Kriza u braku zbog ljubomore
Kriza u braku zbog ljubomore je problem velikog broja parova.
Ljubomora je vrsta straha, koji se javlja kada jedan od partnera proceni da postoji opasnost da osoba koju on/ona voli zavoli nekog trećeg.
To je veoma složeno osećanje koje odaje nesigurnost i najčešća je pretnja opstanku veze ili braka, a neretko prerasta i u patološko stanje sa po nekada tragičnim posledicama. Postoje razne vrste ljubomore: patološka, seksualna, racionalna, iracionalna, romantična ljubomora….
Kriza u braku zbog ljubomore – Šta je ljubomora?
Ljubomora je složena emocija koja obuhvata spektar osećanja kao što su: sumnja, bes, neprijateljsko ponašanje, strah i osećaj poniženja.
Ona pogađa većinu ljudi, bez obzira na njihov uzrast, pol i seksualnu orijentaciju. Ljubomora se rađa u onom trenutku kada partner uoči pretnju od strane treće osobe. Najčešće se javlja kada je jedan od partnera više otvoreniji ili sklon uspostavljanju kontakata sa drugim osobama, što kod drugog partnera može da se tumači drugačije i da izazove strah od gubitka partnera ili veze.
Ko više iskazuje ljubomoru, muškarci ili žene?
I muškarci i žene podjednako osećaju ljubomoru. Neki dokazi ukazuju na to da u kontekstu romantičnih veza muškarci osećaju veću ljubomoru na seksualno neverstvo, dok žene imaju tendenciju da budu ljubomornije na emocionalno neverstvo.
Ljubomoran muškarac može da pokazuje jasne, ali i prikrivene znakove ljubomore. Mala doza ljubomore kod muškarca može se učiniti simpatičnom, ali ozbiljno ljubomoran muškarac vema lako može da se pretvori u nasilnika.
Ljubomora u braku je toksična emocija koja, ako se zanemari, može da uništi brak. Njeni uzroci mogu se potražiti još u ranom detinjstvu ili kao posledica negativnih iskustava iz prethodnih veza.
Kako prepoznati patološku ljubomoru?
Patološka ljubomora nije sakrivena, ne drži se za sebe i vrlo je jasna. Osobe koje su patološki ljubomorne su preopterećene i preokupirane mislima o tome da ih njihov partner vara. Najčešće za tako nešto uopšte nemaju dokaze, a ni opravdane razloge, već se njihova ljubomora zasniva na pogrešnim uverenjima. Svoju brigu pravdaju preteranom ljubavlju prema partneru.
Ova vrsta ljubomore je zapravo psihološki poremećaj i pored opsesivnih misli koje se javljaju, uključuje i neke neprihvatljive i prenaglašene radnje koje narušavaju stabilnost jedne veze.
Kriza u braku zbog ljubomore – Kako održati vezu ili brak?
U vezi je neophodna optimalna distanca između partnera, kako bi svako imao prostor za svoja lična interesovanja. Ukoliko ovaj prostor ne postoji, većina veza i brakova veoma teško opstaje.
Za uspostavljanje dobrih partnerskih odnosa potrebno je da oba partnera rade na njemu.
Prvi korak u rešavanju ovog problema je razgovor sa partnerom, jer se svaki uspešan odnos bazira na poverenju.
Osluškujte ga i pokušajte da saznate šta je podstaklo takvo osećanje kod nje/njega. Potrudite se da ga uverite da je vaša ljubav iznad svega i da ne postoji treća osoba koja bi mogla da je pokvari.
Ako ne možete sami da prevaziđete ljubomoru – potražite pomoć!
Ukoliko vam je potrebna pomoć, jer imate poteškoća da se sami nosite sa ljubomornim mislima, razgovor sa psihoterapeutom može biti od velike pomoći.
Zanemarivanje problema i njegovo “stavljanje pod tepih” može dovesti do ozbiljnih stanja kao što su: opsesivne misli, kompulzivna ponašanja, problematična ponašanja u smislu proganjanja partnera… Ljubomora takođe utiče i na svakodnevni život i sprečava normalno funkcionisanje.
Toksične veze koje su zasnovane na nepoverenju vode u propast celu porodicu, a neretko i deca ispaštaju. Ne dozvolite da vaša ljubomora uništi brak, već na vreme kontaktirajte psihološko savetovalište Sana.
Pročitaj Više
Halo efekat – Šta je i na koji način utiče na naše mišljenje o drugima?
