panicni napad Tag

Katoptorofobija – Sve što treba da znate o strahu od ogledala

Katoptorofobija je vrsta specifične fobije koja uključuje abnormalni i uporni strah od ogledala i anksioznost zbog viđenja sopstvenog lica odraženog u njima.

Sam naziv ukazuje na specifičnost ovog iracionalnog straha. Naime, ime potiče od grčkih reči „katoptron“, što znači ogledalo i „phobos“, tj. strah.

S obzirom da spada u specifične fobije, nema dostupnih pojedinačnih statistika koje pokazuju koliko ljudi ima fobiju od ogledala. Ipak, ne treba je zanemariti, jer katoptorofobija može poremetiti sve aspekte života i dovesti do izbegavajućeg ponašanja. Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva sve što treba da znate o njoj.

Katoptorofobija se javlja u više vrsta

Spektrofobija, kako se još naziva katoptorofobija, koristi se za opisivanje nekoliko različitih vrsta fobija povezanih sa ogledalima.

Strah od ogledala i slika tela

Ako se suočavate sa problemom vezanim za sliku svog tela pomisao na ogledanje u ogledalu može izazvati fobični odgovor.

Često se javlja udružena sa anoreksijom i poremećajem telesne dismorfije.

Strah od odraza

Strah od ogledala može biti povezan sa generalizovanim strahom od odraza. Pored ogledala, možete se plašiti bilo kog reflektujućeg materijala kao što su visoko polirani automobili ili neke vrste sunčanih naočara.

Odrazi po svojoj prirodi iskrivljuju konture predmeta i tela, zbog čega izgledaju pomalo nestvarno. Upravo takva slika deluje uznemiravajuće na ljude koje pate od katoptorofobije.

Duhovni strahovi

Ogledala su odavno povezana sa verskim ritualima, običajima i sujeverjima. U nekim kulturama se veruje da ogledalo odražava dušu osobe. Zbog toga se ogledala prekrivaju u domu osobe koja je preminula. Veza između ogledala i duše dovela je do širokog spektra urbanih legendi koje mogu doprineti katoptorofobiji.

Mogući uzroci katoptorofobije

Strah od ogledala prema Cleveland Clinic može biti izazvan različitim faktorima. Najčešći su:

Genetika: Porodična istorija anksioznih poremećaja znači da možete nositi gene koji uzrokuju fobije. Samim tim veći je rizik da se neka od njih razvije.

Traumatsko iskustvo: Osoba koja je doživela traumatski događaj koji uključuje ogledalo može razviti katoptorofobiju. Na primer, kod deteta koje je jednom ili više puta bilo uplašeno od strane nekoga u ogledalu može se javiti ovaj iracionalan strah.

Strah od sopstvenog identiteta: Kod nekih osoba, strah od ogledala može biti povezan sa dubokim unutrašnjim konfliktima, niskim samopouzdanjem ili problemima sa samoprihvatanjem.

Kako se katoptorofobija manifestuje?

Simptomi spektrofobije variraju u zavisnosti od pojedinca, a mogu biti psihički, emocionalni i fizički. Javljaju se prilikom gledanja u ogledalo ili čak pri samoj pomisli na to. Najčešći simptomi su:

1. ubrzan rad srca,
2. osećaj gušenja ili nedostatka vazduha,
3. znojenje i drhtanje,
4. vrtoglavica,
5. napad panike,
6. intenzivna anksioznost,
7. potreba za izbegavanjem ogledala.

Ukoliko se razvije teži oblik, može doći do sklanjanja ogledala iz doma, pa i izbegavanja javnih prostora zbog reflektujućih površina. To dalje vodi ka dodatnoj anksioznosti, frustraciji i osećaju izolacije.

Nije redak slučaj da osoba sa katoptorofobijom ima poteškoće sa ličnom higijenom, pripremom za posao ili za društvene aktivnosti.

Strah od ogledala narušava kvalitet života. Zato je važno znati prepoznati simptome kako biste se na vreme suočili sa njima. Psihološko savetovalište Sana vam u tome može pomoći.

Kontaktirajte nas putem sajta ili telefona.

Pročitaj Više

Granice u odnosima – Važan korak ka mentalnom balansu

Granice u odnosima nisu zidovi koji narušavaju komunikaciju sa drugima. U pitanju su postavljeni znakovi koji čuvaju vaše duševno zdravlje.

