panicni napad Tag

Emocionalni umor – Tihi sindrom koji remeti vašu svakodnevicu

Emocionalni umor postaje sve češća pojava u savremenom društvu. Opisuje se kao stanje u kojem osoba oseća da više nema dovoljno unutrašnjih resursa da se nosi sa svakodnevnim izazovima. Zbog toga je u većini slučajeva simptom burnout-a.

Za razliku od fizičke iscrpljenosti, koja se javlja nakon zahtevnih zadataka, emocionalna iscrpljenost ne nastaje odjednom. To je proces koji se polako gradi, često neprimetno.

Ljudi najčešće shvate da su emocionalno iscrpljeni tek kada se pojave posledice po mentalno zdravlje. Odnosno, kada počnu da se suočavaju sa osećajem bezvoljnosti, oslabljenom motivacijom i gubitkom interesovanja za stvari koje su ih nekada ispunjavale.

S obzirom da emocionalni umor narušava kvalitet života, psihološko savetovanje Sana vam otkriva kako na vreme da ga prepoznate.

Zašto se javlja emocionalni umor?

Različiti faktori mogu doprineti emocionalnoj iscrpljenosti, u zavisnosti od tolerancije osobe na stres i drugih uticaje u njihovom životu.

Hronični stres

Stalna izloženost stresnim situacijama, konflikti u radnom okruženju, porodični problemi iscrpljuju emocionalne resurse, te dovode do umora.

Preopterećenost obavezama

Svakodnevno žongliranje nekoliko obaveza odjednom, bez adekvatne podrške i vremena za odmor takođe, može stvoriti uslove za razvoj emocionalnog umora.

Zahtevni poslovi ili situacije

Analiza iz 2020. godine ističe da ljudi na poslovima koji su u riziku od sekundarne traume mogu biti skloniji emocionalnoj iscrpljenosti. Tu, pre svega, spadaju socijalni radnici, zdravstveni radnici, vatrogasci, policajci.

Potiskivanje emocija

Osobe koje ne dozvoljavaju sebi da se izraze, već potiskuju strah, tugu, ljutnju ili frustraciju, češće razvijaju emocionalni umor.

Perfekcionizam

Osobe koje teže savršenstvu pod stalnim su stresom da to postignu. Na taj način povećavaju rizik od pojave emocionalne iscrpljenosti.

Simptomi emocionalnog umora

Emocionalni umor izaziva fizičke i emocionalne simptome. Oni, pak, mogu uticati na ponašanje osobe.

Osobe koje doživljavaju emocionalnu iscrpljenost mogu se susresti sa sledećim simptomima:

1. ljutnja i razdražljivost, čak i kada su sitnice u pitanju,
2. pojačana napetost i nervoza,
3. osećaj preplavljenosti i manjak motivacije,
4. pojačani cinizam i pesimizam,
5. osećaj beznađa i nemoći,
6. anksioznost i depresija,
7. problemi sa koncentracijom i fokusom.

poremećaji spavanja, uključuju nesanicu, ali i prekomerno spavanje,

povlačenje iz društvenih situacija.

Emocionalni umor se može manifestovati i na fizičke načine, kao što su:

1. promene u apetitu,
2. problemi sa varenjem,
3. glavobolje,
4. palpitacije srca,
5. nenamerne promene težine.

Kako se osloboditi emocionalne iscrpljenosti?

Da bi se smanjila emocionalna iscrpljenost morate da promenite način života.

Smanjenje stresa: Ovo može uključivati preuzimanje manjeg broja zadataka, delegiranje drugima i traženje pomoći. Strategije upravljanja stresom, kao što je meditacija, takođe mogu pomoći.

Donošenje pozitivnijih izbora načina života: Optimalni izbori načina života, kao što su uravnotežena ishrana, redovno vežbanje i redovna rutina spavanja, pozitivno utiču na mentalno zdravlje. Samim tim smanjuju rizik od pojave emocionalnog umora.

Održavanje ravnoteže između posla i privatnog života: Planiranje redovnih odmora, dana za odmor i zakazanih pauza tokom dana sprečava pojavu burnout-a. Ključnu ulogu ima i nedozvoljavanje obavezama na poslu da preuzmu privatni život.

Povezivanje sa drugima: Izlazak sa prijateljem, poseta porodice, odlazak u pozorište, šetnja sa psom – neki su od načina društvenog povezivanja.

Promena stava: Neophodno je i da zamenite negativne misli pozitivnijim i realnijim. Istovremeno, ne smete dozvoliti poređenja sa drugima.

Ako osećate da se emocionalni umor pojačava tako da ne možete samostalno da se sa njim nosite potražite stručnu podršku u psihološkom savetovalištu Sana.

