
Metateziofobija predstavlja iracionalan strah koji se javlja pri suočavanju sa novim situacijama ili iskustvima. Ljudi su svesni da je on nerealan, ali ne mogu da ga kontrolišu. Zbog toga se trude da na sve moguće načine izbegnu promene, bez obzira što to dovodi do ometanja ličnog i profesionalnog života.
Kao i kod drugih strahova, prisutna je izražena anksioznost sa približavanjem promene. Prate je napadi panike koji se manifestuju fizičkim simptomima kao što su ubrzani rad srca, prekomerno znojenje i otežano disanje. Osobe koje pate od ovog problema često osećaju i hronični umor, bolove, a razvijaju i depresivne misli.
Kako promena može da donese nepredvidive situacije ljudi radije biraju da ostanu na sigurnom, ma koliko zona komfora bila loša za njih. Upravo to dokazuje činjenica da pojedini ostaju u toksičnoj vezi, jer se plaše da budu sami ili da moraju da idu na sastanke kako bi pronašli novog partnera. Drugi, pak, ostaju na poslu kojim nisu zadovoljni, jer se plaše da započnu novi. Imajući ovo u vidu možemo da kažemo da je strah od promene povezan sa strah od neuspeha.
Zašto nastaje?
Strah od promene može proizaći iz lošeg iskustva iz detinjstva koje je izazvano nekom promenom. Mada je češći slučaj da je rezultat roditeljskog vaspitanja. Naime, odrastati u okruženju u kome se promena vidi kao pretnja dovodi do formiranja stava da je bolje izbeći nego izmeniti nešto u svom životu.
Genetski faktori, takođe, igraju važnu ulogu, kao i sklop ličnosti. Ljudi su predodređeni da vole da imaju kontrolu. Samim tim pojedine promene mogu da stvore osećaj nesigurnosti i gubitka kontrole nad životom, posebno kod onih koji imaju manjak samopouzdanja.
Kako prevazići strah od promene?
Da biste izbegli strah od promene, odnosno nepoznatog trudite se da prikupite što više infomacija. Na taj način u velikoj meri možete predvideti ishod promene, pa i pripremiti se na negativne posledice.
Obično strah nije prisutan od detinjstva, već se javio u nekom trenutku. Zato stručnjaci savetuju da razmislite o prošlim iskustvima i prisetite se kako ste se ranije suočavali sa promenama. Pozitivan stav je osnova za prihvatanje svih neizvesnosti, pa i nesavršenosti. U tome vam mogu pomoći mindfulness tehnike koje će razviti sposobnost prevazilaženja izazova u životu.
Ukoliko, i pored uloženog truda, ne možete sami da prevaziđete strah od promene potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Sindrom uljeza -Šta je i kako se ispoljava?
Sindrom uljeza je veoma česta pojava u savremenom dobu. Procenjuje se da od njega pati oko 70 odsto svetske populacije, posebno uspešnih, pametnih ljudi.
Moderno društvo nameće stroge kriterijume ne samo u poslovanju, već i u socijalnom životu. Pod stalnim pritiskom mnogi preispituju svoje zasluge, iznova tumače donete odluke, a da nisu ni svesni značaja uspeha koji su postigli. Drugi su, pak, osetljivi na kritiku, dok i najmanje greške mogu potpuno da ih “izbace” iz normalnog funkcionisanja.
Ovi i slični stavovi stvaraju manjak samopouzdanja, dovodeći do sabotiranja samog sebe što je glavna karakteristika sindroma uljeza.
Šta je sindrom uljeza?
Prema definiciji: “sindrom uljeza predstavlja skup osećanja neadekvatnosti koji opstaju uprkos evidentnom uspehu”.
Termin su u psihologiju uvele dr Pauline R. Clance i dr Suzanne A. Imes, a upotrebile ga prvi put u članku objavljenom 1978. godine pod naslovom “Fenomen uljeza kod visoko uspešnih žena: dinamika i terapeutska intervencija”. Pri čemu su ga definisale kao: “unutrašnje iskustvo ljudi u kojoj se osećaju kao intelektualno inferiorni. Odnosno, osećaj u kome “znaju” da nisu pametni, ali su druge prevarili tako da misle da jesu”.
