Emocionalni umor – Tihi sindrom koji remeti vašu svakodnevicu
Emocionalni umor postaje sve češća pojava u savremenom društvu. Opisuje se kao stanje u kojem osoba oseća da više nema dovoljno unutrašnjih resursa da se nosi sa svakodnevnim izazovima. Zbog toga je u većini slučajeva simptom burnout-a.
Za razliku od fizičke iscrpljenosti, koja se javlja nakon zahtevnih zadataka, emocionalna iscrpljenost ne nastaje odjednom. To je proces koji se polako gradi, često neprimetno.
Ljudi najčešće shvate da su emocionalno iscrpljeni tek kada se pojave posledice po mentalno zdravlje. Odnosno, kada počnu da se suočavaju sa osećajem bezvoljnosti, oslabljenom motivacijom i gubitkom interesovanja za stvari koje su ih nekada ispunjavale.
S obzirom da emocionalni umor narušava kvalitet života, psihološko savetovanje Sana vam otkriva kako na vreme da ga prepoznate.
Zašto se javlja emocionalni umor?
Različiti faktori mogu doprineti emocionalnoj iscrpljenosti, u zavisnosti od tolerancije osobe na stres i drugih uticaje u njihovom životu.
Stalna izloženost stresnim situacijama, konflikti u radnom okruženju, porodični problemi iscrpljuju emocionalne resurse, te dovode do umora.
Preopterećenost obavezama
Svakodnevno žongliranje nekoliko obaveza odjednom, bez adekvatne podrške i vremena za odmor takođe, može stvoriti uslove za razvoj emocionalnog umora.
Zahtevni poslovi ili situacije
Analiza iz 2020. godine ističe da ljudi na poslovima koji su u riziku od sekundarne traume mogu biti skloniji emocionalnoj iscrpljenosti. Tu, pre svega, spadaju socijalni radnici, zdravstveni radnici, vatrogasci, policajci.
Potiskivanje emocija
Osobe koje ne dozvoljavaju sebi da se izraze, već potiskuju strah, tugu, ljutnju ili frustraciju, češće razvijaju emocionalni umor.
Perfekcionizam
Osobe koje teže savršenstvu pod stalnim su stresom da to postignu. Na taj način povećavaju rizik od pojave emocionalne iscrpljenosti.
Simptomi emocionalnog umora
Emocionalni umor izaziva fizičke i emocionalne simptome. Oni, pak, mogu uticati na ponašanje osobe.
Osobe koje doživljavaju emocionalnu iscrpljenost mogu se susresti sa sledećim simptomima:
- ljutnja i razdražljivost, čak i kada su sitnice u pitanju,
- pojačana napetost i nervoza,
- osećaj preplavljenosti i manjak motivacije,
- pojačani cinizam i pesimizam,
- osećaj beznađa i nemoći,
- anksioznost i depresija,
- problemi sa koncentracijom i fokusom.
poremećaji spavanja, uključuju nesanicu, ali i prekomerno spavanje,
povlačenje iz društvenih situacija.
Emocionalni umor se može manifestovati i na fizičke načine, kao što su:
- promene u apetitu,
- problemi sa varenjem,
- glavobolje,
- palpitacije srca,
- nenamerne promene težine.
Kako se osloboditi emocionalne iscrpljenosti?
Da bi se smanjila emocionalna iscrpljenost morate da promenite način života.
Smanjenje stresa: Ovo može uključivati preuzimanje manjeg broja zadataka, delegiranje drugima i traženje pomoći. Strategije upravljanja stresom, kao što je meditacija, takođe mogu pomoći.
Donošenje pozitivnijih izbora načina života: Optimalni izbori načina života, kao što su uravnotežena ishrana, redovno vežbanje i redovna rutina spavanja, pozitivno utiču na mentalno zdravlje. Samim tim smanjuju rizik od pojave emocionalnog umora.
Održavanje ravnoteže između posla i privatnog života: Planiranje redovnih odmora, dana za odmor i zakazanih pauza tokom dana sprečava pojavu burnout-a. Ključnu ulogu ima i nedozvoljavanje obavezama na poslu da preuzmu privatni život.
Povezivanje sa drugima: Izlazak sa prijateljem, poseta porodice, odlazak u pozorište, šetnja sa psom – neki su od načina društvenog povezivanja.
