Somnifobija – Strah od sna
Somnifobija je intenzivan, iracionalan strah od sna.
U modernom, ubrzanom svetu očuvanje zdravlja je imperativ. Važnu ulogu u tome ima san. Redovan i zdrav san pruža nam ne samo potreban odmor, već i energiju za naredni dan. Ujedno, pozitivno deluje na kognitivne funkcije, raspoložanje, pa i na ishranu. Imajući ovo u vidu ne čudi što se naučnici i mediji često bave pitanjima saveta za bolji san.
Dok se većina ljudi trudi da ostvari minimum od 7 sati sna, postoje oni koji nastoje da to izbegnu. Razlog leži u strahu od spavanja.
Hipnofobija, kako se još strah od spavanja naziva, spada u specifične fobije. To znači da se ne odnosi na uobičajene teškoće sa spavanjem, već je u pitanju ozbiljan poremećaj.
S obzirom da somnifobija može ozbiljno da narušiti kvalitet života i zdravlje čoveka, psihološko savetovalište Sana vam otkriva sve što treba da znate o njoj.
Šta izaziva somnifobiju?
Uzroci fobija, uključujući somnifobiju, nisu jasni. Smatra se da fobije generalno nastaju kombinacijom genetskih i faktora životne sredine.
U većini slučajeva somnifobija je povezana sa istorijom parasomnije. Odnosno, sa hroničnim problemima spavanja, kao što su noćne more ili paraliza sna. Ljudi koji imaju parasomniju mogu osećati anksioznost zbog spavanja. Ova briga je izazvana strahom da će ponovo doživeti problem sa spavanjem. Drugi poremećaji spavanja, poput nesanice, takođe povećavaju rizik od razvoja problema.
U uzročnike se svrstava i strah od smrti. Naime, neki ljudi se plaše da se neće probuditi. Posebno, ako su ranije imali zdravstvene krize ili su izgubili nekog tokom sna. Česta je i kod osoba koje imaju potrebu da uvek budu svesne okoline ili kontrolišu situacije. One mogu spavanje doživljavati kao „gubitak kontrole“, te se javljaju povoljni uslovi za strah od spavanja.
Veća je verovatnoća da će se somnifobija razviti ukoliko postoji generalizovani anksiozni poremećaj, narkolepsija, panični poremećaj, sindrom nemirnih nogu.
Nije redak slučaj da se javlja kod ljudi kojima se jedan od roditelja suočava sa nekom fobijom. Zbog toga ne treba zanemariti nasledni faktor, kao ni zajednička životna iskustva.
Kako prepoznati somnifobiju?
Somnifobija se ne javlja preko noći, već se postepeno razvija. U početku, osoba može osećati blagu nelagodu ili napetost pred spavanje. Vremenom, taj osećaj prerasta u intenzivan strah, te izbegava odlazak u krevet što je duže moguće. Obično ostavlja svetla upaljena ili televizor dok pokušava da zaspi.
Pri pomisli na spavanja javlja se anksioznost, pa i napad panike. Prati ih ubrzan rad srca, nemir, prekomerno znojenje, drhtavica, teško disanje i osećaj gušenja. Pri čemu se ovi simptomi javljaju u večernjim satima.
Kako je briga povezana sa spavanjem veoma intenzivna u toku dana javljaju se problemi sa koncentracijom. Tome doprinosi i hroničan umor usled nedostatka sna. Primetna je i razdražljivost, jer je osoba mentalno iscrpljena. Česti su i konflikti sa najbližima, te dolazi do narušavanja porodičnih odnosa.
Ukoliko stanje traje duže može dovesti i do depresije i smanjenog imuniteta.
Kako se somnifobija leči?
Kognitivno-bihevioralna terapija (KBT) je osnova u rešavanju problema sa spavanjem. Ona pomaže osobi da prepozna i promeni negativne obrasce razmišljanja povezane sa spavanjem. Samim tim i da se suoči sa svojim strahom.
Preporučuju se i razne tehnike opuštanja pre spavanja. Meditacija, joga, čitanje, topla kupka – neke su od njih koje mogu pomoći da se telo i um pripreme za san.
Obavezno je i stvaranje rutine spavanja, tj. odlazak na spavanje u isto vreme bez ikakvih ometajućih faktora, uključujući i ekran televizora i telefona.
Somnifobija se može uspešno lečiti, naročito ako se prepozna na vreme. Zato još danas potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Psihološka trauma – Kako se manifestuje i koje vrste postoje?
Psihološka trauma je, nažalost, čest problem ljudi širom sveta.
