Psihološka trauma – Kako se manifestuje i koje vrste postoje?
Psihološka trauma je, nažalost, čest problem ljudi širom sveta.
Iako se o njoj nekada ćutalo, u savremenom društvu dobija sve veću pažnju. Danas se zna da trauma nije znak slabosti, već prirodna reakcija na događaje koji prevazilaze naše kapacitete da se nosimo sa njima. Ona uključuje ne samo efekte traumatičnog događaja, već i način na koji ih doživljavamo i interpretiramo.
Dugotrajna psihološka trauma može dovesti do ozbiljnijih stanja, kao što su posttraumatski stresni poremećaj, depresija ili anksiozni poremećaji. Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva sve što treba da znate o njoj.
Koji su uzroci psihološke traume?
Psihološka trauma može nastati iz različitih izvora. Najčešće su to iznenadni, šokantni događaji, poput saobraćajnih nesreća, prirodne katastrofe, gubitka bliske osobe ili nasilnog napada.
Može biti izazvana i dugoročnim stresorima. Život u siromaštvu ili naselju punom kriminala, borba sa bolešću koja ugrožava život, porodično nasilje, fizičko ili psihološko zlostavljanje, mobing na poslu – samo su neki od pokretača.
U uzročnike se svrstavaju i detinjstvo i razvojni faktori. Tu spada, pre svega, odrastanje u porodici bez sigurnosti i stabilnosti, tako da dete nema osećaj zaštite. Gubitak roditelja u ranom detinjstvu, stalna izloženost sukobima, alkoholu, zavisnostima ili agresiji u porodici, takođe, stvara pogodne uslove za razvoj psihološke traume.
Kako se manifestuje psihološka trauma?
Psihološka trauma ne mora da se ispolji odmah. Nekad simptomi dolaze mesecima ili godinama kasnije. Pri čemu se može manifestovati na mnogo načina – od emocionalnih do fizičkih simptoma.
Osećaj stalne anksioznosti, napetosti i straha karakteristični su znaci. Mogu se javiti i osećaj praznine i bespomoćnosti, pa i osećaj krivice ili stida. Zatim gubitak interesovanja za aktivnosti koje su ranije donosile zadovoljstvo, kao i razdražljivost i bes.
Ove simptome prate problemi sa snom, problemi sa koncentracijom i manjak samopouzdanja. Zavisno od izvora traume može doći i do gubitka poverenja u druge.
Psihološka trauma dovodi i do fizičkih simptoma. Ubrzan rad srca, prekomerno znojenje, glavobolje, bolovi u stomaku ili leđima bez medicinskog uzroka, hronični umor, povećana osetljivost na iznenadne zvuke i pokrete – neki su od njih.
Vrste psiholoških trauma
Psihološke traume se dele na nekoliko osnovnih tipova.
Akutna trauma je posledica jednog, kratkotrajnog incidenta koji aktivira stresnu reakciju vašeg tela. Simptomi se javljaju odmah ili u kratkom roku nakog traumatskog događaja.
Kompleksna trauma je rezultat ponovljenog izlaganja različitim vrstama traumatskih događaja. Često vodi do dugotrajnih posledica na ličnost i mentalno zdravlje. Tipičan primer je odrastanje u domaćinstvu gde se redovno dešavaju verbalno zlostavljanje i fizički napadi.
Sekundarna trauma predstavlja indirektan doživljavaj traume. Javlja se kod ljudi koji nisu lično doživeli traumu, već su izloženi tuđoj patnji i iskustvima. Sa njom se često suočavaju medicinski radnici, spasioci, terapeuti i osobe koje rade u humanitarnim organizacijama.
Simptomi traume obično traju od nekoliko dana do nekoliko meseci, postepeno bledeći kako obrađujete uznemirujući događaj. Međutim, čak i kada se osećate bolje, povremeno vas mogu mučiti bolna sećanja ili emocije. Posebno kao odgovor na okidače poput godišnjice događaja ili nečega što vas podseća na traumu.
Ukoliko se simptomi psihološke traume ne smanjuju ili postaju gori tako da se sa njima ne možete samostalno nositi, potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Preterana briga – Zašto se javlja i kako je prevazići?
Preterana briga, nažalost, je sve češći problem ljudi širom sveta.
Brige i sumnje su normalan deo života. Prirodno je brinuti se zbog neplaćenog računa, predstojećeg razgovora za posao ili prvog sastanka. Međutim, kada briga postane uporna i nekontrolisana tako da prelazi granice „normalnog“, reč je o preteranoj brizi.
Za razliku od zdrave brige, kod koje postoji objektivan razlog, preterana briga se vezuje za stvari koje se možda neće ni desiti. To je stanje koje karakterišu anksiozne nametljive misli tako da osoba svakodnevno brine o „šta ako“ i najgorim scenarijima.