Snalaženje u odnosima nije lak zadatak. Bilo da je u pitanju partner, član porodice ili prijatelj, održavanje zdravog odnosa je ključno. Jedan od temelja toga jeste postavljanje granica. One definišu vaše lične stavove i principe. Istovremeno, stvaraju prostor za istinski odnos zasnovan na poštovanju, poverenju i individualnom identitetu.

S obzirom da granice u odnosima doprinose očuvanju mentalnog zdravlja, Sana vam otkriva sve što treba da znate o njima.

Šta su granice u odnosima?

Granice u odnosima su svesno postavljena unutrašnja, emocionalna, fizička i vremenska pravila. Postavljamo ih sebi i drugima kako bismo zaštitili svoj energetski, emocionalni i psihički integritet.

Ove granice definišu šta nam prija, a šta ne, koliko možemo da damo i gde prestaje odgovornost prema drugima, a počinje odgovornost prema sebi. To znači da služe kao smernice za to kako želimo da se prema nama postupa i koja su ponašanja prihvatljiva ili neprihvatljiva.

Postoji nekoliko vrsta granica:

Fizičke granice se odnose na lični prostor i fizički dodir. Na primer: „Treba mi sat vremena samoće kad dođem s posla“.

Emocionalne granice štite vaša osećanja, emocionalnu energiju, ali donose i odgovornost za tuđe emocije. Na primer: „Spreman sam da te saslušam, ali ne mogu da rešim tvoj problem umesto tebe“.

Vremenske granice utiču na to kako raspoređujete svoje vreme i dajete prioritet aktivnostima. Na primer: „Ne mogu da se vidim sa vama, već imam planove za vikend“.

Materijalne granice su vezane za vaše stvari, imovinu, novac. Na primer: „Mogu da ti pozajmim auto, ali moraš da mi vratiš do 8 uveče“.

Intelektualne granice su vaša uverenja, mišljenja, ideje. Na primer: „Poštujem tvoje mišljenje, ali se ne slažem sa njim“.

Zašto su granice u odnosima važne za mentalni balans?

Granice imaju višestruki efekat na vaše mentalno zdravlje. One:

Smanjuju stres

Jasnim saopštavanjem svojih granica smanjujete verovatnoću da budete preplavljeni zahtevima ili očekivanjima drugih.

Smanjuju anksioznost

Kada jasno komuniciramo šta je za nas prihvatljivo, uklanjamo stalno nagađanje i neizvesnost.

Sprečavaju emocionalni umor

Poznavanje granica vam omogućava da bolje upravljate svojom energijom. Samim tim i da izbegnete preterano obavezivanje prema drugima, bez uzajamnog efekta.

Povećavaju samopoštovanje

Kroz granice učimo ko smo mi kad nismo tu da ispunjavamo tuda očekivanja. To je temelj samopouzdanja i ličnog identiteta.

Poboljšavaju odnose

Granice vode do zdravijih i poštovanijih interakcija, što jača vaše veze sa drugima.

Promovišu nezavisnost

Granice podstiču autonomiju i osnažuju vas da date prioritet sopstvenoj dobrobiti.

Kako postaviti zdrave granice u odnosima?

Postavljanje granica može delovati zastrašujuće, posebno ako niste navikli da ističete svoje potrebe.

Da biste to efikasno učinili morate najpre da razmislite o svojim potrebama. Razmotrite slučajeve kada se osećate neprijatno, pod stresom ili ogorčeno. Ova osećanja često ukazuju na situacije u kojima su granice potrebne.

Kada identifikujete svoje granice, jasno i asertivno ih saopštite drugima, ali bez okrivljavanja ili optuživanja. Budite spremni da neće svi pozitivno reagovati na vaše granice. Naročito ako su navikli da se prilagođavate njihovim potrebama. Ipak, budite dosledni u svojim granicama, jer su one oblik brige o sebi.

Imajte u vidu da granice nisu statične. One će možda morati da se menjaju kako se vaši odnosi i okolnosti menjaju. Zato je neophodno da povremeno preispitate svoje granice kako biste bili sigurni da i dalje služe vašem blagostanju.

Ako se borite da postavite granice ili vam je potrebna dodatna podrška, kontaktirajte psihološko savetovalište Sana.

Pročitaj Više

Efekat ogledala – Zašto se ponašamo poput ljudi oko nas?

Efekat ogledala predstavlja jedan od najfascinantnijih psiholoških fenomena koji otkriva duboku povezanost između ljudi.

