psiholog Tag

Efekat ogledala – Zašto se ponašamo poput ljudi oko nas?

Efekat ogledala predstavlja jedan od najfascinantnijih psiholoških fenomena koji otkriva duboku povezanost između ljudi.

Da li ste nekada primetili da se nasmejete kada vidite da se neko drugi osmehuje? Možda se osećate bezvoljno kada ste u društvu ljute osobe ili se ponašate samouverenije u prisustvu harizmatičnih ljudi?

Ovo nije slučajnost, već se odgovor krije u samoj prirodi ljudskog ponašanja. Od načina na koji govorimo, gestikuliramo, pa do dubokih emocionalnih reakcija – mnogo toga nije u potpunosti naše, već predstavlja odraz ljudi oko nas.

Upravo to „preslikavanje“ tuđeg ponašanja, emocija i namera predstavlja efekat ogledala.

Šta je efekat ogledala?

Efekat ogledala je prirodno ljudsko ponašanje gde ljudi odražavaju emocije, stavove ili energiju onih oko sebe. Dešava se bez svesne misli i ikakvog napora. Razlog za to leži u mozgu čoveka.

Kada se identifikujemo ili povežemo sa nekim, mozak aktivira ćelije u frontalnom i parijetalnom režnju. Ovi neuroni su ključni za empatiju, emocionalnu rezonancu i razumevanje namera drugih ljudi. Zahvaljujući njima, ljudski mozak je neprestano „usklađen“ sa okruženjem.

Ujedno, ovi neuroni funkcionišu kao unutrašnji simulatori. To znači da se njihovim aktiviranjem pokreće mehanizam koji stvara slične emocionalne signale u našem telu, pripremajući nas da iskusimo isto ponašanje ili emociju kao osoba u našem okruženju. Na taj način, nesvesno postajemo njen „odraz“.

S obzirom na neuronsku refleksiju kopiranja ponašanja, te ćelije u mozgu često se nazivaju „neuroni ogledala“.

Zašto se ponašamo poput ljudi u našem okruženju?

Efekat ogledala ima svoje korene u ranom čovečanstvu. Naime, ljudi su se od davnina oslanjali na zajednicu radi sigurnosti. Samim tim i nesvesno „kopirali“ ponašanje drugih kako bi preživeli.

Danas se ovaj fenomen najčešće objašnjava potrebom za povezivanjem. Kada oponašamo druge ljude, naš mozak šalje poruku: „Mi pripadamo istom krugu“. Upravo zato bliski prijatelji i članovi porodice mogu imati sličan stil humora i način ponašanja.

Efekat ogledala se može tumačiti i potrebom za boljim razumevanjem. Kada imitiramo pokrete, ton ili stav osobe sa kojom razgovaramo, naš mozak lakše „čita“ njene namere i emocije. Zahvaljujući tome gradimo čvrst odnos, bez konflikta. Istovremeno razvijamo svoje socijalne veštine.

Još jedan razlog njegove pojave jeste učenje posmatranjem. Deca uče da govore, pišu i razvijaju navike posmatranjem bližnjih. To učenje se nastavlja i u kasnijim godinama, te efekat ogledala ima važnu ulogu u građenju ličnog identiteta.

Pozitivna i negativna strana efekta ogledala

Efekat ogledala doprinosi jačanju veza, kako emotivnih, tako i porodičnih i poslovnih. Biti u blizini pozitivnih ljudi može vam ne samo popraviti raspoloženje, već i probuditi prijatne emocije. Takođe, može ojačati vaše samopouzdanje i motivisanost. Ljudi se osećaju cenjeno kada vide da ste emocionalno usklađeni s njima.

Sa druge strane, kada ste emocionalno svesni, možete svojim mirom, brižnošću ili radošću da utičete na druge na zdrav način.

Nažalost, postoji i negativna strana efekta ogledala.

Stalna izloženost negativnim emocijama bližnjih, poput ljutnje, tuge i besa može polako uticati na vaše mentalno zdravlje. Ovo je posebno izraženo ako živite sa osobom koja je pod hroničnim stresom. Tada vaš nervni sistem počinje da „kopira“ to stanje stalnog nemira, dovodeći vas do psihičkog iscrpljenja.

Boravak u blizini emocionalno nedostupnih može vas učiniti emocionalno tupim. Ako ste previše osetljivi na raspoloženja drugih, to može biti preplavljujuće. Naročito ako ne znate kako da zaštitite svoju energiju.