S obzirom da preterana briga ometa svakodnevni život psihološko savetovalište Sana vam otkriva kako sa njom da se izborite.
Znaci da se previše brinete
Posledice preterane brige mogu se manifestovati na različite načine.
Konstantna nervoza i nemir su karakteristični znaci. Prati ih neproduktivnost u obavljanju svakodnvenih zadataka, jer osoba ne može da se fokusira. Razlog za to leži u činjenici da svoju mentalnu energiju troši na razmišljanje o negativnim scenarijima i mogućim problemima “koji bi mogli da se dese”. Obično su ovi problemi veoma udaljeni od realne situacije.
Reakcija tela na hronični stres, koji izaziva preterana briga, jeste stalni umor i nedostatak energije. Čak i ako spavate dovoljno možete se osećati malaksalo već nakon buđenja.
S druge strane, vaše brige vas mogu držati budnim noću. Preterana briga vodi ka preteranim mislima koje su naročito izražene pred spavanje. Zbog toga se mogu javiti problemi sa snom.
Nije redak slučaj da se javljaju i fizički simptomi. Najčešće su to napetost, bol u mišićima i glavobolje.
Preterana briga dovodi i do promena u društvenom životu. Pojedine osobe se socijalno distanciraju od drugih, jer se osećaju emocionalno iscrpljeno i na ivici. Druge, pak, postaju ljute na ljude oko sebe.
Saveti kako da prestanete stalno da brinete
Iako ne možete potpuno prestati da brinete, postoje koraci koje možete preduzeti da biste bolje upravljali svojim anksioznim mislima.
Savet 1: Napravite dnevni period „brige“.
Teško je biti produktivan u svakodnevnim aktivnostima kada preterana briga dominira vašim mislima i odvlače pažnju od posla, škole ili kućnog života. Tu vam može pomoći strategija odlaganja brige.
Govoriti sebi da prestanete da brinete ne funkcioniše. U stvari, čest pokušaj da to učinite čini vaše brige jačim i upornijim. To je zato što vas pokušaj „zaustavljanja misli“ primorava da obratite dodatnu pažnju upravo na misao koju želite da izbegnete.
Ipak, to ne znači da ne možete ništa da uradite da kontrolišete brigu. Samo vam je potreban drugačiji pristup. Umesto da pokušavate da zaustavite ili se rešite anksiozne misli, dozvolite sebi da je imate, ali odložite zadržavanje na njoj za kasnije.
Napravite „period brige“. Izaberite određeno vreme i mesto za brigu. Trebalo bi da bude isto svakog dana. Na primer, u dnevnoj sobi od 17:00 do 17:20. Tokom perioda brige, dozvoljeno vam je da brinete o svemu što vam je na umu. Međutim, ostatak dana je zona bez brige.
Savet 2: Zapitajte se da li je briga nešto što možete kontrolisati.
Istraživanja pokazuju da dok brinete, privremeno se osećate manje anksiozno. Previđanje problema u glavi odvlači vas od emocija i čini da se osećate kao da nešto postižete. Ali briga i rešavanje problema su dve veoma različite stvari.
Rešavanje problema podrazumeva procenu situacije, osmišljavanje konkretnih koraka za njeno rešavanje. Zatim sprovođenje plana u delo. Briga, s druge strane, retko vodi do rešenja. Bez obzira koliko vremena provodite razmišljajući o najgorim scenarijima, niste spremni da se nosite sa njima ako se zaista dogode.
Imajući ovo u vidu stručnjaci savetuju da se uvek zapitate da li je problem nešto što zaista možete rešiti ili kontrolisati uvek kada se briga javi u vašim mislima.
Neproduktivne, nekontrolisane brige su one za koje ne postoji odgovarajuća akcija. „Šta ako jednog dana dobijem rak?“ ili „Šta ako moje dete doživi nesreću?“
Ako je briga pod vašom kontrolom, počnite sa razmišljanjem kako da je rešite. Napravite spisak svih mogućih rešenja koja vam padnu na pamet. Pokušajte da se ne opterećujete previše pronalaženjem savršenog rešenja za brigu. Fokusirajte se na stvari na koje imate moć da promenite, a ne na okolnosti ili stvarnosti koje su van vaše kontrole.
Savet 3: Vežbajte mindfulness
Preterana briga je obično usmerena na budućnost. Odnosno, na ono što bi se moglo dogoditi i šta ćete učiniti povodom toga. Može biti usmerena i na prošlost, preispitujući stvari koje ste rekli ili uradili. Srećom, praktikovanje mindfulnessa može vam pomoći da se oslobodite briga tako što ćete pažnju vratiti na sadašnjost. Ova strategija se zasniva na posmatranju briga, a zatim na otpuštanju. Na taj način možete da identifikujete gde vaše razmišljanje izaziva probleme i da se povežete sa svojim emocijama.