Pročitaj Više

Strah od odbijanja – Koje posledice izaziva?

Strah od odbijanja je iracionalan i uporan strah od socijalne isključenosti. Može biti karakteristika socijalne fobije ili socijalnog anksioznog poremećaja. Mada nije redak slučaj da se javi samostalno.

Većina ljudi doživi odbijanje barem nekoliko puta u životu. Prijatelj koji ignoriše poruku za druženje, neprimanje poziva na zabavu, odlazak dugogodišnjeg partnera zbog nekog drugog – samo su neke od tih situacija. Nikada nije prijatno kada se nešto ne desi onako kako ste želeli. Ipak, odbijanja čine normalan deo života. Zapravo, mogu predstavljati osnovu da sagledamo druge mogućnosti koje nam stoje na raspolaganju.

Međutim, kada je kod osobe konstantno prisutno uverenje da će biti negativno procenjena, zanemarena, kritikovana ili isključena iz društva, postoji strah od odbijanja.

S obzirom da ovaj strah duboko utiče na naše ponašanje i odluke koje donosimo, psihološko savetovalište Sana vam otkriva sve što treba da znate o njemu.

Zašto se javlja strah od odbijanja?

Verovali ili ne, strah od odbijanja je jedno od najčešćih emocionalnih iskustava. Tačan uzrok nije otkriven, već se smatra da nastaje kombinacijom psiholoških, bioloških i socijalnih faktora.

U većini slučajeva potiče iz detinjstva i našeg odnosa sa roditeljima. Ovo je period našeg života kada počinjemo da gradimo osećaj za odnose i svet oko nas. Takođe, to je doba kada razvijamo razumevanje kako da izazovemo pažnju i naklonost drugih ljudi. Ukoliko su roditelji distancirani i emocionalno nedostupni kod deteta je prisutan osećaj odbačenosti. Vremenom, iz njega se može razviti strah od odbijanja.

Negativna iskustva u odraslom dobu, takođe, mogu biti pokretač problema. Nezdrava veza, nepravedna kritika, gubitak posla ostavljaju dubok trag koji stvara osnovu za razvoj straha.

Strah od odbijanja može proisteći i iz perfekcionizma. Naime, ljudi koji veruju da moraju biti „savršeni“ često se plaše odbijanja jer svaki neuspeh doživljavaju intenzivno.

Ne treba zanemariti ni uticaj niskog samopouzdanja. Ako osoba oseća da nema veliku vrednost, odbijanje deluje kao potvrda negativnih misli o sebi. Na taj način se dalje produbljuje problem te dolazi do pojave straha od odbijanja.

Kako prepoznati strah od odbijanja?

Strah od odbijanja se može manifestovati na dva načina. Neki ljudi sa ovim problemom razvijaju ponašanje potrebe i traženja pažnje. Oni nastoje konstantno da udovolje drugima kako bi ih zadržali blizu sebe. Imaju teškoće u postavljanju granica, čak i kada one nisu u skladu sa njihovim uverenjima. Primetan je i intenzivan stid u društvu i strah od iznošenja mišljenja, dok pojedini nastoje da izbegnu potencijalno neprijatne situacije.

Drugi način manifestovanja jeste potpuno izbegavajuće ponašanje. Polazeći od pretpostavke da okolina misli negativno, ove osobe se suočavaju sa stalnom sumnjom i nesigurnošću u odnosima. Zbog toga se trude da odgurnu ljude pre nego što im se približe i potencijalno ih odbace.

Posledice straha od odbijanja

Strah od odbijanja ne dovodi samo do društvene izolacije, već i do izbegavanja prilika. On vas može sprečiti da težite ličnim, društvenim ili profesionalnim ciljevima, kao što su novi posao, sastanak ili društvena grupa.

Nažalost, utiče i na mentalno zdravlje. Ciklus negativnog razmišljanja umanjuje samopouzdanje. Ujedno, povećava anksioznost i rizik od depresije. Kod nekih ljudi se javlja kompulzivno ponašanje kao reakcija na nelagodnost izazvana strahom.

Imajući u vidu ozbiljnost posledica, na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.

Pročitaj Više

Koji su to poremećaji ponašanja kod dece?

Poremećaji ponašanja kod dece, nažalost, nisu retkost.

Deca prolaze kroz različite faze razvoja. Kroz njih isprobavaju granice, uče da prepoznaju emocije i razvijaju socijalne veštine. Zbog toga se povremeni izlivi besa, neposlušnost, impulsivnost ili povlačenje u sebe smatraju normalnim tokom odrastanja.