Iako se o njoj nekada ćutalo, u savremenom društvu dobija sve veću pažnju. Danas se zna da trauma nije znak slabosti, već prirodna reakcija na događaje koji prevazilaze naše kapacitete da se nosimo sa njima. Ona uključuje ne samo efekte traumatičnog događaja, već i način na koji ih doživljavamo i interpretiramo.
Dugotrajna psihološka trauma može dovesti do ozbiljnijih stanja, kao što su posttraumatski stresni poremećaj, depresija ili anksiozni poremećaji. Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva sve što treba da znate o njoj.
Koji su uzroci psihološke traume?
Psihološka trauma može nastati iz različitih izvora. Najčešće su to iznenadni, šokantni događaji, poput saobraćajnih nesreća, prirodne katastrofe, gubitka bliske osobe ili nasilnog napada.
Može biti izazvana i dugoročnim stresorima. Život u siromaštvu ili naselju punom kriminala, borba sa bolešću koja ugrožava život, porodično nasilje, fizičko ili psihološko zlostavljanje, mobing na poslu – samo su neki od pokretača.
U uzročnike se svrstavaju i detinjstvo i razvojni faktori. Tu spada, pre svega, odrastanje u porodici bez sigurnosti i stabilnosti, tako da dete nema osećaj zaštite. Gubitak roditelja u ranom detinjstvu, stalna izloženost sukobima, alkoholu, zavisnostima ili agresiji u porodici, takođe, stvara pogodne uslove za razvoj psihološke traume.
Kako se manifestuje psihološka trauma?
Psihološka trauma ne mora da se ispolji odmah. Nekad simptomi dolaze mesecima ili godinama kasnije. Pri čemu se može manifestovati na mnogo načina – od emocionalnih do fizičkih simptoma.
Osećaj stalne anksioznosti, napetosti i straha karakteristični su znaci. Mogu se javiti i osećaj praznine i bespomoćnosti, pa i osećaj krivice ili stida. Zatim gubitak interesovanja za aktivnosti koje su ranije donosile zadovoljstvo, kao i razdražljivost i bes.
Ove simptome prate problemi sa snom, problemi sa koncentracijom i manjak samopouzdanja. Zavisno od izvora traume može doći i do gubitka poverenja u druge.
Psihološka trauma dovodi i do fizičkih simptoma. Ubrzan rad srca, prekomerno znojenje, glavobolje, bolovi u stomaku ili leđima bez medicinskog uzroka, hronični umor, povećana osetljivost na iznenadne zvuke i pokrete – neki su od njih.
Vrste psiholoških trauma
Psihološke traume se dele na nekoliko osnovnih tipova.
Akutna trauma je posledica jednog, kratkotrajnog incidenta koji aktivira stresnu reakciju vašeg tela. Simptomi se javljaju odmah ili u kratkom roku nakog traumatskog događaja.
Kompleksna trauma je rezultat ponovljenog izlaganja različitim vrstama traumatskih događaja. Često vodi do dugotrajnih posledica na ličnost i mentalno zdravlje. Tipičan primer je odrastanje u domaćinstvu gde se redovno dešavaju verbalno zlostavljanje i fizički napadi.
Sekundarna trauma predstavlja indirektan doživljavaj traume. Javlja se kod ljudi koji nisu lično doživeli traumu, već su izloženi tuđoj patnji i iskustvima. Sa njom se često suočavaju medicinski radnici, spasioci, terapeuti i osobe koje rade u humanitarnim organizacijama.
Simptomi traume obično traju od nekoliko dana do nekoliko meseci, postepeno bledeći kako obrađujete uznemirujući događaj. Međutim, čak i kada se osećate bolje, povremeno vas mogu mučiti bolna sećanja ili emocije. Posebno kao odgovor na okidače poput godišnjice događaja ili nečega što vas podseća na traumu.
Ukoliko se simptomi psihološke traume ne smanjuju ili postaju gori tako da se sa njima ne možete samostalno nositi, potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Preterana briga – Zašto se javlja i kako je prevazići?
Preterana briga, nažalost, je sve češći problem ljudi širom sveta.
Brige i sumnje su normalan deo života. Prirodno je brinuti se zbog neplaćenog računa, predstojećeg razgovora za posao ili prvog sastanka. Međutim, kada briga postane uporna i nekontrolisana tako da prelazi granice „normalnog“, reč je o preteranoj brizi.
Za razliku od zdrave brige, kod koje postoji objektivan razlog, preterana briga se vezuje za stvari koje se možda neće ni desiti. To je stanje koje karakterišu anksiozne nametljive misli tako da osoba svakodnevno brine o „šta ako“ i najgorim scenarijima.
S obzirom da preterana briga ometa svakodnevni život psihološko savetovalište Sana vam otkriva kako sa njom da se izborite.