Posmatrajte svoje brige iz perspektive spoljašnjeg posmatrača, bez reagovanja ili osuđivanja. Primetićete da kada ne pokušavate da kontrolišete anksiozne misli koje se pojavljuju, one brzo prolaze. U protivnom, kada se bavite brigama, anksiozne misli vas preokupiraju, te vaš um ostaje „zaglavljen“ u njima.
Savet 4: Razgovarajte o svojim brigama
Možda deluje kao jednostavno rešenje, ali razgovor licem u lice sa psihologom jedan je od najefikasnijih načina da smirite svoj nervni sistem i ublažite anksioznost. Zbog toga na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Emocionalna zaraza – Da li emocije mogu biti zarazne?
Emocionalna zaraza, verovali ili ne, zaista postoji.
Sigurno ste čuli izraz „osmeh je zarazan“. To potvrđuje i činjenica da često uzvratimo osmeh, čak i nepoznatoj osobi koja nam se u prolazu nasmešila. Sa druge strane, verovatno ste doživeli da nečije negativno raspoložanje pokvari i vašu vedru prirodu. Upravo zato postoji izreka da „nesreća voli društvo“. Možda ste, pak, primetili da ako neko do koga vam je stalo pati, osećate bol zajedno sa njim. Kada doživite bilo koji od ovih fenomena, doživljavate zapravo emocionalnu zarazu.
Emocionalna zaraza je psihološki fenomen u kojem se emocije i srodna raspoloženja prenose s jedne osobe na drugu, često nesvesno i automatski. To znači da ljudi imaju tendenciju da „uhvate“ tuđa osećanja, slično kao što mogu uhvatiti zaraznu bolest.
Kako funkcioniše emocionalna zaraza?
Emocionalna zaraza se javlja kada jedna osoba reaguje na stimuluse koje oseća kada vidi emocije druge osobe. Rane studije su otkrile da se emocionalna zaraza dešava nesvesno, kao kopirano ponašanje zasnovano na onome što je neko posmatrao.
Ljudi su društvena bića, te imaju urođenu potrebu da se uklapaju i povezuju. Samim tim, deljenje emocija stvara osećaj pripadnosti i zajedništva. Ipak, postoji i dublje objašnjenje zašto se javlja emocionalna zaraza.
Mozak čoveka reaguje na stimuluse u svetu oko nas, uključujući i emocije i ponašanje bliskih osoba. Neuroni se automatski aktiviraju kada posmatramo tuđu emociju ili ponašanje, stvarajući sličan osećaj u našim glavama. Ovo odražava njihovo iskustvo, formirajući osnovu za empatiju.
Razni faktori mogu uticati na emocionalnu zarazu ili je pokrenuti. To mogu biti neverbalni znaci, kao što su izrazi lica i govor tela. Zatim, verbalna komunikacija, tj. direktne izjave ili žalbe mogu uticati na emocionalno stanje slušalaca.
Drugi faktori okruženja, poput muzike, mirisa i atmosfere, takođe, mogu imati uticaj.
Pozitivan i negativan uticaj emocionalne zaraze
Emocionalna zaraza pomaže ljudima da se povežu i grade odnose. Deljenjem pozitivnih emocija razvija se osećaj solidarnosti i brige prema drugima. Na taj način se omogućava bolja i prisnija komunikacija.
Posebno je značajna među zaposlenima, jer stvara kolektivna emocionalna osećanja unutar grupe. Kada se emocije poput radosti i entuzijazma šire, one mogu stvoriti pozitivnu atmosferu, doprinoseći blagostanju zaposlenih. Ujedno, sinhronizacija i koordinacija koje proizilaze iz emocionalne konvergencije mogu smanjiti kognitivni napor. Time olakšavaju zaposlenima obavljanje zadataka, donošenje odluka i procenjivanje situacije.
Nažalost, emocionalna zaraza može imati i negativan uticaj, povećavajući stres. Kada se negativne emocije poput stresa ili ogorčenosti prošire, mogu stvoriti napetu atmosferu. Ovakvo stanje dovodi do konflikta i problema u porodičnim odnosima, društvenim grupama, pa i na poslu.
Studije pokazuju da negativna emocionalna zaraza, poput besa, može dovesti do većeg broja kognitivnih grešaka na radnom mestu. Imajući ovo u vidu možemo slobodno da kažemo da negativni uticaj emocionalne zaraze indirektno umanjuje produktivnost zaposlenih.
