Kleptomanija
Kleptomanija je poremećaj kontrole impulsa i navika. Karakteriše se nedostatkom kontrole u određenim situacijama. To znači da ljudi koji pate od problema ne mogu da se odupru nagonu da urade nešto štetno. U ovom slučaju ne mogu da se odupru impulsu da nešto ukradu. Pre izvršenja nagon je toliko jak da imaju osećaj tenzije, koji nakon krađe zamenjuje osećaj zadovoljstva.
Naziv potiče od grčkih reči “kleptein”, što u prevodu znači “krasti” i mania, tj. “manija”. Bukvalni prevod ukazuje na prirodu poremećaja, odnosno da je reč o patološkom nagonu za krađom iliti “prinudnoj krađi”.
Kleptomanija je takom istorije različito tumačena
Kleptomanija je prvi put opisana 1816. godine. Do kraja 19. veka tumačena je na različite načine. Histerija, imbecilnost, cerebralni defekt, pa i klimaks – samo su neka od stanja koja su korišćenja da bi se objasnilo ovo, naizgled, besmisleno ponašanje. Simptomi su neretko povezivani i sa drugim psihičkim problemima, kao što su opsesivno-kompulzivni poremećaj, anksioznost, poremećaj u ishrani, bolesti zavisnosti…
Nije redak slučaj da je kleptomanija objašnjavana nezrelošću, s obzirom na sklonost dece da uzimaju šta god žele. Početkom 20. veka na nju se više gledalo kao na pravni izgovor razmaženih buržoaskih dama, nego na pravi psihički problem. Tako je 1924. godine Wilhelm Stekel, sledbenik Sigmunda Freuda, razvio novu teoriju. Pročitavši slučaj jedne kleptomanke izneo je mišljenje da je u pitanju “potisnuta seksualna želja koja se zamenjuju simboličkom akcijom”.
Iako je ranijih decenija nedovoljno dijagnostikovana, kleptomanija se, prema klasifikaciji, svrstava u poremećaje ličnosti i poremećaje ponašanja odraslih.
Šta dovodi do poremećaja kontrole za krađom?
Bez obzira što je dugo poznata, klemptomanija nije dovoljno ispitana, te njeni uzroci nisu u potpunosti poznati. Smatra se da su glavni izazivači preživljena trauma u detinjstvu i disfunkcionalni porodični odnosi tako da dete pokušava materijalnim stvarima da zameni toplinu i nežnost koji mu nedostaju. Takođe, manjak samopouzdanja može da podstakne ovaj poremećaj kao želja za dokazivanjem.
U pojedinim situacijama na nastanak utiču fizički uzroci. Naime, povreda mozga tj. neurotransmitera koji je odgovoran za stvaranje serotonina dovodi do promena u raspoloženju, što za posledicu ima impulsivno ponašanje.
Poremećaj je češći kod žena. Obično se, javlja u pubertetu i traje do kasne adolescencije. Mada može da prati čoveka i u zrelim godinama.
Kleptomanije nije isto što i obična krađa
Za razliku od klasične krađe koja ima materijalni cilj, osobe koje pate od kleptomanije kradu da bi zadovoljile svoj poriv. Samim tim, svoju akciju ne planiraju, već je izvode impulsivno, ne razmišljajući o opasnosti da mogu biti uhvaćene.
Ni vrednost predmeta im nije važna, jer većina njih ima dovoljno novca da ih kupi. Nakon krađe mogu da osete krivicu, pa i da zapadnu u depresiju, te ukradene stvari vraćaju vlasnicima ili poklanjaju.
Kognitivno bihejvioralna terapija je ključna u lečenju poremećaja. Ukoliko je prisutna depresija kombinuje se sa antidepresivnim stredstvima.
Kleptomanija je visoko izlečiva, ali često ostaje prikrivena zbog stida kleptomana da priznaju. Zbog toga je obavezna i porodična psihoterapija kao podrška u suočavanju sa problemom i savladavanju svih izazova.
