Kakofobija – Šta je i zašto se javlja?
Kakofobija predstavlja ekstremni strah od ružnoće koji je ukorenjen u anksioznosti. To je iracionalan strah od toga da postanete ružni ili izaziva paniku kada pojedinac vidi nešto što smatra ružnim.
Za razliku od drugih specifičnih fobija, koje su materijalističkog karaktera kakofobija je subjektivna. Razlog za to leži u činjenici da ružnoća nije nešto što se može meriti bilo kojim specifičnim alatom ili metodologijom, već je subjektivna za svakoga. Odnosno, svako sam određuje šta je za njega lepo, a šta ružno.
Nije poznato koliki deo populacije pati od kakofobije. Zapravo, osobe koje pate od ovog straha često nisu ni svesne problema. Svoje misli doživljavaju kao normalne, jer živimo u svetu kada su ideali lepote podignuti na visok nivo.
S obzirom da je kakofobija mnogima nepoznat pojam psihološko savetovalište Sana vam otkriva sve što treba da znate o njoj.
Koji su uzroci ekstremnog straha od ružnoće?
Uzroci kakofobije mogu biti različiti. Često se prepliću psihološki, socijalni i biološki faktori.
Vodeću ulogu imaju traumatska iskustva. Naime, svako doživi traumu u nekom trenutku svog života, ali nekim ljudima je teže da prevaziđu to iskustvo. U slučaju kakofobije, trauma može poticati od lošeg stava roditelja koji svoje dete nazivaju ružnim. Takođe, može biti posledica podsmeha druge dece ili, pak, zlostavljanja gde nasilnik ne prestaje osobu da naziva ružnim.
Neretko je deo uslovnog učenja, tj. odgoja. Roditelj koji komentariše nešto ili nekoga da je ružno može pojačati ovo razmišljanje kod svog deteta. Vremenom, dete razvija određena ponašanja ili strahove koji postaju ukorenjeni u njegov način razmišljanja, stvarajući okidače za anksioznost.
U faktore se svrstava i okruženje. Uticaj društvenih mreža je naročito izražen u pogledu ideala lepote. Zbog toga se kod osoba sa niskim samopouzdanjem može stvoriti osetljivost i strah od odstupanja od tih normi.
Ne treba zanemariti ni genetiku. To znači da je veća verovatnoća da će se razviti ukoliko je u porodici već registrovan neki anksiozni poremećaj.
Kako se ispoljava kakofobija?
Simptomi su individualni, te variraju od osobe do osobe. Neke osobe se samo osećaju neprijatno ili se znoje, dok druge doživljavaju napade panike.
Ove simptome prate i fizičke tegobe. Vrtoglavica, prekomerno znojenje, otežano disanje, napetost mišića, mučnina, digestivni problemi – samo su neke od tegoba koje se mogu ispoljiti pri pomisli ili pogledu na ono što osoba smatra ružnim.
Kakofobija dovodi i do karakterističnog ponašanja. Osoba je sklona ka izbegavanju situacija ili okruženja u kojima plaši da će naići na ružnoću. Često negativno komentariše sebe ili druge ljude, pa i predmete i životinje.
Trošenje puno vremena i novca na tretmane lepote, uključujući i operacije, kako bi se izbegao ružan izgled je još jedan znak ovog problema.
Kako se osloboditi ekstremnog straha od ružnoće?
Tretman podrazumeva kombinovanje više psihoterapija.
Kognitivno-bihejvioralna terapija može pomoći osobi da razume i kontroliše misli i emocije. Samim tim i kako da se oslobodi negativnih misli koje se javljaju kada razmišljaju o ružnoći ili se susreću sa njom.
Terapija izloženosti pomaže ljudima da se suoče sa svojim strahovima. Baš kao što naziv kaže, ona se zasniva na izlaganju osobe stvarima koji postepeno, u kontrolisanom okruženju. U slučaju kakofobije osoba se najpre izlaže nečim manje strašnim, poput slike nečega blago ružnog. Vremenom se stepen izloženosti povećava. Kroz povećanu izloženost, ljudi mogu naučiti da upravljaju ovom fobijom.
Kao i svaki drugi iracionalni strah, kakofobija utiče na kvalitet života. Zato na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Paradoks perfekcionizma – Kako vam težnja ka savršenstvu šteti?
Paradoks perfekcionizma je problem sa kojim se mnogi ljudi širom sveta suočavaju.