Ukoliko je to slučaj i sa vama, te ne umete da se izborite sa lošom stranom efekta ogledala potražite pomoći u psihološkom savetovalištu Sana.

Pročitaj Više

Strah od bolnica – Simptomi, uzroci i načini lečenja

Strah od bolnica, poznat kao nosokomefobija, nije retka pojava.

Iako su bolnice mesta lečenja i oporavka, svako od nas doživljaja izvesnu nelagodu prilikom odlaska kod lekara. Međutim, kada je ona toliko intenzivna da prevazilazi brigu o sopstvenom zdravlju u pitanju je iracionalan, iscrpljujući strah od bolnica.

Nosokomefobija je specifična fobija, koja je slična anksioznom poremećaju. Fokusirana je na samu instituciju bolnice. Odnosno, na sve vezano sa njom, uključujići procedure, procese lečenje, uniforme, pa i mirise i zvukove unutar bolnice.

S obzirom da strah od bolnica može narušiti vaše zdravlje, pa i kvalitet života psihološko savetovalište Sana vam otkriva sve što treba da znate o njemu.

Koji su uzroci nosokomefobije?  

Strah od bolnica može biti izazvan različitim faktorima. Najčešći su:

Traumatska iskustva povezana sa bolnicama

Preživljena teška bolest ili ozbiljna povreda u detinjstvu stvaraju uslove za razvoj ove fobije.

Takođe, gledanje voljene osobe kako umire u bolnici, loša komunikacija sa medicinskim osobljem, neprijatne intervencije mogu ostaviti dubok trag iz kog se razvija nosokomefobija.

Drugi strahovi

Nosokomefobija se može razviti iz drugih specifičnih fobija. Tu spadaju, strah od krvi (hemofobija), strah od igle (tripanofobija), strah od klica (mizofobija).

Genetika

Ne treba zanemariti ni nasledni faktor. Naime, veća je verovatnoća da se razvije kod ljudi koji imaju porodičnu istoriju anksioznosti i specifičnih strahova.

Tuđa iskustva i medijski uticaj

Filmovi i vesti često povezuju bolnice sa opasnošću, katastrofom, medicinskim greškama i drugim strašnim situacijama. Ove priče mogu dodatno pojačati postojeći strah, ali i podstaći njegov razvoj.

Senzorni problemi

Nosokomefobija se može razviti kod osoba sa posebno jakim čulom mirisa. Na primer, mogu biti preosetljivi na miris antiseptika, noćnih posuda, povraćanja.

Koje simptome izaziva strah od bolnica?

Strah od bolnica može da izazove čitav spektar fizičkih i psiholoških simptoma. Njihov intenzitet varira od blagih, poput nelagode, pa do veoma jakih koji dovode do potpunog izbegavanja odlaska kod lekara.

Karakteristilni znaci su:

1. nemir, napetost pri samoj pomisli na bolnicu,
2. snažna anksioznost i napadi panike pri ulasku u zdravstvenu ustanovu,
3. osećaj gubitka kontrole,
4. opsesivne misli o tome šta bi moglo poći po zlu,
5. odlaganje odlaska lekaru, čak i kada je stanje ozbiljno,
6. bekstvo iz bolnice,
7. oslanjanje na alternativne metode da bi se izbegla poseta lekaru.

Nosokomefobija dovodi i do fizičkih simptoma. Otežano disanje, lupanje srca, vrtoglavica, suva usta, prekomerno znojenje – neki su od njih.

Kako prevazići strah od bolnica?

Prevazilažanje nosokomefobije ključan je korak ka očuvanju zdravlja. Srećom, ona se uspešno može pobediti kognitivno-bihejvioralnom terapijom i terapijom izloženosti.

Kognitivno-bihejvioralna terapija (KBT) je strukturirana psihoterapija koja vam može pomoći da razumete i kontrolišete misli i emocije. Njen cilj je da vremenom negativne misli vezane za bolnice zamenite realnim stavovima.

Terapija izloženosti pomaže vam da se postepeno suočite sa svojim strahovima. Osoba sa nosokomefobijom se postepeno izlaže okidaču straha, tj. bolnici ali u kontrolisanom okruženju. Terapija počinje nečim manje strašnim, poput fotografije bolnice. Vremenom, se granica izlaganja pomera tako da na kraju dolazi do ulaska u bolnicu i prisustvovanja pregledu.

Sa povećanjem izloženosti, osoba uči kako da upravlja nosokomefobijom.

Ukoliko se suočavate sa simptomima straha od bolnica potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.