Promena stava: Neophodno je i da zamenite negativne misli pozitivnijim i realnijim. Istovremeno, ne smete dozvoliti poređenja sa drugima.
Ako osećate da se emocionalni umor pojačava tako da ne možete samostalno da se sa njim nosite potražite stručnu podršku u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Strah od odbijanja – Koje posledice izaziva?
Strah od odbijanja je iracionalan i uporan strah od socijalne isključenosti. Može biti karakteristika socijalne fobije ili socijalnog anksioznog poremećaja. Mada nije redak slučaj da se javi samostalno.
Većina ljudi doživi odbijanje barem nekoliko puta u životu. Prijatelj koji ignoriše poruku za druženje, neprimanje poziva na zabavu, odlazak dugogodišnjeg partnera zbog nekog drugog – samo su neke od tih situacija. Nikada nije prijatno kada se nešto ne desi onako kako ste želeli. Ipak, odbijanja čine normalan deo života. Zapravo, mogu predstavljati osnovu da sagledamo druge mogućnosti koje nam stoje na raspolaganju.
Međutim, kada je kod osobe konstantno prisutno uverenje da će biti negativno procenjena, zanemarena, kritikovana ili isključena iz društva, postoji strah od odbijanja.
S obzirom da ovaj strah duboko utiče na naše ponašanje i odluke koje donosimo, psihološko savetovalište Sana vam otkriva sve što treba da znate o njemu.
Zašto se javlja strah od odbijanja?
Verovali ili ne, strah od odbijanja je jedno od najčešćih emocionalnih iskustava. Tačan uzrok nije otkriven, već se smatra da nastaje kombinacijom psiholoških, bioloških i socijalnih faktora.
U većini slučajeva potiče iz detinjstva i našeg odnosa sa roditeljima. Ovo je period našeg života kada počinjemo da gradimo osećaj za odnose i svet oko nas. Takođe, to je doba kada razvijamo razumevanje kako da izazovemo pažnju i naklonost drugih ljudi. Ukoliko su roditelji distancirani i emocionalno nedostupni kod deteta je prisutan osećaj odbačenosti. Vremenom, iz njega se može razviti strah od odbijanja.
Negativna iskustva u odraslom dobu, takođe, mogu biti pokretač problema. Nezdrava veza, nepravedna kritika, gubitak posla ostavljaju dubok trag koji stvara osnovu za razvoj straha.
Strah od odbijanja može proisteći i iz perfekcionizma. Naime, ljudi koji veruju da moraju biti „savršeni“ često se plaše odbijanja jer svaki neuspeh doživljavaju intenzivno.
Ne treba zanemariti ni uticaj niskog samopouzdanja. Ako osoba oseća da nema veliku vrednost, odbijanje deluje kao potvrda negativnih misli o sebi. Na taj način se dalje produbljuje problem te dolazi do pojave straha od odbijanja.
Kako prepoznati strah od odbijanja?
Strah od odbijanja se može manifestovati na dva načina. Neki ljudi sa ovim problemom razvijaju ponašanje potrebe i traženja pažnje. Oni nastoje konstantno da udovolje drugima kako bi ih zadržali blizu sebe. Imaju teškoće u postavljanju granica, čak i kada one nisu u skladu sa njihovim uverenjima. Primetan je i intenzivan stid u društvu i strah od iznošenja mišljenja, dok pojedini nastoje da izbegnu potencijalno neprijatne situacije.
Drugi način manifestovanja jeste potpuno izbegavajuće ponašanje. Polazeći od pretpostavke da okolina misli negativno, ove osobe se suočavaju sa stalnom sumnjom i nesigurnošću u odnosima. Zbog toga se trude da odgurnu ljude pre nego što im se približe i potencijalno ih odbace.
Posledice straha od odbijanja
Strah od odbijanja ne dovodi samo do društvene izolacije, već i do izbegavanja prilika. On vas može sprečiti da težite ličnim, društvenim ili profesionalnim ciljevima, kao što su novi posao, sastanak ili društvena grupa.
Nažalost, utiče i na mentalno zdravlje. Ciklus negativnog razmišljanja umanjuje samopouzdanje. Ujedno, povećava anksioznost i rizik od depresije. Kod nekih ljudi se javlja kompulzivno ponašanje kao reakcija na nelagodnost izazvana strahom.
Imajući u vidu ozbiljnost posledica, na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Koji su to poremećaji ponašanja kod dece?