Perfekcionizam se često smatra poželjnom osobinom u modernom dobu koje slavi visoke standarde i posvećenost detaljima. Na prvi pogled, težnja ka savršenstvu deluje kao plemenit poduhvat, put koji vodi ka uspehu, priznanju i samoispunjenju. Međutim, ispod njegove uglačane površine leži paradoks. Verovali ili ne, perfekcionizam zapravo može umanjiti životnu efikasnost, što dovodi do burnouta, anksioznosti i osećaja hroničnog nezadovoljstva.
Razumevanje ovog paradoksa je ključno za snalaženje između zdrave ambicije i destruktivnog perfekcionizma.
Šta je perfekcionizam?
Da biste shvatili šta je paradoks perfekcionizma morate prvo znati šta je perfekcionizam.
Perfekcionizam je osobina ličnosti koju karakteriše intenzivna želja za postizanjem savršenstva. Javlja se u kombinaciji sa hiperkritičnom samoevaluacijom i zabrinutošću zbog tuđih procena. Naime, perfekcionisti postavljaju izuzetno visoke standarde za sebe i često izjednačavaju svoju vrednost sa sposobnošću da ispune te standarde.
Postoje različite vrste perfekcionizma. Sebičan perfekcionizam uključuje nametanje nerealnih očekivanja sebi. Perfekcionizam usmeren ka drugima podrazumeva postavljanje nerealnih standarda drugima, očekujući da budu ispunjeni. Društveno propisani perfekcionizam predstavlja percepciju da drugi imaju nerealna očekivanja od vas. To dovodi do pritiska da se ispune ovi pretpostavljeni standardi.
Umeren nivo perfekcionizma može podstaći pojedince da se istaknu. Sa druge strane, prekomerni perfekcionizam može dovesti do štetnih efekata na mentalno blagostanje i ukupnu životnu efikasnost.
Šta je paradoks perfekcionizma?
U svojoj suštini, perfekcionizam je ukorenjen u strahu od neuspeha, strahu od osude i strahu da niste „dovoljno dobri“. Ova težnja ka savršenstvu, vođena strahom, paradoksalno može dovesti do upravo onih ishoda koje perfekcionisti teže da izbegnu.
Umesto da donese uspeh, zadovoljstvo i bolje rezultate perfekcionizam dovodi do suprotnog efekta. Odnosno, do nezadovoljstva, prokrastinacije i neuspeha. U tome leži osnova paradoksa perfekcionizma.
Strah od nepostizanja savršenstva može paralizovati perfekcioniste. Kao posledica javlja se prokrastinacija, tj. odugovlačenje ili potpuno izbegavanje zadataka. Ovo izbegavanje može smanjiti produktivnost i sprečiti pojedince da ostvare svoj puni potencijal.
Perfekcionisti često sebe guraju do ivice, radeći dugo, opsedajući se detaljima i odbijajući da delegiraju zadatke. Neumorna težnja ka savršenstvu može dovesti do fizičke i mentalne iscrpljenosti, stvarajući osnovu za burnout sindrom. Na taj način dolazi ne samo do smanjenja ukupne efikasnosti, već i razvoja mentalnih problema.
Perfekcionisti teže da izbegavaju situacije u kojima bi mogli da ne uspeju ili da proizvedu nešto manje od savršenog. Ovaj strah guši kreativnost i inovacije, jer se više fokusiraju na izbegavanje grešaka nego na istraživanje novih ideja. Samim tim otežavaju napredak i lični razvoj.
Bez obzira koliko postignu, perfekcionisti često osećaju da nikada nije dovoljno. Brzo odbacuju svoje uspehe, te u prvi plan stavljaju neuspehe ili nedostatke. To rezultira hroničnim nezadovoljstvom koje može dovesti do osećaja neadekvatnosti, anksioznosti i depresije.
Kako pobediti paradoks perfekcionizma?
Prepoznavanje paradoksa perfekcionizma je prvi korak ka prevazilaženju njegovih negativnih efekata. U tome vam može pomoći nekoliko strategija. Prva jeste da težnju ka savršenstvu zamenite realnim ciljevima, koje možete da ostvarite.
Neophodno je da shvatite da su greške prirodni deo učenja i rasta. Umesto da ih posmatrate kao neuspehe, posmatrajte ih kao prilike za usavršavanje.
Stručnjaci savetuju da vežbate samosaosećanje. To znači da se ponašate prema sebi sa istom ljubaznošću i razumevanjem koje biste pružili prijatelju. Takođe, naučite da cenite svoj trud i dozvolite sebi da budete nesavršeni.
Neophodno je i da težite uravnoteženom pristupu koji uključuje rad, odmor i zabavu. Ostvareni ciljevi i dostignuća nisu jedino važni u životu. Za poptpuno zadovoljstvo sobom potreban je i odmor, druženje sa dragim ljudima, hobiji i druge aktivnosti koje vas čine srećnim.
