Emocionalni umor – Tihi sindrom koji remeti vašu svakodnevicu
Emocionalni umor postaje sve češća pojava u savremenom društvu. Opisuje se kao stanje u kojem osoba oseća da više nema dovoljno unutrašnjih resursa da se nosi sa svakodnevnim izazovima. Zbog toga je u većini slučajeva simptom burnout-a.
Za razliku od fizičke iscrpljenosti, koja se javlja nakon zahtevnih zadataka, emocionalna iscrpljenost ne nastaje odjednom. To je proces koji se polako gradi, često neprimetno.
Ljudi najčešće shvate da su emocionalno iscrpljeni tek kada se pojave posledice po mentalno zdravlje. Odnosno, kada počnu da se suočavaju sa osećajem bezvoljnosti, oslabljenom motivacijom i gubitkom interesovanja za stvari koje su ih nekada ispunjavale.
S obzirom da emocionalni umor narušava kvalitet života, psihološko savetovanje Sana vam otkriva kako na vreme da ga prepoznate.
Zašto se javlja emocionalni umor?
Različiti faktori mogu doprineti emocionalnoj iscrpljenosti, u zavisnosti od tolerancije osobe na stres i drugih uticaje u njihovom životu.
Stalna izloženost stresnim situacijama, konflikti u radnom okruženju, porodični problemi iscrpljuju emocionalne resurse, te dovode do umora.
Preopterećenost obavezama
Svakodnevno žongliranje nekoliko obaveza odjednom, bez adekvatne podrške i vremena za odmor takođe, može stvoriti uslove za razvoj emocionalnog umora.
Zahtevni poslovi ili situacije
Analiza iz 2020. godine ističe da ljudi na poslovima koji su u riziku od sekundarne traume mogu biti skloniji emocionalnoj iscrpljenosti. Tu, pre svega, spadaju socijalni radnici, zdravstveni radnici, vatrogasci, policajci.
Potiskivanje emocija
Osobe koje ne dozvoljavaju sebi da se izraze, već potiskuju strah, tugu, ljutnju ili frustraciju, češće razvijaju emocionalni umor.
Perfekcionizam
Osobe koje teže savršenstvu pod stalnim su stresom da to postignu. Na taj način povećavaju rizik od pojave emocionalne iscrpljenosti.
Simptomi emocionalnog umora
Emocionalni umor izaziva fizičke i emocionalne simptome. Oni, pak, mogu uticati na ponašanje osobe.
Osobe koje doživljavaju emocionalnu iscrpljenost mogu se susresti sa sledećim simptomima:
- ljutnja i razdražljivost, čak i kada su sitnice u pitanju,
- pojačana napetost i nervoza,
- osećaj preplavljenosti i manjak motivacije,
- pojačani cinizam i pesimizam,
- osećaj beznađa i nemoći,
- anksioznost i depresija,
- problemi sa koncentracijom i fokusom.
poremećaji spavanja, uključuju nesanicu, ali i prekomerno spavanje,
povlačenje iz društvenih situacija.
Emocionalni umor se može manifestovati i na fizičke načine, kao što su:
- promene u apetitu,
- problemi sa varenjem,
- glavobolje,
- palpitacije srca,
- nenamerne promene težine.
Kako se osloboditi emocionalne iscrpljenosti?
Da bi se smanjila emocionalna iscrpljenost morate da promenite način života.
Smanjenje stresa: Ovo može uključivati preuzimanje manjeg broja zadataka, delegiranje drugima i traženje pomoći. Strategije upravljanja stresom, kao što je meditacija, takođe mogu pomoći.
Donošenje pozitivnijih izbora načina života: Optimalni izbori načina života, kao što su uravnotežena ishrana, redovno vežbanje i redovna rutina spavanja, pozitivno utiču na mentalno zdravlje. Samim tim smanjuju rizik od pojave emocionalnog umora.
Održavanje ravnoteže između posla i privatnog života: Planiranje redovnih odmora, dana za odmor i zakazanih pauza tokom dana sprečava pojavu burnout-a. Ključnu ulogu ima i nedozvoljavanje obavezama na poslu da preuzmu privatni život.
Povezivanje sa drugima: Izlazak sa prijateljem, poseta porodice, odlazak u pozorište, šetnja sa psom – neki su od načina društvenog povezivanja.
Promena stava: Neophodno je i da zamenite negativne misli pozitivnijim i realnijim. Istovremeno, ne smete dozvoliti poređenja sa drugima.