Pročitaj Više

Burnout ili depresija? Ključne razlike koje morate znati

Burnout ili depresija? Dilema koju imaju mnogi ljudi širom sveta.

Savremeni način života donosi mnogo mogućnosti, ali i ogromne pritiske. Visoki zahtevi na poslu, stalna trka za rezultatima, smanjen odmor i sve manje kvalitetnog sna, doveli su do sve većeg osećaja iscrpljenosti. Upravo tu nastaje problem: da li je u pitanju burnout ili depresija?

Ova dva pojma mogu imati slične uticaje na mentalno zdravlje. Fizički simptomi burnouta mogu čak ličiti na depresiju i anksioznost. Zato na prvi pogled ljudima deluju istovetno. Međutim, postoje značajne razlike u uzrocima, mehanizmima i, što je najvažnije, pristupima lečenju.

Poznavanje razlika može vam pomoći da shvatite šta doživljavate. Takođe je ključno za pravovremenu i adekvatnu pomoć.

Šta je burnout, a šta depresija?

Pre nego što krenete da razmatrate da li je vaš problem burnout ili depresija morate znati šta ova dva pojma podrazumevaju.

Iako sindrom izgaranja, tj. burnout može biti odraz simptoma depresije, nije medicinsko stanje. To je stanje emocionalne, fizičke i mentalne iscrpljenosti izazvano dugotrajnim stresom, najčešće povezanim sa poslom. Zbog toga ga Svetska zdravstvena organizacija (SZO) definiše kao profesionalni fenomen. Sa druge strane, Američko psihijatrijsko udruženje (APA) smatra burnout iskustvom, a ne dijagnozom.

Glavni uzročnik su produženi međuljudski stresori na poslu. U druge pokretače spadaju:

1. faktori životne sredine,
2. faktori ličnosti, kao što su emocionalna nestabilnost i sklonost anksioznosti.

Depresija ili veliki depresivni poremećaj je klinička dijagnoza. Za razliku od burnouta, nije ograničena samo na posao. Zapravo, depresija utiče na to kako osoba misli, ponaša se i oseća tako da može dovesti do niza emocionalnih i fizičkih problema.

Javlja kao odgovor na genetske, faktore životne sredine i psihosocijalne faktore. To uključuje:

1. abnormalnosti neurotransmitera,
2. traumatični događaj,
3. hormonske abnormalnosti,
4. određene osobine ličnosti.

Simptomi burnouta i depresije

Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, burnout sindrom ima tri dela:

1. Osećaj potpune iscrpljenosti,
2. Osećaj distance od posla ili negativne misli o njemu,
3. Izbegavanje obavljanjae radnih zadataka tako dobro kao ranije.

Vremenom, mogu se javiti i drugi simptomi, kao što su:

1. razdražljivost,
2. osećaj beznađa,
3. osećaj nemoći,
4. stalna briga,
5. loš osećaj prema sebi,
6. problemi sa spavanjem ili održavanjem sna,
7. problemi sa pamćenjem.

Prisutni su i fizički simptomi. Pre svega, učestale glavobolje i bolovi u stomaku.

Neki od simptoma burnouta – problemi sa spavanjem, problemi sa pamćenjem i umor – mogu se javiti i kod depresije. U karakteristične simptome za ovo stanje spadaju:

1. gubitak interesovanja za omiljene aktivnosti,
2. osećaj tuge većinu vremena,
3. prekomerno jedenje ili gubitak apetita,
4. uznemirenost i nemir ili tromost i letargija,
5. osećaj krivice,
6. problemi sa koncentracijom ili donošenjem odluka,
7. razmišljanje o smrti ili samoubistvu.

Važne razlike koje pomažu da shvatite da li je problem burnout ili depresija

Poreklo problema

Burnout je povezan sa poslom, obavezama, stresom i preopterećenjem.

Depresija zahvata sve segmente života i nema nužno spoljašnji okidač.

Emocionalna slika

Burnout izaziva osećaj praznine i frustracije vezane za obaveze.

Depresija dovodi do duboke tuge, beznađa i osećaja bezvrednosti.

Uticaj

Burnout utiče prvenstveno na produktivnost.

Depresija utiče na sve segmente života.

Zadovoljstvo

Osoba sa burnoutom obično i dalje može uživati u privatnim aktivnostima.

Osoba sa depresijom gubi interesovanje i za stvari koje su ranije donosile radost.

Reakcija na odmor

Burnout se može privremeno ublažiti odmorom, manjim opterećenjem, pauzama.

Depresija ostaje prisutna i tokom odmora.