Ukoliko sami ne možete da se oslobodite paradoksa perfekcionizma potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Pravilo 333 za anksioznost – Preusmeravanje fokusa na sadašnji trenutak
Pravilo 333 za anksioznost je jednostavna tehnika uzemljenja („grounding“) koja pomaže u upravljanju anksioznošću preusmeravanjem fokusa na sadašnji trenutak tako da donosi trenutno olakšanje.
Svako je makar jednom u životu osetio strah, teskobu i nervozu. Ovaj zdrav nivo anksioznosti normalna je pojava prilikom životnih promena i odluka koje moramo da donesemo. Zapravo, ona nas pokreće da ispunimo zadate ciljeve.
Međutim, problem nastaje kada ovi simptomi postanu učestali i intenzivni da otežavaju normalno funkcionisanje. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije oko 301 milion ljudi širom sveta se suočava sa njima.
Da bi se rešili osećaja straha, teskobe i nervoze, jednostavne, ali efikasne tehnike su ključne za ponovno preuzimanje kontrole i negovanje osećaja smirenosti. Jedna takva metoda je pravilo 333.
Šta je pravilo 333 za anksioznost?
Pravilo 333 je tehnika koja na jednostavan, ali efikasan način pomaže da se oslobodite uznemirujućih misli tako što ćete pažnju preusmeriti na neposrednu okolinu. To je mindfulness praksa, tj. praksa svesne, usmerene pažnje koja angažuje vaša čula. Na taj način vam omogućava da se fokusirate na sadašnji trenutak i povratite osećaj smirenosti.
Prvi put je opisano pre 5 godina. Zahvaljujući izuzetnoj efikasnosti vrlo brzo je postalo popularno u okviru tehnika za upravljanje anksioznošću.
Lepota pravila 333 leži u njegovoj svestranosti i pristupačnosti. Možete ga praktikovati bilo gde, u bilo koje vreme, što ga čini vrednim dodatkom vašoj veštini suočavanja. Redovna upotreba ove tehnike može vam pomoći da razvijete veću emocionalnu regulaciju i otpornost u suočavanju sa anksioznošću. Samim tim osnažiće vas da se lakše nosite sa izazovnim trenucima.
Kako funkcioniše pravilo 333 za anksioznost?
Kada počnete da osećate anksioznost, odvojite trenutak da zastanete i posmatrate svoju okolinu. Identifikujte tri predmeta. To može biti bilo šta, od drveta ispred vašeg prozora do predmeta koji se nalazi na vašem stolu. Fokusirajte se na detalje izdvojenih predmeta, kao što su njihove boje, oblici ili teksture.
Zatim, obratite pažnju na zvukove oko sebe. Pokušajte da identifikujete tri različita zvuka. Oni mogu uključivati zvuk rada računara, cvrkut ptica ili udaljenu buku saobraćaja. Analizirajte ove zvukove kako biste se distancirali od osećaja anksioznosti.
Na kraju, aktivirajte svoje čulo dodira pomeranjem tri dela tela. Možete mrdati prstima na nogama, okretati ramenima ili kucati prstima. Ova fizička interakcija pruža taktilnu distrakciju od anksioznosti.
Naučna osnova za pravilo 333 za anksioznost
Pravilo 333 za anksioznost je zasnovano na neuronauci. To znači da koristi moć senzornog angažovanja da prekine anksiozne nametljive misli i podstakne osećaj smirenosti.
Naime, anksioznost prati napad panike koji aktivira simpatički nervni sistem. Srce počinje brže da radi, disanje se skraćuje, a mozak pokreće „fight or flight“ reakciju. Pravilo 333 šalje mozgu signal da je okruženje bezbedno, jer se bavite mirnim, kontrolisanim opažanjem, a ne pretnjom.
Aktiviranjem parasimpatičkog nervnog sistema smanjuje se intenzitet simptoma anksioznosti. Odnosno, usporava se rad srca i smiruje disanje. To prebacuje telo u „rest and digest“ režim.
Anksioznost se hrani mislima o budućim ili prošlim opasnostima, te preusmeravanjem pažnje kroz pravilo 333, fokusirate se na sadašnji trenutak. Ova praksa stvara mentalni prostor između vas i vaših okidača anksioznosti, omogućavajući vam da efikasnije reagujete na stresne situacije.
Uključivanje fizičkog pokreta dodatno poboljšava efikasnost metode. Pokretanje tela pomaže u oslobađanju napetosti mišića povezane sa anksioznošću, podstičući opuštanje i osećaj kontrole.