Halo efekat predstavlja vrstu kognitivne pristrasnosti u kojoj ukupni utisak o osobi utiče na to kako se osećamo i razmišljamo o njenom karakteru. Odnosno, svoj sud o nekom formiramo na osnovu jedne pozitivne karakteristike tako da automatski pripisujemo druge pozitivne osobine za koje ne znamo da li uopšte postoji i na osnovu toga formiramo mišljenje o njemu. Tipičan primer za to jeste da nečijem lepom izgledu pripisujemo i mišljenje da je pametan.
Suprotno halo efektu je „efekat đavola“ ili „efekat vile“. On se ispoljava u situacijama kada nam se neki aspekt ličnosti ne dopada, te imamo negativnu predispoziciju prema svemu u vezi sa tim.
Prvi utisak svakako je važan. On nam daje osnova da dalje upoznajemo ili ne osobu koju smo sreli. Međutim, ne trebamo o nekom izgraditi celokupno mišljenje samo na osnovu prvog susreta, tj. na osnovu jedne osobine, kao što je izgled ili sitni detalji. Iako smo svesni da je svako od nas je kompleksna ličnost sa brojnim pozitivnim i negativnim karakteristikama halo efekat je deo naše svakodnevnice i susrećemo se sa njim u različitim sferama života.
Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva kako socijalno-psihološki fenomen utiče na naš život.
Kada se pojavio halo efekat?
Halo efekat je prvobitno identifikovao 1907. godine američki psiholog Frederick L. Wells. Međutim, zvanično je priznat tek 1920. godine uz empirijske dokaze Edwarda Thorndika. Ovaj američki psiholog je u svom delu „Konstantna greška u psihološkim ocenama“ izneo zapažanje o specifičnoj kognitivnoj pristrasnosti. U njemu jedan aspekt osobe, brenda, proizvoda ili institucije utiče na nečije misli o drugim aspektima ili dimenzijama entiteta.
Svoje mišljenje je formirao na osnovu na studije u kojoj su učestvovali vojni oficiri, koje je Thorndike zamolio da rangiraju vojnike. Mislio je da će u fer pristupu razmotriti svaku osobinu prilikom rangiranja, ali to se nije dogodilo. Psiholog je otkrio da su oficiri vojnicima davali više rangove na osnovu prvih utisaka o njihovom izgledu.
Uticaj halo efekta
Stručnjaci ističu da je halo efekat od postanka ukorenjen u čoveku. Razvijen je iz pretpostavki koje su našim precima omogućavale da primete svoju okolinu i brzo procene da li su bezbedni.
Međutim, halo efekat nije samo pretpostavka, već jedan vid kognitivne distorzije, tj. greške u mišljenju koja se zasniva na pristrasnosti. Najbolji primer ovog fenomema dolazi u oblasti marketinga. Kada neka poznata ličnost reklamira određeni proizvod pozitivno mišljenje koje imamo o toj osobi neretko se proširuje na sam artikal dovodeći do formiranja pozitivne ocene.
Halo efekat srećemo često i na poslu. Upravo je on jedna od najčešćih predrasuda koje utiču na procene i recenzije učinka. Nadređeni mogu da ocenjuju podređene na osnovu percepcije jedne karakteristike, a ne celokupnog njihovog učinka. Na primer, entuzijazam ili pozitivan stav radnika mogu zaseniti njihov nedostatak znanja ili veština. To će dovesti do toga da ovi zaposleni budu bolje ocenjeni u odnosu na one koji zaista to zaslužuju. Takav odnos stvara uslove za razvoj konflikta u radnom okruženju i nezadovoljstva radnika čiji doprinos nije prepoznat.
Istraživanja pokazuju da uspeh na razgovoru za posao, takođe, nosi halo efekat. Naime, kandidati koji su prijatnog izgleda imaju veću verovatnoću da ih poslodavac oceni kao inteligentne i kvalifikovane za navedenu radnu poziciju.
Bez obzira što se pristrasnog mišljanja u potpunosti ne možemo osloboditi kognitivne predrasude koje donosi halo efekat mogu da budu štetne, pa i povezane sa stanjima mentalnog zdravlja, kao što su depresija i anksioznost.
Zato je veoma važno da naučimo kako da ih prepoznamo i umanjimo, a u tome nam može pomoći psihološko savetovalište Sana.
Pročitaj Više
Deluzije – Zašto se javljaju i koje vrste postoje?