Ukoliko ste primetili da vi ili neko od vaših bližnjih pati od nagona za krađom potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Disocijativni poremećaj
Disocijativni poremećaj predstavlja skup mentalnih poremećaja koje karakteriše disocirano stanje ili disocijacija. Odnosno, potpuni ili delomični rascep svesti o sebi pri čemu se identitet jedne osobe “deli” na 2 ili više. Svaka od ovih osoba egzistira nezavisno, preuzimajući naizmenično kontrolu nad umom.
Problem je poznat od davnina o čemu svedoče crteži iz doba paleolita. Ipak, veće interesovanje od strane naučnika dogodilo se tek u 16. veku. U početku poremećaj je bio poznat pod imenom poremećaj višestruke ličnosti čime je sugerirano na njegovu prirodu, da bi 1994. godine dobio ime koje nosi i danas.
Iako je poznat od davninama, disocijativni poremećaj je tokom istorije tumačen na različite načine. U 19. veku je opisivan kao stanje mesečarenja, a naučnici su pretpostavljali da pacijenti prelaze sa normalne svesti na “somnambulističko stanje”. Zatim je povezivan sa epilepsijom, a početkom 20. veka histerija i shizofrenija su poistovećivane sa disocijacijom ličnosti.
Značajan pomak u proučavanju nastao je zahvaljujući Mortonu Princu. Ovaj američki neurolog prvi je zvanično dijagnostifikovao više ličnosti kod pacijentkinje Clare Norton Fowler. Svoje istraživanje naveo je u delu “Disocijacija ličnosti”, koje je objavljeno 1906. godine.
Zašto nastaje disocijativni poremećaj?
Smatra se da disocijativni poremećaj izaziva proživljeno traumatsko iskustvo u detinjstvu. Najčešće je u pitanju fizičko ili seksualno zlostavljanja, što je dodatno objašnjenje zašto je rastrostranjeniji kod žena. Naime, 90 odsto registrovanih slučajeva pripada ženskoj populaciji.
Disocirano stanje može da nastane i zbog traume usled zanemarivanja od strane roditelja ili staratelja. Kao posledica toga dete postaje manje sposobno da razume znakove iz okoline, kao i one koji dolaze od njega samog.
Gubitak bliske osobe, teška bolest, razvod roditelja, takođe, spadaju u traumatske događaje koji mogu biti okidači problema. Želeći da izbegnu suočavanje sa traumom, ove osobe beže od stvarnosti i povlače se u svoj um, razvijajući na taj način drugačije “ja”.
Genetska predispozija je još jedan od faktora. Što znači da postoji veća verovatnoća da se poremećaj javi ukoliko je već prisutna kod nekog od članova porodice.
Disocijativni poremećaj neretko prati posttraumatski stresni poremećaj, problemi sa spavanjem, flešbekovi, pa i bolesti zavisnosti.
Koji su simptomi disocijativnog poremećaja?
Disocijativni poremećaj nije lako prepoznati, jer uključuje niz različitih stanja. Tu, pre svega, spada derealizacija, tj. stanje u kom osoba ima utisak da je sve oko nje odvojeno nekom nematerijalnom i neshvatljivom granicom, pa spoljašnjost doživljava kao film ili san.
Može se ispoljiti i depersonalizacija, koju karakteriše promena u doživljaju i svesnosti sebe, tako da osoba ima osećaj odvojenosti i otuđenosti od sopstvenog tela.
Gubitak pamćenja na traumatske događaje (disocijativna amnezija) još jedan je simptom poremećaja. Mada se mogu javiti i depresija, anksioznost, poremećaji ishrane, a u težim situacijama i epizode samoranjavanja i suicidni pokušaji.
Kako se leči disocijativni poremećaj?
Psihoterapija ima ključnu ulogu u lečenju. Zavisno od pacijenta kombinuje se više psihoterapijskih pravaca. Obično se primenjuje kognitivno-bihevioralni pristup, hipnoterapija i art terapije. Kako bi se kontrolisali simptomi, često, se prepisuju i antidepresivi, lekovi protiv anksioznosti ili za smirenje.
Ukoliko ste premetili da imate osećaj otuđenosti ili čudnu svest o okruženju potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Histerija
Histerija je pejorativan termin koji u kolokvijalnom smislu označava nekontrolisani višak emocija i može se odnositi na privremeno stanje uma ili osećanja.