Ukoliko prepoznajete neke od navedenih simptoma, javite se na vreme psihološkom savetovalištu Sana.

Pročitaj Više

Emocionalni umor – Tihi sindrom koji remeti vašu svakodnevicu

Emocionalni umor postaje sve češća pojava u savremenom društvu. Opisuje se kao stanje u kojem osoba oseća da više nema dovoljno unutrašnjih resursa da se nosi sa svakodnevnim izazovima. Zbog toga je u većini slučajeva simptom burnout-a.

Za razliku od fizičke iscrpljenosti, koja se javlja nakon zahtevnih zadataka, emocionalna iscrpljenost ne nastaje odjednom. To je proces koji se polako gradi, često neprimetno.

Ljudi najčešće shvate da su emocionalno iscrpljeni tek kada se pojave posledice po mentalno zdravlje. Odnosno, kada počnu da se suočavaju sa osećajem bezvoljnosti, oslabljenom motivacijom i gubitkom interesovanja za stvari koje su ih nekada ispunjavale.

S obzirom da emocionalni umor narušava kvalitet života, psihološko savetovanje Sana vam otkriva kako na vreme da ga prepoznate.

Zašto se javlja emocionalni umor?

Različiti faktori mogu doprineti emocionalnoj iscrpljenosti, u zavisnosti od tolerancije osobe na stres i drugih uticaje u njihovom životu.

Hronični stres

Stalna izloženost stresnim situacijama, konflikti u radnom okruženju, porodični problemi iscrpljuju emocionalne resurse, te dovode do umora.

Preopterećenost obavezama

Svakodnevno žongliranje nekoliko obaveza odjednom, bez adekvatne podrške i vremena za odmor takođe, može stvoriti uslove za razvoj emocionalnog umora.

Zahtevni poslovi ili situacije

Analiza iz 2020. godine ističe da ljudi na poslovima koji su u riziku od sekundarne traume mogu biti skloniji emocionalnoj iscrpljenosti. Tu, pre svega, spadaju socijalni radnici, zdravstveni radnici, vatrogasci, policajci.

Potiskivanje emocija

Osobe koje ne dozvoljavaju sebi da se izraze, već potiskuju strah, tugu, ljutnju ili frustraciju, češće razvijaju emocionalni umor.

Perfekcionizam

Osobe koje teže savršenstvu pod stalnim su stresom da to postignu. Na taj način povećavaju rizik od pojave emocionalne iscrpljenosti.

Simptomi emocionalnog umora

Emocionalni umor izaziva fizičke i emocionalne simptome. Oni, pak, mogu uticati na ponašanje osobe.

Osobe koje doživljavaju emocionalnu iscrpljenost mogu se susresti sa sledećim simptomima:

1. ljutnja i razdražljivost, čak i kada su sitnice u pitanju,
2. pojačana napetost i nervoza,
3. osećaj preplavljenosti i manjak motivacije,
4. pojačani cinizam i pesimizam,
5. osećaj beznađa i nemoći,
6. anksioznost i depresija,
7. problemi sa koncentracijom i fokusom.

poremećaji spavanja, uključuju nesanicu, ali i prekomerno spavanje,

povlačenje iz društvenih situacija.

Emocionalni umor se može manifestovati i na fizičke načine, kao što su:

1. promene u apetitu,
2. problemi sa varenjem,
3. glavobolje,
4. palpitacije srca,
5. nenamerne promene težine.

Kako se osloboditi emocionalne iscrpljenosti?

Da bi se smanjila emocionalna iscrpljenost morate da promenite način života.

Smanjenje stresa: Ovo može uključivati preuzimanje manjeg broja zadataka, delegiranje drugima i traženje pomoći. Strategije upravljanja stresom, kao što je meditacija, takođe mogu pomoći.

Donošenje pozitivnijih izbora načina života: Optimalni izbori načina života, kao što su uravnotežena ishrana, redovno vežbanje i redovna rutina spavanja, pozitivno utiču na mentalno zdravlje. Samim tim smanjuju rizik od pojave emocionalnog umora.

Održavanje ravnoteže između posla i privatnog života: Planiranje redovnih odmora, dana za odmor i zakazanih pauza tokom dana sprečava pojavu burnout-a. Ključnu ulogu ima i nedozvoljavanje obavezama na poslu da preuzmu privatni život.

Povezivanje sa drugima: Izlazak sa prijateljem, poseta porodice, odlazak u pozorište, šetnja sa psom – neki su od načina društvenog povezivanja.