Deluzije predstavljaju uverenje koje je očigledno lažno i koje ukazuje na abnormalnost u sadržaju misli pogođene osobe. Ova uverenja ne mogu se objasniti kulturnim ili verskim poreklom, niti nivoom inteligencije.
Zablude, kako se deluzije nazivaju, mogu biti bizarne ili nebizarne. Bizarne su okarakterisane kao verovanja o nečemu što se nikada ne može dogoditi, na primer, verovanje da je neko otet i kloniran od strane vanzemaljaca. Nebizarne zablude, međutim, su verovanja koja bi mogla biti istinita. To je recimo uverenje da osobu neko uhodi, da je neko zaljubljen u nju ili da je supružnik vara.
Bez obzira o kojim zabludama je reč glavna karakteristika jeste stepen do kojeg je osoba uverena da je verovanje istinito. Naime, osobe sa ovim problemom čvrsto će se držati verovanja bez obzira na dokaze koji govore da nije u pravu. To je naravno suprotno od precenjenih ideja, kod kojih osoba pokazuje izvesni stepen sumnje u istinitost svojih nerazumnih misli.
Deluzije čine osnovu mnogih mentalnih poremećaja. Pre svega, psihotičnih poremećaja ili poremećaja u kojima obolela osoba ima smanjen ili izobličen osećaj za stvarnost i ne može da razlikuje stvarno od nestvarnog. To uključuje shizofreniju, šizoafektivni poremećaj, deluzioni poremećaj, šizofreniformni poremećaj, zajednički psihotični poremećaj, kratkotrajni psihotični poremećaj. Zatim, bipolarni poremećaj, veliki depresivni poremećaj sa psihotičnim karakteristikama, delirijum i demencija.
S obzirom da su deluzije oduvek bile centralna tema psihijatrijskih istraživanja u pogledu etiologije, patogeneze, dijagnoze i lečenja psihološko savetovalište Sana vam otkriva osnovne karakteristike.
Vrste deluzija
Zablude mogu varirati po intenzitetu, učestalosti i trajanju u zavisnosti od pojedinca i njegovih specifičnih okolnosti. Takođe, postoje razlike i prema temi koju obuhvataju.
Erotomanske deluzije se odnose na verovanje da je neko, obično neko ko je poznat ili višeg društvenog statusa, zaljubljen u pojedinca. Na primer, osoba koja iskusi ovu zabludu može verovati da im poznata osoba prenosi tajne poruke u TV emisiji u kojoj glume.
Grandiozne zablude, baš kao što im naziv kaže, su verovanja koja se vezuju za preterani osećaj vrednosti. Ove osobe smatraju da imaju veće znanje, talenat ili moć u odnosu na druge, uprkos nedostatku dokaza.
Kod persekutorne deluzije osoba misli da je neko špijunira, prati, pa i drogira ili želi da joj naudi na neki drugi način.
Ljubomora je još jedna vrste zablude koju karakteriše verovanje da je romantični partner ili supružnik neveran, iako nema dokaza za to.
Somatske deluzije su verovanje da pojedinac doživljava fizičke senzacije, telesne disfunkcije ili pati od nekog zdravstvenog stanja. Na primer, može biti uveren da ima retku bolest ili parazite koji žive ispod njegove kože.
Mešovite zablude se manifestuju kao uverenja koja ne spadaju ni u jednu kategoriju ili postoje dve ili više vrsta zabluda koje osoba doživljava.
Zašto se javljaju deluzije?
Tačno objašnjenje zašto se javljaju deluzije nije otkriveno, te se smatra da su izazvane različitim faktorima.
Genetika igra važnu ulogu. To znači da je veća verovatnoća da će roditelj sa deluzijskim poremećajem ili shizofrenijom imati dete koje takođe razvije jedno od ovih stanja.
Deluzije su češće među ljudima sa oštećenim vidom ili sluhom, jer će se oni oslanjati na netačne percepcije stvarnosti. Mada nisu isključivo vezane za sve osobe sa senzornim oštećenjima.
U pokretače se svrstavaju i biološki faktori. Istraživanja pokazuju da se zablude neretko javljaju kod osoba koje su doživele moždani udar. Posebno ukoliko je pogođen desni bočni prefrontalni korteks. Poznato je da ovaj deo mozga ima veze sa bazalnim ganglijama i limbičkim sistemom, kao i da prima informacije od dopaminskih neurona srednjeg mozga. Dopamin je neurotransmiter koji igra ulogu u motivaciji, zadovoljstvu i nagradi. Utvrđeno je da neregulisani dopamin ima veze sa shizofrenijom i onima koji su u opasnosti od psihoze. Sve to sugeriše da bi pogrešna signalizacija dopamina mogla biti uzročnik stvaranja zabluda.
