Greške koje sputavaju napredovanje
Greške koje sputavaju napredovanje predstavljaju pravi problem ne samo u poslovnom, već u svakom aspektu života.
Za mnoge posao je više od zanimanja koje vam donosi finansijsku stabilnost. Ono što radimo često daje opis nas samih. Ujedno, definiše naše ciljeve, kao i status u društvu.
Posao je, zaista, putovanje sa beskrajnim mogućnostima za rast i uspeh. Međutim, neretko donosi i niz nepredviđenih situacija. One se mogu negativno odraziti ne samo na našu efikasnost obavljanja radnih zadataka, već i na naše samopouzdanje.
Greške su sastavni deo poslovnog dana. Ipak, određene mogu ometati napredak, držeći nas zaglavljenima u ciklusu stagnacije. Prepoznavanje i rešavanje ovih zamki je ključno ako želimo da se razvijamo i ostvarimo svoj puni potencijal.
Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva najčešće greške koje sputavaju napredovanje.
Kašnjenje u izvršenju obaveza
Prokrastinacija je česta pojava u poslovnom okruženju. Zapravo, svako od nas je u jednom trenutku karijere svesno ili nesvesno odložio neke obaveze. Premor i stres na poslu najčešći su razlozi za to.
Problem nastaje kada prokrastinacija postane svakodnevni oblik ponašanja. Morate znati da je odlaganje neprijatelj napretka. Kašnjenje u obavljanju zadataka i izbegavanje odgovornosti može dovesti do propuštenih prilika, koje rađaju frustraciju.
Prevaziđite odugovlačenje tako što ćete postaviti jasne ciljeve. Zatim ih podelite na manje zadatke i uspostavite vremensku liniju za njihovo postizanje. Ovo je naročito pogodno kod zadataka koji imaju strogo određen vremenski okvir.
Obavljanje zadataka na vreme olakšava vam rad. Ujedno, donosi osećaj zadovoljstva i lične satisfakcije, te ste motivisaniji da nastavite sa ostvarivanjem novih ciljeva.
Ne tražite pomoć kada vam je potrebna
Verovali ili ne, u česte greške koje sputavaju napredovanje svrstava se i izbegavanje traženja pomoći.
Pokušaj da sami rešite svaki zadatak na poslu ponekad predstavlja izazov. Čak i ako ste visokokvalifikovani sa višegodišnjim iskustvom ne možete uvek da postignete svoje ciljeve bez pomoći saradnika. Zato je ključno da prepoznate kada vam je pomoć potrebna.
Traženje saveta ili, pak, učenje od drugih pružiće vam dragocene uvide u obavljanju zadataka. Takođe, pomoći će vam da efikasnije prevaziđete kasnije prepreke, što čini osnovu za dalji napredak.
Strahovi kao greške koje sputavaju napredovanje.
Strah od neuspeha je glavna prepreka koja mnoge sprečava da preuzmu rizik i ostvare svoje snove. Prihvatanje neuspeha kao iskustva učenja je od suštinskog značaja za lični rast. Zbog toga i greške treba posmatrati ne izričito kritički, već kao potencijal za drugačije ponašanje koje vam obezbeđuje korak bliže uspehu.
Stalno upoređivanje sa drugima je još jedna negativna manifestacija straha od neuspeha. Iz njega se često razvija kompleks inferiornosti i demotivisanost, koji otežavaju napredovanje.
Da biste izbegli ovaj problem stručnjaci savetuju da zapamtite da je svako od nas različit. Svako ima svoje razloge za ostvarivanje ciljeva. Umesto da ste konstantno takmičite sa drugima na poslu, fokusirajte se na svoj napredak. Pronađite najbolji način da ostvarite svoje ciljeve. Uspehe drugih koristite kao inspiraciju, a ne kao meru svoje vrednosti.
Ukoliko ste primetili da već duže vreme stagnirate u karijeri i da svaki pokušaj napredovanja nije ostvaren, vreme je da potražite stručnu pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Visokokonfliktne ličnosti – Kako se suočiti sa njima?
Visokokonfliktne ličnosti su česta pojava. Zapravo, svako od nas je u jednom trenutku ispoljio visoko konfliktno ponašanje. Najčešće je to bilo u situacijama kada smo osećali da ne možemo da ih kontrolišimo ili kada smo pretrpeli neko razočarenje.