Međutim, kada obrasci ponašanja koji odstupaju od očekivanih normi za uzrast i okruženje deteta postanu učestali i intenzivni reč je o poremećaju ponašanja.

Poremećaji ponašanja kod dece značajno narušavaju sposobnost deteta da funkcioniše. Samim tim dovode do problema u porodičnim odnosima, konflikta među vršnjacima i otežavaju obavljanje svakodnevnih aktivnosti.

S obzirom da ne predstavljaju povremeno „loše ponašanje“, poremećaji ponašanja kod dece zahtevaju razumevanje, strpljenje i stručnu podršku. Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva znake tri najčešća oblika poremećaja.

Opozicioni prkosni poremećaj

Baš kao što naziv kaže, opozicioni prkosni poremećaj je ponavljajući obrazac prkosnog i neprijateljskog ponašanja. Ispoljava se prema roditeljima, nastavnicima ili drugim autoritetima koji ometaju njihov svakodnevni život.

Ponašanje uključuje česte izlive besa, prekomerno svađanje sa odraslima i odbijanje da se povinuju zahtevima ili pravilima odraslih. Ove simptome prati često okrivljavanje drugih ljudi za sopstvene greške ili loše ponašanje. Pojedina deca pokazuju i frustraciju i ogorčenost.

Simptomi su primetniji u dobro poznatom okruženju za dete. Odnosno, obično se ispoljavaju kod kuće ili u školi. Mada mogu biti prisutni i na drugim mestima.

Prvi znaci poremećaja se javljaju pre osme godine, ali ozbiljniji simptomi se mogu razviti kasnije. Pri čemu imaju tendenciju da počnu postepeno i pogoršavaju se tokom meseci ili godina. Ukoliko se ne prepozna na vreme mogu prerasti u ozbiljnije probleme u adolescenciji.

Poremećaj ponašanja

Poremećaj ponašanja se dijagnostikuje kada deca pokazuju kontinuirani obrazac agresije prema drugima i ozbiljna kršenja pravila i društvenih normi kod kuće, u školi i sa vršnjacima. Ova kršenja pravila mogu uključivati kršenje zakona i dovesti do hapšenja. Zato se deca sa poremećajem ponašanja često smatraju „lošom decom“.

Problematično ponašanje obuhvata i upotrebu cigareta, alkohola i droga. Zatim, izostajanje sa nastave, bežanje od kuće, fizičko ili seksualno zlostavljanje. Karakteristični znaci su i stalno laganje, nedostatak empatije, agresija prema životinjama. Pojedini su skloni čestim krađama, podmetanju požara, vandalizmu, pa i korišćenju oružja u tučama.

Smatra se da oko 5 odsto desetogodišnjaka ima poremećaj ponašanja. Češće se javlja kod dečaka u odnosu na devojčica. Oko jedne trećine dece sa ovim problemom ima i poremećaj pažnje i hiperaktivnosti (ADHD).

Poremećaj pažnje i hiperaktivnost

Poremećaj pažnje i hiperaktivnost karakteriše vrste problema u ponašanju koja se ispoljava teškoćom u obraćanju pažnje, impulsivnošću i hiperaktivnošću.

Deca s ovim oblikom poremećaja imaju loš fokus, jer se lako ometaju spoljašnjim uticajima. Posledica toga jeste sporo obavljanje zadataka, gubljenje predmeta i izbegavanje aktivnosti koje zahtevaju mentalni napor. Često izgledaju kao da „ne slušaju“ osobu koja im se obraća, te teško prate dobijena uputstva.

Hiperaktivnost se ogleda u glasnom ili preteranom pričanju, stalnom vrpoljenju dok sede i nemogućnosti da ostanu dugo mirna u situacijama koje to zahtevaju.

Tipični simptomi impulsivnosti su stalno prekidanje sagovornika dok priča, davanje odgovara pre nego što pitanje bude dovršeno, česti emocionalni ispadi. Zapravo, ova deca deluju nestrpljivo i „uvek u žurbi“.

Poremećaji ponašanja kod dece nisu prolazna faza odrastanja. To znači da neće nestatiti sami od sebe, već je potrebna stručna pomoć. Ukoliko vaš mališan ispoljava učestalo neko od navedenog ponašanja kontaktirajte psihološko savetovalište Sana.

Pročitaj Više

Šta su lažna sećanja i zašto se javljaju?

Lažna sećanja predstavljaju jedinstven psihološki fenomen koji je gotova svaka osoba jednom u životu doživela.