Teorija je razvijena na osnovu istraživanja 150 veoma uspešnih žena. Rezultati studije su bili oprečni. Naime, kolege učesnica u istraživanju zvanično su priznali njihovu profesionalnu izvrsnost i akademska postignuća kroz stečene diplome i standardizovane rezultate testiranja. Međutim, ovim ženama je nedostajalo unutrašnje priznanja, bez obzira na dokaze o spoljnoj validaciji. I dok su jedne smatrale da je njihov uspeh čista sreća, druge su potcenjivale svoju inteligenciju i sposobnosti.
Sindrom uljeza nije prihvaćen kao poremećaj, već se tumači kao poprilično normalan i sastavni deo životnog iskustva. Ipak, to ne znači da ne može negativno da utiče na ponašanje čoveka.
Koji su uzroci sindroma uljeza?
Postoji više teorija koje objašnjavaju zašto nastaje sindrom uljeza. Socijalna anksioznost je glavni faktor, ali na njegov razvoj utiču i stilovi roditeljstva. Previše kritički nastrojeni roditelji koji detetu ne daju pohvale stvaraju osnovu za potcenjivanje uspeha u kasnijim godinama. Životne promene, poput promene posla i upisa fakulteta, takođe, mogu da dovedu do ovog sindroma.
Dr Pauline R. Clance uzroke traži u unutrašnjim faktorima, tj. karakteristika ličnosti. Utvrđeno je da su njemu sklonije introvertne osobe, perfekcionisti, ali i oni kod kojih je izražena potreba da izgledaju pametno pred drugima.
Treba imati u vidu da depresija nije faktor rizika za nastanak, ali se može razviti iz sindroma uljeza.
Tipovi sindroma uljeza
Perfekcionisti nikada nisu zadovoljni i uvek smatraju da bi njihov rad mogao biti bolji. Umesto da se fokusiraju na svoje snage, oni imaju tendenciju da se usredsrede na nedostatke ili greške.
Kod superheroja preovladava težnja da sve “bude kako treba”, zbog čega su stalno pod pritiskom da uspeju na svakom polju.
Stručnjaci konstantno pokušavaju da nauče više i nikada nisu zadovoljni svojim nivoom znanja. Iako su često visoko kvalifikovani, potcenjuju svoju stručnost.
Prirodni geniji postavljaju visoke ciljeve, pa ako ih ne ispune osećaju sramotu i počinju da sumnjaju u sebe.
Solisti ne vole da traže pomoć. Zapravo, kada im neko pomogne osećaju se nesposobnim.
Sindrom uljeza nikako ne treba potceniti. Ne samo da ljudi koji pate od njega žive u straju da će biti razotkriveni, jer smatraju da ne zaslužuje uspeh, poziciju i status, već može da dovede do drugih poremećaja, kao što je burn out sindrom. Zato na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Narcisoidni poremećaj ličnosti
Narcisoidni poremećaj ličnosti je termin koji danas često srećemo.
Razlog tome jeste uticaj društvenih mreža koji je obeležio moderno društvo. Međutim, pojam narcisoidnosti ne treba vezivati za ljude koji stalno objavljuju selfije ili svoju omiljenu hranu na Facebook-u i Instagram-u. U pitanju je psihički poremećaj koji, usled pojačanog doživljaja samovažnosti, dovodi do formiranja pogrešne predstave o sebi praćene željom za pažnjom i divljenjem.
Naziv potiče od mitološkog lika, prelepog dečaka Narcisa koji je bio zaljubljen u sopstveni odraz u lokvi vode. U nauku ga je zvanično uveo američki psihoanalitičar Heinz Kohut 1968. godine.
Prema statističkim podacima od narcisoidnog poremećaja ličnosti pati oko 6 odsto odraslog stanovništva, pri čemu se češće javlja kod muškaraca.
Četiri tipa narcisoidnog poremećaja ličnosti
Prosocijalni narcisi su osobe koje se trude da učine dobro delo kako bi privukli pažnju javnosti i dobili očekivane pohvale. Obično su zabavni, a ponekad i previše u želji da se dopadnu svima. Za razliku od drugih tipova narcisa, ovde je empatija prisutna. Zapravo je rado koriste kako bi se prilagodili onome što se vama sviđa, te dobili pozitivno mišljenje za svoje ponašanje.