Da li ste nekada primetili da se nasmejete kada vidite da se neko drugi osmehuje? Možda se osećate bezvoljno kada ste u društvu ljute osobe ili se ponašate samouverenije u prisustvu harizmatičnih ljudi?

Ovo nije slučajnost, već se odgovor krije u samoj prirodi ljudskog ponašanja. Od načina na koji govorimo, gestikuliramo, pa do dubokih emocionalnih reakcija – mnogo toga nije u potpunosti naše, već predstavlja odraz ljudi oko nas.

Upravo to „preslikavanje“ tuđeg ponašanja, emocija i namera predstavlja efekat ogledala.

Šta je efekat ogledala?

Efekat ogledala je prirodno ljudsko ponašanje gde ljudi odražavaju emocije, stavove ili energiju onih oko sebe. Dešava se bez svesne misli i ikakvog napora. Razlog za to leži u mozgu čoveka.

Kada se identifikujemo ili povežemo sa nekim, mozak aktivira ćelije u frontalnom i parijetalnom režnju. Ovi neuroni su ključni za empatiju, emocionalnu rezonancu i razumevanje namera drugih ljudi. Zahvaljujući njima, ljudski mozak je neprestano „usklađen“ sa okruženjem.

Ujedno, ovi neuroni funkcionišu kao unutrašnji simulatori. To znači da se njihovim aktiviranjem pokreće mehanizam koji stvara slične emocionalne signale u našem telu, pripremajući nas da iskusimo isto ponašanje ili emociju kao osoba u našem okruženju. Na taj način, nesvesno postajemo njen „odraz“.

S obzirom na neuronsku refleksiju kopiranja ponašanja, te ćelije u mozgu često se nazivaju „neuroni ogledala“.

Zašto se ponašamo poput ljudi u našem okruženju?

Efekat ogledala ima svoje korene u ranom čovečanstvu. Naime, ljudi su se od davnina oslanjali na zajednicu radi sigurnosti. Samim tim i nesvesno „kopirali“ ponašanje drugih kako bi preživeli.

Danas se ovaj fenomen najčešće objašnjava potrebom za povezivanjem. Kada oponašamo druge ljude, naš mozak šalje poruku: „Mi pripadamo istom krugu“. Upravo zato bliski prijatelji i članovi porodice mogu imati sličan stil humora i način ponašanja.

Efekat ogledala se može tumačiti i potrebom za boljim razumevanjem. Kada imitiramo pokrete, ton ili stav osobe sa kojom razgovaramo, naš mozak lakše „čita“ njene namere i emocije. Zahvaljujući tome gradimo čvrst odnos, bez konflikta. Istovremeno razvijamo svoje socijalne veštine.

Još jedan razlog njegove pojave jeste učenje posmatranjem. Deca uče da govore, pišu i razvijaju navike posmatranjem bližnjih. To učenje se nastavlja i u kasnijim godinama, te efekat ogledala ima važnu ulogu u građenju ličnog identiteta.

Pozitivna i negativna strana efekta ogledala

Efekat ogledala doprinosi jačanju veza, kako emotivnih, tako i porodičnih i poslovnih. Biti u blizini pozitivnih ljudi može vam ne samo popraviti raspoloženje, već i probuditi prijatne emocije. Takođe, može ojačati vaše samopouzdanje i motivisanost. Ljudi se osećaju cenjeno kada vide da ste emocionalno usklađeni s njima.

Sa druge strane, kada ste emocionalno svesni, možete svojim mirom, brižnošću ili radošću da utičete na druge na zdrav način.

Nažalost, postoji i negativna strana efekta ogledala.

Stalna izloženost negativnim emocijama bližnjih, poput ljutnje, tuge i besa može polako uticati na vaše mentalno zdravlje. Ovo je posebno izraženo ako živite sa osobom koja je pod hroničnim stresom. Tada vaš nervni sistem počinje da „kopira“ to stanje stalnog nemira, dovodeći vas do psihičkog iscrpljenja.

Boravak u blizini emocionalno nedostupnih može vas učiniti emocionalno tupim. Ako ste previše osetljivi na raspoloženja drugih, to može biti preplavljujuće. Naročito ako ne znate kako da zaštitite svoju energiju.

Ukoliko je to slučaj i sa vama, te ne umete da se izborite sa lošom stranom efekta ogledala potražite pomoći u psihološkom savetovalištu Sana.

Pročitaj Više

Strah od bolnica – Simptomi, uzroci i načini lečenja

Strah od bolnica, poznat kao nosokomefobija, nije retka pojava.