Najstariji zapisi potiču iz 1900. godine pre Nove ere. Drevni Egipćani primetili su abnormalnosti u ponašanju kod odraslih žena, koje su povezivali sa problemima materice. Njihovo tumačenje preuzeli su Grci dodajući da je bolest izazivana i nemogućnošću rađanja. Kako je uzrok bio u ženskim reproduktivnim organima, histerija je dobila naziv od grčke reči za matericu – “hystera”.
Stari Rimljani su, takođe, pripisivali histeriju bolestima materice ili poremećaju u reprodukciji, tj. pobačaju, menopauzi… Upravo su njihove teorije bile osnova za kasnija tumačenje zapadne medicine.
Sve do 19. veka histerija je smatrana isključivo ženskim problemom, da bi Sigmund Frojd prvi pokazao da se može javiti i kod muškaraca. Sredinom 20. veka dobila je status mentalne bolesti, ali je 1980. godine uklonjena iz Dijagnostičkog i statističkog priručnika za mentalne poremećaje (DSM) Američkog psihijatrijskog udruženja.
Šta je histerija?
Kada se pomene histerija obično se misli na histerični karakter koji karakteriše psihička nezrelost u kontroli emocija i samoregulaciji. Obuhvata i histerične napade i histeričnu neurozu.
Histerični napad je izazvan nekom neispunjenom potrebom ili željom, a ispoljava se eksplozijom emocija. Često ih prate bacanje po podu, udaranje rukama i nogama, kao i povici. Napad traje sat vremena, pa i duže, odnosno sve dok okolina ne uvidi opravdanost zahteva histerične osobe.
Histerična neuroza nastaje naglo, dovodeći do oduzetosti organa ili čula. Kako ne postoji nikakav organski uzrok, nema oštećenje nerava, već je problem izazvan psihološkim konfliktom. Tako, na primer, oduzetost nogu nastaje da bi se odgodio odlazak na mesto gde se mogu očekivati neprijatnosti, a govor nestaje kada se nešto ne sme reći.
Zašto nastaje histerija?
Glavni okidač histerije jeste preživljena trauma, bez obzira da li se dogodila u detinjstvu ili odraslom dobu. Studije su pokazale da je to najčešće fizičko, seksualno ili emocionalno zlostavljanje. Slede stresni događaji, kao što su razvod roditelja, gubitak bliske osobe, suočavanje sa teškom bolešću…
U trećini slučajeva uzročnik je depresija. Mada mogu je izazvati i strahovi, stres, kao i preterana briga.
Na razvoj histerije ima uticaj i genetika. Naime, postoji veća verovatnoća da će osoba razviti histerični karakter ako je u porodici primećeno takvo ponašanje. Neretko je posledica i lošeg stila roditeljstva.
Kako se prepoznaje histerija?
Histerija se ispoljava nizom telesnih, senzornih, motoričkih i mentalnih znakova. Osim jake emocionalne nestabilnosti, prisutni su i netrpeljivost, razdražljvo ponašanje, napadi smeha i plača bez razloga.
U fizičke simptome spadaju tahikardija, pojava grčeva u pojedinim delovima tela, glavobolja, naticanje vrata, osećaj gušenja i pritiska, mučnina, povraćanje.
Kod težih slučajeva mogu se javiti i halucinacije, gubitak svesti, nasilni pokreti, uznemirenost, konvulzije.
Histeriju ne treba olako shvatiti. Ona može da bude ozbiljna smetnja koja utiče na kvalitet života ne samo pojedinca, već i njegovih bližnjih. S obzirom da se ispoljava na različite načine kod neuroza treba, najpre, utvrditi da li su one izazvane nekom bolešću ili histerijom. Nakon postavljanja dijagnoze lečenje je vrlo brzo i jednostavno.
Za razliku od neuroza i napada, histerični karakter zahteva dugotrajno lečenje. Važnu ulogu ima psihoterapija koja ima za cilj emocionalnu regulaciju, ali i restrukturiranje karaktera.