Sušta suprotnost jeste antisocijalni narcis. Karakteriše ga teška narav koja je praćena sebičnim ponašanjem i očekivanjem da zaslužuje konstantno odobravanje od drugih ljudi.
Zloćudni narcis se prepoznaje po burnim reakcijama. Ne samo da neće učiniti ništa za druge ljude, već je spreman da ih “uništi” kako bi sebe istakao.
Tajni, tj. ranjivi narcisi nisu nimalo krhka bića. I oni sebe vide kao superiornije, ali smatraju da ne dobijaju onoliko pažnje koliko zaslužuju. Zbog toga se osećaju kao žrtve, ali to svoje mišljenje ne iznose javno.
Uzroci narcisoidnog poremećaja ličnosti
Zašto nastaje narcisoidni poremećaj ličnosti nije tačno otkriveno. S obzirom da je kompleksne prirode postoji mišljenje da ga izaziva više faktora koji se mogu podeliti u 3 grupe – genetski, biološki i socijalno-psihološki.
Istraživanja su pokazala da postoji veća verovatnoća da će se narcisoidni poremećaj ličnosti razviti ukoliko je već registrovan u porodičnoj istoriji. Ipak, glavnu ulogu ima okruženje, pre svega roditelji.
Stilovi roditeljstva koji ispoljavaju previše zaštitnički stav prema detetu ili potpuno zanemarivanje mogu da dovedu do poremećaja. Naime, roditelji u želji da udovolje mališanima razmaze ih. Takva deca su od malena navikla na puno pažnje, te isto očekuju i u kasnijoj dobi.
Sa druge strane, zapostavljanje deteta za posledicu može imati pokušaje da se nedostatak pažnje nadoknadi u odraslom dobu.
U biološke faktore se svrstava veza između mozga i mišljenja, što predstavlja potencijalnu osnovu za narcisoidno ponašanje.
Kako prepoznati narcisoidni poremećaj ličnosti?
Narcisoidni poremećaj ličnosti se manifestuje kroz više simptoma. Osećaj grandioznosti, neprestani utisak da su povlašćeni, kao i potreba da im se drugi ljudi dive i odobravaju njihove postupke čini srž ovog problema. Slede ih arogantno, nadmeno ponašanje i sebično iskorišćavanje drugih kako bi postigli svoje ciljeve.
Kao vešti manipulatori koriste psihološke igre za uspostavljanje moći nad drugima, a nije redak slučaj da se u njima krije i patološki lažov.
Narcisoidne ličnosti se prepoznaju i po velikoj osvetoljubivosti, nepreuzimanju odgovornosti za svoje postupke i brzim promenama raspoloženja. Karakteriše ih i strah od bliskosti tako da nisu u mogućnosti da ostvare dublji odnos sa nekom osobom.
Narcisoidni poremećaj ličnosti ne treba olako shvatati, jer može da izazove depresiju, anksioznost, bolesti zavisnosti, pa i probleme sa fizičkim zdravljem. Zato ako ste primetili da draga osoba ima ovaj poremećaj potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Šta je reakciona formacija i kako je prepoznati?
Reakciona formacija je pojava kada osoba oseti nagon da nešto učini ili kaže, a zatim uradi ili kaže nešto što je zapravo suprotno onome što zaista želi. Ovaj vid odbrambenog mehanizma se često pojavljuje i kao odbrana od socijalne kazne – koje se dotična osoba plaši.
Uobičajeni obrazac u reakcionoj formaciji je kada osoba pokazuje prenaglašeno ponašanje, na primer koristeći preteranu ljubaznost – kada zapravo oseća neprijateljske emocije.
Primer reakcione formacije je kada majka koja rodi neželjeno dete postane previše zaštitnički nastrojena prema njemu.
Reakciona formacija – Oblik odbrambenog mehanizma
Reakciona formacija je fiksiranje ideje, afekta ili želje u svesti osobe – koji su u suprotnosti nesvesnom impulsu kojeg se dotična osoba plaši.
Na primer, ljudi koji se dramatično i prenaglašeno suprotstavljaju nečemu zapravo pokušavaju da sakriju svoja istinska osećanja ili želje. To je reakciona formacija u psihologiji.