Znaci da se previše brinete
Posledice preterane brige mogu se manifestovati na različite načine.
Konstantna nervoza i nemir su karakteristični znaci. Prati ih neproduktivnost u obavljanju svakodnvenih zadataka, jer osoba ne može da se fokusira. Razlog za to leži u činjenici da svoju mentalnu energiju troši na razmišljanje o negativnim scenarijima i mogućim problemima “koji bi mogli da se dese”. Obično su ovi problemi veoma udaljeni od realne situacije.
Reakcija tela na hronični stres, koji izaziva preterana briga, jeste stalni umor i nedostatak energije. Čak i ako spavate dovoljno možete se osećati malaksalo već nakon buđenja.
S druge strane, vaše brige vas mogu držati budnim noću. Preterana briga vodi ka preteranim mislima koje su naročito izražene pred spavanje. Zbog toga se mogu javiti problemi sa snom.
Nije redak slučaj da se javljaju i fizički simptomi. Najčešće su to napetost, bol u mišićima i glavobolje.
Preterana briga dovodi i do promena u društvenom životu. Pojedine osobe se socijalno distanciraju od drugih, jer se osećaju emocionalno iscrpljeno i na ivici. Druge, pak, postaju ljute na ljude oko sebe.
Saveti kako da prestanete stalno da brinete
Iako ne možete potpuno prestati da brinete, postoje koraci koje možete preduzeti da biste bolje upravljali svojim anksioznim mislima.
Savet 1: Napravite dnevni period „brige“.
Teško je biti produktivan u svakodnevnim aktivnostima kada preterana briga dominira vašim mislima i odvlače pažnju od posla, škole ili kućnog života. Tu vam može pomoći strategija odlaganja brige.
Govoriti sebi da prestanete da brinete ne funkcioniše. U stvari, čest pokušaj da to učinite čini vaše brige jačim i upornijim. To je zato što vas pokušaj „zaustavljanja misli“ primorava da obratite dodatnu pažnju upravo na misao koju želite da izbegnete.
Ipak, to ne znači da ne možete ništa da uradite da kontrolišete brigu. Samo vam je potreban drugačiji pristup. Umesto da pokušavate da zaustavite ili se rešite anksiozne misli, dozvolite sebi da je imate, ali odložite zadržavanje na njoj za kasnije.
Napravite „period brige“. Izaberite određeno vreme i mesto za brigu. Trebalo bi da bude isto svakog dana. Na primer, u dnevnoj sobi od 17:00 do 17:20. Tokom perioda brige, dozvoljeno vam je da brinete o svemu što vam je na umu. Međutim, ostatak dana je zona bez brige.
Savet 2: Zapitajte se da li je briga nešto što možete kontrolisati.
Istraživanja pokazuju da dok brinete, privremeno se osećate manje anksiozno. Previđanje problema u glavi odvlači vas od emocija i čini da se osećate kao da nešto postižete. Ali briga i rešavanje problema su dve veoma različite stvari.
Rešavanje problema podrazumeva procenu situacije, osmišljavanje konkretnih koraka za njeno rešavanje. Zatim sprovođenje plana u delo. Briga, s druge strane, retko vodi do rešenja. Bez obzira koliko vremena provodite razmišljajući o najgorim scenarijima, niste spremni da se nosite sa njima ako se zaista dogode.
Imajući ovo u vidu stručnjaci savetuju da se uvek zapitate da li je problem nešto što zaista možete rešiti ili kontrolisati uvek kada se briga javi u vašim mislima.
Neproduktivne, nekontrolisane brige su one za koje ne postoji odgovarajuća akcija. „Šta ako jednog dana dobijem rak?“ ili „Šta ako moje dete doživi nesreću?“
Ako je briga pod vašom kontrolom, počnite sa razmišljanjem kako da je rešite. Napravite spisak svih mogućih rešenja koja vam padnu na pamet. Pokušajte da se ne opterećujete previše pronalaženjem savršenog rešenja za brigu. Fokusirajte se na stvari na koje imate moć da promenite, a ne na okolnosti ili stvarnosti koje su van vaše kontrole.
Savet 3: Vežbajte mindfulness
Preterana briga je obično usmerena na budućnost. Odnosno, na ono što bi se moglo dogoditi i šta ćete učiniti povodom toga. Može biti usmerena i na prošlost, preispitujući stvari koje ste rekli ili uradili. Srećom, praktikovanje mindfulnessa može vam pomoći da se oslobodite briga tako što ćete pažnju vratiti na sadašnjost. Ova strategija se zasniva na posmatranju briga, a zatim na otpuštanju. Na taj način možete da identifikujete gde vaše razmišljanje izaziva probleme i da se povežete sa svojim emocijama.