Promena stava: Neophodno je i da zamenite negativne misli pozitivnijim i realnijim. Istovremeno, ne smete dozvoliti poređenja sa drugima.

Ako osećate da se emocionalni umor pojačava tako da ne možete samostalno da se sa njim nosite potražite stručnu podršku u psihološkom savetovalištu Sana.

Pročitaj Više

Strah od odbijanja – Koje posledice izaziva?

Strah od odbijanja je iracionalan i uporan strah od socijalne isključenosti. Može biti karakteristika socijalne fobije ili socijalnog anksioznog poremećaja. Mada nije redak slučaj da se javi samostalno.

Većina ljudi doživi odbijanje barem nekoliko puta u životu. Prijatelj koji ignoriše poruku za druženje, neprimanje poziva na zabavu, odlazak dugogodišnjeg partnera zbog nekog drugog – samo su neke od tih situacija. Nikada nije prijatno kada se nešto ne desi onako kako ste želeli. Ipak, odbijanja čine normalan deo života. Zapravo, mogu predstavljati osnovu da sagledamo druge mogućnosti koje nam stoje na raspolaganju.

Međutim, kada je kod osobe konstantno prisutno uverenje da će biti negativno procenjena, zanemarena, kritikovana ili isključena iz društva, postoji strah od odbijanja.

S obzirom da ovaj strah duboko utiče na naše ponašanje i odluke koje donosimo, psihološko savetovalište Sana vam otkriva sve što treba da znate o njemu.

Zašto se javlja strah od odbijanja?

Verovali ili ne, strah od odbijanja je jedno od najčešćih emocionalnih iskustava. Tačan uzrok nije otkriven, već se smatra da nastaje kombinacijom psiholoških, bioloških i socijalnih faktora.

U većini slučajeva potiče iz detinjstva i našeg odnosa sa roditeljima. Ovo je period našeg života kada počinjemo da gradimo osećaj za odnose i svet oko nas. Takođe, to je doba kada razvijamo razumevanje kako da izazovemo pažnju i naklonost drugih ljudi. Ukoliko su roditelji distancirani i emocionalno nedostupni kod deteta je prisutan osećaj odbačenosti. Vremenom, iz njega se može razviti strah od odbijanja.

Negativna iskustva u odraslom dobu, takođe, mogu biti pokretač problema. Nezdrava veza, nepravedna kritika, gubitak posla ostavljaju dubok trag koji stvara osnovu za razvoj straha.

Strah od odbijanja može proisteći i iz perfekcionizma. Naime, ljudi koji veruju da moraju biti „savršeni“ često se plaše odbijanja jer svaki neuspeh doživljavaju intenzivno.

Ne treba zanemariti ni uticaj niskog samopouzdanja. Ako osoba oseća da nema veliku vrednost, odbijanje deluje kao potvrda negativnih misli o sebi. Na taj način se dalje produbljuje problem te dolazi do pojave straha od odbijanja.

Kako prepoznati strah od odbijanja?

Strah od odbijanja se može manifestovati na dva načina. Neki ljudi sa ovim problemom razvijaju ponašanje potrebe i traženja pažnje. Oni nastoje konstantno da udovolje drugima kako bi ih zadržali blizu sebe. Imaju teškoće u postavljanju granica, čak i kada one nisu u skladu sa njihovim uverenjima. Primetan je i intenzivan stid u društvu i strah od iznošenja mišljenja, dok pojedini nastoje da izbegnu potencijalno neprijatne situacije.

Drugi način manifestovanja jeste potpuno izbegavajuće ponašanje. Polazeći od pretpostavke da okolina misli negativno, ove osobe se suočavaju sa stalnom sumnjom i nesigurnošću u odnosima. Zbog toga se trude da odgurnu ljude pre nego što im se približe i potencijalno ih odbace.

Posledice straha od odbijanja

Strah od odbijanja ne dovodi samo do društvene izolacije, već i do izbegavanja prilika. On vas može sprečiti da težite ličnim, društvenim ili profesionalnim ciljevima, kao što su novi posao, sastanak ili društvena grupa.

Nažalost, utiče i na mentalno zdravlje. Ciklus negativnog razmišljanja umanjuje samopouzdanje. Ujedno, povećava anksioznost i rizik od depresije. Kod nekih ljudi se javlja kompulzivno ponašanje kao reakcija na nelagodnost izazvana strahom.

Imajući u vidu ozbiljnost posledica, na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.

Pročitaj Više

Koji su to poremećaji ponašanja kod dece?