Reakciona formacija je vrsta psihološkog odbrambenog mehanizma. Osoba doživljava da su njena istinska osećanja ili želje društveno, a neretko i pravno, neprihvatljive – pa pokušava da ubedi sebe ili druge da misli i oseća suprotno. U toj nameri osoba često vrlo preuveliča svoj ”nastup”, odnosno pokazuje prenaglašeno ponašanje koje je u suprotnosti sa njenim istinskim željama i osećanjima.
Reakciona formacija – Primeri iz prakse:
Razmotrite sledeći primer. Tinejdžer dolazi do zaključka da je homoseksualac, ali pošto je odrastao u porodici koja smatra da je biti gej ozbiljan greh – oseća potrebu da sakrije svoju homoseksualnost. Osoba veruje da je njena seksualna orijentacija pogrešna ili neprihvatljiva, pa se zato trudi da svima oko sebe (a možda i samom sebi) dokaže da je heteroseksualna. Ovo bi se moglo manifestovati i rizičnim seksualnim ponašanjem. Takođe, osoba može postati preterano homofobna – što kroz verbalne, pa čak i fizičke napade na osobe koje su homoseksusalne orjentacije.
U većini slučajeva reakciona formacija može lako da se prepozna. Takve osobe imaju tzv. ”hiper” ponašanje – koje je nerazumno i previše efektno – kako bi osoba privukla što više pažnje.
Navedeni primer odbijanja svoje homoseksualne orjentacije kroz suprotno ponašanje je možda najjednostavniji primer za reakcionu formaciju.
Međutim, sličnih primera u praksi je zaista mnogo.
Recimo da potajno gajite ljubav prema nekome koga biste verovatno trebalo da se klonite. Ne želite da priznate svoja osećanja, pa umesto toga izražavate upravo suprotnost tim osećanjima. To znači da predmet vaše ljubavi postaje predmet vaše ”mržnje”.
Još jedan primer je i majka koja rodi neželjeno dete. Ona može svoje osećanje krivice što ne želi dete da sakrije tako što će postati izuzetno pažljiva i previše zaštitnički nastrojena prema detetu. Na taj način želi da ubedi sebe, dete, ali i druge da je dobra majka.
Kako da znate da nije u pitanju projekcija?
Često se u praksi dešava da se projekcija pogrešno protumači kao reakciona formacija.
Kako da napravite razliku?
Vrlo jednostavno. Razlika je u tome što reakciona formacija ”prenosi” vaša osećanja u suprotna ponašanja, a projekcija je kada osoba više optužuje druge za svoje greške.
Dakle, projekcija je takođe jedan oblik odbrambenog mehanizma. Međutim, u ovom slučaju se neželjena osećanja ”premeštaju”, tj. projektuju na drugu osobu – pa je onda dotična osoba kao ”pretnja” iz spoljnog sveta. Uobičajeni primer projekcije u psihologiji jekada pojedinac, ugrožen sopstvenim negativnim osećanjima – optuži drugu osobu za gajenje ovih neprijateljskih misli.
Psihoanalitičari naglašavaju da je upotreba odbrambenog mehanizma normalan deo funkcije ličnosti. To znači da reakciona formacija – kao oblik odbrambenog mehanizma – sama po sebi nije znak psihološkog poremećaja.
Ipak, treba reći da zaista postoje razni psihološki poremećaji koji se mogu okarakterisati prekomernom ili rigidnom upotrebom ove vrste odbrane. Iskusni psiholog će znati ovo da proceni i da shodno tome sprovode psihoterapiju.
Ukoliko vi ili osoba koja vam je bliska pokazuje ovakvu vrstu ponašanja i to remeti vaše/njeno normalno funkcionisanje – Psihološko savetovalište Sana može da vam pomogne.
Pročitaj Više
Govor tela
Govor tela je sastavni deo ličnosti čoveka. Svaki, pa i najmanji pokret, osmeh ili položaj tela, ima svoju poruku. Često toga nismo svesni, ali ovaj deo neverbalne komunikacije ima duboko značanje. Zapravo, govor tela je najbolja dopuna verbalnoj komunikaciji, dok u pojedinim situacijama može potpuno da je zameni, jer otkriva naše najskrivenije emocije, koje nismo iskazali rečima.
Imajući ovo u vidu ne čudi što ljudi sve veću pažnju posvećuju govoru tela svojih sagovornika. Prema najnovijim istraživanjima samo 7 odsto u komunikaciji pripada rečima, a 55 odsto odlazi na pokrete koji prate priču.