Ako osećate da se emocionalni umor pojačava tako da ne možete samostalno da se sa njim nosite potražite stručnu podršku u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Strah od odbijanja – Koje posledice izaziva?
Strah od odbijanja je iracionalan i uporan strah od socijalne isključenosti. Može biti karakteristika socijalne fobije ili socijalnog anksioznog poremećaja. Mada nije redak slučaj da se javi samostalno.
Većina ljudi doživi odbijanje barem nekoliko puta u životu. Prijatelj koji ignoriše poruku za druženje, neprimanje poziva na zabavu, odlazak dugogodišnjeg partnera zbog nekog drugog – samo su neke od tih situacija. Nikada nije prijatno kada se nešto ne desi onako kako ste želeli. Ipak, odbijanja čine normalan deo života. Zapravo, mogu predstavljati osnovu da sagledamo druge mogućnosti koje nam stoje na raspolaganju.
Međutim, kada je kod osobe konstantno prisutno uverenje da će biti negativno procenjena, zanemarena, kritikovana ili isključena iz društva, postoji strah od odbijanja.
S obzirom da ovaj strah duboko utiče na naše ponašanje i odluke koje donosimo, psihološko savetovalište Sana vam otkriva sve što treba da znate o njemu.
Zašto se javlja strah od odbijanja?
Verovali ili ne, strah od odbijanja je jedno od najčešćih emocionalnih iskustava. Tačan uzrok nije otkriven, već se smatra da nastaje kombinacijom psiholoških, bioloških i socijalnih faktora.
U većini slučajeva potiče iz detinjstva i našeg odnosa sa roditeljima. Ovo je period našeg života kada počinjemo da gradimo osećaj za odnose i svet oko nas. Takođe, to je doba kada razvijamo razumevanje kako da izazovemo pažnju i naklonost drugih ljudi. Ukoliko su roditelji distancirani i emocionalno nedostupni kod deteta je prisutan osećaj odbačenosti. Vremenom, iz njega se može razviti strah od odbijanja.
Negativna iskustva u odraslom dobu, takođe, mogu biti pokretač problema. Nezdrava veza, nepravedna kritika, gubitak posla ostavljaju dubok trag koji stvara osnovu za razvoj straha.
Strah od odbijanja može proisteći i iz perfekcionizma. Naime, ljudi koji veruju da moraju biti „savršeni“ često se plaše odbijanja jer svaki neuspeh doživljavaju intenzivno.
Ne treba zanemariti ni uticaj niskog samopouzdanja. Ako osoba oseća da nema veliku vrednost, odbijanje deluje kao potvrda negativnih misli o sebi. Na taj način se dalje produbljuje problem te dolazi do pojave straha od odbijanja.
Kako prepoznati strah od odbijanja?
Strah od odbijanja se može manifestovati na dva načina. Neki ljudi sa ovim problemom razvijaju ponašanje potrebe i traženja pažnje. Oni nastoje konstantno da udovolje drugima kako bi ih zadržali blizu sebe. Imaju teškoće u postavljanju granica, čak i kada one nisu u skladu sa njihovim uverenjima. Primetan je i intenzivan stid u društvu i strah od iznošenja mišljenja, dok pojedini nastoje da izbegnu potencijalno neprijatne situacije.
Drugi način manifestovanja jeste potpuno izbegavajuće ponašanje. Polazeći od pretpostavke da okolina misli negativno, ove osobe se suočavaju sa stalnom sumnjom i nesigurnošću u odnosima. Zbog toga se trude da odgurnu ljude pre nego što im se približe i potencijalno ih odbace.
Posledice straha od odbijanja
Strah od odbijanja ne dovodi samo do društvene izolacije, već i do izbegavanja prilika. On vas može sprečiti da težite ličnim, društvenim ili profesionalnim ciljevima, kao što su novi posao, sastanak ili društvena grupa.
Nažalost, utiče i na mentalno zdravlje. Ciklus negativnog razmišljanja umanjuje samopouzdanje. Ujedno, povećava anksioznost i rizik od depresije. Kod nekih ljudi se javlja kompulzivno ponašanje kao reakcija na nelagodnost izazvana strahom.
Imajući u vidu ozbiljnost posledica, na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Somnifobija – Strah od sna
Somnifobija je intenzivan, iracionalan strah od sna.
U modernom, ubrzanom svetu očuvanje zdravlja je imperativ. Važnu ulogu u tome ima san. Redovan i zdrav san pruža nam ne samo potreban odmor, već i energiju za naredni dan. Ujedno, pozitivno deluje na kognitivne funkcije, raspoložanje, pa i na ishranu. Imajući ovo u vidu ne čudi što se naučnici i mediji često bave pitanjima saveta za bolji san.