S obzirom da ovakvo ponašanje nije uobičajeno vrlo brzo bismo uvideli svoju grešku i izvinili se osobi koju smo ugrozili. Međutim, pojedinim ljudima konfliktno ponašanje predstavlja obrazac koji se konstantno ispoljava. U pitanju je intenzivni, ponavljajući sukob u odnosima u kojima se povećava konflikt umesto da se rešava.
Ovaj obrazac se obično dešava iznova i iznova u mnogo različitih situacija sa mnogo različitih ljudi. Pitanje koje se u tom trenutku čini konfliktnim nije ono što povećava sukob. „Problem“ je ličnost sa visokim konfliktom i način na koji ona pristupa rešavanju problema.
Zašto se javlja visoko konfliktno ponašanje?
Tačni uzroci nisu utvrđeni. Ipak, stručnjaci uključuju nekoliko faktora koji mogu da dovedu do visoko konfliktnog ponašanja.
Prvi na listi je genetika. Istraživanja pokazuju da razvoj visokokonfliktne ličnosti može imati genetsku komponentu. To znači da je veća verovatnoća da će se javiti ukoliko u porodici već postoji osoba sa ovim problemom.
Fizičko ili psihičko zlostavljanje, takođe, je čest pokretač. Mada i druge vrste traumatskih iskustava mogu da doprinesu razvoju ovakvog ponašanja.
Visokokonfliktne ličnosti se mogu razviti iz nekih mentalnih stanja, kao što su depresija, anksioznost i bipolarni poremećaj.
Kako prepoznati visokokonfliktne ličnosti?
Visokokonfliktne ličnosti se fokusiraju na napad. Odnono, okrivljavanje druge osobe i pronalaženje greške u svemu što ta osoba radi. Čak i kada je ponašanje sasvim minorno i zanemarljivo oni ga vide kao grešku.
Za razliku od okrivljavanja drugih, ne priznaju svoje greške. Vide sebe kao oslobođene svake odgovornosti za problem.
Kompromis i fleksibilnost su isključeni iz visoko konfliktnog ponašanja. Razlog za to leži u činjenici da ove osobe imaju tendenciju da vide sukobe u smislu jednog jednostavnog rešenja umesto da odvoje vreme da analiziraju situaciju, čuju različita gledišta i razmotre nekoliko mogućih rešenja. Spremni su i da prekinu kontakt sa prijateljima ukoliko se oni ne slažu sa njima u pogledu određenih pitanja i problema.
Nekontrolisane emocije su još jedna karakteristika visokokonfliktne ličnosti. To su, pre svega, intenzivan bes, vika, pa i nepoštovanje prema bližnjima u svom okruženju. Neretko ih prati grandiozno ponašanje, paranoja, kao i simptomi straha od napuštanja.
Kao posledica nekontrolisanih emocija javlja se ekstremno ponašanje. Ono uključuje iznenadno bacanje stvari, davanje zlonamernih komentara vezanih za bliske osobe, širenje laži. U pojedinim slučajevima ispoljava se u vidu opsesivnog kontakta i praćenja svakog pokreta bližnjih, pa i guranja ili udaranja.
Kako se nositi sa visokokonfliktnom ličnošću?
Iako visoko konfliktno ponašanje nije dijagnoza, niti je navedeno u Dijagnostičkom i statističkom priručniku mentalnih poremećaja, može da naruši odnose sa ljudima. Naročito sa bliskim.
Ukoliko ste u vezi sa ovakvom osobom morate znati da ne pokušava namerno da bude teška ili da izazove sukobe. Često nije svesna kako njeno ponašanje utiče na druge.
Da biste sprečili produbljivanja konfikta u vezi stručnjaci savetuju da postavite granice koje će pomoći da se oba partnera osećaju sigurno. Granice moraju jasno da definišu šta je prihvatljivo, a šta neprihvatljivo ponašanje u vezi.
Ako ne uspevate sami da se izborite sa visoko konfliktnim ponašanjem partnera potražite zajedno stručnu pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Šta je kompleks inferiornosti i kako se ispoljava?