Druga studija je otkrila da oštećenja bilateralnog frontalnog režnja u desnoj moždanoj hemisferi mogu da imaju veze sa stvaranjem deluzija, jer ova oblast kontroliše percepciju i razmišljanje.
Ne treba zanemariti ni faktore sredine. Stresne situacije i preživljenje traume, kao što su psihičko i fizičko zlostavljanje ili gubitak bliske osobe, povećavaju rizik od razvoja zabluda. Socijalna distanca i nedostatak društvene podrške stvaraju uslove za razvoj, jer pojedinci koji su socijalno izolovani mogu biti skloniji osećanju paranoje i nepoverenja.
Deluzije su posledice i bolesti zavisnosti, naročito kod onih koji koriste amfetamine ili halucinogene droge.
Ukoliko ste primetili da neko od vaših bližnjih pokazuje znake deluzija potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Meditacija – Blagotvorni efekti na mentalno zdravlje
Meditacija predstavlja skup tehnika koje imaju za cilj treniranje pažnje i svesnosti kako bi se postiglo mentalno jasno i emocionalno mirno i stabilno stanje. Mnogi je opisuju kao udaljavanje od sopstvenih misli i posmatranje sebe sa distance.
Ova drevna veština je sastavni deo hinduizma i budizma, te i najraniji zapisi o njoj dolaze iz hinduističkih tekstova koji su poznati kao Vede. U 19. veku meditacija se iz istočničnih religija proširila širom sveta, tako da se danas primenjuje u psihologiji i medicini, ali i u svakodnevnom životu.
Koji su blagotvorni efekti meditacije na mentalno zdravlje otkriva vam psihološko savetovalište Sana.
Oslobađanje stresa
Smanjenje stresa je jedan od najčešćih razloga zbog kojih ljudi meditiraju. Brz životni tempo, previše privatnih i poslovnih obaveza, kao i brojni problemi pratioci su mnogih. Stresne situacije dovode do povećanja nivoa hormona stresa, kortizola koji oslobađa inflamatorne hemikalije zvane citokini. Upravo su one zaslužne za štetne efekte kao što su poremećaji spavanja, smanjene kognitivne funkcije, hronični umor. Takođe, mogu podstaći depresiju i anksioznost.
Za upravljenje stresom ključnu ulogu ima meditacija. Istraživanja su pokazala da tehnike treniranja pažnje i svesnosti snižavaju nivoe kortizola, dovodeći da se osoba oseća opuštenije. Samim tim, indirektno smanjuju rizik od pojave depresije i anksioznost, dok poboljšavaju simptome stanja povezanih sa stresom, uključujući sindrom iritabilnog creva, posttraumatski stresni poremećaj i fibromialgiju.
Bolja koncentracija
Meditacija pomaže da se fokusirate na sadašnjost, što može poboljšati koncentraciju na druge zadatke u svakodnevnom životu. Ujedno, poboljšati donošenje odluka.
Studija iz 2011. godine koju je sprovela Medicinska škola na Harvardu otkrila je vezu između svesnosti i obrade novih informacija. Naime, kod ljudi koji su praktikovali meditaciju došlo je do povećanja sive materije u delovima mozga odgovornim za učenje, pamćenje i emocionalnu regulaciju.
Verovali ili ne, meditacija može da uspori prirodni proces starenja mozga, te ima pozitivan efekat i kod pacijenata sa demencijom.
Meditacija utiče blagotvorno i na samopouzdanje
S obzirom da omogućava posmatranje sebe samih sa distance, tj. dublju samorefleksiju meditacija vam može pomoći da otkrijete pozitivne atribute o sebi. Zapravo, ona ima za cilj da vam pomogne da bolje razumete sebe i kako da se odnosite prema onima oko vas. Istovremeno vas uči da prepoznate misli koje mogu biti štetne ili samoporažavajuće.
Krajnji efekat jeste veće samopouzdanje, zbog čega se tehnike meditacije primenjuju u terapiji ljudi sa socijalnom anksioznošću.
Meditacija vas čini ljubaznijim
Meta, vrsta meditacije poznata i kao meditacija ljubaznosti, doprinosi razvoju pozitivnih misli i emocija.