Poremećaji ponašanja kod dece, nažalost, nisu retkost.
Deca prolaze kroz različite faze razvoja. Kroz njih isprobavaju granice, uče da prepoznaju emocije i razvijaju socijalne veštine. Zbog toga se povremeni izlivi besa, neposlušnost, impulsivnost ili povlačenje u sebe smatraju normalnim tokom odrastanja.
Međutim, kada obrasci ponašanja koji odstupaju od očekivanih normi za uzrast i okruženje deteta postanu učestali i intenzivni reč je o poremećaju ponašanja.
Poremećaji ponašanja kod dece značajno narušavaju sposobnost deteta da funkcioniše. Samim tim dovode do problema u porodičnim odnosima, konflikta među vršnjacima i otežavaju obavljanje svakodnevnih aktivnosti.
S obzirom da ne predstavljaju povremeno „loše ponašanje“, poremećaji ponašanja kod dece zahtevaju razumevanje, strpljenje i stručnu podršku. Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva znake tri najčešća oblika poremećaja.
Opozicioni prkosni poremećaj
Baš kao što naziv kaže, opozicioni prkosni poremećaj je ponavljajući obrazac prkosnog i neprijateljskog ponašanja. Ispoljava se prema roditeljima, nastavnicima ili drugim autoritetima koji ometaju njihov svakodnevni život.
Ponašanje uključuje česte izlive besa, prekomerno svađanje sa odraslima i odbijanje da se povinuju zahtevima ili pravilima odraslih. Ove simptome prati često okrivljavanje drugih ljudi za sopstvene greške ili loše ponašanje. Pojedina deca pokazuju i frustraciju i ogorčenost.
Simptomi su primetniji u dobro poznatom okruženju za dete. Odnosno, obično se ispoljavaju kod kuće ili u školi. Mada mogu biti prisutni i na drugim mestima.
Prvi znaci poremećaja se javljaju pre osme godine, ali ozbiljniji simptomi se mogu razviti kasnije. Pri čemu imaju tendenciju da počnu postepeno i pogoršavaju se tokom meseci ili godina. Ukoliko se ne prepozna na vreme mogu prerasti u ozbiljnije probleme u adolescenciji.
Poremećaj ponašanja
Poremećaj ponašanja se dijagnostikuje kada deca pokazuju kontinuirani obrazac agresije prema drugima i ozbiljna kršenja pravila i društvenih normi kod kuće, u školi i sa vršnjacima. Ova kršenja pravila mogu uključivati kršenje zakona i dovesti do hapšenja. Zato se deca sa poremećajem ponašanja često smatraju „lošom decom“.
Problematično ponašanje obuhvata i upotrebu cigareta, alkohola i droga. Zatim, izostajanje sa nastave, bežanje od kuće, fizičko ili seksualno zlostavljanje. Karakteristični znaci su i stalno laganje, nedostatak empatije, agresija prema životinjama. Pojedini su skloni čestim krađama, podmetanju požara, vandalizmu, pa i korišćenju oružja u tučama.
Smatra se da oko 5 odsto desetogodišnjaka ima poremećaj ponašanja. Češće se javlja kod dečaka u odnosu na devojčica. Oko jedne trećine dece sa ovim problemom ima i poremećaj pažnje i hiperaktivnosti (ADHD).
Poremećaj pažnje i hiperaktivnost
Poremećaj pažnje i hiperaktivnost karakteriše vrste problema u ponašanju koja se ispoljava teškoćom u obraćanju pažnje, impulsivnošću i hiperaktivnošću.
Deca s ovim oblikom poremećaja imaju loš fokus, jer se lako ometaju spoljašnjim uticajima. Posledica toga jeste sporo obavljanje zadataka, gubljenje predmeta i izbegavanje aktivnosti koje zahtevaju mentalni napor. Često izgledaju kao da „ne slušaju“ osobu koja im se obraća, te teško prate dobijena uputstva.
Hiperaktivnost se ogleda u glasnom ili preteranom pričanju, stalnom vrpoljenju dok sede i nemogućnosti da ostanu dugo mirna u situacijama koje to zahtevaju.
Tipični simptomi impulsivnosti su stalno prekidanje sagovornika dok priča, davanje odgovara pre nego što pitanje bude dovršeno, česti emocionalni ispadi. Zapravo, ova deca deluju nestrpljivo i „uvek u žurbi“.