Kompleks inferiornosti, prema definiciji Američkog psihološkog udruženje (APA), predstavlja „osećaj neadekvatnosti i nesigurnosti, koji proizilazi iz stvarnog ili zamišljenog fizičkog ili psihičkog nedostatka“.
Većina ljudi s vremena na vreme doživljava osećaj inferiornosti. Kada se uporedimo sa ljudima koji su visokokvalifikovani, kao što su profesionalni sportisti, renomirani naučnici, slavne ličnosti ili napredniji ljudi u okviru naših profesija, možemo osetiti da smo manje vredni. U većini slučajeva to nas podstiče da radimo na sebi kako bismo napredovali.
Međutim, ako su osećanja neadekvatnosti konstantna i toliko izražena da negativno utiču na naš život, onda je reč o ozbiljnom problemu.
Ideja o kompleksu inferiornosti pojavljuje se u mnogim delima Sigmunda Frojda, ali je pala u nemilost zbog kasnijeg napretka teorije. Sreće se i kod Frojdovog kolege Karla Junga. Ipak, u psihoanalitičku granu psihologije uveo ga je austrijski lekar i psihoterapeut, Alfred Adler 1907. godine.
Zašto se javlja kompleks inferiornosti?
Kompleks inferiornosti ima genetsku osnovu. Istraživanja pokazuju da su ljudi koji su nasledili varijaciju u receptoru za oksitocin, hormon koji doprinosi pozitivnim emocijama, podložniji razvoju ovog problema. Razlog za to leži u činjenici da imaju nisko samopouzdanje i manje pozitivan stav.
Vodeći su ipak socijalni faktori. Pre svega, porodični odnosi u detinjstvu. Deca koja odrastaju uz veoma stroge, autoritarne roditelje stalno će preispitivati svoju vrednost. Vremenom, mogu razviti konstantni osećaj niže vrednosti u odnosu na druge.
Previše zaštitički stil roditeljstva, takođe, može biti pokretač problema. U ovom slučaju deca se osećaju slabom i nesposobnom da se brinu o sebi bez nadzora. Takav osećaj može se nastaviti i u odraslom dobu.
U uzročnike se svrstavaju i negativni efekti društvenih medija. Stalno plasiranje, često nerealnih standarda lepote i uspeha u životu dovodi do smanjenja samopouzdanja, što stvara pogodno tlo za razvoj kompleksa.
Kompleks inferiornosti može biti podstaknut i fizičkim nedostacima, poput, mucanja, niske fizičke snage, disproporcije tela, lošeg vida ili sluha. Zatim, finansijskim poteškoćama.
Ukoliko je osoba manje finansijski uspešna u odnosu na svoje prijatelje to može negativno uticati na njenu procenu sopstvene vrednosti.
Kako se ispoljava kompleks inferiornosti?
Osoba sa zdravom dozom samopouzdanja u stanju je da prevaziđe neuspehe, loša iskustva i negativne emocije u razumnom vremenskom periodu. Sa druge strane, neko sa kompleksom inferiornosti će se stalno vraćati njima tako da postoji opasnost da ostane u tom „samoporažavajućem“ šablonu.
Stalno kritikovanje sebe i isticanje sopstvenih grešaka je još jedna karakteristika. Fokusiranje na uočene slabosti ili mane može biti povezano sa perfekcionizmom koji se često sreće kod ovog kompleksa.
Sasvim je normalno da nakon lošeg dana ili doživljenog neuspeha želimo da se izolujemo od drugih. Kod osoba sa kompleksom inferiornosti ova želja je stalno prisutna. Zapravo, ona je u tolikoj meri izražena da dolazi do izbegavanja mnogih društvenih događaja kako bi se sprečilo poređenje sa drugima. Samim tim i razvoj intenzivnijeg osećaja niže vrednosti.
Kao simptom navodi se i prokrastinacija, odnosno odugovlačenje izvršenja obaveza. Obično proističe iz uverenja da su napori i zalaganje bezvredni, te nema potrebe da se trudi.
Kompleks inferiornosti može se manifestovati i na drugačiji način – kritikom drugih. U težnji da kompenzuju svoju nesigurnosti neki ljudi su preterano konkurentni ili preterano kritični prema drugima.