Počinje, najpre, razvijanjem ljubaznih misli i osećanja prema sebi. Kroz praksu, ljudi nauče da šire ovu ljubaznost i opraštanje, prvo na najbliže, zatim na poznanike, a na kraju i na ljude koji se prema njima ne ponašaju pristojno ili su im naneli neko zlo.
Poboljšava san
Skoro polovina stanovništva u svetu se u nekom trenutku svog života suočila sa nesanicom. Meditacija može pomoći u borbi sa ovim problemom, jer primenom njenih tehnika moguće je kontrolisati nalet mislim koje često dovode do nesanice. Pored toga, pomaže telu da se opusti, oslobađajući ga napetosti te je veća verovatnoća da će nastupiti brže san.
Ukoliko želite da osetite blagotvorni efekat meditacije na mentalno zdravlje kontaktirajte psihološko savetovalište Sana.
Pročitaj Više
Šta je psihopata i po čemu se razlikuje od sociopate?
Psihopata je termin koji se u psihologiji koristi za opisivanje oblika antisocijalnog poremećaja ličnosti. Iako nije zvanična dijagnoza mentalnog zdravlja, te nije ni naveden u Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje, često se koristi u kliničkim i pravnim okruženjima prilikom opisavanja nekoga ko je egocentričan, asocijalan, nema kajanja i empatije prema drugima i neretko ima kriminalne sklonosti.
Prvi put je termin upotrebljen u 19. veku. U početku je imao veoma opšte značenje koje se odnosilo na sve vrste mentalnih poremećaja i društvenih aberacija, popularizovano od 1891. godine u Nemačkoj konceptom „psihopatske inferiornosti“ koji je razvio nemački psihijatar Julius Koch.
Moderno shvatanje dao je američki psihijatar Hervey Cleckley. U svom delu „Maska zdravog razuma“ iz 1941. godine Cleckley je koristio pojam „maske“ za opisivanje psihopata. Naime, primetio je da pojedini pacijenti u bolnici Uprave za veterane u Džordžiji izgledaju samouvereno i dobro prilagođeno u poređenju sa većinom psihijatrijskih pacijenata, dok otkrivaju osnovnu patologiju kroz svoje postupke tokom vremena. Na osnovu njihovog ponašanja formulisao je 16 kriterijuma za psihopatiju.
Uzroci psihopatije
Rano istraživanje o psihopatiji sugerisalo je da ona često potiče od problema vezanih za odnos roditelja i dece. Smatralo se da emocionalna deprivacija, roditeljsko zanemarivanje i nedostatak naklonosti povećavaju rizik da dete postane psihopata. Studije su pronašle i vezu između psihopatskih osobina i maltretiranja i psihičkog i fizičkog zlostavljanja.
Pored života u toksičnoj porodici, kao faktori za razvoj psihopatije navode se i genetika, neurološke promene, ali i prenatalni rizici za majku, kao što je izlaganje toksinima u trudnoći.
Kako prepoznati psihopatu?
Psihopatsko ponašanje se veoma razlikuje od pojedinca do pojedinca. Neki su seksualni prestupnici i ubice, dok drugi mogu biti uspešni lideri. Sve zavisi od njihovih osobina.
Ipak, postoje određeni znaci koji ukazuju da je neko psihopata. Patološko laganje je vodeća. Kao vešti manipulatori, oni će bukvalno izmisliti i reći bilo šta da bi postigli svoje ciljeve i pokazali nadmoć nad pojedincem ili društvom.
Nedostatak empatije je karakteristika psihopata. Ne samo da imaju tendenciju da budu bezosećajni i hladnokrvni prema bolu i patnji koje nanose drugima, već nemaju ni osećaj krivice zbog takvog ponašanja. U stvari, oni često racionalizuju svoje ponašanje i okrivljuju druge ljude.
Većina psihopata poseduju određene narcističke osobine, kao što su proračunati šarm, samozaokupljenost, uobraženost i kompleks lažne superiornosti. Upravo stav o inferiornosti daje im uvrnuto opravdanje da iskorišćavaju i maltretiraju druge.
Nedostatak realnih, dugoročnih ciljeva je još jedan znak. Cilj psihopate može biti da postane bogat ili slavan. Međutim, prilično često nema ideje o tome kako da to postigne, te umesto toga traži način da bez ikakvog napora ostvari svoj cilj.
Psihopata voli uzbuđenje. S obzirom da ima problem sa poimanjem morala nije redak slučaj da doživljaj uzbuđenja uključuje kršenje pravila, pa i kriminalno i promiskuitetno seksualno ponašanje.