Sećanja čine osnovu našeg identiteta. Ona nas povezuju sa prošlošću, oblikuju naše odluke i određuju način na koji doživljavamo svet. Iako ih ljudi smatraju nepogrešivim, naša sećanja nisu poput kamere koja precizno dokumentuje i čuva sve što se dešava sa savršenom tačnošću i jasnoćom. Naprotiv! Sećanja su veoma sklona pogrešnim podsećanjima. Zaboravljanje kako godine prolaze i subjektivni prikaz – glavni su razlozi koji dovode do promena u našim sećanjima.

Međutim, pod određenim faktorima mogu se javiti i sećanja na događaje koji se u stvarnosti nisu dogodila. Šta utiče na njihovu pojavu otkriva vam Sana.

Šta su lažna sećanja?

Prema definciji, lažna sećanja su sećanja izmenjena ili čak potpuno izmišljena. Ona se odnose na situacije za koje osoba veruje da se neki događaj zaista dogodio, iako se u stvarnosti nikada nije desio ili se dogodio, ali u potpuno drugačijem obliku.

Na primer, osoba može „pamtiti“ da se izgubila u tržnom centru kao dete ili da je neko nešto rekao, iako se to nikada nije dogodilo. Za nju, to sećanje je stvarno – sa svim emocijama, slikama i detaljima.

Lažna sećanja nisu laž, već pogrešno rekonstruisana uspomena koju mozak stvara kombinovanjem stvarnih fragmenata, tuđih priča i naknadno dobijenih informacija. Takođe, više su od greške u pamćenju.

Jedinstvena su po tome što predstavljaju jasno sećanje na nešto što se zapravo nije dogodilo. Ne radi se o zaboravljanju ili mešanju detalja stvari koje smo doživeli. U pitanju su sećanja na stvari koje nikada nismo doživeli.

Zašto se javljaju lažna sećanja?

Lažna sećanja mogu poticati iz različitih izvora. U većini slučajeva rezultat su retroaktivne interferencije. To znači da nove informacije ometaju sposobnost očuvanja prethodno primljenih informacija, te se stvaraju pogodni uslovi za pojavu lažnih sećanja.

Ne treba zanemariti ni moć sugestije. Naime, kada nam neko nametne ideju ili detalj, mozak može da ga „upiše“ kao sopstveno iskustvo. Na primer, ako nam neko više puta kaže da smo se u detinjstvu plašili psa, možemo da stvorimo sećanje na konkretni događaj vezan za taj strah. Kolika je moć sugestije najbolje potvrđuje činjenica da vremenom lažna sećanja nastala na ovoj način postaju jača i živopisnija.

Psihološka trauma je još jedan uzročnik. Stres i jake emocije koje su doživljene mogu izmeniti percepciju događaja, pa se detalji menjaju kako bismo zaštitili sebe od bola. U faktore se svrstavaju i problemi sa snom, insomnia. San donosi optimalne neurobiološke uslove koji pogoduju konsolidaciji dugoročnih sećanja. Samim tim, nedostatak sna akutno narušava prisećanje na sačuvana sećanja.

Lažna sećanja mogu biti i posledica opsesivno-kompulzivnog poremećaja (OKP). Osobe sa ovim problemom imaju deficit pamćenja ili slabo poverenje u svoja sećanja. Zbog toga je veća verovatnoća da će stvoriti lažna sećanja, što zauzvrat dovodi do kompulzivnog i ponavljajućeg ponašanja.

Posledice lažnih sećanja

U većini slučajeva, lažna sećanja su prilično beznačajna. Obično su to sećanje da ste uneli ključeve u kuću i zakačili ih u hodniku, dok ste ih u stvarnosti ostavili u autu, na primer. Ipak, postoje i ona koja mogu dovesti do ozbiljnih posledica. Pogrešna svedočenja na sudu, konflikti na poslu, narušeni porodični odnosi – samo su neke od potencijalnih komplikacija.

Na društvenom nivou, lažna sećanja koja proističu iz sugestija naretko vode ka Mandela efektu.

Prepoznavanje lažnih sećanja je važno, jer mogu uticati na način na koji osoba razume sebe i svoje odnose. Zato na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.

 

Pročitaj Više

Somnifobija – Strah od sna

Somnifobija je intenzivan, iracionalan strah od sna.

U modernom, ubrzanom svetu očuvanje zdravlja je imperativ. Važnu ulogu u tome ima san. Redovan i zdrav san pruža nam ne samo potreban odmor, već i energiju za naredni dan. Ujedno, pozitivno deluje na kognitivne funkcije, raspoložanje, pa i na ishranu. Imajući ovo u vidu ne čudi što se naučnici i mediji često bave pitanjima saveta za bolji san.