Pravilo 333 za anksioznost jeste veoma efikasno, ali za oslobađanje problema neophodna je stručna pomoć. Zato na vreme konktirajte psihološko savetovalište Sana.
Pročitaj Više
Amaksofobija – Šta je i zašto se javlja?
Amaksofobija predstavlja intenzivan strah od vožnje, bez obzira da li je prevozno sredstvo automobil, autobus, voz ili avion. Takođe, javlja se i u slučaju da ste vozač, suvozač ili samo putnik.
Sam naziv ukazuje na prirodu ove specifične fobije. Naziv je dobila od grčkih reči „amaxa“, što znači „prevoz“ i „phobia“, tj. strah. Poznata je i pod nazivima hamaksofobija, motofobija i ohofobija.
Izvesni stepen anksioznosti mnogi su osetili makar jednom u toku vožnje. Međutim, kada je strah toliko intenzivan da ometa obavljanje svakodnevnih aktivnosti, reč je o amaksofobiji.
Zašto se javlja amaksofobija?
Amaksofobija najčešće se javlja kao reakcija na prethodno traumatično iskustvo. To je, pre svega, učestvovanje u saobraćajnoj nesreći. Čak i manji incidenti mogu izazvati snažan strah, posebno ako su bili neočekivani i praćeni šokom.
U pojedinim slučajevima je izazvana posredno. Naime, može biti posledica gubitka bliske osobe u saobraćajnoj nesreći. Kod nekih ljudi se razvija gledanjem ili slušanje o teškim saobraćajnim nesrećama na vestima ili društvenim mrežama.
U faktore se svrstava i generalizovani anksiozni poremećaj. Tada se javlja kao deo šire slike straha i nesigurnosti.
Veći rizik imaju i perfekcionisti. Usled preteranog straha da ne naprave grešku u vožnji, da ne povrede nekoga ili izazovu nesreću, ove osobe mogu razviti intenzivan strah od vožnje.
Amaksofobija može biti i naučeno stanje. Izražen strah od vožnje kod jednog roditelja može se „preneti“ na dete.
Na treba zanemariti ni fizička stanja koja dovode do problema. Problemi sa unutrašnjim uhom, vrtoglavice, morska bolest – samo su neke od njih koji mogu stvoriti negativnu asocijaciju na vožnju.
Koji su simptomi amaksofobije?
Ekstremna anksioznost i strah su karakteristični znaci amaksofobije. Manifestuju se u vidu napada panike, koji se javljaju ne samo tokom vožnje, već i pri samoj pomisli na nju. Prate ih ubrzan rad srca, znojenje i otežano disanje.
Neretko su prisutne i opsesivne misli o nesreći ili smrti. Zatim, strah da će se osramotiti, posebno kod napada panike u javnosti, kao i strah od gubitka kontrole.
Osobe koje se suočavaju sa strahom od vožnje osećaju se bespomoćno, jer često zavise od drugih. Mnogi, čak, odlažu druženja i putovanja kako bi izbegli vožnju.
Amaksofobija dovodi i do brojnih fizičkih simptoma. Ovi simptomi mogu uključivati vrtoglavicu, nesvesticu, mučninu, drhtanje i stomačne tegobe.
Kako pobediti amaksofobiju?
Kognitivno-bihejvioralna terapija je ključna u lečenju intenzivnog straha od vožnje. Ona vam pomaže da identifikujete negativne misli i uverenja o vožnji. Ujedno, vas uči mehanizmima suočavanja sa anksioznošću.
Važnu ulogu ima i terapija izlaganja. Obuhvata postepeno izlaganje situacijama u vožnji – počev od scenarija koji manje izazivaju anksioznost, pa do izazovnijih situacija. Poslednjih godina se koristi i terapija izlaganja virtuelnoj stvarnosti. Pomoću virtuelne stvarnosti simuliraju se određene situacije u vožnji, omogućavajući bezbedno i kontrolisano izlaganje izvoru straha.
Preporučuje se i praktikovanje tehnika opuštanja. Meditacija i mindfulness mogu biti korisne u upravljanju anksioznošću tokom vožnje.
Ukoliko patite od amaksofobije potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana. S obzirom da vam vožnja izaziva strah na raspolaganju vam je i psihoterapija iz sopstvenog doma, putem online savetovanja.
Pročitaj Više
Lečenje hroničnog stresa – Vaš put ka boljem i kvalitetnijem životu
Lečenje hroničnog stresa ima ključnu ulogu za očuvanje ne samo fizičkog, već i mentalnog zdravlja.