Poremećaji ponašanja kod dece nisu prolazna faza odrastanja. To znači da neće nestatiti sami od sebe, već je potrebna stručna pomoć. Ukoliko vaš mališan ispoljava učestalo neko od navedenog ponašanja kontaktirajte psihološko savetovalište Sana.
Pročitaj Više
Šta su lažna sećanja i zašto se javljaju?
Lažna sećanja predstavljaju jedinstven psihološki fenomen koji je gotova svaka osoba jednom u životu doživela.
Sećanja čine osnovu našeg identiteta. Ona nas povezuju sa prošlošću, oblikuju naše odluke i određuju način na koji doživljavamo svet. Iako ih ljudi smatraju nepogrešivim, naša sećanja nisu poput kamere koja precizno dokumentuje i čuva sve što se dešava sa savršenom tačnošću i jasnoćom. Naprotiv! Sećanja su veoma sklona pogrešnim podsećanjima. Zaboravljanje kako godine prolaze i subjektivni prikaz – glavni su razlozi koji dovode do promena u našim sećanjima.
Međutim, pod određenim faktorima mogu se javiti i sećanja na događaje koji se u stvarnosti nisu dogodila. Šta utiče na njihovu pojavu otkriva vam Sana.
Šta su lažna sećanja?
Prema definciji, lažna sećanja su sećanja izmenjena ili čak potpuno izmišljena. Ona se odnose na situacije za koje osoba veruje da se neki događaj zaista dogodio, iako se u stvarnosti nikada nije desio ili se dogodio, ali u potpuno drugačijem obliku.
Na primer, osoba može „pamtiti“ da se izgubila u tržnom centru kao dete ili da je neko nešto rekao, iako se to nikada nije dogodilo. Za nju, to sećanje je stvarno – sa svim emocijama, slikama i detaljima.
Lažna sećanja nisu laž, već pogrešno rekonstruisana uspomena koju mozak stvara kombinovanjem stvarnih fragmenata, tuđih priča i naknadno dobijenih informacija. Takođe, više su od greške u pamćenju.
Jedinstvena su po tome što predstavljaju jasno sećanje na nešto što se zapravo nije dogodilo. Ne radi se o zaboravljanju ili mešanju detalja stvari koje smo doživeli. U pitanju su sećanja na stvari koje nikada nismo doživeli.
Zašto se javljaju lažna sećanja?
Lažna sećanja mogu poticati iz različitih izvora. U većini slučajeva rezultat su retroaktivne interferencije. To znači da nove informacije ometaju sposobnost očuvanja prethodno primljenih informacija, te se stvaraju pogodni uslovi za pojavu lažnih sećanja.
Ne treba zanemariti ni moć sugestije. Naime, kada nam neko nametne ideju ili detalj, mozak može da ga „upiše“ kao sopstveno iskustvo. Na primer, ako nam neko više puta kaže da smo se u detinjstvu plašili psa, možemo da stvorimo sećanje na konkretni događaj vezan za taj strah. Kolika je moć sugestije najbolje potvrđuje činjenica da vremenom lažna sećanja nastala na ovoj način postaju jača i živopisnija.
Psihološka trauma je još jedan uzročnik. Stres i jake emocije koje su doživljene mogu izmeniti percepciju događaja, pa se detalji menjaju kako bismo zaštitili sebe od bola. U faktore se svrstavaju i problemi sa snom, insomnia. San donosi optimalne neurobiološke uslove koji pogoduju konsolidaciji dugoročnih sećanja. Samim tim, nedostatak sna akutno narušava prisećanje na sačuvana sećanja.
Lažna sećanja mogu biti i posledica opsesivno-kompulzivnog poremećaja (OKP). Osobe sa ovim problemom imaju deficit pamćenja ili slabo poverenje u svoja sećanja. Zbog toga je veća verovatnoća da će stvoriti lažna sećanja, što zauzvrat dovodi do kompulzivnog i ponavljajućeg ponašanja.
Posledice lažnih sećanja
U većini slučajeva, lažna sećanja su prilično beznačajna. Obično su to sećanje da ste uneli ključeve u kuću i zakačili ih u hodniku, dok ste ih u stvarnosti ostavili u autu, na primer. Ipak, postoje i ona koja mogu dovesti do ozbiljnih posledica. Pogrešna svedočenja na sudu, konflikti na poslu, narušeni porodični odnosi – samo su neke od potencijalnih komplikacija.