Posmatrajte svoje brige iz perspektive spoljašnjeg posmatrača, bez reagovanja ili osuđivanja. Primetićete da kada ne pokušavate da kontrolišete anksiozne misli koje se pojavljuju, one brzo prolaze. U protivnom, kada se bavite brigama, anksiozne misli vas preokupiraju, te vaš um ostaje „zaglavljen“ u njima.
Savet 4: Razgovarajte o svojim brigama
Možda deluje kao jednostavno rešenje, ali razgovor licem u lice sa psihologom jedan je od najefikasnijih načina da smirite svoj nervni sistem i ublažite anksioznost. Zbog toga na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Kakofobija – Šta je i zašto se javlja?
Kakofobija predstavlja ekstremni strah od ružnoće koji je ukorenjen u anksioznosti. To je iracionalan strah od toga da postanete ružni ili izaziva paniku kada pojedinac vidi nešto što smatra ružnim.
Za razliku od drugih specifičnih fobija, koje su materijalističkog karaktera kakofobija je subjektivna. Razlog za to leži u činjenici da ružnoća nije nešto što se može meriti bilo kojim specifičnim alatom ili metodologijom, već je subjektivna za svakoga. Odnosno, svako sam određuje šta je za njega lepo, a šta ružno.
Nije poznato koliki deo populacije pati od kakofobije. Zapravo, osobe koje pate od ovog straha često nisu ni svesne problema. Svoje misli doživljavaju kao normalne, jer živimo u svetu kada su ideali lepote podignuti na visok nivo.
S obzirom da je kakofobija mnogima nepoznat pojam psihološko savetovalište Sana vam otkriva sve što treba da znate o njoj.
Koji su uzroci ekstremnog straha od ružnoće?
Uzroci kakofobije mogu biti različiti. Često se prepliću psihološki, socijalni i biološki faktori.
Vodeću ulogu imaju traumatska iskustva. Naime, svako doživi traumu u nekom trenutku svog života, ali nekim ljudima je teže da prevaziđu to iskustvo. U slučaju kakofobije, trauma može poticati od lošeg stava roditelja koji svoje dete nazivaju ružnim. Takođe, može biti posledica podsmeha druge dece ili, pak, zlostavljanja gde nasilnik ne prestaje osobu da naziva ružnim.
Neretko je deo uslovnog učenja, tj. odgoja. Roditelj koji komentariše nešto ili nekoga da je ružno može pojačati ovo razmišljanje kod svog deteta. Vremenom, dete razvija određena ponašanja ili strahove koji postaju ukorenjeni u njegov način razmišljanja, stvarajući okidače za anksioznost.
U faktore se svrstava i okruženje. Uticaj društvenih mreža je naročito izražen u pogledu ideala lepote. Zbog toga se kod osoba sa niskim samopouzdanjem može stvoriti osetljivost i strah od odstupanja od tih normi.
Ne treba zanemariti ni genetiku. To znači da je veća verovatnoća da će se razviti ukoliko je u porodici već registrovan neki anksiozni poremećaj.
Kako se ispoljava kakofobija?
Simptomi su individualni, te variraju od osobe do osobe. Neke osobe se samo osećaju neprijatno ili se znoje, dok druge doživljavaju napade panike.
Ove simptome prate i fizičke tegobe. Vrtoglavica, prekomerno znojenje, otežano disanje, napetost mišića, mučnina, digestivni problemi – samo su neke od tegoba koje se mogu ispoljiti pri pomisli ili pogledu na ono što osoba smatra ružnim.
Kakofobija dovodi i do karakterističnog ponašanja. Osoba je sklona ka izbegavanju situacija ili okruženja u kojima plaši da će naići na ružnoću. Često negativno komentariše sebe ili druge ljude, pa i predmete i životinje.
Trošenje puno vremena i novca na tretmane lepote, uključujući i operacije, kako bi se izbegao ružan izgled je još jedan znak ovog problema.
Kako se osloboditi ekstremnog straha od ružnoće?
Tretman podrazumeva kombinovanje više psihoterapija.
Kognitivno-bihejvioralna terapija može pomoći osobi da razume i kontroliše misli i emocije. Samim tim i kako da se oslobodi negativnih misli koje se javljaju kada razmišljaju o ružnoći ili se susreću sa njom.
Terapija izloženosti pomaže ljudima da se suoče sa svojim strahovima. Baš kao što naziv kaže, ona se zasniva na izlaganju osobe stvarima koji postepeno, u kontrolisanom okruženju. U slučaju kakofobije osoba se najpre izlaže nečim manje strašnim, poput slike nečega blago ružnog. Vremenom se stepen izloženosti povećava. Kroz povećanu izloženost, ljudi mogu naučiti da upravljaju ovom fobijom.