Razlika između psihopata i sociopata
Izrazi psihopata i sociopata često se koriste naizmenično, ali stručnjaci ističu da predstavljaju različite oblike antisocijalnog poremećaja ličnosti, pri čemu je sociopatija teški oblik, a psihopatija najteži oblik.
Razlike se ogledaju i u samom uzroku. Smatra se da je sociopatija naučeni obrazac ponašanja, dok psihopatiju izazivaju biološke ili neurološke abnormalnosti u mozgu.
Za razliku od sociopate koji je sposoban da uspostavi određene odnose i pokazuje ograničenu empatiju i minimalno kajanje za postupke, psihopata je nesposoban da razvije bliske veze, nema ikakvu empatiju, niti kajanje. Takođe, socipate su emotivniji i impulsivniji, a psihopate proračunljiviji u svom ponašanju.
Psihopatija je ozbiljno stanje, zato ako ste kod nekog svog bližnjeg primetili znake koji ukazuju na problem na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Toksična pozitivnost – Koji su njeni znaci i zašto je opasna?
Toksična pozitivnost predstavlja disfunkcionalno emocionalno upravljanje bez potpunog priznavanja negativnih emocija, posebno ljutnje i tuge. Ona se zasniva na pristupu „samo dobre vibracije“ i odbacivanju svih naizgled negativnih emocija.
Od „misli pozitivno“, pa do „bez loših dana“ – internet je pun pozitivnih citata i fraza koje imaju za cilj da inspirišu pozitivnost na koristan način. Svakako, pozitivan pogled na život je dobar za mentalno blagostanje. Međutim, preterano naglašavanje pozitivnog načina razmišljanja bez obzira koliko je situacija teška i odbacivanje bolnih emocija dovodi do stvaranja lažno pozitivne fasade.
Budimo realni, život nije uvek pozitivan. Svi imamo bolna iskustva. Gubitak bliske osobe, razvod, napuštanje posla – samo su neka od njih sa kojim su se neki od nas suočili. Ova iskustva donose emocije koje nisu prijatne, ali moramo da ih doživimo i da se sa njima nosimo otvoreno i iskreno da bi se postiglo prihvatanje situacije. U protivnom može doći do brojnih psihičkih problema.
Znaci toksične pozitivnosti
Toksična pozitivnost često je suptilna, te je veoma važno naučiti kako da prepoznate njene znake.
Izbegavanje problema umesto suočavanja sa njima je karakteristični znak. Problemi donose osećanje razočarenja, besa, uznemirenosti, tuge i druge negativne emocije. Da bi izbegla negativna osećanja osoba zanemaruje problem, tj. ponaša se kao da on ne postoji.
S obzirom da živimo u digitalnom dobu prisustvo na društvenim mrežama je postalo obavezni pratilac života. Upravo pozitivni citati i poruke na njima mogu da posluže za skrivanje pravih osećanja. Razlog za to leži u činjenici da toksična pozitivnost stvara nevoljnost da priznamo šta zaista osećamo, jer smatramo da negativne emocije ne treba da osećamo. Na primer, pretvarate se da ste srećni iako doživljavate ekstremnu tugu.
Ljudi koji doživljavaju toksičnu pozitivnost skloni su da minimiziraju osećanja drugih ljudi koja su im neprijatna, pa čak i da osuđuju druge kada nemaju pozitivan stav.
Toksična pozitivnost može biti usmerena ka vama od strane drugih, te morate znati da prepoznate i ove znake. Osećaj krivice zbog toga što ste tužni, ljuti ili razočarani je karakteristična posledica izloženosti toksičnoj pozitivnosti koju vam bližnji nameću. Posledica toga je često prikrivanje kako se zaista osećate i pokušavanje da samostalno prevaziđete bolne emocije, jer ih se stidite.
Zašto je toksična pozitivnost opasna?
Toksična pozitivnost funkcioniše kao mehanizam izbegavanja. Ona minimizira, pa čak i negira bilo kakav trag ljudskih emocija koje nisu isključivo srećne ili pozitivne, što vremenom može da dovede do manjka samopouzdanja kada osoba ne može uspešno da potisne svoje negativne emocije.
Stvaranje navike prisilne pozitivnosti neretko udaljava od istinskih želja i potreba, te indirektno sprečava lični napredak i razvoj. Ujedno, negativno se odražava na međuljudske odnose. Svaki odnos nosi određene izazove. Fokusitanje samo na pozitivno otežava komunikaciju i rešavenje problema, a to vodi ka dubljim konfliktima u vezi.