Ukoliko ste primetili znake kompleksa inferiornosti kod sebe potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Strah od žena – Zašto se javlja i kako se leči?
Strah od žena, verovali ili ne, postoji.
Ginofobija, kako se stručno naziva, predstavlja specifičnu fobiju, koja je vrsta anksioznog poremećaja. Karakteriše je intenzivan i iracionalan strah od žena. Upravo to ukazuje i sam naziv. Ime potiče od grčkih reči „gunē“, što znači „žena“ i „phobos“, tj. „strah“.
Generalno, ginofobiju ne treba mešati sa mizoginijom. Odnosno, sa mržnjom, prezirom i predrasudama prema ženama. Dok je ginofobija zasnovana na anksioznosti i uključuje reakciju na strah, mizoginija je štetan naučeni kulturni stav.
Strah od žena nije naveden kao poseban poremećaj u Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje (DSM-5). Ipak, to ne znači da ne utiče na svakodnevne aktivnosti. Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva uzroke problema.
Zašto se javlja strah od žena?
Kao i kod drugih specifičnih fobija, tačan uzrok nije otkriven. Zbog toga stručnjaci ističu da je ginofobija kompleksni problem.
Vodeću ulogu za njen razvoj ima traumatično iskustvo. Naime, prethodna loša iskustva sa ženama, kao što su fizičko ili psihičko zlostavljanje, zanemarivanje, pa i seksualno uznemiravanje mogu da dovedu do problema. Čak i prisustvo traumatičnog događaja od strane žene u vidu posmatrača, a ne žrtve stvara pogodne uslove. Ovo je naročito izraženo kod osoba sa socijalnom anksioznošću, jer se one već plaše interakcije sa ljudima.
Na strah od žena mogu uticati i iskustva koja naglašavaju stroge rodne uloge, te gledaju na žene u negativnom svetlu.
U faktore se svrstava i genetika. Istraživanja pokazuju da ako jedna osoba u porodici ima fobiju, postoji šansa da će i neko drugi u porodici imati.
Kako se manifestuje strah od žena?
Trenutni, nerealni strah ili zabrinutost kada vidite ili razmišljate o ženama karakteristični je znak. Prate ga anksioznost koja postaje sve intenzivnija kako se žena približava. Javljaju se i fizički simptomi. Najčešće su to mučnina, znojenje, vrtoglavica, kratak dah, lupanje srca, bol ili stezanje u grudima, pa i stomačne tegobe.
Osobe su svesne da je njihov strah od žena neopravdan ili preuveličan, ali ne mogu ga kontrolisati. Zato radije biraju da se drže podalje od žena, kao i svih događaja na kojima ih mogu susresti. Ovakvo ponašenje vodi ka socijalnoj izolaciji, koja pak stvara uslove za razvoj depresije.
Da bi mogli da se izbore sa anksioznošću koju izaziva ginofobija pojedini ljudi se okrenuću upotrebi psihoaktivnih supstanci. Samim tim postoji rizik od pojave bolesti zavisnosti.
Osobe koje pate od ginofobije imaju i poremećaje spavanja i probleme sa koncentracijom.
Kako se leči ginofobija?
Ukoliko se ne leči, strah od žena može potpuno da razori poslovni, društveni i lični život. Terapija izloženosti i kognitivna bihejvioralna terapija su 2 najčešća oblika psihoterapije koja se koriste.
Kognitivna bihejvioralna terapija pomaže osobi da prepozna štetne misli i povezana ponašanja sa ženama. Istovremeno je uči kako da ove misaone obrasce razvije u pozitivno mišljenje i ponašanje.
Terapija izloženosti, kao što joj naziv kaže, predstavlja postepeno izlaganje izvoru straha. Psiholog će polako izlagati klijenta slikama ili interakcijama sa ženama kako bi mu pomogao da steknu bolje mehanizme suočavanja, uključujući tehnike opuštanja za upravljanje neprijatnim simptomima.
Nerealni strah od žena neće sam nestati, zato na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Aleksitimija – Nesposobnost doživljavanja i opisivanja emocija
Aleksitimija se odnosi na poteškoće ili nesposobnost da identifikujete, doživite i opišete svoje emocije.