Poremećaji ponašanja kod dece, nažalost, nisu retkost.

Deca prolaze kroz različite faze razvoja. Kroz njih isprobavaju granice, uče da prepoznaju emocije i razvijaju socijalne veštine. Zbog toga se povremeni izlivi besa, neposlušnost, impulsivnost ili povlačenje u sebe smatraju normalnim tokom odrastanja.

Međutim, kada obrasci ponašanja koji odstupaju od očekivanih normi za uzrast i okruženje deteta postanu učestali i intenzivni reč je o poremećaju ponašanja.

Poremećaji ponašanja kod dece značajno narušavaju sposobnost deteta da funkcioniše. Samim tim dovode do problema u porodičnim odnosima, konflikta među vršnjacima i otežavaju obavljanje svakodnevnih aktivnosti.

S obzirom da ne predstavljaju povremeno „loše ponašanje“, poremećaji ponašanja kod dece zahtevaju razumevanje, strpljenje i stručnu podršku. Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva znake tri najčešća oblika poremećaja.

Opozicioni prkosni poremećaj

Baš kao što naziv kaže, opozicioni prkosni poremećaj je ponavljajući obrazac prkosnog i neprijateljskog ponašanja. Ispoljava se prema roditeljima, nastavnicima ili drugim autoritetima koji ometaju njihov svakodnevni život.

Ponašanje uključuje česte izlive besa, prekomerno svađanje sa odraslima i odbijanje da se povinuju zahtevima ili pravilima odraslih. Ove simptome prati često okrivljavanje drugih ljudi za sopstvene greške ili loše ponašanje. Pojedina deca pokazuju i frustraciju i ogorčenost.

Simptomi su primetniji u dobro poznatom okruženju za dete. Odnosno, obično se ispoljavaju kod kuće ili u školi. Mada mogu biti prisutni i na drugim mestima.

Prvi znaci poremećaja se javljaju pre osme godine, ali ozbiljniji simptomi se mogu razviti kasnije. Pri čemu imaju tendenciju da počnu postepeno i pogoršavaju se tokom meseci ili godina. Ukoliko se ne prepozna na vreme mogu prerasti u ozbiljnije probleme u adolescenciji.

Poremećaj ponašanja

Poremećaj ponašanja se dijagnostikuje kada deca pokazuju kontinuirani obrazac agresije prema drugima i ozbiljna kršenja pravila i društvenih normi kod kuće, u školi i sa vršnjacima. Ova kršenja pravila mogu uključivati kršenje zakona i dovesti do hapšenja. Zato se deca sa poremećajem ponašanja često smatraju „lošom decom“.

Problematično ponašanje obuhvata i upotrebu cigareta, alkohola i droga. Zatim, izostajanje sa nastave, bežanje od kuće, fizičko ili seksualno zlostavljanje. Karakteristični znaci su i stalno laganje, nedostatak empatije, agresija prema životinjama. Pojedini su skloni čestim krađama, podmetanju požara, vandalizmu, pa i korišćenju oružja u tučama.

Smatra se da oko 5 odsto desetogodišnjaka ima poremećaj ponašanja. Češće se javlja kod dečaka u odnosu na devojčica. Oko jedne trećine dece sa ovim problemom ima i poremećaj pažnje i hiperaktivnosti (ADHD).

Poremećaj pažnje i hiperaktivnost

Poremećaj pažnje i hiperaktivnost karakteriše vrste problema u ponašanju koja se ispoljava teškoćom u obraćanju pažnje, impulsivnošću i hiperaktivnošću.

Deca s ovim oblikom poremećaja imaju loš fokus, jer se lako ometaju spoljašnjim uticajima. Posledica toga jeste sporo obavljanje zadataka, gubljenje predmeta i izbegavanje aktivnosti koje zahtevaju mentalni napor. Često izgledaju kao da „ne slušaju“ osobu koja im se obraća, te teško prate dobijena uputstva.

Hiperaktivnost se ogleda u glasnom ili preteranom pričanju, stalnom vrpoljenju dok sede i nemogućnosti da ostanu dugo mirna u situacijama koje to zahtevaju.

Tipični simptomi impulsivnosti su stalno prekidanje sagovornika dok priča, davanje odgovara pre nego što pitanje bude dovršeno, česti emocionalni ispadi. Zapravo, ova deca deluju nestrpljivo i „uvek u žurbi“.