Dok se većina ljudi trudi da ostvari minimum od 7 sati sna, postoje oni koji nastoje da to izbegnu. Razlog leži u strahu od spavanja.

Hipnofobija, kako se još strah od spavanja naziva, spada u specifične fobije. To znači da se ne odnosi na uobičajene teškoće sa spavanjem, već je u pitanju ozbiljan poremećaj.

S obzirom da somnifobija može ozbiljno da narušiti kvalitet života i zdravlje čoveka, psihološko savetovalište Sana vam otkriva sve što treba da znate o njoj.

Šta izaziva somnifobiju?

Uzroci fobija, uključujući somnifobiju, nisu jasni. Smatra se da fobije generalno nastaju kombinacijom genetskih i faktora životne sredine.

U većini slučajeva somnifobija je povezana sa istorijom parasomnije. Odnosno, sa hroničnim problemima spavanja, kao što su noćne more ili paraliza sna. Ljudi koji imaju parasomniju mogu osećati anksioznost zbog spavanja. Ova briga je izazvana strahom da će ponovo doživeti problem sa spavanjem. Drugi poremećaji spavanja, poput nesanice, takođe povećavaju rizik od razvoja problema.

U uzročnike se svrstava i strah od smrti. Naime, neki ljudi se plaše da se neće probuditi. Posebno, ako su ranije imali zdravstvene krize ili su izgubili nekog tokom sna. Česta je i kod osoba koje imaju potrebu da uvek budu svesne okoline ili kontrolišu situacije. One mogu spavanje doživljavati kao „gubitak kontrole“, te se javljaju povoljni uslovi za strah od spavanja.

Veća je verovatnoća da će se somnifobija razviti ukoliko postoji generalizovani anksiozni poremećaj, narkolepsija, panični poremećaj, sindrom nemirnih nogu.

Nije redak slučaj da se javlja kod ljudi kojima se jedan od roditelja suočava sa nekom fobijom. Zbog toga ne treba zanemariti nasledni faktor, kao ni zajednička životna iskustva.

Kako prepoznati somnifobiju?

Somnifobija se ne javlja preko noći, već se postepeno razvija. U početku, osoba može osećati blagu nelagodu ili napetost pred spavanje. Vremenom, taj osećaj prerasta u intenzivan strah, te izbegava odlazak u krevet što je duže moguće. Obično ostavlja svetla upaljena ili televizor dok pokušava da zaspi.

Pri pomisli na spavanja javlja se anksioznost, pa i napad panike. Prati ih ubrzan rad srca, nemir, prekomerno znojenje, drhtavica, teško disanje i osećaj gušenja. Pri čemu se ovi simptomi javljaju u večernjim satima.

Kako je briga povezana sa spavanjem veoma intenzivna u toku dana javljaju se problemi sa koncentracijom. Tome doprinosi i hroničan umor usled nedostatka sna. Primetna je i razdražljivost, jer je osoba mentalno iscrpljena. Česti su i konflikti sa najbližima, te dolazi do narušavanja porodičnih odnosa.

Ukoliko stanje traje duže može dovesti i do depresije i smanjenog imuniteta.

Kako se somnifobija leči?

Kognitivno-bihevioralna terapija (KBT) je osnova u rešavanju problema sa spavanjem. Ona pomaže osobi da prepozna i promeni negativne obrasce razmišljanja povezane sa spavanjem. Samim tim i da se suoči sa svojim strahom.

Preporučuju se i razne tehnike opuštanja pre spavanja. Meditacija, joga, čitanje, topla kupka – neke su od njih koje mogu pomoći da se telo i um pripreme za san.

Obavezno je i stvaranje rutine spavanja, tj. odlazak na spavanje u isto vreme bez ikakvih ometajućih faktora, uključujući i ekran televizora i telefona.

Somnifobija se može uspešno lečiti, naročito ako se prepozna na vreme. Zato još danas potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.

 

Pročitaj Više

Psihološka trauma – Kako se manifestuje i koje vrste postoje?

Psihološka trauma je, nažalost, čest problem ljudi širom sveta.

Iako se o njoj nekada ćutalo, u savremenom društvu dobija sve veću pažnju. Danas se zna da trauma nije znak slabosti, već prirodna reakcija na događaje koji prevazilaze naše kapacitete da se nosimo sa njima. Ona uključuje ne samo efekte traumatičnog događaja, već i način na koji ih doživljavamo i interpretiramo.

Dugotrajna psihološka trauma može dovesti do ozbiljnijih stanja, kao što su posttraumatski stresni poremećaj, depresija ili anksiozni poremećaji. Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva sve što treba da znate o njoj.