U svetu sa velikim zahtevima, stalnim pritiscima na poslu i brojnim porodičnim obavezama, stres je postao svakodnevnica. Obično je izazvan specifičnih, kratkoročnim događajaima, kao što je bezazlena rasprava sa partnerom, loša ocena deteta ili neočekivani trošak. Ove stresne situacije povećavaju nivoe kortizola i adrenalina, dovodeći do „fight or flight“ reakcije.
Za razliku od aktunog, hronični stres se vremenom nakuplja, jer proističe iz dugotrajnih, nerešenih problema. Nezdrava veza, stalni finansijski teret, stalno nezadovoljstvo na poslu – najčešći su pokretači ove vrste stresa.
Nažalost, hronični stres je široko rasprostranjen, ali često neprimećen problem. Istraživanja pokazuju da se oko 30 odsto odrasle populacije suočava sa njim. Pri čemu je stres kod žena češći u odnosu na muškarce.
Simptomi hroničnog stresa
Pre nego što krenete da razmatrate lečenje hroničnog stresa morate znati koji su njegovi simptomi.
Nedostatak energije, ekstremni umor, čak i odmah pri buđenju ili nesanica – karakteristični su znaci hroničnog stresa. Prate ih poteškoće u koncentraciji, osećaj bespomoćnosti, nisko samopoštovanje, pa i anksioznost. Kod nekih je prisutna i razdražljivost i gubitak seksualne želje.
Hronični stres se može manifestovati i fizičkim simptomima. Tu spadaju, pre svega, učestale glavobolje. Zatim, problemi sa varenjem, promene u apetitu, bolovi u mišićima.
S obzirom da se razvija postepeno, simptomi se vremenom akumuliraju. Ovo podmuklo nagomilavanje čini da se mnogi ljudi njima prilagođavaju. Umesto da ih prepoznaju kao znake ozbiljnog problema često ih tumače kao normalnim tokom svakodnevnog života. Upravo to čini hronični stres opasnim.
Ukoliko se lečenje hroničnog stresa na vreme ne započne može dovesti do niza zdravstvenih problema. Gastritis, čir na želucu, srčane bolesti, hipertenzija, dijabetes i problemi u radu štitne žlezde – samo su neke od njih.
Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva sve što treba da znate o terapijama za hronični stres.
Efikasne terapije za lečenje hroničnog stresa
Uobičajeni pristup lečenju hroničnog stresa uključuju psihoterapiju, mindfulness i promenu načina života.
Kognitivno-bihejvioralna terapija pomaže pojedincu da identifikuje i promeni negativni obrasce razmišljanja i ponašanja koja doprinose stresu. Takođe pomaže u učenju tehnike opuštanja i veštine suočavanja.
Mindfulness terapija se fokusira na svest o sadašnjem trenutku i prihvatanje kako bi se smanjili stres i anksioznost. Pomaže kod mentalnog „preopterećenja“.
Često se primenjuje i psihodinamička terapija. Ova terapija istražuje nesvesne obrasce i prošla iskustva koja mogu doprinositi stresu. Veoma korisne su i terapija ekspozicije i integrativne terapije (koje kombinuju različite pristupe).
Briga o sebi u upravljanju stresom
Borba sa hroničnim stresom podrazumeva i promenu načina života.
Fizička aktivnost je moćno sredstvo za ublažavanje stresa. Stručnjaci savetuju redovno vežbanje u trajanju od 150 minuta nedeljno. Pri čemu vežbe ne moraju biti intenzivne. Dovoljna je vožnja biciklom ili brzo hodanje.
Zdrav san je obavezan. Uspostavite redovan raspored spavanja u kontinuitetu 7 do 9 sati u toku noći. Obavezno stvorite opuštajuću rutinu pred spavanje.
Nemojte zaboraviti na ishranu. Uravnotežena ishrana bogata voćem, povrćem, proteinima i integralnim žitaricama može poboljšati vaše raspoloženje i nivo energije. Zato ograničite prerađenu hranu, nezdrave masti i rafinisane šećere. Smanjite i unos kofeina i alkohola, jer mogu pogoršati stres i anksioznost.
Upravljenje stresom znači upravljenje vremenom. Naučite da dajete prioritet zadacima, efikasno upravljate svojim vremenom i izbegavate preterano obavezivanje. U protivnom može doći do preopterećenja koje vodi ka hroničnom stresu.
Tehnike opuštanja, poput joge i meditacije, pružaju veliku pomoć u oslobađanju svakodnevnog stresa. Samim tim sprečavaju njegovo nagomilavanje.
Lečenje hroničnog stresa je kompleksno, te na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Anksiozni poremećaji – Zašto se javljaju i koje vrste postoje?