Dok se većina ljudi trudi da ostvari minimum od 7 sati sna, postoje oni koji nastoje da to izbegnu. Razlog leži u strahu od spavanja.
Hipnofobija, kako se još strah od spavanja naziva, spada u specifične fobije. To znači da se ne odnosi na uobičajene teškoće sa spavanjem, već je u pitanju ozbiljan poremećaj.
S obzirom da somnifobija može ozbiljno da narušiti kvalitet života i zdravlje čoveka, psihološko savetovalište Sana vam otkriva sve što treba da znate o njoj.
Šta izaziva somnifobiju?
Uzroci fobija, uključujući somnifobiju, nisu jasni. Smatra se da fobije generalno nastaju kombinacijom genetskih i faktora životne sredine.
U većini slučajeva somnifobija je povezana sa istorijom parasomnije. Odnosno, sa hroničnim problemima spavanja, kao što su noćne more ili paraliza sna. Ljudi koji imaju parasomniju mogu osećati anksioznost zbog spavanja. Ova briga je izazvana strahom da će ponovo doživeti problem sa spavanjem. Drugi poremećaji spavanja, poput nesanice, takođe povećavaju rizik od razvoja problema.
U uzročnike se svrstava i strah od smrti. Naime, neki ljudi se plaše da se neće probuditi. Posebno, ako su ranije imali zdravstvene krize ili su izgubili nekog tokom sna. Česta je i kod osoba koje imaju potrebu da uvek budu svesne okoline ili kontrolišu situacije. One mogu spavanje doživljavati kao „gubitak kontrole“, te se javljaju povoljni uslovi za strah od spavanja.
Veća je verovatnoća da će se somnifobija razviti ukoliko postoji generalizovani anksiozni poremećaj, narkolepsija, panični poremećaj, sindrom nemirnih nogu.
Nije redak slučaj da se javlja kod ljudi kojima se jedan od roditelja suočava sa nekom fobijom. Zbog toga ne treba zanemariti nasledni faktor, kao ni zajednička životna iskustva.
Kako prepoznati somnifobiju?
Somnifobija se ne javlja preko noći, već se postepeno razvija. U početku, osoba može osećati blagu nelagodu ili napetost pred spavanje. Vremenom, taj osećaj prerasta u intenzivan strah, te izbegava odlazak u krevet što je duže moguće. Obično ostavlja svetla upaljena ili televizor dok pokušava da zaspi.
Pri pomisli na spavanja javlja se anksioznost, pa i napad panike. Prati ih ubrzan rad srca, nemir, prekomerno znojenje, drhtavica, teško disanje i osećaj gušenja. Pri čemu se ovi simptomi javljaju u večernjim satima.
Kako je briga povezana sa spavanjem veoma intenzivna u toku dana javljaju se problemi sa koncentracijom. Tome doprinosi i hroničan umor usled nedostatka sna. Primetna je i razdražljivost, jer je osoba mentalno iscrpljena. Česti su i konflikti sa najbližima, te dolazi do narušavanja porodičnih odnosa.
Ukoliko stanje traje duže može dovesti i do depresije i smanjenog imuniteta.
Kako se somnifobija leči?
Kognitivno-bihevioralna terapija (KBT) je osnova u rešavanju problema sa spavanjem. Ona pomaže osobi da prepozna i promeni negativne obrasce razmišljanja povezane sa spavanjem. Samim tim i da se suoči sa svojim strahom.
Preporučuju se i razne tehnike opuštanja pre spavanja. Meditacija, joga, čitanje, topla kupka – neke su od njih koje mogu pomoći da se telo i um pripreme za san.
Obavezno je i stvaranje rutine spavanja, tj. odlazak na spavanje u isto vreme bez ikakvih ometajućih faktora, uključujući i ekran televizora i telefona.
Somnifobija se može uspešno lečiti, naročito ako se prepozna na vreme. Zato još danas potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Kakofobija – Šta je i zašto se javlja?
Kakofobija predstavlja ekstremni strah od ružnoće koji je ukorenjen u anksioznosti. To je iracionalan strah od toga da postanete ružni ili izaziva paniku kada pojedinac vidi nešto što smatra ružnim.