Kao i svaki drugi iracionalni strah, kakofobija utiče na kvalitet života. Zato na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Kriza srednjih godina kod muškaraca – Vreme izazova i prilika
Negde između 40. i 55. godine života, mnogi muškarci počinju da preispituju svoj identitet, životne odluke i smisao onoga što su postigli.
Ovo razdoblje, poznato kao kriza srednjih godina, nije mit niti nešto što pogađa samo određene pojedince – to je psihološki fenomen koji ima dublje korene u prirodi čovekove ličnosti, prolaznosti vremena i osećaja lične ispunjenosti.
Šta je zapravo kriza srednjih godina?
Kriza srednjih godina označava period emocionalne nestabilnosti i duboke introspekcije. U ovom životnom dobu, muškarci često osećaju da vreme prolazi prebrzo, da mladost nepovratno odlazi, a da snovi iz mladosti nisu ostvareni. Moguće je da se suočavaju sa fizičkim promenama, padom energije, zdravstvenim problemima, gubitkom roditelja ili razočaranjem u karijeru ili brak.
Ono što ovu fazu života čini posebno osetljivom jeste spoj unutrašnjih pitanja i spoljašnjih pritisaka. Mnogi se pitaju:
Da li sam postigao ono što sam želeo?
Da li me partnerka i dalje voli?
Da li je kasno za promenu karijere?
Šta ako sam pogrešno živeo sve ove godine?
Tipični simptomi krize srednjih godina
Kriza ne izgleda isto kod svakog muškarca, ali neki od najčešćih simptoma uključuju:
Nagli preokreti u ponašanju – želja za mladalačkim hobijima, kupovina skupih automobila, izlazak iz dugih veza.
Promena izgleda – izražena potreba za fizičkom promenom, poput izgradnje tela, farbanja kose, oblačenja u mladalačkom stilu.
Povećana anksioznost i razdražljivost – osećaj nezadovoljstva, bez jasnog razloga.
Depresivnost i povlačenje u sebe – gubitak interesa za stvari koje su ranije donosile radost.
Impulsivne odluke – prekid karijere, razvod, započinjanje veza sa znatno mlađim partnerkama.
Zašto dolazi do krize?
Psiholozi smatraju da se kriza srednjih godina javlja kao rezultat suočavanja sa sopstvenom smrtnošću i osećajem da vreme „curi“. U mladosti se život doživljava kao niz mogućnosti – sve je otvoreno, sve je još moguće. U srednjim godinama, slika postaje konkretnija – mnoge opcije su već odabrane, a neke zauvek zatvorene.
Takođe, društvena očekivanja igraju veliku ulogu. Muškarci se često identifikuju sa ulogom hranitelja, uspešnog čoveka, autoriteta u porodici. Kada se oseti pad u jednom od tih segmenata, dolazi do osećaja neuspeha i gubitka identiteta.
Kako prepoznati da ste u krizi?
Nije svako preispitivanje života znak krize. Međutim, ako traje duže, ako vas parališe ili vodi ka destruktivnim ponašanjima, vreme je da obratite pažnju. Kriza može biti tihi pratilac – ne mora uvek biti burna. Ponekad se manifestuje kroz potištenost, umor, cinizam ili osećaj besmisla.
Može li kriza srednjih godina imati pozitivan ishod?
Apsolutno. Iako zvuči paradoksalno, kriza može biti i prilika. Ona nas tera da stanemo, razmislimo i usmerimo se prema životu koji je autentičniji. Mnogi muškarci upravo u ovom periodu donose najvažnije, ali i najzdravije odluke: pokreću sopstvene poslove, menjaju životne navike, obnavljaju odnose sa porodicom, pronalaze nove izvore motivacije.
Uspešno prevazilaženje krize ne podrazumeva ignorisanje osećanja, već njihovo razumevanje i integraciju. Nije sramota priznati sebi da nešto „ne štima“. Naprotiv, to je prvi korak ka promeni.
Kada potražiti pomoć?
Ako osećate da ne možete sami da izađete na kraj sa pritiscima koje donosi ovaj period života – to nije znak slabosti, već zrelosti. Razgovor sa stručnjakom može pomoći da se osećanja razjasne, da se pronađe novi pravac i da se kroz krizu prođe sa manje bola i više smisla.