Iako su bolnice mesta lečenja i oporavka, svako od nas doživljaja izvesnu nelagodu prilikom odlaska kod lekara. Međutim, kada je ona toliko intenzivna da prevazilazi brigu o sopstvenom zdravlju u pitanju je iracionalan, iscrpljujući strah od bolnica.

Nosokomefobija je specifična fobija, koja je slična anksioznom poremećaju. Fokusirana je na samu instituciju bolnice. Odnosno, na sve vezano sa njom, uključujići procedure, procese lečenje, uniforme, pa i mirise i zvukove unutar bolnice.

S obzirom da strah od bolnica može narušiti vaše zdravlje, pa i kvalitet života psihološko savetovalište Sana vam otkriva sve što treba da znate o njemu.

Koji su uzroci nosokomefobije?  

Strah od bolnica može biti izazvan različitim faktorima. Najčešći su:

Traumatska iskustva povezana sa bolnicama

Preživljena teška bolest ili ozbiljna povreda u detinjstvu stvaraju uslove za razvoj ove fobije.

Takođe, gledanje voljene osobe kako umire u bolnici, loša komunikacija sa medicinskim osobljem, neprijatne intervencije mogu ostaviti dubok trag iz kog se razvija nosokomefobija.

Drugi strahovi

Nosokomefobija se može razviti iz drugih specifičnih fobija. Tu spadaju, strah od krvi (hemofobija), strah od igle (tripanofobija), strah od klica (mizofobija).

Genetika

Ne treba zanemariti ni nasledni faktor. Naime, veća je verovatnoća da se razvije kod ljudi koji imaju porodičnu istoriju anksioznosti i specifičnih strahova.

Tuđa iskustva i medijski uticaj

Filmovi i vesti često povezuju bolnice sa opasnošću, katastrofom, medicinskim greškama i drugim strašnim situacijama. Ove priče mogu dodatno pojačati postojeći strah, ali i podstaći njegov razvoj.

Senzorni problemi

Nosokomefobija se može razviti kod osoba sa posebno jakim čulom mirisa. Na primer, mogu biti preosetljivi na miris antiseptika, noćnih posuda, povraćanja.

Koje simptome izaziva strah od bolnica?

Strah od bolnica može da izazove čitav spektar fizičkih i psiholoških simptoma. Njihov intenzitet varira od blagih, poput nelagode, pa do veoma jakih koji dovode do potpunog izbegavanja odlaska kod lekara.

Karakteristilni znaci su:

1. nemir, napetost pri samoj pomisli na bolnicu,
2. snažna anksioznost i napadi panike pri ulasku u zdravstvenu ustanovu,
3. osećaj gubitka kontrole,
4. opsesivne misli o tome šta bi moglo poći po zlu,
5. odlaganje odlaska lekaru, čak i kada je stanje ozbiljno,
6. bekstvo iz bolnice,
7. oslanjanje na alternativne metode da bi se izbegla poseta lekaru.

Nosokomefobija dovodi i do fizičkih simptoma. Otežano disanje, lupanje srca, vrtoglavica, suva usta, prekomerno znojenje – neki su od njih.

Kako prevazići strah od bolnica?

Prevazilažanje nosokomefobije ključan je korak ka očuvanju zdravlja. Srećom, ona se uspešno može pobediti kognitivno-bihejvioralnom terapijom i terapijom izloženosti.

Kognitivno-bihejvioralna terapija (KBT) je strukturirana psihoterapija koja vam može pomoći da razumete i kontrolišete misli i emocije. Njen cilj je da vremenom negativne misli vezane za bolnice zamenite realnim stavovima.

Terapija izloženosti pomaže vam da se postepeno suočite sa svojim strahovima. Osoba sa nosokomefobijom se postepeno izlaže okidaču straha, tj. bolnici ali u kontrolisanom okruženju. Terapija počinje nečim manje strašnim, poput fotografije bolnice. Vremenom, se granica izlaganja pomera tako da na kraju dolazi do ulaska u bolnicu i prisustvovanja pregledu.

Sa povećanjem izloženosti, osoba uči kako da upravlja nosokomefobijom.

Ukoliko se suočavate sa simptomima straha od bolnica potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.