Za razliku od drugih specifičnih fobija, koje su materijalističkog karaktera kakofobija je subjektivna. Razlog za to leži u činjenici da ružnoća nije nešto što se može meriti bilo kojim specifičnim alatom ili metodologijom, već je subjektivna za svakoga. Odnosno, svako sam određuje šta je za njega lepo, a šta ružno.
Nije poznato koliki deo populacije pati od kakofobije. Zapravo, osobe koje pate od ovog straha često nisu ni svesne problema. Svoje misli doživljavaju kao normalne, jer živimo u svetu kada su ideali lepote podignuti na visok nivo.
S obzirom da je kakofobija mnogima nepoznat pojam psihološko savetovalište Sana vam otkriva sve što treba da znate o njoj.
Koji su uzroci ekstremnog straha od ružnoće?
Uzroci kakofobije mogu biti različiti. Često se prepliću psihološki, socijalni i biološki faktori.
Vodeću ulogu imaju traumatska iskustva. Naime, svako doživi traumu u nekom trenutku svog života, ali nekim ljudima je teže da prevaziđu to iskustvo. U slučaju kakofobije, trauma može poticati od lošeg stava roditelja koji svoje dete nazivaju ružnim. Takođe, može biti posledica podsmeha druge dece ili, pak, zlostavljanja gde nasilnik ne prestaje osobu da naziva ružnim.
Neretko je deo uslovnog učenja, tj. odgoja. Roditelj koji komentariše nešto ili nekoga da je ružno može pojačati ovo razmišljanje kod svog deteta. Vremenom, dete razvija određena ponašanja ili strahove koji postaju ukorenjeni u njegov način razmišljanja, stvarajući okidače za anksioznost.
U faktore se svrstava i okruženje. Uticaj društvenih mreža je naročito izražen u pogledu ideala lepote. Zbog toga se kod osoba sa niskim samopouzdanjem može stvoriti osetljivost i strah od odstupanja od tih normi.
Ne treba zanemariti ni genetiku. To znači da je veća verovatnoća da će se razviti ukoliko je u porodici već registrovan neki anksiozni poremećaj.
Kako se ispoljava kakofobija?
Simptomi su individualni, te variraju od osobe do osobe. Neke osobe se samo osećaju neprijatno ili se znoje, dok druge doživljavaju napade panike.
Ove simptome prate i fizičke tegobe. Vrtoglavica, prekomerno znojenje, otežano disanje, napetost mišića, mučnina, digestivni problemi – samo su neke od tegoba koje se mogu ispoljiti pri pomisli ili pogledu na ono što osoba smatra ružnim.
Kakofobija dovodi i do karakterističnog ponašanja. Osoba je sklona ka izbegavanju situacija ili okruženja u kojima plaši da će naići na ružnoću. Često negativno komentariše sebe ili druge ljude, pa i predmete i životinje.
Trošenje puno vremena i novca na tretmane lepote, uključujući i operacije, kako bi se izbegao ružan izgled je još jedan znak ovog problema.
Kako se osloboditi ekstremnog straha od ružnoće?
Tretman podrazumeva kombinovanje više psihoterapija.
Kognitivno-bihejvioralna terapija može pomoći osobi da razume i kontroliše misli i emocije. Samim tim i kako da se oslobodi negativnih misli koje se javljaju kada razmišljaju o ružnoći ili se susreću sa njom.
Terapija izloženosti pomaže ljudima da se suoče sa svojim strahovima. Baš kao što naziv kaže, ona se zasniva na izlaganju osobe stvarima koji postepeno, u kontrolisanom okruženju. U slučaju kakofobije osoba se najpre izlaže nečim manje strašnim, poput slike nečega blago ružnog. Vremenom se stepen izloženosti povećava. Kroz povećanu izloženost, ljudi mogu naučiti da upravljaju ovom fobijom.
Kao i svaki drugi iracionalni strah, kakofobija utiče na kvalitet života. Zato na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Paradoks perfekcionizma – Kako vam težnja ka savršenstvu šteti?
Paradoks perfekcionizma je problem sa kojim se mnogi ljudi širom sveta suočavaju.
Perfekcionizam se često smatra poželjnom osobinom u modernom dobu koje slavi visoke standarde i posvećenost detaljima. Na prvi pogled, težnja ka savršenstvu deluje kao plemenit poduhvat, put koji vodi ka uspehu, priznanju i samoispunjenju. Međutim, ispod njegove uglačane površine leži paradoks. Verovali ili ne, perfekcionizam zapravo može umanjiti životnu efikasnost, što dovodi do burnouta, anksioznosti i osećaja hroničnog nezadovoljstva.