Na društvenom nivou, lažna sećanja koja proističu iz sugestija naretko vode ka Mandela efektu.
Prepoznavanje lažnih sećanja je važno, jer mogu uticati na način na koji osoba razume sebe i svoje odnose. Zato na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Dumskroling – Da li ste zavisni od čitanja loših vesti?
Dumskroling je problem modernog doba.
Savremeno doba karakteriše visok stepen digitalizacije. Mobilni telefoni su postali naši verni pratioci, a internet prozor u svet. Njihove prednosti, zaista, su nemerljive. Nažalost, pokazuju i negativne karakteristike.
Usled plasiranja ideala lepote i savršenog života, uticaj socijalnih mreža na samopouzdanje, zaista, je velik. Međutim, to nije sve. Neretko, one postaju izvor negativnih misli i osećanja, u čiji ponor sve dublje tonemo. Upravo taj fenomen neprestanog, kompulzivnog skrolovanja kroz negativne vesti naziva se dumskroling.
Šta je, zapravo, dumskroling?
Dumskroling označava naviku da konstantno čitamo loše vesti i negativne sadržaje na internetu, iako znamo da to loše utiče na naše raspoloženje.
Termin „doomscrolling“ (skrolovanje sudbine) prvi put se pojavio početkom 2020. godine, otprilike u vreme kada je svet ušao u karantin izazvan pandemijom. Zatvoreni u domovima i preplavljeni neizvesnošću, ljudi su počeli opsesivno da prate vesti o broju zaraženih, merama i krizama širom sveta. Takva svest bila je sasvim opravdana, jer je postajao strah za sopstveno zdravlje i zdravlje najbližih.
Vremenom, dumskroling je prerastao u širi problem. Više nije reč samo o pandemiji, već o svakodnevnom izlaganju negativnim vestima iz oblasti politike, ekonomije, rata, ekologije i drugih oblasti, a koje dolaze pravo sa interneta.
Bilo da je to preko Facebook-a, Google-a ili neke druge stranice, mnogi dumskroling opravdavaju željom da budu informisani o dešavanjima u svetu. Ipak, postoji znatno dublji uzrok ove navike.
Baš kao što ljudi koji pate od depresije traže informacije koje mogu potvrditi kako se osećaju, tako i oni koji skroluju negativne vesti potvrđuju da se i sami osećaju loše.
Od povremenog čitanja vrlo brzo se razvija navika koje vas zaključava u petlju lošeg osećaja. Ubrzo, počinjete da čitate vesti da biste potvrdili da bi trebalo da se osećate loše.
U pojedinim slučajevima dumskroling je posledica opsesivno-kompulzivnog poremećaja (OKP). Kako ovo mentalno zdravstveno stanja tera da ponavljate ponašanje, čitanje loših vesti postaje jedan od njegovih simptoma.
Posledice dumskroling-a
Dumskroling neretko deluje samo kao loša navika, ali ne treba ga olako shvatiti. Razlog za to leži u činjenici da dovodi do niza efekata po fizičko i mentalno zdravlje.
Stalni kontakt sa negativnim vestima može stvoriti utisak da je svet nepopravljivo loš i da mi ne možemo ništa promeniti. To vodi ka hroničnom stresu i anksioznost. Dolazi i do problema sa spavanjem, posebno ako skrolujemo pre spavanja. Mozak tada ostaje u stanju „budnosti“ i teško se opušta. Istovremeno, previše informacija otežava fokus i dovodi do mentalnog zamora. Samim tim nastaju problemi u obavljanju svakodnevnih poslova.
Dumskroling može izazvati i fizičke efekte. Glavobolje, napetost mišića, bol u vratu i ramenima, smanjen apetit, povišen krvni pritisak – neki su od njih.
Kako se osloboditi dumskroling-a?
Potpuno izbegavanje interneta nije realno, ali postoje načini da se izborimo sa ovom navikom. Najefikasnije jeste da ograničite vreme provedeno na društvenim mrežama. Možete postaviti tajmer ili koristiti aplikacije koje prate upotrebu ekrana. Takođe, možete ograničiti i doba dana. Na primer, 15 minuta ujutru i 15 minuta uveče. To je sasvim dovoljno da ostanete u toku, ali bez preplavljivanja infomacijama.