Koji su uzroci psihološke traume?

Psihološka trauma može nastati iz različitih izvora. Najčešće su to iznenadni, šokantni događaji, poput saobraćajnih nesreća, prirodne katastrofe, gubitka bliske osobe ili nasilnog napada.

Može biti izazvana i dugoročnim stresorima. Život u siromaštvu ili naselju punom kriminala, borba sa bolešću koja ugrožava život, porodično nasilje, fizičko ili psihološko zlostavljanje, mobing na poslu – samo su neki od pokretača.

U uzročnike se svrstavaju i detinjstvo i razvojni faktori. Tu spada, pre svega, odrastanje u porodici bez sigurnosti i stabilnosti, tako da dete nema osećaj zaštite. Gubitak roditelja u ranom detinjstvu, stalna izloženost sukobima, alkoholu, zavisnostima ili agresiji u porodici, takođe, stvara pogodne uslove za razvoj psihološke traume.

Kako se manifestuje psihološka trauma?

Psihološka trauma ne mora da se ispolji odmah. Nekad simptomi dolaze mesecima ili godinama kasnije. Pri čemu se može manifestovati na mnogo načina – od emocionalnih do fizičkih simptoma.

Osećaj stalne anksioznosti, napetosti i straha karakteristični su znaci. Mogu se javiti i osećaj praznine i bespomoćnosti, pa i osećaj krivice ili stida. Zatim gubitak interesovanja za aktivnosti koje su ranije donosile zadovoljstvo, kao i razdražljivost i bes.

Ove simptome prate problemi sa snom, problemi sa koncentracijom i manjak samopouzdanja. Zavisno od izvora traume može doći i do gubitka poverenja u druge.

Psihološka trauma dovodi i do fizičkih simptoma. Ubrzan rad srca, prekomerno znojenje, glavobolje, bolovi u stomaku ili leđima bez medicinskog uzroka, hronični umor, povećana osetljivost na iznenadne zvuke i pokrete – neki su od njih.

Vrste psiholoških trauma

Psihološke traume se dele na nekoliko osnovnih tipova.

Akutna trauma je posledica jednog, kratkotrajnog incidenta koji aktivira stresnu reakciju vašeg tela. Simptomi se javljaju odmah ili u kratkom roku nakog traumatskog događaja.

Kompleksna trauma je rezultat ponovljenog izlaganja različitim vrstama traumatskih događaja. Često vodi do dugotrajnih posledica na ličnost i mentalno zdravlje. Tipičan primer je odrastanje u domaćinstvu gde se redovno dešavaju verbalno zlostavljanje i fizički napadi.

Sekundarna trauma predstavlja indirektan doživljavaj traume. Javlja se kod ljudi koji nisu lično doživeli traumu, već su izloženi tuđoj patnji i iskustvima. Sa njom se često suočavaju medicinski radnici, spasioci, terapeuti i osobe koje rade u humanitarnim organizacijama.

Simptomi traume obično traju od nekoliko dana do nekoliko meseci, postepeno bledeći kako obrađujete uznemirujući događaj. Međutim, čak i kada se osećate bolje, povremeno vas mogu mučiti bolna sećanja ili emocije. Posebno kao odgovor na okidače poput godišnjice događaja ili nečega što vas podseća na traumu.

Ukoliko se simptomi psihološke traume ne smanjuju ili postaju gori tako da se sa njima ne možete samostalno nositi, potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.

Pročitaj Više

Preterana briga – Zašto se javlja i kako je prevazići?

Preterana briga, nažalost, je sve češći problem ljudi širom sveta.

Brige i sumnje su normalan deo života. Prirodno je brinuti se zbog neplaćenog računa, predstojećeg razgovora za posao ili prvog sastanka. Međutim, kada briga postane uporna i nekontrolisana tako da prelazi granice „normalnog“, reč je o preteranoj brizi.

Za razliku od zdrave brige, kod koje postoji objektivan razlog, preterana briga se vezuje za stvari koje se možda neće ni desiti. To je stanje koje karakterišu anksiozne nametljive misli tako da osoba svakodnevno brine o „šta ako“ i najgorim scenarijima.

S obzirom da preterana briga ometa svakodnevni život psihološko savetovalište Sana vam otkriva kako sa njom da se izborite.

Znaci da se previše brinete

Posledice preterane brige mogu se manifestovati na različite načine.

Konstantna nervoza i nemir su karakteristični znaci. Prati ih neproduktivnost u obavljanju svakodnvenih zadataka, jer osoba ne može da se fokusira. Razlog za to leži u činjenici da svoju mentalnu energiju troši na razmišljanje o negativnim scenarijima i mogućim problemima “koji bi mogli da se dese”. Obično su ovi problemi veoma udaljeni od realne situacije.