Pročitaj Više

Emocionalni umor – Tihi sindrom koji remeti vašu svakodnevicu

Emocionalni umor postaje sve češća pojava u savremenom društvu. Opisuje se kao stanje u kojem osoba oseća da više nema dovoljno unutrašnjih resursa da se nosi sa svakodnevnim izazovima. Zbog toga je u većini slučajeva simptom burnout-a.

Za razliku od fizičke iscrpljenosti, koja se javlja nakon zahtevnih zadataka, emocionalna iscrpljenost ne nastaje odjednom. To je proces koji se polako gradi, često neprimetno.

Ljudi najčešće shvate da su emocionalno iscrpljeni tek kada se pojave posledice po mentalno zdravlje. Odnosno, kada počnu da se suočavaju sa osećajem bezvoljnosti, oslabljenom motivacijom i gubitkom interesovanja za stvari koje su ih nekada ispunjavale.

S obzirom da emocionalni umor narušava kvalitet života, psihološko savetovanje Sana vam otkriva kako na vreme da ga prepoznate.

Zašto se javlja emocionalni umor?

Različiti faktori mogu doprineti emocionalnoj iscrpljenosti, u zavisnosti od tolerancije osobe na stres i drugih uticaje u njihovom životu.

Hronični stres

Stalna izloženost stresnim situacijama, konflikti u radnom okruženju, porodični problemi iscrpljuju emocionalne resurse, te dovode do umora.

Preopterećenost obavezama

Svakodnevno žongliranje nekoliko obaveza odjednom, bez adekvatne podrške i vremena za odmor takođe, može stvoriti uslove za razvoj emocionalnog umora.

Zahtevni poslovi ili situacije

Analiza iz 2020. godine ističe da ljudi na poslovima koji su u riziku od sekundarne traume mogu biti skloniji emocionalnoj iscrpljenosti. Tu, pre svega, spadaju socijalni radnici, zdravstveni radnici, vatrogasci, policajci.

Potiskivanje emocija

Osobe koje ne dozvoljavaju sebi da se izraze, već potiskuju strah, tugu, ljutnju ili frustraciju, češće razvijaju emocionalni umor.

Perfekcionizam

Osobe koje teže savršenstvu pod stalnim su stresom da to postignu. Na taj način povećavaju rizik od pojave emocionalne iscrpljenosti.

Simptomi emocionalnog umora

Emocionalni umor izaziva fizičke i emocionalne simptome. Oni, pak, mogu uticati na ponašanje osobe.

Osobe koje doživljavaju emocionalnu iscrpljenost mogu se susresti sa sledećim simptomima:

1. ljutnja i razdražljivost, čak i kada su sitnice u pitanju,
2. pojačana napetost i nervoza,
3. osećaj preplavljenosti i manjak motivacije,
4. pojačani cinizam i pesimizam,
5. osećaj beznađa i nemoći,
6. anksioznost i depresija,
7. problemi sa koncentracijom i fokusom.

poremećaji spavanja, uključuju nesanicu, ali i prekomerno spavanje,

povlačenje iz društvenih situacija.

Emocionalni umor se može manifestovati i na fizičke načine, kao što su:

1. promene u apetitu,
2. problemi sa varenjem,
3. glavobolje,
4. palpitacije srca,
5. nenamerne promene težine.

Kako se osloboditi emocionalne iscrpljenosti?

Da bi se smanjila emocionalna iscrpljenost morate da promenite način života.

Smanjenje stresa: Ovo može uključivati preuzimanje manjeg broja zadataka, delegiranje drugima i traženje pomoći. Strategije upravljanja stresom, kao što je meditacija, takođe mogu pomoći.

Donošenje pozitivnijih izbora načina života: Optimalni izbori načina života, kao što su uravnotežena ishrana, redovno vežbanje i redovna rutina spavanja, pozitivno utiču na mentalno zdravlje. Samim tim smanjuju rizik od pojave emocionalnog umora.

Održavanje ravnoteže između posla i privatnog života: Planiranje redovnih odmora, dana za odmor i zakazanih pauza tokom dana sprečava pojavu burnout-a. Ključnu ulogu ima i nedozvoljavanje obavezama na poslu da preuzmu privatni život.

Povezivanje sa drugima: Izlazak sa prijateljem, poseta porodice, odlazak u pozorište, šetnja sa psom – neki su od načina društvenog povezivanja.

Promena stava: Neophodno je i da zamenite negativne misli pozitivnijim i realnijim. Istovremeno, ne smete dozvoliti poređenja sa drugima.

Ako osećate da se emocionalni umor pojačava tako da ne možete samostalno da se sa njim nosite potražite stručnu podršku u psihološkom savetovalištu Sana.