Anksiozni poremećaji su psihički poremećaji koje karakteriše prekomeran i dugotrajan osećaj straha, zabrinutosti ili napetosti, koji nisu u skladu sa stvarnom situacijom.
Sasvim je normalno ponekad imati izvesnu anksioznost. Možete osećati nervoznu ili strah kada treba da donesete važnu odluku u životu, dok čekate rezultate testa ili se spremate za razgovor za posao. U pojedinim slučajevima anksioznost može biti i korisna. Ona nam pomaže da primetimo opasne situacije i fokusiramo našu pažnju kako bismo ostali bezbedni.
Međutim, anksiozni poremećaji su mnogo više od povremene nervoze i strepnje. Njihov intenzitet je toliko jak da ometaju naše svakodnevno funkcionisanje. Pri čemu dovode do preteranih nekontrolisatih reakcija koje nisu srazmerne situaciji.
Anksiozni poremećaji su najrasprostranjeniji tip mentalnog poremećaja na globalnom nivou. Istraživanja pokazuju da se sa njima suočava oko 30 odsto odraslih osoba.
Zašto se javljaju anksiozni poremećaji?
Kao i kod drugih mentalnih zdravstvenih stanja, tačan uzrok nije poznat. Zato se smatra da anksiozni poremećaji nastaju kombinacijom više faktora. Pre svega, faktora okoline.
Težak ili dugotrajan stres može promeniti ravnotežu neurotransmitera koji kontrolišu vaše raspoloženje. Na taj način stvaraju se povoljni uslovi za razvoj anksioznog poremećaja. Doživljavanje traumatičnog događaja takođe može izazvati anksiozne poremećaje
Važnu ulogu ima i genetika. To znači da je veća verovatnoća da će se javiti ukoliko je neki od njih već registrovan u porodici.
U pokretače se svrstava i hemijski disbalans neurotransmitera i hormona, kao što su norepinefrin, serotonin, dopamin i gama-aminobuterna kiselina (GABA). Anksioznom poremećaju mogu doprineti i promene u mozgu. Naime, deo mozga koji se naziva amigdala ima ulogu u detektovanju opasnosti. Ukoliko postoji preosetljivost amigdale povećan je rizik od stvaranja „lažnih uzbuna“ u bezopasnim situacijama.
Vrste anksioznih poremećaja
Postoji nekoliko vrsta anksioznih poremećaja prema Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje (DSM-5).
Generalizovani anksiozni poremećaj (GAP) karakteriše prekomerna, česta i nerealna briga o svakodnevnim stvarima. To mogu biti poslovne obaveze, porodica, zdravlje, kućni poslovi ili neke druge uobičajne situacije. Povezan je sa najmanje dve ovakve strepnje u toku dana, te dovodi do stalnog straha i osećaja preopterećenosti. Zapravo, osobe sa ovim problemom se stalno pitaju „šta ako…..“.
Panični poremećaj uključuje višestruke neočekivane napade panike. Glavna karakteristika stanja je da se napadi dešavaju bez upozorenja i nisu posledica drugog mentalnog ili fizičkog stanja. Prate ih fizički simptomi, kao što su gušenje, vrtoglavica, bol u grudima.
Agorafobija u najširem smislu predstavlja strah od javnog prostora. Tačnije, situacija u kojima bi bilo teško pobeći ili dobiti pomoć. Može dovesti do potpunog izbegavanja izlaska iz kuće.
Socijalni anksiozni poremećaj predstavlja intenzivan i kontinuirani strah od ponižavanja ili osude u društvenim situacijama. Zbog toga osobe sa ovim poremećajem izbegavaju da drže javne govore, kontakte sa nepoznatima, čak i da jedu pred drugima.
Poremećaj separacione anksioznosti se manifestuje iracionalnim, preternim strahom koji se javlja usled odvajanja od bliske osobe. Iako se njegova pojava kod dece smatra normalnom fazom detinjstva, može se javiti i kod odraslih. Tada dovodi do brojnih problema u svakodnevnim aktivnostima.
Selektivni mutizam karakteriše nemogućnost govora u situacijama u kojima se očekuje komunikacija, uprkos sposobnosti govora. Obično se javlja kod dece.
Specifične fobije donose jak, iracionalan strah od konkretnih objekata ili situacija. Na primer strah od pauka, visine, vožnje avionom… Osoba je svesna da strah nije realan, ali ne može da ga kontroliše.
Anksiozni poremećaji ne nastaju „niotkuda“, niti nestaju sami od sebe. Zato na vreme potražite stručnu pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Algofobija – Strah od fizičkog bola
Algofobija je intenzivan i iracionalan strah od fizičkog bola. Sam naziv ukazuje na specifičnost ove fobije. Naime, ime je dobila od grčke reči „algos“, što znači „bol“ i „phobos“, tj. „strah“.