Međutim, ona može da dovede i do ozbiljnih stanja. Zajedničke negativne emocije mogu stvoriti povratnu spregu koja pojačava osećanja anksioznosti, utičući na mentalno zdravlje pojedinca i grupe.
S obzirom na dvostruki uticaj veoma je važno da naučite kako da upravljate negativnim i iskoristite pozitivne aspekte emocionalne zaraze. U tome vam može pomoći psihološko savetovalište Sana.
Pročitaj Više
Kakofobija – Šta je i zašto se javlja?
Kakofobija predstavlja ekstremni strah od ružnoće koji je ukorenjen u anksioznosti. To je iracionalan strah od toga da postanete ružni ili izaziva paniku kada pojedinac vidi nešto što smatra ružnim.
Za razliku od drugih specifičnih fobija, koje su materijalističkog karaktera kakofobija je subjektivna. Razlog za to leži u činjenici da ružnoća nije nešto što se može meriti bilo kojim specifičnim alatom ili metodologijom, već je subjektivna za svakoga. Odnosno, svako sam određuje šta je za njega lepo, a šta ružno.
Nije poznato koliki deo populacije pati od kakofobije. Zapravo, osobe koje pate od ovog straha često nisu ni svesne problema. Svoje misli doživljavaju kao normalne, jer živimo u svetu kada su ideali lepote podignuti na visok nivo.
S obzirom da je kakofobija mnogima nepoznat pojam psihološko savetovalište Sana vam otkriva sve što treba da znate o njoj.
Koji su uzroci ekstremnog straha od ružnoće?
Uzroci kakofobije mogu biti različiti. Često se prepliću psihološki, socijalni i biološki faktori.
Vodeću ulogu imaju traumatska iskustva. Naime, svako doživi traumu u nekom trenutku svog života, ali nekim ljudima je teže da prevaziđu to iskustvo. U slučaju kakofobije, trauma može poticati od lošeg stava roditelja koji svoje dete nazivaju ružnim. Takođe, može biti posledica podsmeha druge dece ili, pak, zlostavljanja gde nasilnik ne prestaje osobu da naziva ružnim.
Neretko je deo uslovnog učenja, tj. odgoja. Roditelj koji komentariše nešto ili nekoga da je ružno može pojačati ovo razmišljanje kod svog deteta. Vremenom, dete razvija određena ponašanja ili strahove koji postaju ukorenjeni u njegov način razmišljanja, stvarajući okidače za anksioznost.
U faktore se svrstava i okruženje. Uticaj društvenih mreža je naročito izražen u pogledu ideala lepote. Zbog toga se kod osoba sa niskim samopouzdanjem može stvoriti osetljivost i strah od odstupanja od tih normi.
Ne treba zanemariti ni genetiku. To znači da je veća verovatnoća da će se razviti ukoliko je u porodici već registrovan neki anksiozni poremećaj.
Kako se ispoljava kakofobija?
Simptomi su individualni, te variraju od osobe do osobe. Neke osobe se samo osećaju neprijatno ili se znoje, dok druge doživljavaju napade panike.
Ove simptome prate i fizičke tegobe. Vrtoglavica, prekomerno znojenje, otežano disanje, napetost mišića, mučnina, digestivni problemi – samo su neke od tegoba koje se mogu ispoljiti pri pomisli ili pogledu na ono što osoba smatra ružnim.
Kakofobija dovodi i do karakterističnog ponašanja. Osoba je sklona ka izbegavanju situacija ili okruženja u kojima plaši da će naići na ružnoću. Često negativno komentariše sebe ili druge ljude, pa i predmete i životinje.
Trošenje puno vremena i novca na tretmane lepote, uključujući i operacije, kako bi se izbegao ružan izgled je još jedan znak ovog problema.
Kako se osloboditi ekstremnog straha od ružnoće?
Tretman podrazumeva kombinovanje više psihoterapija.
Kognitivno-bihejvioralna terapija može pomoći osobi da razume i kontroliše misli i emocije. Samim tim i kako da se oslobodi negativnih misli koje se javljaju kada razmišljaju o ružnoći ili se susreću sa njom.
Terapija izloženosti pomaže ljudima da se suoče sa svojim strahovima. Baš kao što naziv kaže, ona se zasniva na izlaganju osobe stvarima koji postepeno, u kontrolisanom okruženju. U slučaju kakofobije osoba se najpre izlaže nečim manje strašnim, poput slike nečega blago ružnog. Vremenom se stepen izloženosti povećava. Kroz povećanu izloženost, ljudi mogu naučiti da upravljaju ovom fobijom.
Kao i svaki drugi iracionalni strah, kakofobija utiče na kvalitet života. Zato na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Šta je emofilija zašto se javlja?