Razumevanje ovog paradoksa je ključno za snalaženje između zdrave ambicije i destruktivnog perfekcionizma.
Šta je perfekcionizam?
Da biste shvatili šta je paradoks perfekcionizma morate prvo znati šta je perfekcionizam.
Perfekcionizam je osobina ličnosti koju karakteriše intenzivna želja za postizanjem savršenstva. Javlja se u kombinaciji sa hiperkritičnom samoevaluacijom i zabrinutošću zbog tuđih procena. Naime, perfekcionisti postavljaju izuzetno visoke standarde za sebe i često izjednačavaju svoju vrednost sa sposobnošću da ispune te standarde.
Postoje različite vrste perfekcionizma. Sebičan perfekcionizam uključuje nametanje nerealnih očekivanja sebi. Perfekcionizam usmeren ka drugima podrazumeva postavljanje nerealnih standarda drugima, očekujući da budu ispunjeni. Društveno propisani perfekcionizam predstavlja percepciju da drugi imaju nerealna očekivanja od vas. To dovodi do pritiska da se ispune ovi pretpostavljeni standardi.
Umeren nivo perfekcionizma može podstaći pojedince da se istaknu. Sa druge strane, prekomerni perfekcionizam može dovesti do štetnih efekata na mentalno blagostanje i ukupnu životnu efikasnost.
Šta je paradoks perfekcionizma?
U svojoj suštini, perfekcionizam je ukorenjen u strahu od neuspeha, strahu od osude i strahu da niste „dovoljno dobri“. Ova težnja ka savršenstvu, vođena strahom, paradoksalno može dovesti do upravo onih ishoda koje perfekcionisti teže da izbegnu.
Umesto da donese uspeh, zadovoljstvo i bolje rezultate perfekcionizam dovodi do suprotnog efekta. Odnosno, do nezadovoljstva, prokrastinacije i neuspeha. U tome leži osnova paradoksa perfekcionizma.
Strah od nepostizanja savršenstva može paralizovati perfekcioniste. Kao posledica javlja se prokrastinacija, tj. odugovlačenje ili potpuno izbegavanje zadataka. Ovo izbegavanje može smanjiti produktivnost i sprečiti pojedince da ostvare svoj puni potencijal.
Perfekcionisti često sebe guraju do ivice, radeći dugo, opsedajući se detaljima i odbijajući da delegiraju zadatke. Neumorna težnja ka savršenstvu može dovesti do fizičke i mentalne iscrpljenosti, stvarajući osnovu za burnout sindrom. Na taj način dolazi ne samo do smanjenja ukupne efikasnosti, već i razvoja mentalnih problema.
Perfekcionisti teže da izbegavaju situacije u kojima bi mogli da ne uspeju ili da proizvedu nešto manje od savršenog. Ovaj strah guši kreativnost i inovacije, jer se više fokusiraju na izbegavanje grešaka nego na istraživanje novih ideja. Samim tim otežavaju napredak i lični razvoj.
Bez obzira koliko postignu, perfekcionisti često osećaju da nikada nije dovoljno. Brzo odbacuju svoje uspehe, te u prvi plan stavljaju neuspehe ili nedostatke. To rezultira hroničnim nezadovoljstvom koje može dovesti do osećaja neadekvatnosti, anksioznosti i depresije.
Kako pobediti paradoks perfekcionizma?
Prepoznavanje paradoksa perfekcionizma je prvi korak ka prevazilaženju njegovih negativnih efekata. U tome vam može pomoći nekoliko strategija. Prva jeste da težnju ka savršenstvu zamenite realnim ciljevima, koje možete da ostvarite.
Neophodno je da shvatite da su greške prirodni deo učenja i rasta. Umesto da ih posmatrate kao neuspehe, posmatrajte ih kao prilike za usavršavanje.
Stručnjaci savetuju da vežbate samosaosećanje. To znači da se ponašate prema sebi sa istom ljubaznošću i razumevanjem koje biste pružili prijatelju. Takođe, naučite da cenite svoj trud i dozvolite sebi da budete nesavršeni.
Neophodno je i da težite uravnoteženom pristupu koji uključuje rad, odmor i zabavu. Ostvareni ciljevi i dostignuća nisu jedino važni u životu. Za poptpuno zadovoljstvo sobom potreban je i odmor, druženje sa dragim ljudima, hobiji i druge aktivnosti koje vas čine srećnim.