Pročitaj Više

Strah od odbijanja – Koje posledice izaziva?

Strah od odbijanja je iracionalan i uporan strah od socijalne isključenosti. Može biti karakteristika socijalne fobije ili socijalnog anksioznog poremećaja. Mada nije redak slučaj da se javi samostalno.

Većina ljudi doživi odbijanje barem nekoliko puta u životu. Prijatelj koji ignoriše poruku za druženje, neprimanje poziva na zabavu, odlazak dugogodišnjeg partnera zbog nekog drugog – samo su neke od tih situacija. Nikada nije prijatno kada se nešto ne desi onako kako ste želeli. Ipak, odbijanja čine normalan deo života. Zapravo, mogu predstavljati osnovu da sagledamo druge mogućnosti koje nam stoje na raspolaganju.

Međutim, kada je kod osobe konstantno prisutno uverenje da će biti negativno procenjena, zanemarena, kritikovana ili isključena iz društva, postoji strah od odbijanja.

S obzirom da ovaj strah duboko utiče na naše ponašanje i odluke koje donosimo, psihološko savetovalište Sana vam otkriva sve što treba da znate o njemu.

Zašto se javlja strah od odbijanja?

Verovali ili ne, strah od odbijanja je jedno od najčešćih emocionalnih iskustava. Tačan uzrok nije otkriven, već se smatra da nastaje kombinacijom psiholoških, bioloških i socijalnih faktora.

U većini slučajeva potiče iz detinjstva i našeg odnosa sa roditeljima. Ovo je period našeg života kada počinjemo da gradimo osećaj za odnose i svet oko nas. Takođe, to je doba kada razvijamo razumevanje kako da izazovemo pažnju i naklonost drugih ljudi. Ukoliko su roditelji distancirani i emocionalno nedostupni kod deteta je prisutan osećaj odbačenosti. Vremenom, iz njega se može razviti strah od odbijanja.

Negativna iskustva u odraslom dobu, takođe, mogu biti pokretač problema. Nezdrava veza, nepravedna kritika, gubitak posla ostavljaju dubok trag koji stvara osnovu za razvoj straha.

Strah od odbijanja može proisteći i iz perfekcionizma. Naime, ljudi koji veruju da moraju biti „savršeni“ često se plaše odbijanja jer svaki neuspeh doživljavaju intenzivno.

Ne treba zanemariti ni uticaj niskog samopouzdanja. Ako osoba oseća da nema veliku vrednost, odbijanje deluje kao potvrda negativnih misli o sebi. Na taj način se dalje produbljuje problem te dolazi do pojave straha od odbijanja.

Kako prepoznati strah od odbijanja?

Strah od odbijanja se može manifestovati na dva načina. Neki ljudi sa ovim problemom razvijaju ponašanje potrebe i traženja pažnje. Oni nastoje konstantno da udovolje drugima kako bi ih zadržali blizu sebe. Imaju teškoće u postavljanju granica, čak i kada one nisu u skladu sa njihovim uverenjima. Primetan je i intenzivan stid u društvu i strah od iznošenja mišljenja, dok pojedini nastoje da izbegnu potencijalno neprijatne situacije.

Drugi način manifestovanja jeste potpuno izbegavajuće ponašanje. Polazeći od pretpostavke da okolina misli negativno, ove osobe se suočavaju sa stalnom sumnjom i nesigurnošću u odnosima. Zbog toga se trude da odgurnu ljude pre nego što im se približe i potencijalno ih odbace.

Posledice straha od odbijanja

Strah od odbijanja ne dovodi samo do društvene izolacije, već i do izbegavanja prilika. On vas može sprečiti da težite ličnim, društvenim ili profesionalnim ciljevima, kao što su novi posao, sastanak ili društvena grupa.

Nažalost, utiče i na mentalno zdravlje. Ciklus negativnog razmišljanja umanjuje samopouzdanje. Ujedno, povećava anksioznost i rizik od depresije. Kod nekih ljudi se javlja kompulzivno ponašanje kao reakcija na nelagodnost izazvana strahom.

Imajući u vidu ozbiljnost posledica, na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.

Pročitaj Više

Koji su to poremećaji ponašanja kod dece?

Poremećaji ponašanja kod dece, nažalost, nisu retkost.