Prikrivanje tuge, besa, frustracije i drugih neprijatnih osećanja neretko se ispoljava na drugi način, uključujući agresivno ponašanje, rizično ponašanje, pa i zloupotrebu supstanci.
Toksična pozitivnost štetno deluje po celokupno zdravlje, jer pojačava stres i anksioznost. Može da dovede i do fizičkih tegoba. Imajući ovo u vidu neophodno je na vreme da je se oslobodite, a u tome će vam pomoći psihološko savetovalište Sana.
Pročitaj Više
Zavisni poremećaj ličnosti
Zavisni poremećaj ličnosti je vrsta anksioznog poremećaja ličnost koji karakteriše sveprisutna psihološka zavisnost od drugih ljudi.
U prvim godinama života deca su u potpunosti zavisna od svoji roditelja ili staratelja. Počev od hranjenja, preko oblačenja, pa do odluka o spavanju – dnevnu rutinu određuju odrasli. Vremenom, kako dete raste počinje da se razvija i uči samostalno da donosi odluke. Ove odluke ne odnose se samo na egzistencijalne potrebe koje samostalno uči da zadovoljava, već i na one emotivne prirode.
Međutim, u pojedinim slučajevima sposobnost za snalaženjem u novim i izazovnim emotivnim situacijama nije dovoljno razvijena, te se osoba često oseća bespomoćno, pokorno ili nesposobno da se brine o sebi.
Zavisni poremećaj ličnosti je dugotrajno stanje, pri čemu samo manjina postiže normalne nivoe nezavisnost. Manifestuje se u ranom odraslom dobu, ali se pojedini znaci mogu uočiti još u adolescenciji, tj. u dobu kada se očekuje formiranje identiteta i donošenje odluka nezavisno od roditelja.
Istraživanja pokazuju da se sa njim suočava oko 1 odsto odrasle populacije, a češći je kod žena nego kod muškaraca. Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva kako na vreme da prepoznate simptome.
Zašto nastaje zavisni poremećaj ličnosti?
Tačan uzrok zavisnog poremećaja ličnosti je nepoznat, te se smatra da je izazvan kombinacijom genetike, životne sredine i razvoja.
Studija iz 2012. godine je pokazala da ovaj poremećaj ličnosti ima nasledni karakter. Odnosno, rizik od njegove pojave je oko 70 odsto veći ukoliko je već registrovan kod jednog od roditelja ili postoji neki drugi anksiozni poremećaj.
Odrastanje u toksičnoj porodici, takođe, je važan faktor. Naime, osobe koje su u detinjstvu trpele ili bile svedoci nasilnih odnosa mogu da razviju zavisni poremećaj ličnosti. Može biti podstaknut i verbalnim zlostavljanje ili zanemarivanjem u detinjstvu.
Stilovi roditeljstva imaju važnu ulogu u formiranju dece, te odrastanje uz previše zaštitničke ili autoritarne roditelje predstavlja osnovu za razvoj problema.
U faktore se svrstavaju i određena kulturna i verska ponašanja koja naglašavaju oslanjanje na autoritet.
Koji su simptomi zavisnog poremećaja ličnosti?
Nemogućnost donošenja odluka, čak i svakodnevnih kao što je šta obući, bez saveta i uveravanja drugih, je karakterističan znak. Izbegavanje odgovornosti odraslih tako što se ponaša pasivno i bespomoćno je još jedan simptom ovog problema.
Zavisni poremećaj ličnosti prati strah od samoće i napuštanja, te su osobe često spremne da ostanu i u toksičnim vezama. Pojedine čak tolerišu maltretiranje i zlostavljanje od strane drugih kako bi izbegle osećaj bespomoći koji se javlja nakon raskida, dok drugi odmah traže novog partnera.
Nedostatak samopouzdanja može biti pokazatelj. Posledica toga jeste izbegavanje inicijative i u poslu i sprovođenja samostalnog angažmana. Sa druge strane, postoji jasno izražena preosetljivost na kritiku.
Kod pojedinih se javlja i sklonost ka naivnosti i maštanju.
Kako se osloboditi zavisnog poremećaja ličnosti?
Osnovu lečenja čini psihoterapija koja ima za cilj da pomogne osobi da promeni način razmišljanja i eliminiše nerealna očekivanja i uverenja kako bi postala aktivnija i nezavisnija. Ujedno, mogla da formira zdrave međuljudske odnose.