Ukoliko se suočavate sa histeričnim epizodama potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Separaciona anksioznost
Separaciona anksioznost predstavlja strah od razdvajanja. U pitanju je iracionalan, preteran strah koji se javlja usled odvajanja od bliske osobe. Ovaj poremećaj, obično, se vezuje za decu, pri čemu se smatra normalnim procesom odrastanja. Zapravo, pomaže mališanima da spoznaju različite međuljudske odnose i da razumeju njihovu prirodu.
Deca vrlo rano ispoljavaju strah od razvajanja. Već sa 6 meseci pojedine bebe pokazuju jasne simptome, dok kod većine se razvija između 10. i 16. meseci. Kulminira oko 2. godine, kada se, zbog povratka majke na posao, odvija adaptacija na vrtić.
Nije redak slučaj da se separaciona anksioznost javi i kod tinejdžera i odraslih, uzrokujući značajne probleme pri napuštanju kuće ili odlasku na posao i u školu.
Koji su simptomi separacione anksioznosti?
Preterana uznemirenost zbog napuštanja doma i drage osobe karakteristični je znak ovog poremećaja anksioznosti. Prisutna je i konstantna briga da će se roditelj ili draga osoba razboleti ili povrediti tokom odsustvovanja. Još jedan simptom jeste strah da će se dogoditi nešto loše što će uzrokovati trajno razdvajanje, poput kidnapovanja ili gubitka.
Osobe koje pate od separacione anksioznosti odbijaju da odsustvuju od kuće zbog straha od razdvajanja. Takođe, odbijaju da borave same u kući, bez roditelja ili druge voljene osobe. Problemi sa snom su verni pratioci, naročito su izražene noćne more o napuštanju osobe za koju su vezani.
Osim psihičkih, javljaju se i fizičke tegobe poput glavobolje, bolova u stomaku, nagona za povraćenjem, lupanja srca, ubrzanog disanja…
Ukoliko su ovi simptomi prisutni duže od 4 nedelje kod dece, odnosno više od 6 meseci kod tinejdžera i odraslih tek onda se može reći da postoji separaciona anksioznost.
Zašto nastaje separaciona anksioznost?
Iako se smatra delom odrastanja, postoji faktori koji mogu da izazovu strah od odvajanja.
Promena okoline, poput preseljenja u novi dom ili upisivanja u novu školu čine pogodne uslove za razvoj problema. Mada je češće posledica stresa koji je izazvala neka životna tragedija. Gubitak bliske osobe, voljenog ljubimca, razvod roditelja samo su neke od situacija koje utiču na nastanak.
Separaciona anksioznost ima i naslednu karakteristiku. Naime, veća je verovatnoća da će pogoditi osobe koje već u svojoj porodičnoj istoriji imaju registrovan slučaj neke vrste anksioznog poremećaja.
Da li separaciona anksioznost dovodi do komplikacija?
Strah od radvajanja otežava normalno funkcionsanje. Samim tim, narušava kvalitet života, posebno odraslih ljudi.
Međutim, dugotrajna separaciona anksioznost može da izazove ozbiljne psihičke probleme kao što su poremećaj sna, strah od mraka ili usamljenosti, agorafobija, opsesivno kompulzivni poremećaj, depresija, napadi panike. Iz se nje razvijaju i drugi anksiozni poremećaji, pre svega, generalizovana anksioznost i socijalna anksioznost.
Imajući ovo u vidu veoma je važno da potražite pomoć psihologa čim uočite neki od simptoma. Primenom psihoedukativne intervencije pojedinac i njegova porodica se upoznaju sa poremećajem i uče kako da pomognu svom članu. Zatim se primenjuje strukturirana psihoterapija koja uključuje kognitivno-bihejvioralnu, nepredviđenu, psihodinamičku, ali i porodičnu terapiju.
Nemojte da čekate da strah od razdvajanja naruši vaše mentalno i fizičko zdravlje, konktatirajte psihološko savetovalište Sana.
Pročitaj Više
Hubrisov sindrom
Hubrisov sindrom predstavlja skup “simptoma” karakterističnih za pojedine osobe koje su dugo na liderskim pozicijama. Odnosno, na pozicijama koje im daju veliku moć, privilegije i ovlašćenja.