Ukoliko sami ne možete da se oslobodite paradoksa perfekcionizma potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Pravilo 333 za anksioznost – Preusmeravanje fokusa na sadašnji trenutak
Pravilo 333 za anksioznost je jednostavna tehnika uzemljenja („grounding“) koja pomaže u upravljanju anksioznošću preusmeravanjem fokusa na sadašnji trenutak tako da donosi trenutno olakšanje.
Svako je makar jednom u životu osetio strah, teskobu i nervozu. Ovaj zdrav nivo anksioznosti normalna je pojava prilikom životnih promena i odluka koje moramo da donesemo. Zapravo, ona nas pokreće da ispunimo zadate ciljeve.
Međutim, problem nastaje kada ovi simptomi postanu učestali i intenzivni da otežavaju normalno funkcionisanje. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije oko 301 milion ljudi širom sveta se suočava sa njima.
Da bi se rešili osećaja straha, teskobe i nervoze, jednostavne, ali efikasne tehnike su ključne za ponovno preuzimanje kontrole i negovanje osećaja smirenosti. Jedna takva metoda je pravilo 333.
Šta je pravilo 333 za anksioznost?
Pravilo 333 je tehnika koja na jednostavan, ali efikasan način pomaže da se oslobodite uznemirujućih misli tako što ćete pažnju preusmeriti na neposrednu okolinu. To je mindfulness praksa, tj. praksa svesne, usmerene pažnje koja angažuje vaša čula. Na taj način vam omogućava da se fokusirate na sadašnji trenutak i povratite osećaj smirenosti.
Prvi put je opisano pre 5 godina. Zahvaljujući izuzetnoj efikasnosti vrlo brzo je postalo popularno u okviru tehnika za upravljanje anksioznošću.
Lepota pravila 333 leži u njegovoj svestranosti i pristupačnosti. Možete ga praktikovati bilo gde, u bilo koje vreme, što ga čini vrednim dodatkom vašoj veštini suočavanja. Redovna upotreba ove tehnike može vam pomoći da razvijete veću emocionalnu regulaciju i otpornost u suočavanju sa anksioznošću. Samim tim osnažiće vas da se lakše nosite sa izazovnim trenucima.
Kako funkcioniše pravilo 333 za anksioznost?
Kada počnete da osećate anksioznost, odvojite trenutak da zastanete i posmatrate svoju okolinu. Identifikujte tri predmeta. To može biti bilo šta, od drveta ispred vašeg prozora do predmeta koji se nalazi na vašem stolu. Fokusirajte se na detalje izdvojenih predmeta, kao što su njihove boje, oblici ili teksture.
Zatim, obratite pažnju na zvukove oko sebe. Pokušajte da identifikujete tri različita zvuka. Oni mogu uključivati zvuk rada računara, cvrkut ptica ili udaljenu buku saobraćaja. Analizirajte ove zvukove kako biste se distancirali od osećaja anksioznosti.
Na kraju, aktivirajte svoje čulo dodira pomeranjem tri dela tela. Možete mrdati prstima na nogama, okretati ramenima ili kucati prstima. Ova fizička interakcija pruža taktilnu distrakciju od anksioznosti.
Naučna osnova za pravilo 333 za anksioznost
Pravilo 333 za anksioznost je zasnovano na neuronauci. To znači da koristi moć senzornog angažovanja da prekine anksiozne nametljive misli i podstakne osećaj smirenosti.
Naime, anksioznost prati napad panike koji aktivira simpatički nervni sistem. Srce počinje brže da radi, disanje se skraćuje, a mozak pokreće „fight or flight“ reakciju. Pravilo 333 šalje mozgu signal da je okruženje bezbedno, jer se bavite mirnim, kontrolisanim opažanjem, a ne pretnjom.
Aktiviranjem parasimpatičkog nervnog sistema smanjuje se intenzitet simptoma anksioznosti. Odnosno, usporava se rad srca i smiruje disanje. To prebacuje telo u „rest and digest“ režim.
Anksioznost se hrani mislima o budućim ili prošlim opasnostima, te preusmeravanjem pažnje kroz pravilo 333, fokusirate se na sadašnji trenutak. Ova praksa stvara mentalni prostor između vas i vaših okidača anksioznosti, omogućavajući vam da efikasnije reagujete na stresne situacije.
Uključivanje fizičkog pokreta dodatno poboljšava efikasnost metode. Pokretanje tela pomaže u oslobađanju napetosti mišića povezane sa anksioznošću, podstičući opuštanje i osećaj kontrole.
Pravilo 333 za anksioznost jeste veoma efikasno, ali za oslobađanje problema neophodna je stručna pomoć. Zato na vreme konktirajte psihološko savetovalište Sana.