Emofilija je termin koji opisuje sklonost osobe da lako i često razvija romantična osećanja. Zbog toga je poznata i kao „emocionalni promiskuitet“.
Svako je nekad u životu bio toliko očaran osobom koju je upoznao da je idealizovao vezu sa njom. Vrlo brzo se možda uverio da je to, zaista, prava osoba za njega ili, pak, da je pogrešio. Uobičajeno je da se jednom ili dva puta zaljubimo brže nego ikada ranije. Međutim, ukoliko stalno jurimo za naletom zaljubljivanja i brzo ulazimo u romantične veze onda je reč o emofiliji.
Emofilija nije dijagnostikovano mentalno stanje, te se ne može ni svrstati u medicinske poremećaje. U pitanju je psihološka osobina ličnosti. Ipak, ne treba je olako shvatati, bez obzira što na prvi pogled izleda bezopasno. Ovo stanje može imati značajan negativan uticaj na vaš život, uključujući rizično ponašanje i toksične veze.
Zašto se javlja emofilija?
Nažalost, ne postoji jedan jednostavan poznati uzrok emofilije. Stručnjaci smatraju da je nastanak povezan sa neravnotežom „hormona dobrog osećaja“, tj. hormonskim disbalansom dopamina i serotonina.
Ne treba zanemariti ni genetiku. Najnovija istraživanja pokazuju da postoji individualna razlika u stepenu emocionalne reaktivnosti koja delom može biti nasledna.
Emofilija može biti povezana i sa drugim osobinama ličnosti. Posebno sa onim koje su poznate kao „Mračna trijada“. To su kombinacija narcizma, makijavelizma i psihopatije. Takođe, postoji mogućnost da ljudi sa emofilijom ne poseduju nijednu od ovih osobina, ali da ih privlače drugi koji ih imaju. Naročito ih privlače osobe sa narcisoidnim poremećajem ličnosti, jer u prvim susretima deluju veoma zanimljivo.
U uzročnike se svrstavaju i iskustva iz detinjstva. Naime, manjak sigurnih emocionalnih veza u ranom životu može dovesti do toga da osoba u odraslom dobu brzo traži bliskost i emotivnu sigurnost u partnerima.
Pojedinci sa visokim stepenom emofilije mogu biti vođeni uzbuđenjem pri zaljubljivanju, slično potrazi za novim iskustvima. Za razliku od njih, drugi mogu tragati za validacijom i pažnjom. Ljudi koji imaju potrebu da budu voljeni i prihvaćeni mogu češće ulaziti u veze kako bi to osećanje postigli.
Kako emofilija utiče na veze?
Kao što možete pretpostaviti, emofilija može prouzrokovati probleme i konflikte u vezi.
Početni nalet hemikalija koje izazivaju dobro raspoloženje neće trajati dovoljno dugo da održi vezu. Samim tim osoba koja je drugu još na početku proglasila „onom pravom“ može imati problema sa izlaskom iz situacije.
Emofilija utiče i na dužinu veza, čineći ih prekratkim. To znači da nema mogućnosti da se one razviju u potpunosti. Mada u pojedinim sitacijama ne dozvoljava da se završi veza koja nije zdrava.
Osim toga, veza možda neće dobiti dubinu koju bi inače mogla. Pojačavanjem i lažnim preuveličavanjem povezanosti u vezi, ljudi propuštaju da budu realni, autentični i da zahtevaju isto od svog partnera.
Strategije za prevazilaženje emofilije
Prvi korak u borbi sa emofilijom jeste da naučite da prepoznate kada i kako brzo razvijate osećanja. U tome vam može pomoći vođenje dnevnika. Zapisivanje emocija kasnije daje uvid da li je privlačnost duboka ili samo trenutni impuls.
Poželjno je da pre nego što uplovite u novu vezu napravite listu „green flags“ i „red flags“ kvaliteta koje tražite kod potencijalnog partnera. Posebno obratite pažnju na upozoravajuće znake kako biste naučili da ih na vreme prepoznate.
Važno je da zaista upoznate nekoga tokom procesa zabavljanja. Umesto da ga idealizujete posmatrajte kako se ponaša ne samo prema vama, već uopšte. Na taj način ćete utvrditi da li su njegovi postupci dosledni tokom vremena.
Obavezno uključite i povratne informacije od voljenih osoba kojima verujete i koje brinu o vama i vašoj dobrobiti. Ponekad drugi mogu videti stvari koje mi ne možemo, posebno kada se suočavamo sa emofilijom.
Jačanje samopouzdanja je još jedna važna strategija. Neophodno je da naučite da usamljenost ne znači prazninu. To je prostor u kome možete bolje upoznati sebe i svoje potrebe.
Ukoliko sami ne možete da se izborite sa emofilijom potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Šta je ghosting?