Naziv potiče od starogrčke reči “ybris” što znači “višak”. U antičko doba ovaj termin je služio za opisivanje preterano ponosne ličnosti ili opasnog prekomernog samopouzdanja koje je praćeno arogantnim ponašanjem.
Iako u osnovi ima narcisoidne karakteristike, Hubrisov sindrom ne treba posmatrati kao podvrstu poremećaja ličnosti. On se ne razvija na isti način kao kod poremećaja. Takođe, ne može se objasniti ni kao neurotičnost, jer je utvrđeno da mozak osobe sa ovim sindromom ne pokazuje nikakve fiziološke promene.
Šta podrazumeva Hubrisov sindrom otkriva vam psihološko savetovalište Sana.
Hubrisov sindrom označava stečene promene ličnosti izazvane “konzumiranjem” vlasti
Harizma, šarm, ubedljivost, širina vizije, spremnost na rizik, grandiozne težnje i smelo samopouzdanje su glavne karakteristike uspešnih ljudi koje ih određuju da postanu uspešne vođe. Nažalost, postoji i druga strana ovog profila, jer iste osobine koje označavaju lidera mogu se ispoljiti i na negativan način.
Svako se od nas makar jednom u životu susreo sa osobom koja sebe predstavlja superiornim, dok druge posmatra sa prezirom ne samo zato što su manje vredni, već zato što su prosečni. Upravo takvo preterivanje, tj. “višak” može da odvede u impulsivnost, naglašenu oholost, nepromišljenost, prezir prema drugima, pa čak i u nepažnju za detalje što ima katastrofalne posledice.
Kako se ispoljava Hubrisov sindrom?
Hubrisov sindrom ukazuje na ponašanje osobe koja se promenila dok je bila na moćnom položaju. Sa slabljenjem vlasti i simptomi počinju da nestaju.
David Owen i Jonathan Davidson postavili su 14 karakterističnih ponašanja za Hubrisov sindrom. To su:
- Sklonost da svet oko sebe vide kao mesto za korišćenje svoje moći i sticanje slave,
- Preduzimanje akcija koje će ih veličati,
- Izražena posvećenost za samoprezentacijom,
- Predstavljanje svojih aktivnosti kao spasonosnih,
- Poistovećivanje sa nacijom ili kompanijom koju vode tako da svoje mišljenje vide i kao mišljenje naroda (zaposlenih),
- Govore o sebi u trećem licu,
- Omalovažavanje saveta i kritika drugih,
- Prenaglašena vera u lična dostignuća,
- Ubeđenost da nikome na zemlji nisu odgovorni,
- Uverenost da im samo Bog može suditi,
- Gubitak veze sa realnošću,
- Sklonost ka riziku i impulsivnosti,
- Slepo praćenje svoje ideje, bez razmatranja drugih, možda, povoljnih faktora,
- Ispoljavanje nesposobnosti u kreiranju politike usled zanemarivanja glavnih čimbenika.
Ukoliko su prisutna najmanje 3 navedena znaka može se reći da osoba pati od Hubrisovog sindroma.
Iako ne deluje opasno, ovaj sindrom je ozbiljan društveni problem koji na različite načine može da utiče ne samo na pojedinačne države, već i na svetsku populaciju posebno kada je reč o vođama velikih sila. Nije redak slučaj da su ove osobe korumpirane, pohlepne, kao i tiranski raspoložene. Kako ne trpe nikakvu kontrolu i ne priznaju greške u dijalozima sa njima često su prisutni konflikti.
Poznate ličnosti sa Hubrisov sindromom
Istorija beleži brojne primere Hubrisovog sindroma među poznatim ličnostima. George W. Bush je jedan od njih. Mada su izvesnu aroganciju pokazivali i drugi američki predsednici – Franklin Roosevelt, Woodrow Wilson, John F. Kennedy, Lyndon B. Johnson, Richard Nixon. Dok su u engleskoj vlasti tipični predstavnici David Lloyd George, Neville Chamberlain, Margaret Thatcher i Tony Blair.
Međutim, Hubrisov sindrom se ne vezuje samo za političare. Od njega pati sve veći broj direktora i menadžera velikih kompanija. Što je dodatni dokaz da je moć opasna stvar ukoliko se ne koristi sa zdravim razumom.
Pročitaj Više