Svako od nas je stotinu puta osetio strah, tugu, radost i ljubav. Sve ove emocije imaju veliki uticaj na naš život. Kada nam se dogodi nešto lepo, osećamo lakoću i radost. Sa druge strane, gubici i porazi izazivaju stres i razočaranje.
Verovali ili ne, ne mogu svi da identifikuju svoja osećanja. Naime, postoje osobe koje ne znaju da li su srećne ili tužne. To stanje se u psihologiji naziva aleksitimija.
Iako je prepoznato od davnina, psihoterapeuti John Case Nemiah i Peter Sifneos 70-ih godina su uveli zvanični termin. Naziv potiče od grčkih reči „a“, što je rečca za „ne“, „lexis“, tj. „reč“ i „thymos“ – „emocija“. U bukvalnom prevodu znači „nema emocija kroz reči“.
„Emocionalno slepilo“, kako je još poznato ovo stanje, nije zavedeno u Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje (DSM-5). Međutim, nikako ga ne treba zanemariti. Ne samo da može da naruši kvalitet života, već može da ukaže na druge psihološke probleme.
Istraživanja pokazuju da pogađa oko 10 odsto svetske populacije. Mada se smatra da je taj broj daleko veći. Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva kako da prepoznate problem.
Zašto se javlja aleksitimija?
Stručnjaci nisu sigurni šta uzrokuje aleksitimiju. Može postojati genetski, neurološki i razvojni uticaj. Pre svega smatra se osobinom ličnosti. Formira se najčešće u detinjstvu kao posledica genetske sklonosti. Na taj način može predstavljati rizik za nastanak psihosomatskih bolesti.
Neretko je uzrok preživljena trauma, naročito u detinjstvu. Zanemarivanje od strane roditelja, život u disfunkcionalnoj porodici, fizičko i psihičko zlostavljanje mogu biti okidači problema. Zapravo, tada se aleksitimija posmatra kao produženi odgovor na posttraumatski stresni poremećaj.
Veoma često se razvija uz već postojeća mentalna stanja. Anksiozni poremećaji, depresija, poremećaji ishrane, opsesivno kompulzivni poremećaj – samo su neki od njih. Takođe, aleksitimija može biti povezana sa medicinskim stanjima, kao što su autizam, povrede mozga, moždani udar, epilepsija, Parkinsonova bolest i multipla skleroza.
Simptomi koji ukazuju na aleksitimiju
Pošto je ovo stanje obeleženo nedostatkom emocija ili nesposobnošću da identifikuju emocije, ljudima može biti teško da sami prepoznaju simptome. Zbog toga, njihovi prijatelji i članovi porodice najpre prepoznaju problem.
Nerazumevanje kako se osećate i stalni osećaj praznine jasni su znaci. Kada vas drugi pitaju kako ste možete da kažete da li se osećate dobro ili loše, ali ne možete da konkretizujete svoja osećanja. Istovremeno se javlja nemogućnost razumevanja osećanja drugih, te ove osobe imaju i nedostatak empatije. Čak postoji poteškoća u identifikaciji izraza lica.
Aleksitimija se manifestuje i osećajem fizičke neprijatnosti kada pokušavate da ispoljite emocije. Prate je ubrzan rada srca, otežano disanje, glavobolje.
Osobe sa ovim problemom imaju i ograničenu maštu, nedostatak motivacije, konfuziju identiteta i nesigurnost u planove za budućnost. Pojedini čak koriste nedozvoljene supstane kako bi mogli da opišu svoje emocije.
Aleksitimija stvara problem i u međuljudskim odnosima. Usled nesposobnosti razumevanja osećanja drugih prisutno je nerazumvanje tuđih potreba. Posledica toga može biti izbegavanje bliskih društvenih odnosa kad god je to moguće.
Ukoliko ste navedene simptome prepoznali kod sebe ili bliske osobe potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Znaci koji ukazuju na nisko samopouzdanje
Nisko samopouzdanje u širokom smislu označava loše mišljenje o sebi. Odnosno, loš osećaj sopstvene vrednosti. Ono može da obuhvati niz faktora, kao što su vaš osećaj identiteta, kompetentnosti i pripadnosti.