Ghosting je izraz koji se koristi da opiše situaciju kada osoba iznenada i bez objašnjenja prekine svaku komunikaciju sa drugom osobom. Ovo je relativno nov termin, koji je postao popularan poslednjih godina. Njegovu upotrebu podstakle su dating aplikacije i online upoznavanja. Zbog toga se najčešće koristi u romantičnim odnosima.
Međutim, vremenom je ghosting dobio širu upotrebu. Danas se sreće i u prijateljskim i rodbinskim vezama.
Nažalost, ghosting je mnogo više od gubitka veze sa nekim. On može negativno da utiče na mentalno zdravlje osobe kojoj je upućen. Pojedini stručnjaci ga čak opisuju kao pasivno-agresivni oblik emocionalnog zlostavljanja.
Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva sve što treba da znate o ghostingu.
Zašto neki ljudi pribegavaju ghostingu?
Postoje različiti razlozi za ghosting. Prvi je taj što neki smatraju da je mnogo lakše „ghosting-ovati“ osobu nego imati neprijatan, iskren razgovor o tome zašto nije zainteresovan za održavanje kontakta. Osoba koja „ghosting-uje“ često želi da izbegne konflikt ili suočavanje sa povređenim osećanjima druge osobe. Zato jednostavno prekida svaku komunikaciju i nada se da će nagoveštaj biti dostavljen.
Nedostatak emocionalne zrelosti je čest uzrok ovakvog ponašanja. Naime, emocionalno nezreli ljudi ne znaju kako da se nose sa tuđim osećanjima. Nemaju ni kapacitet da objasne razloge prekida. Umesto da pruže objašnjenje i pokušaju da reše problem koji postoji, biraju izbegavanje.
Preopterećenost ili gubitak interesa je čest pokretač ghostinga. Sa mnoštvom opcija pri online upoznavanju može se desiti da osoba izgubi interesovanje, jer je upoznala nekog novog. Međutim, ovaj faktor nije vezan samo za online dating. Može se javiti i u trajnijim prijateljskim i rodbinskim odnosima kada dođe do promene raspoloženja. Umesto da osoba saopšti razlog te promene, samo se povuče.
Strah od reakcije druge osobe je još jedan uzročnik. Obično se javlja kod osoba sa izraženom socijalnom anksioznošću. One smatraju razgovor o raskidu ili prekidu odnosa previše stresnim, te biraju ghosting kao manji pritisak.
Ponekad ghosting može biti i način manipulisanja. Osoba nestane kako bi pokazala kontrolu i moć, čineći da druga strana oseti nesigurnost i zbunjenost.
Kako se nositi sa ghostingom?
Ghosting ume da bude jako neprijatan, te je važno da naučite kako sa njim da se nosite.
Prva reakcija je često: „Šta sam pogrešio/la?“. Znajte, da ghosting najčešće govori o osobi koja ga primenjuje, a ne o vama. Umesto da preispitujete ponašanje i tražite greške, promeniti svoju perspektivu.
Shvatite ghosting kao znak problema u komunikaciji osobe koja ga primenjuje. Samim tim nije potrebno da osećate krivicu. Ukoliko osećate potrebu da objasnite šta se desilo u odnosu možete poslati poruku tipa: „Primećujem da se nismo čuli duže vreme, da li je među nama sve u redu ili ne želiš da nastavimo komunikaciju“.
U većini slučajeva nećete dobiti nikakav odgovor što je sasvim i očekivano. Zapravo, ne treba vam objašnjenje za završetak vaše priče. On može doći iznutra.
Ovakvo ponašenje je jasni znak da krenete dalje i usmerite energiju negde drugde. Nemojte juriti osobu koja vas je ignorisala slanjem višestrukih poruka ili poziva. Preusmerite svoj fokus na prijateljstva i odnose gde je trud obostran i gde se osećate više cenjenim.
Nikako nemojte dozvolite da ghosting utiče na vaše samopouzdanje. Podsećajte sebe da vaša vrednost ne zavisi od toga kako se neko drugi ponaša prema vama.
Ghosting neretko dovodi do niza emocija. Sasvim je normalno da se osećate tužno, povređeno ili zbunjeno. Ne potiskujte svoja osećanja, jer ća vam ona pomoći da prebolite odnos koji ste gajili. Ujedno i da se izborite sa ghostingom.
Ukoliko ghosting utiče na vaše mentalno blagostanje potražite stručnu pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Kriza srednjih godina kod muškaraca – Vreme izazova i prilika
Negde između 40. i 55. godine života, mnogi muškarci počinju da preispituju svoj identitet, životne odluke i smisao onoga što su postigli.