Da govor tela, zaista, poseduje veliku moć najbolje pokazuje podatak da on u čak 60 odsto slučajeva ima presudnu ulogu pri formiranju prvog utiska. Zbog toga vam psihološko savetovalište Sana otkriva kako da pročitate govor tela. Odnosno, signale koje vam druga osoba šalje.
Kako se razvija govor tela?
Govor tela poznat je od davnina. Još su stari narodi primećivali karakteristične znake ne samo kod čoveka, već i kod životinja. Međutim, tek u 17. veku se javlja veće interesovanje naučnika za njihovo istraživanje. Tako je doktor i fizičar Džon Bulver napravio šemu pokreta kojom je dokazao da se svako stanje i osećanje može iskazati određenim pokretom.
Iako je pojava biheviorizma početkom 20. veka ponašanje usmerila u drugi pravac, istraživanje govora tela zahvaljujući Vilhelmu Rajhu nije prekinuto. Ovaj psihoterapeut je osnivač telesne psihoterapije koja u prvi plan ističe, upravo, telesnu ekpresiju.
Naime, baš kao što se različiti stilovi komunikacije razvijaju tokom godina, tako se neverbalni znaci stiču socijalnim učenjem. Ipak, njih u izvesnoj meri određuje i nasleđe, što znači da pojedine pokrete tela u našem ponašanju preuzimamo od roditelja.
Ne treba zanemariti ni činjenicu da se govor tela različito tumači u različitim kulturama. Tako direktni pogled na taštu u pojedinim plemenima u Keniji se smatra neprikladnim, dok je u Nigeriji strogo zabranjeno gledanje u oči osoba koje su na višem položaju. U Indiji je, pak, rukovanje sa samim sobom, sasvim normalno, što, složićete se, nama deluje čudno.
Pogled koji kaže više od reči
Kada se pomene govor tela prva asocija mnogima jesu oči. Zato, prilikom razgovora obratite pažnju kako vas sagovornik posmatra.
Spušteni pogled je jasan znak da osobi nedostaje samopouzdanje, mada može biti i signal da izgovara laž.
Fiksiranje pogledom, naročito, nepoznatih odaje prekrivenu agresivnost. Često treptanje ukazuje na nervozu, dok prevrtanje očima odaje nepoštovanje.
Ukoliko osoba sa kojom pričate povremeno skrene pogled dok joj na licu stoji osmeh budite sigurni da joj je u vašem društvu veoma prijatno. Sa druge strane, prazno gledanje u jednu tačku pokazuje da je vreme da promenite temu, jer je vašem sagovorniku dosadno.
Obratite pažnju na položaj ruku i nogu
Svima je dobro poznato da prekrštene ruke jesu odbrani položaj, što znači da je osoba rezervisana i da želi da se distancira od vas. Ruke na bokovima najčešći su položaj dominantnih ljudi ili u situaciji kada nastoje da vam nametnu svoje mišljenje.
Iako se ranijih godina smatralo da je gestikuliranje odlika nestabilnih osoba, nove studije pokazuju da su u pitanju topli i energični ljudi. Ipak, u tome ne treba preterivati, jer onda se odaje utisak da sagovorniku ne možete verovati.
Skrivanje ruku u džepove ili iza leđa, kao i pogrbljeni položaj tela znači da osoba krije nešto, a cupkanje i prebacivanje težine sa noge na nogu da je nervozna, nestrpljiva ili uplašena.
S obzirom da položaj našeg tela ima veliki uticaj ne samo u društvenom životu, već može da odredi uspeh na razgovoru za posao, klinički psiholog Mr Ana Gligorić je tu da vas nauči kako da se postavite u određenoj situaciji.
Pročitaj Više
SMART ciljevi
SMART ciljevi su neophodni u životu. Uspeh na razgovoru za posao, napredovanje u karijeri, rešavanje porodičnih problema, usavršavanje, promena mesta boravka, bolje finansijske mogućnosti, samo su neki od želja kojima težimo. One, pak, zavise od njihovog formulisanja odnosno, od jasnog postavljanja ciljeva koje želimo da ostvarimo.
Međutim, brojna istraživanja pokazuju da samo 10 odsto ljudi u svetu ima jasnu viziju onog što želi. Ostalih 90 odsto nije svesno njihove važnosti samim tim ne zna ni kako da ih definiše i ostvari.