S obzirom da je samopouzdanje više od običnog dopadanja sebi, njegov nedostatak može da ostavi trag na razne oblasti vašeg života. Ne samo da utiče na to kako se osećate i odnosite prema sebi, već može uticati i na vašu motivaciju da idete za stvarima koje želite u životu. Takođe, na vašu sposobnost da razvijete zdrave odnose, kao i na to kako dozvoljavate drugima da se ponašaju prema vama.
Imajući ovo u vidu nisko samopouzdanje predstavlja ozbiljan problem. Nažalost, često ljudi nisu svesni da ga imaju.
Zašto se javlja nisko samopouzdanje?
Uzroci niskog samopouzdanja su različiti. Obično dolaze iz detinjstva, tj. u slučaju kada su roditelji (ili drugi značajni ljudi kao što su nastavnici) bili izuzetno kritični. Mada se mogu javiti i kasnije. Loše ponašenje od strane partnera, posebno psihičko zlostavljanje, može da dovede do stalnog preispitivanja sopstvene vrednosti.
Loši akademski uspeh u školi, takođe, se navodi kao pokretač. Svakako, ne treba zanemariti ni uticaj stresa, koji može da dovede do osećaja niže vrednosti.
Nisko samopouzdanje proizilazi i iz niskog nivoa otpornosti, velike samokritike, kao i ruminacije, tj. negativnih opsesivnih misli.
Fizički izgled je dodatni faktor koji doprinosi niskom samopouzdanju. Istraživanja su pokazala da je vodeći izazivač nedostatak zuba ili nelečeni karijes. Sa njim se suočavaju često osobe koje imaju stalni medicinski problem, kao što je hronični bol, invaliditet.
Veliki je uticaj socijalnih mreža na samopouzdanje. Naročito kod mlađih generacija. Slike ljudi savršenog izgleda, u skupoj garderobi i na atraktivnim lokacijama mogu da dovedu u pitanje mišljenje o sebi.
Kako prepoznati nisko samopouzdanje?
Iako nije mentalna bolest, nisko samopouzdanje utiče na kvalitet života. Vremenom, čini kočnicu u ličnom razvoju i napredovanju. Čak može da dovede i do psihičkih problema. Anksioznost, poremećaji u ishrani, depresija – samo su neki do njih.
Stalna briga i sumnja u sebe su karakteristični znaci niskog samopouzdanja. Čak i nakon što donesu odluku, ove osobe se pitaju da li su, možda, napravili pogrešan izbor. Sumnja u svoje mišljenje vodi ka povinovanju onome što drugi misle umesto da se drže svog izbora.
Strah od neuspeha je još jedan jasan znak. Pošto im nedostaje poverenje u svoje sposobnosti, ljudi sa niskim samopouzdanjem imaju tendenciju da izbegavaju izazove ili brzo odustanu, čim se pojavi prva prepreka. Samim tim imaju osećaj da nemaju kontrolu nad svojim životima ili onim što im se dešava.
Nisko samopouzdanje dovodi do toga da se ljudi fokusiraju na svoje mane, a ne na svoje kvalitete. Umesto da pozitivno razmišljaju o sebi, uvek ističu svoje negativne strane, bilo da je to izgled, ličnost ili sposobnosti. Zbog toga ne umeju ni da prihvate komplimente drugih. Razlog za to jeste činjenica da pohvale o njima nisu u skladu sa njihovim uverenjima o sebi.
Ljudi sa niskim samopouzdanjem mogu imati teškoća u postavljanju granica sa drugima. U težnji da svima uvek ugode osećaju krivicu za sve loše stvari koje se dogode. Istovremeno se plaše da će ljudi prestati da ih vole ako pokušaju da uspostave granicu. Posledica toga jesu problemi u gradnji zdravih odnosa.
Ukoliko ne znate kako da ojačate samopouzdanje potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Zašto se javlja strah od napuštanja i kako ga prevazići?
Strah od napuštanja predstavlja iracionalan, neopravdan strah da će vas ljudi koje volite ostaviti fizički i/ili emocionalno.
Svi se ponekad brinemo da ćemo izgubiti voljenu osobu ili da će nas partner ostaviti. To je sasvim normalna pojava koja je sastavni deo života.