Sasvim je normalno da ne volimo bol, niti želimo da ga iskusimo. Obično o njemu razmišljamo kada osećamo bol ili se pripremo za situacije u kojima ćemo verovatno osetiti bol. Na primer, pre stomatološkog tretmana ili operacije. Ova razmišljanja nemaju značajan uticaj na naš svakodnevni život.
Međutim, osobe sa algofobijom će imati intenzivna osećanja straha, anksioznosti ili panike već pri samoj pomisli bez obzira da li je bolna situacija u najavi ili ne. Ova osećanja su toliko snažna da utiču na svakodnevni život i ponašanje. Mogu čak učiniti da osoba bude osetljivija na bol.
Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva sve što treba da znate o algofobiji.
Zašto se javlja algofobija?
Algofobija se smatra kombinacijom genetskih i faktora sredine. Najčešći uzrok su traumatična iskustva iz prošlosti. Zbog toga je ova fobija pratilac ljudi sa hroničnim bolom. Istraživanja pokazuju da hronični bol pogađa između 20 i 50 odsto ljudi širom sveta. Pri čemu oko 67 odsto njih se suočava sa simptomima iracionalnog straha od bola. Nažalost, preuveličavanje pretnje od bola zapravo može pogoršati bol.
Indirektna traumatična iskustva, takođe, mogu biti pokretač problema. Odnosno, gledanje ili slušanje o bolnim događajima drugih ljudi može da se pretvori u fobiju.
Ne treba zanemariti ni genetiku. To znači da osobe u čijoj porodici su registrovani psihički problemi imaju veću verovatnoću da razviju algofobiju. Naročito ako su u pitanju anksiozni poremećaji ili neke druge specifične fobije.
Iste hemikalije u mozgu čoveka koje regulišu strah i anksioznost regulišu i način na koji doživljavamo bol. Dakle, njihov hemijski disbalans može pokrenuti oba problema.
Koji su simptomi algofobije?
Algofobija dovodi do određenih ciklusa anksioznosti. Samim tim se ovaj iracionalan strah može ispoljiti na različite načine.
Neki ljudi katastrofiziraju najgori mogući ishod u bilo kojoj situaciji. Oni doživljaju bol kao pretnju. Na primer, za njih jednostavna aktivnost poput primanja pošte može izgledati opasno. Razlog za to leži u razmatranju da ako padnu i slome nogu na putu do poštanskog sandučeta, to će ih sprečiti da rade i zarađuju za život.
Pojedini reaguju na pretnju bolom tako što se intenzivno fokusiraju na njega. Algofobija dolazi od očekivanja bola, a ne od doživljavanja bola. Zato osobe sa ovom fobijom mogu videti potencijal za bol u bilo kojoj situaciji. Čak i bezopasne aktivnosti povezuju sa mogućnošću nastanka bola.
Izbegavanje aktivnosti ili pokreta za koje veruju da bi mogli prouzrokovati bol još jedno je karakteristično ponašanje.
Pored intenzivne brige i napada panike pri pomisli na bol, algofobija dovodi i do fizičkih simptoma. Prekomerno znojenje, lupanje srca, otežano disanje, drtanje, vrtoglavica i nesvestica – uobičajene su fizičke tegobe. Mogu se javiti i mučnina, problemi sa varenjem, utrnulost ili peckanje, posebno u rukama, stopalima, rukama ili nogama.
Kako pobediti iracioanalan strah od bola?
Algofobija, kao i većina drugih fobija, može se otkloniti adekvatnom terapijom.
Kognitivno-bihejvioralna terapija (KBT) se fokusira na to da vam pomogne da promenite način na koji razmišljate o bolu.
Terapija izlaganja vas postepeno izlaže aktivnostima ili pokretima koje ste ranije izbegavali, jer ste verovali da će izazvati bol. Na primer, lagano podizanje nogu može vam pomoći da prevaziđete strah od bola u nogama.
Postepeno povećanje nivoa aktivnosti i vežbanje imaju blagotvorni efekat u smanjenju straha od bola. Prilikom vežbanja mozak luči hormone sreće, endorfin i serotonin. Ovi hormoni poboljšavaju raspoloženje i pomažu vam da efikasnije upravljate bolom.
Ukoliko imate iracionalni strah od bola potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Kako se nositi sa burnout-om?
Kako se nositi sa burnout-om? Pitanje koje sve češće čujemo ne samo u medijima, već i u svakodnevnom životu.