Zavisni poremećaj ličnosti ne treba olako shvatiti, jer može da dovede do drugih problema, kao što su poremećaji raspoloženja, depresija, granični poremećaj ličnosti, izbegavajući poremećaj ličnost, histrionični poremećaj ličnosti, pa i bolesti zavisnosti. Zato na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Kognitivna disonanca – Zašto se javlja i koji su simptomi?
Kognitivna disonanca predstavlja mentalno stanje koje karakteriše istovremeno dva ili više mišljenja ili uverenja o jednoj istoj pojavi, a koja su međusobno neusaglašena ili čak u konfliktu.
Ovo nije bolest, niti poremećaj, već psihološki fenomen koji se može dogoditi svakome. Prvi ga je definisao američki psiholog Leon Festinger 1957. godine. U svojoj knjizi „Teorija kognitivne disonance“, Festinger je predložio da dve ideje mogu biti konsonantne ili disonantne. Konsonantne ideje logički proizilaze jedna iz druge, dok se disonantne ideje suprotstavljaju jedna drugoj.
Disonantne ideje stvaraju neravnotežu u mišljenju koju ljudski um nastoji da je ispravi tako što će prihvatiti jednu od njih i na taj način smanjiti psihičku nelagodnost nastalu usled neusaglašenosti.
Zašto se javlja kognitivna disonanca?
Svako može doživeti kognitivnu disonancu, jer ljudi nisu uvek u stanju da se ponašaju na način koji odgovara njihovim uverenjima. Iako postoje mnogi faktori koji je mogu izazvati najčešći su prinudno poštovanje, donošenje odluka i napor.
Prinudno poštovanje se javlja kada je osoba primorana da javno radi stvari sa kojima se privatno ne slaže, niti bi ih ikad uradila. Obično se javlja kod zaposlenih koji se time služe kako bi izbegli stres na poslui konflikte u radnom okruženju.
Kognitivna disonanca može nastati i kada osoba mora da donese odluku između nekoliko opcija koje joj se ne sviđaju ili sa kojima se ne slaže ili su, pak, u protivrečnosti sa željama. Tako, na primer, može biti u slučaju da morate da odlučite da li da prihvatite posao iz snova u drugom gradu ili da odbijete ponudu da biste mogli da budete u blizini svojih prijatelja i porodice.
Ljudi imaju tendenciju da visoko cene stvari za koje naporno rade, čak i ako su te stvari u suprotnosti sa njihovim ličnim uverenjem. Razlog za to leži u činjenici da bi gledanje nečega negativno nakon što ste uložili mnogo napornog rada izazvalo više neslaganja.
U ostale pokretače svrstavaju se novi događaji ili nove informacije koje se ne slažu sa već postojećim znanjima ili ponašanjima, ali i zavisnost. Naime, osoba možda ne želi da se bavi disonantnim ponašanjem, ali zavisnost može učiniti da se oseća fizički i mentalno teškim da svoje ponašanje uskladi sa svojim vrednostima.
Simptomi kognitivne disonance
Kognitivnu disonancu nije moguće jasno uočiti, jer je to nešto što osoba oseća iznutra. Zbog toga ne postoji skup spoljašnjih znakova koji mogu pouzdano ukazati na problem. Međutim, Leon Festinger ističe da ljudi nastoje da je reše kako bi sprečili osećaj neprijatnosti koji ona izaziva, te iz toga proizilaze karakteristični odbrambeni mehanizmi. Tu, pre svega, spada izbegavanje ili ignorisanje disonance. Osoba može izbegavati ljude ili situacije koje je podsećaju na neusaglašena mišljenja.
Pored izbegavanja može biti prisutna i delegitimizacija koja uključuje podrivanje dokaza neslaganja. Osoba to može učiniti tako što će diskreditovati osobu, grupu ili situaciju koja je istakla nesklad.
Ograničavanje uticaja je još jedno karakteristično ponašanje. Ono se manifestuje omalovažavanjem njenog značaja.
Kognitivna disonanca može da dovede do stida i žaljenja zbog prošlih postupaka ili odluka, kao i osećaja krivice zbog stvari koje su bili prinuđeni da urade, a za koje veruju da nisu u redu.
Kod stabilnih, samouverenih osoba kognitivna disonanca prolazi neopaženo, ali kod osoba sa narušenim mentalnim zdravljem postoji opasnost od razvoja posledica. Da biste ih sprečili na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više