Međutim, kod nekih ljudi briga je prisutna stalno i javlja se bez ikakvog razloga ili povoda. Oni nikada ne prestaju da se plaše da bi mogli biti izostavljeni, ostavljeni ili odbačeni. Ne samo od strane partnera ili člana porodice, već i od prijatelja, poznanika ili kolega. U tom slučaju reč je o strahu od napuštanja.
Iako nije zvanična fobija, strah od napuštanja je jedan od najčešćih. Ujedno, jedan od veoma štetnih. Ne samo da utiče na normalno funkcionisanje, već i na odnose sa drugim ljudima. Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva kako da ga prepoznate.
Zašto se javlja strah od napuštanja?
Uzroci straha od napuštanja su složeni. I dok je kod nekih pokretač određeni događaj, kod drugih nastaje kombinacijom više faktora.
U većini slučajeva strah od napuštanja se razvija nakon preživljene traume. Smrt roditelja ili bliskih prijatelja je najtragičniji događaj koji vas može zadesiti. Ovaj neočekivani gubitak stvara emocionalnu prazninu koju može popuniti strah.
Napuštanje od strane bližnjih u detinjstvu predstavlja okidač za razvoj straha u kasnijim godinama. Život u disfunkcionalnoj porodici, takođe, može biti pokretač problema. Naime, loše ophođenje i zanemarivanje od strane roditelja ili negovatelja, kao i ponašanje koje dete smatra zastrašujućim može izazvati anksioznost. Ona otežava formiranje zdravih odnosa, te neretko vodi ka nezdravim vezama u odraslom dobu.
Zvuči neverovatno, ali i fizičko i psihičko zlostavljanje stvara dugotrajne probleme mentalnog zdravlja, uključujući i strah od napuštanja.
Kako se manifestuje strah od napuštanja?
Hronična briga zbog napuštanja je karakteristični znak. Prate ga niz drugih.
Osobe sa ovim problemom se osećaju nesigurno i nedostojno ljubavi. Teško veruju ljudima i preosetljivi su na kritike.
Umeju brzo da se vežu za ljude, ali zbog stalno prisutnog straha ne uspevaju da se potpuno posvete. Posledica toga jeste nemogućnost ostvarivanja dugoročnih veza, te brzo nastavljaju sami.
Ove osobe teže da ugode ljudima, radeći stvari koje nisu u skladu sa njihovim stavovima. Najbolji primer jeste upuštanje u neželjeni seks, što je uobičajeno kod žena. Skloni su i overthinking-u, tj. preteranom razmišljanju o stvarima u želji da otkriju skriveno značenje.
Mnogi od njih imaju manjak samopouzdanja, te krivicu za svaku grešku svaljuju na sebe, dok se drugi bore sa prikrivenim besom.
Kako se osloboditi straha od napuštanja?
Cilj oslobađanja straha od napuštanja jeste uspostavljanje zdravih emocionalnih granica. U tome važnu ulogu ima psihoterapeut. On će vam pomoći da preispitate svoja iskustva kako biste razumeli odakle potiče strah. Naučiće vas kako da negativne obrasce ponašanja zamenite zdravim, realnijim.
Bitan deo terapije jeste i oslobađanje tuge koju su izazvali prethodni gubici. Jedino na taj način možete ne samo da prevaziđete trenutni strah, već i da sprečite pojavu ponovnog straha u slučaju novih gubitaka koji će se desiti u budućnosti.
Ukoliko ste prepoznali kod sebe znake straha od napuštanja potražite stručnu pomoć u psihološkom savetovalištu Sanu.
Pročitaj Više
Psihičko zlostavljanje – Kako da ga prepoznate?
Psihičko zlostavljanje, poznato i kao mentalno ili emocionalno zlostavljanje, predstavlja namerno povređivanje nekoga u cilju nanošenja emocionalnog bola ili pokušaj da se njime kontroliše ili manipuliše kroz verbalnu ili neverbalnu komunikaciju.
Iako mnogi pri pomenu reči „zlostavljanje“ pomisle na fizičko povređivanje, psihičko je, takođe, veoma opasno. Posebno kada se zna da je „skrojeno“ da se uništi samopoštovanje i potkopa lični integritet. Zbog toga se često naziva „mentalna okrutnost“ i „intimni terorizam“.