Ukoliko se prepoznajete u nekim od navedenih simptoma, ne oklevajte da potražite stručnu pomoć. Psihološko savetovalište Sana stoji vam na raspolaganju – kroz razgovor, razumevanje i podršku, možete ponovo pronaći ravnotežu i otkriti novu snagu u sebi.
Pročitaj Više
Pravilo 333 za anksioznost – Preusmeravanje fokusa na sadašnji trenutak
Pravilo 333 za anksioznost je jednostavna tehnika uzemljenja („grounding“) koja pomaže u upravljanju anksioznošću preusmeravanjem fokusa na sadašnji trenutak tako da donosi trenutno olakšanje.
Svako je makar jednom u životu osetio strah, teskobu i nervozu. Ovaj zdrav nivo anksioznosti normalna je pojava prilikom životnih promena i odluka koje moramo da donesemo. Zapravo, ona nas pokreće da ispunimo zadate ciljeve.
Međutim, problem nastaje kada ovi simptomi postanu učestali i intenzivni da otežavaju normalno funkcionisanje. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije oko 301 milion ljudi širom sveta se suočava sa njima.
Da bi se rešili osećaja straha, teskobe i nervoze, jednostavne, ali efikasne tehnike su ključne za ponovno preuzimanje kontrole i negovanje osećaja smirenosti. Jedna takva metoda je pravilo 333.
Šta je pravilo 333 za anksioznost?
Pravilo 333 je tehnika koja na jednostavan, ali efikasan način pomaže da se oslobodite uznemirujućih misli tako što ćete pažnju preusmeriti na neposrednu okolinu. To je mindfulness praksa, tj. praksa svesne, usmerene pažnje koja angažuje vaša čula. Na taj način vam omogućava da se fokusirate na sadašnji trenutak i povratite osećaj smirenosti.
Prvi put je opisano pre 5 godina. Zahvaljujući izuzetnoj efikasnosti vrlo brzo je postalo popularno u okviru tehnika za upravljanje anksioznošću.
Lepota pravila 333 leži u njegovoj svestranosti i pristupačnosti. Možete ga praktikovati bilo gde, u bilo koje vreme, što ga čini vrednim dodatkom vašoj veštini suočavanja. Redovna upotreba ove tehnike može vam pomoći da razvijete veću emocionalnu regulaciju i otpornost u suočavanju sa anksioznošću. Samim tim osnažiće vas da se lakše nosite sa izazovnim trenucima.
Kako funkcioniše pravilo 333 za anksioznost?
Kada počnete da osećate anksioznost, odvojite trenutak da zastanete i posmatrate svoju okolinu. Identifikujte tri predmeta. To može biti bilo šta, od drveta ispred vašeg prozora do predmeta koji se nalazi na vašem stolu. Fokusirajte se na detalje izdvojenih predmeta, kao što su njihove boje, oblici ili teksture.
Zatim, obratite pažnju na zvukove oko sebe. Pokušajte da identifikujete tri različita zvuka. Oni mogu uključivati zvuk rada računara, cvrkut ptica ili udaljenu buku saobraćaja. Analizirajte ove zvukove kako biste se distancirali od osećaja anksioznosti.
Na kraju, aktivirajte svoje čulo dodira pomeranjem tri dela tela. Možete mrdati prstima na nogama, okretati ramenima ili kucati prstima. Ova fizička interakcija pruža taktilnu distrakciju od anksioznosti.
Naučna osnova za pravilo 333 za anksioznost
Pravilo 333 za anksioznost je zasnovano na neuronauci. To znači da koristi moć senzornog angažovanja da prekine anksiozne nametljive misli i podstakne osećaj smirenosti.
Naime, anksioznost prati napad panike koji aktivira simpatički nervni sistem. Srce počinje brže da radi, disanje se skraćuje, a mozak pokreće „fight or flight“ reakciju. Pravilo 333 šalje mozgu signal da je okruženje bezbedno, jer se bavite mirnim, kontrolisanim opažanjem, a ne pretnjom.
Aktiviranjem parasimpatičkog nervnog sistema smanjuje se intenzitet simptoma anksioznosti. Odnosno, usporava se rad srca i smiruje disanje. To prebacuje telo u „rest and digest“ režim.
Anksioznost se hrani mislima o budućim ili prošlim opasnostima, te preusmeravanjem pažnje kroz pravilo 333, fokusirate se na sadašnji trenutak. Ova praksa stvara mentalni prostor između vas i vaših okidača anksioznosti, omogućavajući vam da efikasnije reagujete na stresne situacije.
Uključivanje fizičkog pokreta dodatno poboljšava efikasnost metode. Pokretanje tela pomaže u oslobađanju napetosti mišića povezane sa anksioznošću, podstičući opuštanje i osećaj kontrole.