Ovo razdoblje, poznato kao kriza srednjih godina, nije mit niti nešto što pogađa samo određene pojedince – to je psihološki fenomen koji ima dublje korene u prirodi čovekove ličnosti, prolaznosti vremena i osećaja lične ispunjenosti.
Šta je zapravo kriza srednjih godina?
Kriza srednjih godina označava period emocionalne nestabilnosti i duboke introspekcije. U ovom životnom dobu, muškarci često osećaju da vreme prolazi prebrzo, da mladost nepovratno odlazi, a da snovi iz mladosti nisu ostvareni. Moguće je da se suočavaju sa fizičkim promenama, padom energije, zdravstvenim problemima, gubitkom roditelja ili razočaranjem u karijeru ili brak.
Ono što ovu fazu života čini posebno osetljivom jeste spoj unutrašnjih pitanja i spoljašnjih pritisaka. Mnogi se pitaju:
Da li sam postigao ono što sam želeo?
Da li me partnerka i dalje voli?
Da li je kasno za promenu karijere?
Šta ako sam pogrešno živeo sve ove godine?
Tipični simptomi krize srednjih godina
Kriza ne izgleda isto kod svakog muškarca, ali neki od najčešćih simptoma uključuju:
Nagli preokreti u ponašanju – želja za mladalačkim hobijima, kupovina skupih automobila, izlazak iz dugih veza.
Promena izgleda – izražena potreba za fizičkom promenom, poput izgradnje tela, farbanja kose, oblačenja u mladalačkom stilu.
Povećana anksioznost i razdražljivost – osećaj nezadovoljstva, bez jasnog razloga.
Depresivnost i povlačenje u sebe – gubitak interesa za stvari koje su ranije donosile radost.
Impulsivne odluke – prekid karijere, razvod, započinjanje veza sa znatno mlađim partnerkama.
Zašto dolazi do krize?
Psiholozi smatraju da se kriza srednjih godina javlja kao rezultat suočavanja sa sopstvenom smrtnošću i osećajem da vreme „curi“. U mladosti se život doživljava kao niz mogućnosti – sve je otvoreno, sve je još moguće. U srednjim godinama, slika postaje konkretnija – mnoge opcije su već odabrane, a neke zauvek zatvorene.
Takođe, društvena očekivanja igraju veliku ulogu. Muškarci se često identifikuju sa ulogom hranitelja, uspešnog čoveka, autoriteta u porodici. Kada se oseti pad u jednom od tih segmenata, dolazi do osećaja neuspeha i gubitka identiteta.
Kako prepoznati da ste u krizi?
Nije svako preispitivanje života znak krize. Međutim, ako traje duže, ako vas parališe ili vodi ka destruktivnim ponašanjima, vreme je da obratite pažnju. Kriza može biti tihi pratilac – ne mora uvek biti burna. Ponekad se manifestuje kroz potištenost, umor, cinizam ili osećaj besmisla.
Može li kriza srednjih godina imati pozitivan ishod?
Apsolutno. Iako zvuči paradoksalno, kriza može biti i prilika. Ona nas tera da stanemo, razmislimo i usmerimo se prema životu koji je autentičniji. Mnogi muškarci upravo u ovom periodu donose najvažnije, ali i najzdravije odluke: pokreću sopstvene poslove, menjaju životne navike, obnavljaju odnose sa porodicom, pronalaze nove izvore motivacije.
Uspešno prevazilaženje krize ne podrazumeva ignorisanje osećanja, već njihovo razumevanje i integraciju. Nije sramota priznati sebi da nešto „ne štima“. Naprotiv, to je prvi korak ka promeni.
Kada potražiti pomoć?
Ako osećate da ne možete sami da izađete na kraj sa pritiscima koje donosi ovaj period života – to nije znak slabosti, već zrelosti. Razgovor sa stručnjakom može pomoći da se osećanja razjasne, da se pronađe novi pravac i da se kroz krizu prođe sa manje bola i više smisla.
Ukoliko se prepoznajete u nekim od navedenih simptoma, ne oklevajte da potražite stručnu pomoć. Psihološko savetovalište Sana stoji vam na raspolaganju – kroz razgovor, razumevanje i podršku, možete ponovo pronaći ravnotežu i otkriti novu snagu u sebi.
Pročitaj Više
Paradoks perfekcionizma – Kako vam težnja ka savršenstvu šteti?
Paradoks perfekcionizma je problem sa kojim se mnogi ljudi širom sveta suočavaju.
Perfekcionizam se često smatra poželjnom osobinom u modernom dobu koje slavi visoke standarde i posvećenost detaljima. Na prvi pogled, težnja ka savršenstvu deluje kao plemenit poduhvat, put koji vodi ka uspehu, priznanju i samoispunjenju. Međutim, ispod njegove uglačane površine leži paradoks. Verovali ili ne, perfekcionizam zapravo može umanjiti životnu efikasnost, što dovodi do burnouta, anksioznosti i osećaja hroničnog nezadovoljstva.