Savremeno doba donelo je brz životni tempo. Velika radna opterećenja, kratki rokovi na poslu i jaka konkurencija postali su svakodnevnica mnogih. Zato ne čudi što se zaposleni ljudi ponekad osećaju preopterećeno ili iscrpljeno.
Međutim, kada je stres na poslu konstantan javlja se sindrom sagorevanja, tj. burnout. Istraživanja pokazuju da se oko 10 odsto zaposlenih suočava sa viskim nivoom stresa, osećajem gubitka kontrole i ekstremnim umorom.
Iako Svetska zdravstvena organizacija burnout definiše kao profesionalni fenomen, a ne medicinsku dijagnozu, ne treba ga zanemariti. Sagorevanje na poslu može da dovede do posledica po mentalno i fizičko zdravlje. Srčane bolesti, hipertenzija, poremećaji spavanja, pa i depresija i anksioznost – samo su neke od njih.
Štaviše, pokazalo se da burnout stvara osećaj uzaludnosti i otuđenja, narušavajući kvalitet odnosa sa drugim ljudima. Dugoročno gledano smanjuje mogućnosti za napredovanje u karijeri.
S obzirom na ozbiljnost problema psihološko savetovalište Sana vam otkriva kako da se izborite sa burnoutom.
Prepoznajte znake burnout sindroma
Pre nego što krenete da razmatrate kako se nositi sa burnout-om morate znati koji su simptomi. Karakteristični znaci su malaksalost, česte glavobolje, problemi sa spavanjem. Javljaju se i fizičke tegobe, kao što su bol u leđima, problemi sa varenjem i pad imuniteta.
Burnout dovodi i do promene ponašanja, uključujući nervozu, razdražljivost, bes. Osobe koje pate od sagorevanja na poslu neretko se osećaju bespomoćno i bez motivacije. To vodi ka problemima sa koncentracijom i efikasnošću obavljanja radnih zadataka.
Pojedini, u pokušaju da se izbore sa sve većim stresom, počnu da uzimaju tablete ili alkohol. Samim tim postoji rizik i od razvoja bolesti zavisnosti.
Kako se nositi sa burnout-om? Preuzmite kontrolu
Nažalost, rešavanje problema sagorevanja nije uvek jednostavno. Razlog za to leži u činjenici da vas burnout čini nemoćnim. Možda ćete se osećati kao da vam život juri i da ne možete da ga pratite. Ipak, to ne znači da ne možete preuzeti kontrolu na njim.
Da biste to postigli odredite, najpre, prioritete na poslu. Neke stvari jednostavno moraju da se urade. Druge, pak, mogu da sačekaju dok ne budete imali više vremena i energije. Odlučite koji su zadaci manje važni i ostavite ih po strani.
Ma koliko želeli nekada je nemoguće uraditi sav posao samostalno. Zbog toga naučite da delegirate. Ukoliko više zadataka nego što možete da obavite zahteva hitnu pažnju, prepustite ih nekome kome verujete.
Deo oporavka od sindroma sagorevanja na poslu jeste ostvarivanje ravnoteže između posla i privatnog života. Nakon što napustite posao, fokusirajte se na opuštanje i punjenje energije za sledeći dan. Nikako nemojte slobodne vreme ispunjavati poslovnim obavezama, pa ni mislima o poslu.
Vežbajte samosaosećanje
Dostizanje burnout tačke može dovesti do osećaja neuspeha i gubitka svrhe ili životnog pravca. Mnogi sa ovim problemom se osećaju kao da ne mogu ništa da urade kako treba ili da nikada neće postići svoje ciljeve.
Šta biste rekli prijatelju u vašoj situaciji? Verovatno biste ponudili empatiju i ljubaznost umesto da mu kažete koliko je podbacio. Upravo takvu podršku trebate pružiti sebi. Podsetite se da ne morate biti savršeni i da je u redu da vam je potrebna pauza.
Kako se nositi sa burnout-om? Obratite pažnju na svoje potrebe
Preuzimanje odgovornosti za svoje fizičko i mentalno zdravlje je ključno za oporavak od burnout-a.
U idealnom svetu, dostizanje burnout tačke bi značilo da odmah uzmete slobodne dane i posvetite se odmoru i opuštanju. Kako za mnoge to nije izvodljivo, potrudite se da pronađete vreme samo za sebe. Radite stvari koje vas čine srećnim. Obavezno uvedite zdravu ishranu i fizičku aktivnost u dnevnu rutinu. Isprobajte meditaciju, jogu ili druge vežbe za opuštanje. Naravno, miran san se podrazumeva.
Ukoliko ne možete sami da se izborite sa burnout-om potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više