Reakcija tela na hronični stres, koji izaziva preterana briga, jeste stalni umor i nedostatak energije. Čak i ako spavate dovoljno možete se osećati malaksalo već nakon buđenja.

S druge strane, vaše brige vas mogu držati budnim noću. Preterana briga vodi ka preteranim mislima koje su naročito izražene pred spavanje. Zbog toga se mogu javiti problemi sa snom.

Nije redak slučaj da se javljaju i fizički simptomi. Najčešće su to napetost, bol u mišićima i glavobolje.

Preterana briga dovodi i do promena u društvenom životu. Pojedine osobe se socijalno distanciraju od drugih, jer se osećaju emocionalno iscrpljeno i na ivici. Druge, pak, postaju ljute na ljude oko sebe.

Saveti kako da prestanete stalno da brinete

Iako ne možete potpuno prestati da brinete, postoje koraci koje možete preduzeti da biste bolje upravljali svojim anksioznim mislima.

Savet 1: Napravite dnevni period „brige“.

Teško je biti produktivan u svakodnevnim aktivnostima kada preterana briga dominira vašim mislima i odvlače pažnju od posla, škole ili kućnog života. Tu vam može pomoći strategija odlaganja brige.

Govoriti sebi da prestanete da brinete ne funkcioniše. U stvari, čest pokušaj da to učinite čini vaše brige jačim i upornijim. To je zato što vas pokušaj „zaustavljanja misli“ primorava da obratite dodatnu pažnju upravo na misao koju želite da izbegnete.

Ipak, to ne znači da ne možete ništa da uradite da kontrolišete brigu. Samo vam je potreban drugačiji pristup. Umesto da pokušavate da zaustavite ili se rešite anksiozne misli, dozvolite sebi da je imate, ali odložite zadržavanje na njoj za kasnije.

Napravite „period brige“. Izaberite određeno vreme i mesto za brigu. Trebalo bi da bude isto svakog dana. Na primer, u dnevnoj sobi od 17:00 do 17:20. Tokom perioda brige, dozvoljeno vam je da brinete o svemu što vam je na umu. Međutim, ostatak dana je zona bez brige.

Savet 2: Zapitajte se da li je briga nešto što možete kontrolisati.

Istraživanja pokazuju da dok brinete, privremeno se osećate manje anksiozno. Previđanje problema u glavi odvlači vas od emocija i čini da se osećate kao da nešto postižete. Ali briga i rešavanje problema su dve veoma različite stvari.

Rešavanje problema podrazumeva procenu situacije, osmišljavanje konkretnih koraka za njeno rešavanje. Zatim sprovođenje plana u delo. Briga, s druge strane, retko vodi do rešenja. Bez obzira koliko vremena provodite razmišljajući o najgorim scenarijima, niste spremni da se nosite sa njima ako se zaista dogode.

Imajući ovo u vidu stručnjaci savetuju da se uvek zapitate da li je problem nešto što zaista možete rešiti ili kontrolisati uvek kada se briga javi u vašim mislima.

Neproduktivne, nekontrolisane brige su one za koje ne postoji odgovarajuća akcija. „Šta ako jednog dana dobijem rak?“ ili „Šta ako moje dete doživi nesreću?“

Ako je briga pod vašom kontrolom, počnite sa razmišljanjem kako da je rešite. Napravite spisak svih mogućih rešenja koja vam padnu na pamet. Pokušajte da se ne opterećujete previše pronalaženjem savršenog rešenja za brigu. Fokusirajte se na stvari na koje imate moć da promenite, a ne na okolnosti ili stvarnosti koje su van vaše kontrole.

Savet 3: Vežbajte mindfulness

Preterana briga je obično usmerena na budućnost. Odnosno, na ono što bi se moglo dogoditi i šta ćete učiniti povodom toga. Može biti usmerena i na prošlost, preispitujući stvari koje ste rekli ili uradili. Srećom, praktikovanje mindfulnessa može vam pomoći da se oslobodite briga tako što ćete pažnju vratiti na sadašnjost. Ova strategija se zasniva na posmatranju briga, a zatim na otpuštanju. Na taj način možete da identifikujete gde vaše razmišljanje izaziva probleme i da se povežete sa svojim emocijama.

Posmatrajte svoje brige iz perspektive spoljašnjeg posmatrača, bez reagovanja ili osuđivanja. Primetićete da kada ne pokušavate da kontrolišete anksiozne misli koje se pojavljuju, one brzo prolaze. U protivnom, kada se bavite brigama, anksiozne misli vas preokupiraju, te vaš um ostaje „zaglavljen“ u njima.