Umesto senzacionalističkih portala, pratite medije koji nude proverene i konstruktivne informacije. Obavezno počnite sa novom navikom – zamenom skrolovanja umirujućim aktivnostima. Šetnja, čitanje knjige, fizička aktivnost ili razgovor sa prijateljima mogu pomoći da se fokus preusmeri na nešto pozitivno.
Ukoliko sami ne možete da se izborite sa dumskroling-om potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Kako razlikovati tugu od depresije?
Kako razlikovati tugu od depresije? Pitanje koje se sve češće čuje ne samo u medijima, već i u svakodnevnom razgovoru.
Svi se osećamo tužno kada se dogode loše stvari. Tuga je, zapravo, prirodan i zdrav odgovor na gubitak bliske osobe, raskid, razočaranje u prijatelje i neke druge životne situacije. Čak i loš dan može učiniti da se osećate tužno.
Depresija, s druge strane, može biti iscrpljujuća i zahtevati dodatnu podršku. Ona utiče na svakodnevno obavljenje poslova, lične odnose, pa i na brigu o sebi. Nažalost, sve više ljudi u svetu se suočava sa njom.
Istraživanja pokazuju da približno 332 miliona ljudi ima depresiju. Pri čemu najveću prevalencu ima starosna grupa od 18 do 25 godina.
Kako je tuga simptom depresije, mnogi ih često poistovećuju. Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva kako razlikovati tugu od depresije.
Tuga je emocija. Depresija je mentalna bolest
Tuga je osnovna emocija i deo onoga što nas čini ljudima. Ona nam pomaže da procesuiramo emocije, prihvatimo promene i emocionalno sazrimo. Kada prođe, često iza sebe ostavlja osećaj olakšanja i snage.
Depresija nije samo produžena tuga. To je mentalni poremećaj koji utiče na način razmišljanja, osećanja i funkcionisanja. Manifestuje se u mnogim različitim depresivnim simptomima tokom najmanje dve nedelje. Uporna tuga je samo jedan deo depresije! Osoba u depresiji može osećati prazninu, beznađe, gubitak interesa za sve što je nekada volela. Često se javljaju i fizički simptomi – umor, poremećaj sna, promene apetita i bolovi bez jasnog uzroka.
Kako razlikovati tugu od depresije u pogledu trajanja?
Emocije su trenutna svesna iskustva. Vremenom blede. Ako se emocija nastavi tokom određene životne faze, to čini u prekidima. Dakle, može trajati nekoliko sati pre nego što se bar malo smanji. Čak i tokom tužnog perioda, postoje trenuci u vašem danu kada se osećate dobro. Možete se smejati, uživati u svojoj omiljenoj pesmi ili prisustvu prijatelja.
Depresija, međutim, traje duže, a najmanje dve nedelje. Zaokupira veći deo dana. Svi simptomi koji se javljaju deluju konstantno, iako mogu biti gori tokom jutra. Zbog njihovog kontinuiteta čini se nezamislivim da ćete se ikada ponovo osećati bolje.
Tuga privremeno menja raspoloženje. Depresija menja vaš život
Kada tražite odgovor na pitanje kako razlikovati tugu od depresije morate znati kako one deluju.
Tokom tužnog dana ili nedelje vaše raspoloženje se menja. Vaš um može biti preokupiran i možete se naći kako se vraćate tužnim mislima. Ipak, i dalje možete normalno da obavljate obaveze.
Međutim, kada ste klinički depresivni, vaš svakodnevni život je postao težak za podnošenje. Možda vam je teže da zaspite ili da ostanete u snu. Možda vam je apetit ili seksualni nagon opao. Možda imate nisko samopoudanje ili se ne radujete više omiljenim aktivnostima.
Tuga je subjektivna. Depresija se dijagnostikuje
Niko ne može poreći da ste tužni, to je nešto što doživljavate subjektivno i nezavisno.
Za raliku od tuge, depresija ima postavljene kriterijume i zahteva zvaničnu dijagnozu. Na kraju krajeva, nije samo vremenski period ključan za dijagnozu, već i specifična kombinacija osnovnih i dodatnih simptoma.
Depresija zahteva stručnu pomoć, zato na vreme kontaktirajte psihološko savetovalište Sana.
Pročitaj Više
Somnifobija – Strah od sna
Somnifobija je intenzivan, iracionalan strah od sna.