Koliku ulogu imaju SMART ciljevi otkriva vam psihološko savetovalište Sana.
Šta su SMART ciljevi?
SMART ciljevi su, zapravo, “pametni” ciljevi, tj. oni kakve želimo i koji su nam prioritet. Metoda je razvijena iz koncepta Petera Druckera “Upravljanje resursima”, a popularnost je dobila zahvaljujući promovisanju profesora Roberta S. Rubina.
Naziv SMART je akronim koji je izveden od engleskih reči Specific, Measurable, Achievable, Relevant, Timely. Ujedno, one ukazuju na sastavne komponente na koje treba da obratite pažnju prilikom donošenja ciljeva.
“Specific” znači da cilj mora biti konkretan i jasno definisan. Takođe, neophodno je da bude jednostavno formulisan kako bi bio razumljiviji. Zbog toga stručnjaci savetuju da ono što vam je važno iskažete što kraće, jednom ili u nekoliko rečenica, pri čemu mora da bude uključena oblast koja se odnosi na cilj.
Reč “Measurable” ukazuje da cilj mora biti merljiv u određenoj jedinici kako bi se video njegov napredak. Na primer u novčanom iznosu koji želite da zaradite u određenom periodu ili broju kilograma koje želite da izgubite.
“Achievable” sugeriši da su SMART ciljevi ostvarljivi. Ovaj deo je veoma važan, jer ukoliko precenite svoje mogućnosti ciljevi postaju nedostupni. Što za posledicu ima manjak samopouzdanja. Mada se može negativno odraziti na celokupno mentalno zdravlje.
“Relevant” označava bitnost cilja, to znači da on mora da doprinosi ostvarivanju vizije.
“Timely” se odnosi na vremenski rok za postizanje cilja, pri tome on mora biti jasno postavljen. Tako, na primer, umesto “sledeće godine” neka glasi “do narednog leta”.
SMART ciljevi prema vremenskoj odrednici
S obzirom da je vremnski raspon važan za ostvarivanje ciljeva, oni se dele na kratkoročne, srednjoročne i dugoročne.
Kratkoročni ciljevi moraju da se ispune brzo, tj. za nekoliko nedelja ili meseci. Njih čine trenutne želje.
Srednjoročni ciljevi se odnose na period od godinu dana. Dok su dugoročni vezani za duži vremsnki period, pa su najkompleksniji, ali donose i najveće promene u životu.
Kako postaviti SMART cilj?
Za mnoge je postavljanje ciljeva dosadan posao, pa čudi što pojedini ljudi smatraju da nije potrebno to da rade, jer “svi znamo koji su naši ciljevi u životu”.
Imajte u vidu da karakteristike uspešnih ljudi upravo proizilaze iz definisanih ciljeva. Što znači da njihovo preciziranje direktno utiče na uspeh u životu.
Da biste na najbolji način odredili cilj odgovorite na 5 pitanja:
- Šta želim da postignem?
- Kako ću to da ostvarim?
- Kada ću to da ostvarim?
- Šta i ko mogu da mi pomognu u tome?
- Šta će se desiti kada ostvarim cilj?
Tek kada pronađete odgovore možete krenuti u ostvarivanje. U toku realizacije veoma je važno da se usredite na proces postizanja rezultata, a ne na same rezultate. Istovremeno, budite spremni na prilagođavanje svojih navika kako biste postigli ono što želite. I promene ciljeva su moguće, jer može se desiti da neke stvari, za koje ste smatrali da su važne, vremenom izgube na značaju. Zato je preporučljivo da dugoročne ciljeve postavite iz više kratkoročnih koji su lakši za ispunjavanje, pa ćete brže videti rezultate, koji će vas motivisati da ne odustanete.
Ukoliko niste sigurni kako pravilno da postavite svoje ciljeve, psihološko savetovalište Sana i klinički psiholog Mr Ana Gligorić vam mogu pomoći.
Pročitaj Više
Saveti za uspeh na razgovoru za posao
Uspeh na razgovoru za posao ima ključnu ulogu da li će vas poslodavac angažovati ili ne. Naročito ako se ima u vidu da u savremenom dobu vlada velika konkurencija, pa je posao iz snova, zaista, teško naći.