Deca prolaze kroz različite faze razvoja. Kroz njih isprobavaju granice, uče da prepoznaju emocije i razvijaju socijalne veštine. Zbog toga se povremeni izlivi besa, neposlušnost, impulsivnost ili povlačenje u sebe smatraju normalnim tokom odrastanja.

Međutim, kada obrasci ponašanja koji odstupaju od očekivanih normi za uzrast i okruženje deteta postanu učestali i intenzivni reč je o poremećaju ponašanja.

Poremećaji ponašanja kod dece značajno narušavaju sposobnost deteta da funkcioniše. Samim tim dovode do problema u porodičnim odnosima, konflikta među vršnjacima i otežavaju obavljanje svakodnevnih aktivnosti.

S obzirom da ne predstavljaju povremeno „loše ponašanje“, poremećaji ponašanja kod dece zahtevaju razumevanje, strpljenje i stručnu podršku. Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva znake tri najčešća oblika poremećaja.

Opozicioni prkosni poremećaj

Baš kao što naziv kaže, opozicioni prkosni poremećaj je ponavljajući obrazac prkosnog i neprijateljskog ponašanja. Ispoljava se prema roditeljima, nastavnicima ili drugim autoritetima koji ometaju njihov svakodnevni život.

Ponašanje uključuje česte izlive besa, prekomerno svađanje sa odraslima i odbijanje da se povinuju zahtevima ili pravilima odraslih. Ove simptome prati često okrivljavanje drugih ljudi za sopstvene greške ili loše ponašanje. Pojedina deca pokazuju i frustraciju i ogorčenost.

Simptomi su primetniji u dobro poznatom okruženju za dete. Odnosno, obično se ispoljavaju kod kuće ili u školi. Mada mogu biti prisutni i na drugim mestima.

Prvi znaci poremećaja se javljaju pre osme godine, ali ozbiljniji simptomi se mogu razviti kasnije. Pri čemu imaju tendenciju da počnu postepeno i pogoršavaju se tokom meseci ili godina. Ukoliko se ne prepozna na vreme mogu prerasti u ozbiljnije probleme u adolescenciji.

Poremećaj ponašanja

Poremećaj ponašanja se dijagnostikuje kada deca pokazuju kontinuirani obrazac agresije prema drugima i ozbiljna kršenja pravila i društvenih normi kod kuće, u školi i sa vršnjacima. Ova kršenja pravila mogu uključivati kršenje zakona i dovesti do hapšenja. Zato se deca sa poremećajem ponašanja često smatraju „lošom decom“.

Problematično ponašanje obuhvata i upotrebu cigareta, alkohola i droga. Zatim, izostajanje sa nastave, bežanje od kuće, fizičko ili seksualno zlostavljanje. Karakteristični znaci su i stalno laganje, nedostatak empatije, agresija prema životinjama. Pojedini su skloni čestim krađama, podmetanju požara, vandalizmu, pa i korišćenju oružja u tučama.

Smatra se da oko 5 odsto desetogodišnjaka ima poremećaj ponašanja. Češće se javlja kod dečaka u odnosu na devojčica. Oko jedne trećine dece sa ovim problemom ima i poremećaj pažnje i hiperaktivnosti (ADHD).

Poremećaj pažnje i hiperaktivnost

Poremećaj pažnje i hiperaktivnost karakteriše vrste problema u ponašanju koja se ispoljava teškoćom u obraćanju pažnje, impulsivnošću i hiperaktivnošću.

Deca s ovim oblikom poremećaja imaju loš fokus, jer se lako ometaju spoljašnjim uticajima. Posledica toga jeste sporo obavljanje zadataka, gubljenje predmeta i izbegavanje aktivnosti koje zahtevaju mentalni napor. Često izgledaju kao da „ne slušaju“ osobu koja im se obraća, te teško prate dobijena uputstva.

Hiperaktivnost se ogleda u glasnom ili preteranom pričanju, stalnom vrpoljenju dok sede i nemogućnosti da ostanu dugo mirna u situacijama koje to zahtevaju.

Tipični simptomi impulsivnosti su stalno prekidanje sagovornika dok priča, davanje odgovara pre nego što pitanje bude dovršeno, česti emocionalni ispadi. Zapravo, ova deca deluju nestrpljivo i „uvek u žurbi“.

Poremećaji ponašanja kod dece nisu prolazna faza odrastanja. To znači da neće nestatiti sami od sebe, već je potrebna stručna pomoć. Ukoliko vaš mališan ispoljava učestalo neko od navedenog ponašanja kontaktirajte psihološko savetovalište Sana.