U modernom, ubrzanom svetu očuvanje zdravlja je imperativ. Važnu ulogu u tome ima san. Redovan i zdrav san pruža nam ne samo potreban odmor, već i energiju za naredni dan. Ujedno, pozitivno deluje na kognitivne funkcije, raspoložanje, pa i na ishranu. Imajući ovo u vidu ne čudi što se naučnici i mediji često bave pitanjima saveta za bolji san.
Dok se većina ljudi trudi da ostvari minimum od 7 sati sna, postoje oni koji nastoje da to izbegnu. Razlog leži u strahu od spavanja.
Hipnofobija, kako se još strah od spavanja naziva, spada u specifične fobije. To znači da se ne odnosi na uobičajene teškoće sa spavanjem, već je u pitanju ozbiljan poremećaj.
S obzirom da somnifobija može ozbiljno da narušiti kvalitet života i zdravlje čoveka, psihološko savetovalište Sana vam otkriva sve što treba da znate o njoj.
Šta izaziva somnifobiju?
Uzroci fobija, uključujući somnifobiju, nisu jasni. Smatra se da fobije generalno nastaju kombinacijom genetskih i faktora životne sredine.
U većini slučajeva somnifobija je povezana sa istorijom parasomnije. Odnosno, sa hroničnim problemima spavanja, kao što su noćne more ili paraliza sna. Ljudi koji imaju parasomniju mogu osećati anksioznost zbog spavanja. Ova briga je izazvana strahom da će ponovo doživeti problem sa spavanjem. Drugi poremećaji spavanja, poput nesanice, takođe povećavaju rizik od razvoja problema.
U uzročnike se svrstava i strah od smrti. Naime, neki ljudi se plaše da se neće probuditi. Posebno, ako su ranije imali zdravstvene krize ili su izgubili nekog tokom sna. Česta je i kod osoba koje imaju potrebu da uvek budu svesne okoline ili kontrolišu situacije. One mogu spavanje doživljavati kao „gubitak kontrole“, te se javljaju povoljni uslovi za strah od spavanja.
Veća je verovatnoća da će se somnifobija razviti ukoliko postoji generalizovani anksiozni poremećaj, narkolepsija, panični poremećaj, sindrom nemirnih nogu.
Nije redak slučaj da se javlja kod ljudi kojima se jedan od roditelja suočava sa nekom fobijom. Zbog toga ne treba zanemariti nasledni faktor, kao ni zajednička životna iskustva.
Kako prepoznati somnifobiju?
Somnifobija se ne javlja preko noći, već se postepeno razvija. U početku, osoba može osećati blagu nelagodu ili napetost pred spavanje. Vremenom, taj osećaj prerasta u intenzivan strah, te izbegava odlazak u krevet što je duže moguće. Obično ostavlja svetla upaljena ili televizor dok pokušava da zaspi.
Pri pomisli na spavanja javlja se anksioznost, pa i napad panike. Prati ih ubrzan rad srca, nemir, prekomerno znojenje, drhtavica, teško disanje i osećaj gušenja. Pri čemu se ovi simptomi javljaju u večernjim satima.
Kako je briga povezana sa spavanjem veoma intenzivna u toku dana javljaju se problemi sa koncentracijom. Tome doprinosi i hroničan umor usled nedostatka sna. Primetna je i razdražljivost, jer je osoba mentalno iscrpljena. Česti su i konflikti sa najbližima, te dolazi do narušavanja porodičnih odnosa.
Ukoliko stanje traje duže može dovesti i do depresije i smanjenog imuniteta.
Kako se somnifobija leči?
Kognitivno-bihevioralna terapija (KBT) je osnova u rešavanju problema sa spavanjem. Ona pomaže osobi da prepozna i promeni negativne obrasce razmišljanja povezane sa spavanjem. Samim tim i da se suoči sa svojim strahom.
Preporučuju se i razne tehnike opuštanja pre spavanja. Meditacija, joga, čitanje, topla kupka – neke su od njih koje mogu pomoći da se telo i um pripreme za san.
Obavezno je i stvaranje rutine spavanja, tj. odlazak na spavanje u isto vreme bez ikakvih ometajućih faktora, uključujući i ekran televizora i telefona.