Pročitaj Više
Amaksofobija – Šta je i zašto se javlja?
Amaksofobija predstavlja intenzivan strah od vožnje, bez obzira da li je prevozno sredstvo automobil, autobus, voz ili avion. Takođe, javlja se i u slučaju da ste vozač, suvozač ili samo putnik.
Sam naziv ukazuje na prirodu ove specifične fobije. Naziv je dobila od grčkih reči „amaxa“, što znači „prevoz“ i „phobia“, tj. strah. Poznata je i pod nazivima hamaksofobija, motofobija i ohofobija.
Izvesni stepen anksioznosti mnogi su osetili makar jednom u toku vožnje. Međutim, kada je strah toliko intenzivan da ometa obavljanje svakodnevnih aktivnosti, reč je o amaksofobiji.
Zašto se javlja amaksofobija?
Amaksofobija najčešće se javlja kao reakcija na prethodno traumatično iskustvo. To je, pre svega, učestvovanje u saobraćajnoj nesreći. Čak i manji incidenti mogu izazvati snažan strah, posebno ako su bili neočekivani i praćeni šokom.
U pojedinim slučajevima je izazvana posredno. Naime, može biti posledica gubitka bliske osobe u saobraćajnoj nesreći. Kod nekih ljudi se razvija gledanjem ili slušanje o teškim saobraćajnim nesrećama na vestima ili društvenim mrežama.
U faktore se svrstava i generalizovani anksiozni poremećaj. Tada se javlja kao deo šire slike straha i nesigurnosti.
Veći rizik imaju i perfekcionisti. Usled preteranog straha da ne naprave grešku u vožnji, da ne povrede nekoga ili izazovu nesreću, ove osobe mogu razviti intenzivan strah od vožnje.
Amaksofobija može biti i naučeno stanje. Izražen strah od vožnje kod jednog roditelja može se „preneti“ na dete.
Na treba zanemariti ni fizička stanja koja dovode do problema. Problemi sa unutrašnjim uhom, vrtoglavice, morska bolest – samo su neke od njih koji mogu stvoriti negativnu asocijaciju na vožnju.
Koji su simptomi amaksofobije?
Ekstremna anksioznost i strah su karakteristični znaci amaksofobije. Manifestuju se u vidu napada panike, koji se javljaju ne samo tokom vožnje, već i pri samoj pomisli na nju. Prate ih ubrzan rad srca, znojenje i otežano disanje.
Neretko su prisutne i opsesivne misli o nesreći ili smrti. Zatim, strah da će se osramotiti, posebno kod napada panike u javnosti, kao i strah od gubitka kontrole.
Osobe koje se suočavaju sa strahom od vožnje osećaju se bespomoćno, jer često zavise od drugih. Mnogi, čak, odlažu druženja i putovanja kako bi izbegli vožnju.
Amaksofobija dovodi i do brojnih fizičkih simptoma. Ovi simptomi mogu uključivati vrtoglavicu, nesvesticu, mučninu, drhtanje i stomačne tegobe.
Kako pobediti amaksofobiju?
Kognitivno-bihejvioralna terapija je ključna u lečenju intenzivnog straha od vožnje. Ona vam pomaže da identifikujete negativne misli i uverenja o vožnji. Ujedno, vas uči mehanizmima suočavanja sa anksioznošću.
Važnu ulogu ima i terapija izlaganja. Obuhvata postepeno izlaganje situacijama u vožnji – počev od scenarija koji manje izazivaju anksioznost, pa do izazovnijih situacija. Poslednjih godina se koristi i terapija izlaganja virtuelnoj stvarnosti. Pomoću virtuelne stvarnosti simuliraju se određene situacije u vožnji, omogućavajući bezbedno i kontrolisano izlaganje izvoru straha.
Preporučuje se i praktikovanje tehnika opuštanja. Meditacija i mindfulness mogu biti korisne u upravljanju anksioznošću tokom vožnje.
Ukoliko patite od amaksofobije potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana. S obzirom da vam vožnja izaziva strah na raspolaganju vam je i psihoterapija iz sopstvenog doma, putem online savetovanja.
Pročitaj Više
Lečenje hroničnog stresa – Vaš put ka boljem i kvalitetnijem životu
Lečenje hroničnog stresa ima ključnu ulogu za očuvanje ne samo fizičkog, već i mentalnog zdravlja.