Savet 4: Razgovarajte o svojim brigama

Možda deluje kao jednostavno rešenje, ali razgovor licem u lice sa psihologom jedan je od najefikasnijih načina da smirite svoj nervni sistem i ublažite anksioznost. Zbog toga na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.

Pročitaj Više

Kakofobija – Šta je i zašto se javlja?

Kakofobija predstavlja ekstremni strah od ružnoće koji je ukorenjen u anksioznosti. To je iracionalan strah od toga da postanete ružni ili izaziva paniku kada pojedinac vidi nešto što smatra ružnim.

Za razliku od drugih specifičnih fobija, koje su materijalističkog karaktera kakofobija je subjektivna. Razlog za to leži u činjenici da ružnoća nije nešto što se može meriti bilo kojim specifičnim alatom ili metodologijom, već je subjektivna za svakoga. Odnosno, svako sam određuje šta je za njega lepo, a šta ružno.

Nije poznato koliki deo populacije pati od kakofobije. Zapravo, osobe koje pate od ovog straha često nisu ni svesne problema. Svoje misli doživljavaju kao normalne, jer živimo u svetu kada su ideali lepote podignuti na visok nivo.

S obzirom da je kakofobija mnogima nepoznat pojam psihološko savetovalište Sana vam otkriva sve što treba da znate o njoj.

Koji su uzroci ekstremnog straha od ružnoće?

Uzroci kakofobije mogu biti različiti. Često se prepliću psihološki, socijalni i biološki faktori.

Vodeću ulogu imaju traumatska iskustva. Naime, svako doživi traumu u nekom trenutku svog života, ali nekim ljudima je teže da prevaziđu to iskustvo. U slučaju kakofobije, trauma može poticati od lošeg stava roditelja koji svoje dete nazivaju ružnim. Takođe, može biti posledica podsmeha druge dece ili, pak, zlostavljanja gde nasilnik ne prestaje osobu da naziva ružnim.

Neretko je deo uslovnog učenja, tj. odgoja. Roditelj koji komentariše nešto ili nekoga da je ružno može pojačati ovo razmišljanje kod svog deteta. Vremenom, dete razvija određena ponašanja ili strahove koji postaju ukorenjeni u njegov način razmišljanja, stvarajući okidače za anksioznost.

U faktore se svrstava i okruženje. Uticaj društvenih mreža je naročito izražen u pogledu ideala lepote. Zbog toga se kod osoba sa niskim samopouzdanjem može stvoriti osetljivost i strah od odstupanja od tih normi.

Ne treba zanemariti ni genetiku. To znači da je veća verovatnoća da će se razviti ukoliko je u porodici već registrovan neki anksiozni poremećaj.

Kako se ispoljava kakofobija?

Simptomi su individualni, te variraju od osobe do osobe. Neke osobe se samo osećaju neprijatno ili se znoje, dok druge doživljavaju napade panike.

Ove simptome prate i fizičke tegobe. Vrtoglavica, prekomerno znojenje, otežano disanje, napetost mišića, mučnina, digestivni problemi – samo su neke od tegoba koje se mogu ispoljiti pri pomisli ili pogledu na ono što osoba smatra ružnim.

Kakofobija dovodi i do karakterističnog ponašanja. Osoba je sklona ka izbegavanju situacija ili okruženja u kojima plaši da će naići na ružnoću. Često negativno komentariše sebe ili druge ljude, pa i predmete i životinje.

Trošenje puno vremena i novca na tretmane lepote, uključujući i operacije, kako bi se izbegao ružan izgled je još jedan znak ovog problema.

Kako se osloboditi ekstremnog straha od ružnoće?

Tretman podrazumeva kombinovanje više psihoterapija.

Kognitivno-bihejvioralna terapija može pomoći osobi da razume i kontroliše misli i emocije. Samim tim i kako da se oslobodi negativnih misli koje se javljaju kada razmišljaju o ružnoći ili se susreću sa njom.

Terapija izloženosti pomaže ljudima da se suoče sa svojim strahovima. Baš kao što naziv kaže, ona se zasniva na izlaganju osobe stvarima koji postepeno, u kontrolisanom okruženju. U slučaju kakofobije osoba se najpre izlaže nečim manje strašnim, poput slike nečega blago ružnog. Vremenom se stepen izloženosti povećava. Kroz povećanu izloženost, ljudi mogu naučiti da upravljaju ovom fobijom.

Kao i svaki drugi iracionalni strah, kakofobija utiče na kvalitet života. Zato na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.

 

Pročitaj Više