Somnifobija se može uspešno lečiti, naročito ako se prepozna na vreme. Zato još danas potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Anoreksija – Uzroci nastanaka i lečenje
Anoreksija, tj. anoreksija nervoza kako se pravilno naziva, je poremećaj ishrane, ali i poremećaj mentalnog zdravlja. Odlikuje se namernim ograničavanjem unosa hrane, intenzivnim strahom od gojenja i iskrivljenom slikom o sopstvenom telu.
Naime, osobe koje pate od anoreksije primenjuju ekstremne dijetetske navike kako bi održale telesnu težinu što je moguće nižom. To dovodi do neuhranjenosti i često veoma niskog BMI.
U medicinskom jeziku, „anoreksija“ znači nedostatak želje za jelom. Dodavanjem „nervoze“ u nazivu ukazuje se da je poremećaj mentalnog zdravlja. Odnosno, da je zasnovana na vašem nervnom sistemu – u vašem mozgu, živcima, impulsima i mislima.
Nažalost, anoreksija je sve veći problem. Posebno kod mladih starosti od 17 do 19 godina. Istraživanja pokazuju da je stopa hospitalizacije zbog poremećaja u ishrani kod dece mlađe od 12 godina značajno porasla poslednjih godina. Stanje dodatno zabrinjava činjenica da anoreksija nervoza ima najveću stopu mortaliteta od svih psihijatrijskih poremećaja. Čak 5 odsto pacijenata umre u roku od četiri godine od dijagnoze.
Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva sve što treba da znate o anoreksiji.
Šta uzrokuje anoreksiju?
Uzroci anoreksije su složeni i višeslojni. Zapravo, ne postoji jedan jedini uzrok, već se bolest razvija kao kombinacija psiholoških, bioloških i društvenih faktora.
Naučnici su primetili razlike u strukturi i funkciji mozga kod ljudi sa anoreksijom. To znači da imaju različite nivoe neurotransmitera poput serotonina i dopamina, koji mogu uticati na apetit, raspoloženje i osećaj zadovoljstva.
Razvoju poremećaja mogu doprineti i hormonalni poremećaji. Problemi sa hormonima štitne žlezde, polnim hormonima i kortizolom su najčešći pokretači ove vrste.
Ne treba zanemariti ni genetiku. Imati rođaka prvog stepena sa poremećajem u ishrani značajno povećava rizik da ga i vi imate.
Uticaj društvenih mreža i medija u savremenom društvu je velik. S obzirom da se na njima stalno plasiraju slike o imperativu lepote i idealizaciji ljudskog tela stvaraju se osnove za razvoj iskrivljene slike o sopstvenom izgledu. To podstiču i komentari drugih, posebno vršnjaka, te je pritisak kod adolescenata da izgledaju „savršeno“ veoma izražen.
Anoreksija je čest problem kod ljudi kojima profesionalni status zavisi od slike tela. Tu spadaju modeli, plesači, sportisti, glumci…
U pokretače se svrstavaju i psihološki faktori. Nisko samopouzdanje ili osećaj da vaša samovrednost zavisi od kontrole telesne težine može postaviti temelje za poremećaj u ishrani. Mada i perfekcionizam može biti uzročnik. Osobe sa anoreksijom često teže savršenstvu i imaju nerealno visoke standarde.
Ponekad, problem proizilazi iz traume, straha od neuspeha ili poremećaja raspoloženja, poput anksioznosti i depresije.
Koji su simptomi anoreksije?
Simptomi anoreksije nervoze mogu biti fizički, bihevioralni ili mentalni.
Osoba koja pati od anoreksije često sebe doživljava kao „predebelu“, te je značajan gubitak težina jasni znak problema. Primetan je i intenzivan fokus na unos namirnica, stalno brojanje kalorija, kao i kompulzivne, produžene sesije vežbanja, posebno nakon jela.
Ove simptome prate i česte kritičke misli i komentari o telesnoj težini. Zatim, prekomerna upotreba lekova poput supresora apetita, laksativa ili diuretika.
U uznapredovalim fazama, mogu se javiti i simptomi neuhranjenosti. Oni uključuju abnormalni srčani ritam, vrtoglavice, nesvestice, hronični umor, stalni osećaj hladnoće i prekomerno opadanje kose i krte nokte. Javljaju se i razdražljivost, neredovne menstruacije i oticanje udova.
Anoreksija je ozbiljan problem koji ne treba olako shvatiti. Ukoliko se ne leči dovodi do brojnih komplikacija fizičkig i mentalnog zdravlja. Zato na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više