U svetu sa velikim zahtevima, stalnim pritiscima na poslu i brojnim porodičnim obavezama, stres je postao svakodnevnica. Obično je izazvan specifičnih, kratkoročnim događajaima, kao što je bezazlena rasprava sa partnerom, loša ocena deteta ili neočekivani trošak. Ove stresne situacije povećavaju nivoe kortizola i adrenalina, dovodeći do „fight or flight“ reakcije.
Za razliku od aktunog, hronični stres se vremenom nakuplja, jer proističe iz dugotrajnih, nerešenih problema. Nezdrava veza, stalni finansijski teret, stalno nezadovoljstvo na poslu – najčešći su pokretači ove vrste stresa.
Nažalost, hronični stres je široko rasprostranjen, ali često neprimećen problem. Istraživanja pokazuju da se oko 30 odsto odrasle populacije suočava sa njim. Pri čemu je stres kod žena češći u odnosu na muškarce.
Simptomi hroničnog stresa
Pre nego što krenete da razmatrate lečenje hroničnog stresa morate znati koji su njegovi simptomi.
Nedostatak energije, ekstremni umor, čak i odmah pri buđenju ili nesanica – karakteristični su znaci hroničnog stresa. Prate ih poteškoće u koncentraciji, osećaj bespomoćnosti, nisko samopoštovanje, pa i anksioznost. Kod nekih je prisutna i razdražljivost i gubitak seksualne želje.
Hronični stres se može manifestovati i fizičkim simptomima. Tu spadaju, pre svega, učestale glavobolje. Zatim, problemi sa varenjem, promene u apetitu, bolovi u mišićima.
S obzirom da se razvija postepeno, simptomi se vremenom akumuliraju. Ovo podmuklo nagomilavanje čini da se mnogi ljudi njima prilagođavaju. Umesto da ih prepoznaju kao znake ozbiljnog problema često ih tumače kao normalnim tokom svakodnevnog života. Upravo to čini hronični stres opasnim.
Ukoliko se lečenje hroničnog stresa na vreme ne započne može dovesti do niza zdravstvenih problema. Gastritis, čir na želucu, srčane bolesti, hipertenzija, dijabetes i problemi u radu štitne žlezde – samo su neke od njih.
Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva sve što treba da znate o terapijama za hronični stres.
Efikasne terapije za lečenje hroničnog stresa
Uobičajeni pristup lečenju hroničnog stresa uključuju psihoterapiju, mindfulness i promenu načina života.
Kognitivno-bihejvioralna terapija pomaže pojedincu da identifikuje i promeni negativni obrasce razmišljanja i ponašanja koja doprinose stresu. Takođe pomaže u učenju tehnike opuštanja i veštine suočavanja.
Mindfulness terapija se fokusira na svest o sadašnjem trenutku i prihvatanje kako bi se smanjili stres i anksioznost. Pomaže kod mentalnog „preopterećenja“.
Često se primenjuje i psihodinamička terapija. Ova terapija istražuje nesvesne obrasce i prošla iskustva koja mogu doprinositi stresu. Veoma korisne su i terapija ekspozicije i integrativne terapije (koje kombinuju različite pristupe).
Briga o sebi u upravljanju stresom
Borba sa hroničnim stresom podrazumeva i promenu načina života.
Fizička aktivnost je moćno sredstvo za ublažavanje stresa. Stručnjaci savetuju redovno vežbanje u trajanju od 150 minuta nedeljno. Pri čemu vežbe ne moraju biti intenzivne. Dovoljna je vožnja biciklom ili brzo hodanje.
Zdrav san je obavezan. Uspostavite redovan raspored spavanja u kontinuitetu 7 do 9 sati u toku noći. Obavezno stvorite opuštajuću rutinu pred spavanje.
Nemojte zaboraviti na ishranu. Uravnotežena ishrana bogata voćem, povrćem, proteinima i integralnim žitaricama može poboljšati vaše raspoloženje i nivo energije. Zato ograničite prerađenu hranu, nezdrave masti i rafinisane šećere. Smanjite i unos kofeina i alkohola, jer mogu pogoršati stres i anksioznost.
Upravljenje stresom znači upravljenje vremenom. Naučite da dajete prioritet zadacima, efikasno upravljate svojim vremenom i izbegavate preterano obavezivanje. U protivnom može doći do preopterećenja koje vodi ka hroničnom stresu.
Tehnike opuštanja, poput joge i meditacije, pružaju veliku pomoć u oslobađanju svakodnevnog stresa. Samim tim sprečavaju njegovo nagomilavanje.
Lečenje hroničnog stresa je kompleksno, te na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više