Intervju sa poslodavcem, obično, dolazi nakon brojnih testova i krugova eliminacije. To znači da ste izabrani među malobrojnim, najboljim kandidatima koji će se suočiti da stručnim timom kompanije. Što dodatno pojačava nervozu, koja može da umanji uspeh na razgovoru za posao.
U samo pola sata ovog razgovara proći ćete tri najteža testa – test inteligencije, test ličnosti i test poznavanja posla za koji ste konkurisali. Svesni ste da popravni ne postoji, pa je veoma važno da ostavite najbolji utisak kako biste potvrdili da svojim kvalitetima zaslužujete mesto u kompaniji.
Čak i ako ste prošli mnoge selekcije i razgovore, novo ispitivanje ne čini se nimalo lakšim. Sa svakim novim intervjuom za posao upoznajete nove ljude i iznova “prodajete” sebe i svoje veštine. Nije redak slučaj da u toj situaciji steknete uvid i o svojim nedostacima i slabim stranama, koje morate da usavršite.
Tri najvažnija saveta za uspeh na razgovoru za posao otkriva vam u ovom blogu psihološko savetovalište Sana.
Uspeh na razgovoru za posao zavisi od vaše pripreme
Stručnjaci naglašavaju da se uspeh na razgovoru za posao uči. Odnosno, neophodno je da se pripremite za sopstvenu prezentaciju.
Ma koliko je vaš CV sveobuhvatan i dobro napisan, on nije dovoljno sredstvo za zaposlenje. Ipak je usmena komunikacija jedini način da pokažete kakvi ste, koliko znanja posedujete i kakav je vaš poslovni vokabular.
Najpre, morate poznavati detaljno svoj CV, kao i šta ste naveli u motivacionom pismu. Međutim, prilikom predstavljanja nemojte napamet nabrajati stavke iz biografije. Već se trudite da uz navode o zvanju i iskustvu ispričate još nešto zanimljivo o sebi, što bi moglo da vas izdvoji od drugih kandidata.
Imajte u vidu da stid i manjak samopouzdanja nisu karakteristike uspešnih ljudi. Te njima nije mesto ni na razgovoru za posao. Da biste ih izbegli pripremite odgovore na tipična pitanja. Zašto ste napustili prethodni posao? Zašto smatrate da ste pravi radnik za nas? Šta je vaša najveća slabost? Samo su neka od pitanja sa kojima se susrećemo pri svakom intervjuu. Jasni, sažeti odgovori, bazirani na konkretnim činjenicama garantuju vam uspeh na razgovoru za posao.
Uspeh na razgovoru za posao postići ćete dobrom informisanošću
Razgovor za posao treba posmatrati kao svojevrsi domaći zadatak. Pa kao i svaki, tako i ovaj morate dobro uraditi, tj. neophodno je da istražite kompaniju za koju ste konkurisali.
Prikupite što više informacija o misiji, ciljevima i najnovijim uspesima. Kao izvor za rad mogu vam poslužiti zvanični sajt, ali i nalozi kompanije na raznim društvenim mrežama.
Šta znate o našoj kompaniji, je jedno o omiljenih pitanja poslodavaca. Ako nije postavljeno, potrudite da sami to pokažete kroz razgovor. Najlakše ćete učiniti preko prikupljene informacije o uspehu ili dostignuću kompanije. Istovremeno, taj podatak iskoristite kako biste ga povezali sa svojim radnim iskustvom u datoj oblasti.
Posvetite pažnju garderobi za razgovor
Poslovni stajling je, zapravo, prvi utisak o vama. On vas predstavlja već na vratima kompanije. Zato je važno da obratite pažnju na izbor garderobe za intervju. Pre svega, mora biti čista, uredna i ispeglana.
Crno-bela kombinacija je uvek sigurno rešenje. Dok pregršt boja mogu da skrenu pažnju sa vaših veština. Kod žena je važno da je suknja pristojne dužine i, po mogućstvu, ravnog kroja. Dok nakit mora biti diskretan.
Od dodataka nemojte da zaboravite sat, jer on govori da ste tačni i da poštujete vremenske rokove. Što je važna osobina u poslovnom svetu.
Ukoliko vas trema ili napad panike blokiraju da se pokažete u pravom svetlu na razgovoru za posao, potražite pomoć psihologa Mr Ane Gligorić.