Poremećaji ponašanja kod dece nisu prolazna faza odrastanja. To znači da neće nestatiti sami od sebe, već je potrebna stručna pomoć. Ukoliko vaš mališan ispoljava učestalo neko od navedenog ponašanja kontaktirajte psihološko savetovalište Sana.

Pročitaj Više

Šta su lažna sećanja i zašto se javljaju?

Lažna sećanja predstavljaju jedinstven psihološki fenomen koji je gotova svaka osoba jednom u životu doživela.

Sećanja čine osnovu našeg identiteta. Ona nas povezuju sa prošlošću, oblikuju naše odluke i određuju način na koji doživljavamo svet. Iako ih ljudi smatraju nepogrešivim, naša sećanja nisu poput kamere koja precizno dokumentuje i čuva sve što se dešava sa savršenom tačnošću i jasnoćom. Naprotiv! Sećanja su veoma sklona pogrešnim podsećanjima. Zaboravljanje kako godine prolaze i subjektivni prikaz – glavni su razlozi koji dovode do promena u našim sećanjima.

Međutim, pod određenim faktorima mogu se javiti i sećanja na događaje koji se u stvarnosti nisu dogodila. Šta utiče na njihovu pojavu otkriva vam Sana.

Šta su lažna sećanja?

Prema definciji, lažna sećanja su sećanja izmenjena ili čak potpuno izmišljena. Ona se odnose na situacije za koje osoba veruje da se neki događaj zaista dogodio, iako se u stvarnosti nikada nije desio ili se dogodio, ali u potpuno drugačijem obliku.

Na primer, osoba može „pamtiti“ da se izgubila u tržnom centru kao dete ili da je neko nešto rekao, iako se to nikada nije dogodilo. Za nju, to sećanje je stvarno – sa svim emocijama, slikama i detaljima.

Lažna sećanja nisu laž, već pogrešno rekonstruisana uspomena koju mozak stvara kombinovanjem stvarnih fragmenata, tuđih priča i naknadno dobijenih informacija. Takođe, više su od greške u pamćenju.

Jedinstvena su po tome što predstavljaju jasno sećanje na nešto što se zapravo nije dogodilo. Ne radi se o zaboravljanju ili mešanju detalja stvari koje smo doživeli. U pitanju su sećanja na stvari koje nikada nismo doživeli.

Zašto se javljaju lažna sećanja?

Lažna sećanja mogu poticati iz različitih izvora. U većini slučajeva rezultat su retroaktivne interferencije. To znači da nove informacije ometaju sposobnost očuvanja prethodno primljenih informacija, te se stvaraju pogodni uslovi za pojavu lažnih sećanja.

Ne treba zanemariti ni moć sugestije. Naime, kada nam neko nametne ideju ili detalj, mozak može da ga „upiše“ kao sopstveno iskustvo. Na primer, ako nam neko više puta kaže da smo se u detinjstvu plašili psa, možemo da stvorimo sećanje na konkretni događaj vezan za taj strah. Kolika je moć sugestije najbolje potvrđuje činjenica da vremenom lažna sećanja nastala na ovoj način postaju jača i živopisnija.

Psihološka trauma je još jedan uzročnik. Stres i jake emocije koje su doživljene mogu izmeniti percepciju događaja, pa se detalji menjaju kako bismo zaštitili sebe od bola. U faktore se svrstavaju i problemi sa snom, insomnia. San donosi optimalne neurobiološke uslove koji pogoduju konsolidaciji dugoročnih sećanja. Samim tim, nedostatak sna akutno narušava prisećanje na sačuvana sećanja.

Lažna sećanja mogu biti i posledica opsesivno-kompulzivnog poremećaja (OKP). Osobe sa ovim problemom imaju deficit pamćenja ili slabo poverenje u svoja sećanja. Zbog toga je veća verovatnoća da će stvoriti lažna sećanja, što zauzvrat dovodi do kompulzivnog i ponavljajućeg ponašanja.

Posledice lažnih sećanja

U većini slučajeva, lažna sećanja su prilično beznačajna. Obično su to sećanje da ste uneli ključeve u kuću i zakačili ih u hodniku, dok ste ih u stvarnosti ostavili u autu, na primer. Ipak, postoje i ona koja mogu dovesti do ozbiljnih posledica. Pogrešna svedočenja na sudu, konflikti na poslu, narušeni porodični odnosi – samo su neke od potencijalnih komplikacija.

Na društvenom nivou, lažna sećanja koja proističu iz sugestija naretko vode ka Mandela efektu.

Prepoznavanje lažnih sećanja je važno, jer mogu uticati na način na koji osoba razume sebe i svoje odnose. Zato na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.