Pravilo 333 za anksioznost jeste veoma efikasno, ali za oslobađanje problema neophodna je stručna pomoć. Zato na vreme konktirajte psihološko savetovalište Sana.
Pročitaj Više
Lečenje hroničnog stresa – Vaš put ka boljem i kvalitetnijem životu
Lečenje hroničnog stresa ima ključnu ulogu za očuvanje ne samo fizičkog, već i mentalnog zdravlja.
U svetu sa velikim zahtevima, stalnim pritiscima na poslu i brojnim porodičnim obavezama, stres je postao svakodnevnica. Obično je izazvan specifičnih, kratkoročnim događajaima, kao što je bezazlena rasprava sa partnerom, loša ocena deteta ili neočekivani trošak. Ove stresne situacije povećavaju nivoe kortizola i adrenalina, dovodeći do „fight or flight“ reakcije.
Za razliku od aktunog, hronični stres se vremenom nakuplja, jer proističe iz dugotrajnih, nerešenih problema. Nezdrava veza, stalni finansijski teret, stalno nezadovoljstvo na poslu – najčešći su pokretači ove vrste stresa.
Nažalost, hronični stres je široko rasprostranjen, ali često neprimećen problem. Istraživanja pokazuju da se oko 30 odsto odrasle populacije suočava sa njim. Pri čemu je stres kod žena češći u odnosu na muškarce.
Simptomi hroničnog stresa
Pre nego što krenete da razmatrate lečenje hroničnog stresa morate znati koji su njegovi simptomi.
Nedostatak energije, ekstremni umor, čak i odmah pri buđenju ili nesanica – karakteristični su znaci hroničnog stresa. Prate ih poteškoće u koncentraciji, osećaj bespomoćnosti, nisko samopoštovanje, pa i anksioznost. Kod nekih je prisutna i razdražljivost i gubitak seksualne želje.
Hronični stres se može manifestovati i fizičkim simptomima. Tu spadaju, pre svega, učestale glavobolje. Zatim, problemi sa varenjem, promene u apetitu, bolovi u mišićima.
S obzirom da se razvija postepeno, simptomi se vremenom akumuliraju. Ovo podmuklo nagomilavanje čini da se mnogi ljudi njima prilagođavaju. Umesto da ih prepoznaju kao znake ozbiljnog problema često ih tumače kao normalnim tokom svakodnevnog života. Upravo to čini hronični stres opasnim.
Ukoliko se lečenje hroničnog stresa na vreme ne započne može dovesti do niza zdravstvenih problema. Gastritis, čir na želucu, srčane bolesti, hipertenzija, dijabetes i problemi u radu štitne žlezde – samo su neke od njih.
Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva sve što treba da znate o terapijama za hronični stres.
Efikasne terapije za lečenje hroničnog stresa
Uobičajeni pristup lečenju hroničnog stresa uključuju psihoterapiju, mindfulness i promenu načina života.
Kognitivno-bihejvioralna terapija pomaže pojedincu da identifikuje i promeni negativni obrasce razmišljanja i ponašanja koja doprinose stresu. Takođe pomaže u učenju tehnike opuštanja i veštine suočavanja.
Mindfulness terapija se fokusira na svest o sadašnjem trenutku i prihvatanje kako bi se smanjili stres i anksioznost. Pomaže kod mentalnog „preopterećenja“.
Često se primenjuje i psihodinamička terapija. Ova terapija istražuje nesvesne obrasce i prošla iskustva koja mogu doprinositi stresu. Veoma korisne su i terapija ekspozicije i integrativne terapije (koje kombinuju različite pristupe).
Briga o sebi u upravljanju stresom
Borba sa hroničnim stresom podrazumeva i promenu načina života.
Fizička aktivnost je moćno sredstvo za ublažavanje stresa. Stručnjaci savetuju redovno vežbanje u trajanju od 150 minuta nedeljno. Pri čemu vežbe ne moraju biti intenzivne. Dovoljna je vožnja biciklom ili brzo hodanje.
Zdrav san je obavezan. Uspostavite redovan raspored spavanja u kontinuitetu 7 do 9 sati u toku noći. Obavezno stvorite opuštajuću rutinu pred spavanje.
Nemojte zaboraviti na ishranu. Uravnotežena ishrana bogata voćem, povrćem, proteinima i integralnim žitaricama može poboljšati vaše raspoloženje i nivo energije. Zato ograničite prerađenu hranu, nezdrave masti i rafinisane šećere. Smanjite i unos kofeina i alkohola, jer mogu pogoršati stres i anksioznost.