Pročitaj Više

Šta su lažna sećanja i zašto se javljaju?

Lažna sećanja predstavljaju jedinstven psihološki fenomen koji je gotova svaka osoba jednom u životu doživela.

Sećanja čine osnovu našeg identiteta. Ona nas povezuju sa prošlošću, oblikuju naše odluke i određuju način na koji doživljavamo svet. Iako ih ljudi smatraju nepogrešivim, naša sećanja nisu poput kamere koja precizno dokumentuje i čuva sve što se dešava sa savršenom tačnošću i jasnoćom. Naprotiv! Sećanja su veoma sklona pogrešnim podsećanjima. Zaboravljanje kako godine prolaze i subjektivni prikaz – glavni su razlozi koji dovode do promena u našim sećanjima.

Međutim, pod određenim faktorima mogu se javiti i sećanja na događaje koji se u stvarnosti nisu dogodila. Šta utiče na njihovu pojavu otkriva vam Sana.

Šta su lažna sećanja?

Prema definciji, lažna sećanja su sećanja izmenjena ili čak potpuno izmišljena. Ona se odnose na situacije za koje osoba veruje da se neki događaj zaista dogodio, iako se u stvarnosti nikada nije desio ili se dogodio, ali u potpuno drugačijem obliku.

Na primer, osoba može „pamtiti“ da se izgubila u tržnom centru kao dete ili da je neko nešto rekao, iako se to nikada nije dogodilo. Za nju, to sećanje je stvarno – sa svim emocijama, slikama i detaljima.

Lažna sećanja nisu laž, već pogrešno rekonstruisana uspomena koju mozak stvara kombinovanjem stvarnih fragmenata, tuđih priča i naknadno dobijenih informacija. Takođe, više su od greške u pamćenju.

Jedinstvena su po tome što predstavljaju jasno sećanje na nešto što se zapravo nije dogodilo. Ne radi se o zaboravljanju ili mešanju detalja stvari koje smo doživeli. U pitanju su sećanja na stvari koje nikada nismo doživeli.

Zašto se javljaju lažna sećanja?

Lažna sećanja mogu poticati iz različitih izvora. U većini slučajeva rezultat su retroaktivne interferencije. To znači da nove informacije ometaju sposobnost očuvanja prethodno primljenih informacija, te se stvaraju pogodni uslovi za pojavu lažnih sećanja.

Ne treba zanemariti ni moć sugestije. Naime, kada nam neko nametne ideju ili detalj, mozak može da ga „upiše“ kao sopstveno iskustvo. Na primer, ako nam neko više puta kaže da smo se u detinjstvu plašili psa, možemo da stvorimo sećanje na konkretni događaj vezan za taj strah. Kolika je moć sugestije najbolje potvrđuje činjenica da vremenom lažna sećanja nastala na ovoj način postaju jača i živopisnija.

Psihološka trauma je još jedan uzročnik. Stres i jake emocije koje su doživljene mogu izmeniti percepciju događaja, pa se detalji menjaju kako bismo zaštitili sebe od bola. U faktore se svrstavaju i problemi sa snom, insomnia. San donosi optimalne neurobiološke uslove koji pogoduju konsolidaciji dugoročnih sećanja. Samim tim, nedostatak sna akutno narušava prisećanje na sačuvana sećanja.

Lažna sećanja mogu biti i posledica opsesivno-kompulzivnog poremećaja (OKP). Osobe sa ovim problemom imaju deficit pamćenja ili slabo poverenje u svoja sećanja. Zbog toga je veća verovatnoća da će stvoriti lažna sećanja, što zauzvrat dovodi do kompulzivnog i ponavljajućeg ponašanja.

Posledice lažnih sećanja

U većini slučajeva, lažna sećanja su prilično beznačajna. Obično su to sećanje da ste uneli ključeve u kuću i zakačili ih u hodniku, dok ste ih u stvarnosti ostavili u autu, na primer. Ipak, postoje i ona koja mogu dovesti do ozbiljnih posledica. Pogrešna svedočenja na sudu, konflikti na poslu, narušeni porodični odnosi – samo su neke od potencijalnih komplikacija.

Na društvenom nivou, lažna sećanja koja proističu iz sugestija naretko vode ka Mandela efektu.

Prepoznavanje lažnih sećanja je važno, jer mogu uticati na način na koji osoba razume sebe i svoje odnose. Zato na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.

 

Pročitaj Više