 

Pročitaj Više

Dumskroling – Da li ste zavisni od čitanja loših vesti?

Dumskroling je problem modernog doba.

Savremeno doba karakteriše visok stepen digitalizacije. Mobilni telefoni su postali naši verni pratioci, a internet prozor u svet. Njihove prednosti, zaista, su nemerljive. Nažalost, pokazuju i negativne karakteristike.

Usled plasiranja ideala lepote i savršenog života, uticaj socijalnih mreža na samopouzdanje, zaista, je velik. Međutim, to nije sve. Neretko, one postaju izvor negativnih misli i osećanja, u čiji ponor sve dublje tonemo. Upravo taj fenomen neprestanog, kompulzivnog skrolovanja kroz negativne vesti naziva se dumskroling.

Šta je, zapravo, dumskroling?

Dumskroling označava naviku da konstantno čitamo loše vesti i negativne sadržaje na internetu, iako znamo da to loše utiče na naše raspoloženje.

Termin „doomscrolling“ (skrolovanje sudbine) prvi put se pojavio početkom 2020. godine, otprilike u vreme kada je svet ušao u karantin izazvan pandemijom. Zatvoreni u domovima i preplavljeni neizvesnošću, ljudi su počeli opsesivno da prate vesti o broju zaraženih, merama i krizama širom sveta. Takva svest bila je sasvim opravdana, jer je postajao strah za sopstveno zdravlje i zdravlje najbližih.

Vremenom, dumskroling je prerastao u širi problem. Više nije reč samo o pandemiji, već o svakodnevnom izlaganju negativnim vestima iz oblasti politike, ekonomije, rata, ekologije i drugih oblasti, a koje dolaze pravo sa interneta.

Bilo da je to preko Facebook-a, Google-a ili neke druge stranice, mnogi dumskroling opravdavaju željom da budu informisani o dešavanjima u svetu. Ipak, postoji znatno dublji uzrok ove navike.

Baš kao što ljudi koji pate od depresije traže informacije koje mogu potvrditi kako se osećaju, tako i oni koji skroluju negativne vesti potvrđuju da se i sami osećaju loše.

Od povremenog čitanja vrlo brzo se razvija navika koje vas zaključava u petlju lošeg osećaja. Ubrzo, počinjete da čitate vesti da biste potvrdili da bi trebalo da se osećate loše.

U pojedinim slučajevima dumskroling je posledica opsesivno-kompulzivnog poremećaja (OKP). Kako ovo mentalno zdravstveno stanja tera da ponavljate ponašanje, čitanje loših vesti postaje jedan od njegovih simptoma.

Posledice dumskroling-a

Dumskroling neretko deluje samo kao loša navika, ali ne treba ga olako shvatiti. Razlog za to leži u činjenici da dovodi do niza efekata po fizičko i mentalno zdravlje.

Stalni kontakt sa negativnim vestima može stvoriti utisak da je svet nepopravljivo loš i da mi ne možemo ništa promeniti. To vodi ka hroničnom stresu i anksioznost. Dolazi i do problema sa spavanjem, posebno ako skrolujemo pre spavanja. Mozak tada ostaje u stanju „budnosti“ i teško se opušta. Istovremeno, previše informacija otežava fokus i dovodi do mentalnog zamora. Samim tim nastaju problemi u obavljanju svakodnevnih poslova.

Dumskroling može izazvati i fizičke efekte. Glavobolje, napetost mišića, bol u vratu i ramenima, smanjen apetit, povišen krvni pritisak – neki su od njih.

Kako se osloboditi dumskroling-a?

Potpuno izbegavanje interneta nije realno, ali postoje načini da se izborimo sa ovom navikom. Najefikasnije jeste da ograničite vreme provedeno na društvenim mrežama. Možete postaviti tajmer ili koristiti aplikacije koje prate upotrebu ekrana. Takođe, možete ograničiti i doba dana. Na primer, 15 minuta ujutru i 15 minuta uveče. To je sasvim dovoljno da ostanete u toku, ali bez preplavljivanja infomacijama.

Umesto senzacionalističkih portala, pratite medije koji nude proverene i konstruktivne informacije. Obavezno počnite sa novom navikom – zamenom skrolovanja umirujućim aktivnostima. Šetnja, čitanje knjige, fizička aktivnost ili razgovor sa prijateljima mogu pomoći da se fokus preusmeri na nešto pozitivno.

Ukoliko sami ne možete da se izborite sa dumskroling-om potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.

 

Pročitaj Više