Dodatno zabrinjava činjenica da se teže otkriva, jer nije vidljivo. Neretko predstavlja i uvod u fizičko nasilje.
Istraživanja pokazuju da je jedna od 4 žene u svetu doživela psihičko zlostavljanje. Situacija nije povoljna ni kada je u pitanju jači pol. Naime, procenjuje se da svaki šesti muškarac trpi ovu vrstu zlostavljanja od svoje partnerke.
Imajući u vidu rasprostranjenost psihološko savetovalište Sana vam otkriva kako na vreme da prepoznate problem.
Znaci koji ukazuju na psihičko zlostavljanje
Uvredljive reči su uobičajena taktika koju zlostavljači koriste da ismevaju i omalovažavaju. Manje greške, poput zaboravljanja da iznese smeće ili čak pogrešnog izgovora strane reči, su sve što je potrebno da se osoba nazove glupom. Ponekad je, čak, prozivanje bez ikakvog povoda.
Obično ga prati ponižavanje. Osobe koje vrše psihičko zlostavljanje mogu se podsmevati svemu – od nesigurnosti, pa do promena u izgledu.
Da bi ušli u glavu žrtve, zlostavljači će često uskratiti ljubav, pažnju, pohvalu ili svoje prisustvo. Ovo ponašanje uključuje i odbijanje intimnosti ili komunikacije kao kazne za neslaganje oko neke teme. Na taj način postepeno preuzimaju kontrolu nad svojim partnerom.
Upućivanje pretnji je još jedan karakterističan znak. Najčešće se odnose na pretnje razvodom, oduzimanjem dece ili pretnje u pogledu finansija. Pretnje su način da se osigura da je osoba stavljena u stalni teror ili strah. Zastrašivanjem se stvara neravnoteža moći.
S obzirom da su vešti manipulatori, zlostavljači će često kriviti žrtve za svoju okrutnost. „Da nisi tako nespretna, možda te ne bih nazvao glupom“. „Sledeći put nemoj se svađati kada te ispravim. To me nervira”. Ove i slične rečenice mogu se čuti od zlostavljača.
Druga uobičajena taktika jeste da tvrdi da se samo šalio. Neretko tada uključuje decu ili druge bližnje. Time dodatno izoluje žrtvu, jer stvara osećaj da nema podršku.
Indiferentnost je, takođe, jasni znak psihičkog zlostavljanja. Zlostavljači nemaju osećaj empatije. Samim tim suze ili bilo kakva bol koju su izazvali kod žrtve neće ih pogoditi. Naprativ. Mogu izazvati bes i ljutnju.
Posledice psihičkog zlostavljanja
Kada se izgled neke osobe konstantno kritikuje, njena dostignuća odbaciju, a potreba za pažnjom i razumevanjem ignorišu vremenom dolazi do pada samopouzdanja. Žrtva počinje da preispituje svoje vrednosti i da sumnja u sebe. Istovremeno, javlja se osećaj krivice za postupke zlostavljača.
Toksična veza utiče i na interakciju sa drugim ljudima. Naime, naučeni stil ponašanja očekuje se i ostalih. Samim tim se zdravi međuljudski odnosi posmatraju kao neverovatni.
Psihičko zlostavljanje vremenom dovodi do poremećaja u ishrani. Oni čine privremeni spas od bola koji osoba oseća. Međutim, predstavljaju nezdrav način suočavanja sa emocijama.
Izloženost stalnom stresu čiji je izvor voljena osoba negativno se odražava na mentalno zdravlje. Zbog toga je depresija jedna od najčešćih posledica psihičkog zlostavljanja. Neizmerna tuga, nedostatak koncentracije, promene u ritmu spavanja, nezainteresovanost za svakodnevne aktivnosti – samo su neki od njenih simptoma.
Osim depresije u dugoročne posledice se svrstava i posttraumatski stresni poremećaj. Karakteriše ga pojačana budnost. Odnosno, osoba je stalno na oprezu čak i nakon rastanka. Zatim, promene raspoložanja i anksiozne nametljive misli.
Ukoliko ste uvideli da ste u nezdravoj vezi, a ne znate kako da se oslobodite uticaja zlostavljača, potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više