Upravljenje stresom znači upravljenje vremenom. Naučite da dajete prioritet zadacima, efikasno upravljate svojim vremenom i izbegavate preterano obavezivanje. U protivnom može doći do preopterećenja koje vodi ka hroničnom stresu.
Tehnike opuštanja, poput joge i meditacije, pružaju veliku pomoć u oslobađanju svakodnevnog stresa. Samim tim sprečavaju njegovo nagomilavanje.
Lečenje hroničnog stresa je kompleksno, te na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Zašto se javlja depresija nakon rastanka?
Depresija nakon rastanka, nažalost, nije retka pojava.
Rastanak znači mnogo više od kraja ljubavi. On predstavlja kraj nekih vaših planova, dnevne dinamike, sigurnosti, pa i načina života. Zapravo, to je kraj jednog dela vašeg života. Zbog toga se opravdano smatra jednim od najstresnijih životnih događaja.
Prema poznatoj Holms-Raheovoj skali životnih stresnih događaja, koja rangira događaje po intenzitetu stresa koji mogu izazvati, rastanak se nalazi čak na 2. mestu. Odmah nakon gubitka bliske osobe.
Imajući ovo u vidu ne čudi što sa sobom donosi niz emocija. Osećaj tuge i bola sasvim su normalni pratioci rastanka. Neretko se javlja i osećaj krivice, bez obzira da li ste vi bili inicijator rastanka ili ne. Ukoliko ova osećanja potraju duži period mogu da prerastu u depresiju.
Zašto se javlja depresija nakon rastanka?
Depresija nakon rastanka je izazvana kombinacijom psiholoških, socijalnih i bioloških faktora. Ona je, pre svega, emocionalna reakcija na gubitak emotivne i životne sigurnosti. Ma koliko su česti problemi u partnerskim odnosima, mnogima partner predstavlja emocionalnu, socijalnu i finansijsku sigurnost. Nakon rastanka dolazi do osećaja praznine i nesigurnosti, što može izazvati anksioznost i tugu.
U pokretače se svrstava i osećaj neuspeha. Naime, mnogi rastanak doživljavaju kao lični neuspeh, te se javlja krivica. Posledica toga može biti manjak samopouzdanja koji povećava rizik od depresije.
Rastanak donosi veliku promenu načina života. Ta promena primorava ljude da se nose sa novim izazovima sa kojima možda ranije nisu bili upoznati, što zauzvrat može biti veoma stresno. Povećani nivo stresa vremenom može dovesti do depresije.
Stres, takođe, povećava nivo kortizola i narušava ravnotežu neurotransmitera, što može izazvati simptome depresije.
Koji su simptomi depresije nakon rastanka?
Depresija nakon rastanka može imati emocionalne, kognitivne, fizičke i socijalne simptome. Oni variraju od blažih do veoma ozbiljnih.
Dugotrajna tuga i osećaj praznine su karakteristični emocionalni znaci. Prate ih bezvoljnost i gubitak interesovanja za stvari koje su ranije prijale. U pojedinim slučajevima javljaju se stid, pa i bes na bivšeg partnera ili sebe.
Osobe koje pate od depresije nakon rastanka često izbegavaju okupljanja sa porodicom i prijateljima. Zbog toga je društvena izolacija glavni socijalni simptom.
U kognitivne znake spadaju problemi sa koncentracijom, poteškoće u donošenju odluka, kao i opsesivne misli o bivšem i prošlosti. Ponekad je prisutno negativno razmišljanje o budućnosti.
Depresija donosi i niz fizičkih simptoma. Umor, manjak energije, promene apetita, glavobolje, stomačni problemi, problemi sa spavanjem – neki su od njih.
Kako se nositi sa depresijom nakon rastanka?
Priznavanje sopstvenih osećanja bez osuđivanja je ključno za suočavanje sa depresijom nakon rastanka. To će vam omogućiti emocionalno isceljenje.
Briga o sebi fizički može značajno poboljšati vaše mentalno zdravlje. Stručnjaci savetuju da redovno vežbate i vodite računa o zdravoj ishrani. Ove navike će vam podići raspoloženje i nivo energije. Samim tim i olakšati upravljanje emocionalnim stresom.
Ma koliko nemate volje za društvenim aktivnostima, morate znati da izolacija pogoršava depresiju. Umesto povlačenje u sebe izaberite druženje sa najbližima. Oni vam mogu pružiti emocionalnu podršku i utehu tokom teških vremena, podsećajući vas da niste sami.
Ne oklevajte da potražite stručnu pomoć. Putem različitih tehnika, psiholozi i psihoterapeuti mogu vam pomoći u suočavanju i upravljanju depresijom. Zato na vreme kontaktirajte psihološko savetovalište Sana.
Pročitaj Više