Razumevanje ovog paradoksa je ključno za snalaženje između zdrave ambicije i destruktivnog perfekcionizma.
Šta je perfekcionizam?
Da biste shvatili šta je paradoks perfekcionizma morate prvo znati šta je perfekcionizam.
Perfekcionizam je osobina ličnosti koju karakteriše intenzivna želja za postizanjem savršenstva. Javlja se u kombinaciji sa hiperkritičnom samoevaluacijom i zabrinutošću zbog tuđih procena. Naime, perfekcionisti postavljaju izuzetno visoke standarde za sebe i često izjednačavaju svoju vrednost sa sposobnošću da ispune te standarde.
Postoje različite vrste perfekcionizma. Sebičan perfekcionizam uključuje nametanje nerealnih očekivanja sebi. Perfekcionizam usmeren ka drugima podrazumeva postavljanje nerealnih standarda drugima, očekujući da budu ispunjeni. Društveno propisani perfekcionizam predstavlja percepciju da drugi imaju nerealna očekivanja od vas. To dovodi do pritiska da se ispune ovi pretpostavljeni standardi.
Umeren nivo perfekcionizma može podstaći pojedince da se istaknu. Sa druge strane, prekomerni perfekcionizam može dovesti do štetnih efekata na mentalno blagostanje i ukupnu životnu efikasnost.
Šta je paradoks perfekcionizma?
U svojoj suštini, perfekcionizam je ukorenjen u strahu od neuspeha, strahu od osude i strahu da niste „dovoljno dobri“. Ova težnja ka savršenstvu, vođena strahom, paradoksalno može dovesti do upravo onih ishoda koje perfekcionisti teže da izbegnu.
Umesto da donese uspeh, zadovoljstvo i bolje rezultate perfekcionizam dovodi do suprotnog efekta. Odnosno, do nezadovoljstva, prokrastinacije i neuspeha. U tome leži osnova paradoksa perfekcionizma.
Strah od nepostizanja savršenstva može paralizovati perfekcioniste. Kao posledica javlja se prokrastinacija, tj. odugovlačenje ili potpuno izbegavanje zadataka. Ovo izbegavanje može smanjiti produktivnost i sprečiti pojedince da ostvare svoj puni potencijal.
Perfekcionisti često sebe guraju do ivice, radeći dugo, opsedajući se detaljima i odbijajući da delegiraju zadatke. Neumorna težnja ka savršenstvu može dovesti do fizičke i mentalne iscrpljenosti, stvarajući osnovu za burnout sindrom. Na taj način dolazi ne samo do smanjenja ukupne efikasnosti, već i razvoja mentalnih problema.
Perfekcionisti teže da izbegavaju situacije u kojima bi mogli da ne uspeju ili da proizvedu nešto manje od savršenog. Ovaj strah guši kreativnost i inovacije, jer se više fokusiraju na izbegavanje grešaka nego na istraživanje novih ideja. Samim tim otežavaju napredak i lični razvoj.
Bez obzira koliko postignu, perfekcionisti često osećaju da nikada nije dovoljno. Brzo odbacuju svoje uspehe, te u prvi plan stavljaju neuspehe ili nedostatke. To rezultira hroničnim nezadovoljstvom koje može dovesti do osećaja neadekvatnosti, anksioznosti i depresije.
Kako pobediti paradoks perfekcionizma?
Prepoznavanje paradoksa perfekcionizma je prvi korak ka prevazilaženju njegovih negativnih efekata. U tome vam može pomoći nekoliko strategija. Prva jeste da težnju ka savršenstvu zamenite realnim ciljevima, koje možete da ostvarite.
Neophodno je da shvatite da su greške prirodni deo učenja i rasta. Umesto da ih posmatrate kao neuspehe, posmatrajte ih kao prilike za usavršavanje.
Stručnjaci savetuju da vežbate samosaosećanje. To znači da se ponašate prema sebi sa istom ljubaznošću i razumevanjem koje biste pružili prijatelju. Takođe, naučite da cenite svoj trud i dozvolite sebi da budete nesavršeni.
Neophodno je i da težite uravnoteženom pristupu koji uključuje rad, odmor i zabavu. Ostvareni ciljevi i dostignuća nisu jedino važni u životu. Za poptpuno zadovoljstvo sobom potreban je i odmor, druženje sa dragim ljudima, hobiji i druge aktivnosti koje vas čine srećnim.
Ukoliko sami ne možete da se oslobodite paradoksa perfekcionizma potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više