Šta je emofilija zašto se javlja?
Emofilija je termin koji opisuje sklonost osobe da lako i često razvija romantična osećanja. Zbog toga je poznata i kao „emocionalni promiskuitet“.
Svako je nekad u životu bio toliko očaran osobom koju je upoznao da je idealizovao vezu sa njom. Vrlo brzo se možda uverio da je to, zaista, prava osoba za njega ili, pak, da je pogrešio. Uobičajeno je da se jednom ili dva puta zaljubimo brže nego ikada ranije. Međutim, ukoliko stalno jurimo za naletom zaljubljivanja i brzo ulazimo u romantične veze onda je reč o emofiliji.
Emofilija nije dijagnostikovano mentalno stanje, te se ne može ni svrstati u medicinske poremećaje. U pitanju je psihološka osobina ličnosti. Ipak, ne treba je olako shvatati, bez obzira što na prvi pogled izleda bezopasno. Ovo stanje može imati značajan negativan uticaj na vaš život, uključujući rizično ponašanje i toksične veze.
Zašto se javlja emofilija?
Nažalost, ne postoji jedan jednostavan poznati uzrok emofilije. Stručnjaci smatraju da je nastanak povezan sa neravnotežom „hormona dobrog osećaja“, tj. hormonskim disbalansom dopamina i serotonina.
Ne treba zanemariti ni genetiku. Najnovija istraživanja pokazuju da postoji individualna razlika u stepenu emocionalne reaktivnosti koja delom može biti nasledna.
Emofilija može biti povezana i sa drugim osobinama ličnosti. Posebno sa onim koje su poznate kao „Mračna trijada“. To su kombinacija narcizma, makijavelizma i psihopatije. Takođe, postoji mogućnost da ljudi sa emofilijom ne poseduju nijednu od ovih osobina, ali da ih privlače drugi koji ih imaju. Naročito ih privlače osobe sa narcisoidnim poremećajem ličnosti, jer u prvim susretima deluju veoma zanimljivo.
U uzročnike se svrstavaju i iskustva iz detinjstva. Naime, manjak sigurnih emocionalnih veza u ranom životu može dovesti do toga da osoba u odraslom dobu brzo traži bliskost i emotivnu sigurnost u partnerima.
Pojedinci sa visokim stepenom emofilije mogu biti vođeni uzbuđenjem pri zaljubljivanju, slično potrazi za novim iskustvima. Za razliku od njih, drugi mogu tragati za validacijom i pažnjom. Ljudi koji imaju potrebu da budu voljeni i prihvaćeni mogu češće ulaziti u veze kako bi to osećanje postigli.
Kako emofilija utiče na veze?
Kao što možete pretpostaviti, emofilija može prouzrokovati probleme i konflikte u vezi.
Početni nalet hemikalija koje izazivaju dobro raspoloženje neće trajati dovoljno dugo da održi vezu. Samim tim osoba koja je drugu još na početku proglasila „onom pravom“ može imati problema sa izlaskom iz situacije.
Emofilija utiče i na dužinu veza, čineći ih prekratkim. To znači da nema mogućnosti da se one razviju u potpunosti. Mada u pojedinim sitacijama ne dozvoljava da se završi veza koja nije zdrava.
Osim toga, veza možda neće dobiti dubinu koju bi inače mogla. Pojačavanjem i lažnim preuveličavanjem povezanosti u vezi, ljudi propuštaju da budu realni, autentični i da zahtevaju isto od svog partnera.
Strategije za prevazilaženje emofilije
Prvi korak u borbi sa emofilijom jeste da naučite da prepoznate kada i kako brzo razvijate osećanja. U tome vam može pomoći vođenje dnevnika. Zapisivanje emocija kasnije daje uvid da li je privlačnost duboka ili samo trenutni impuls.
Poželjno je da pre nego što uplovite u novu vezu napravite listu „green flags“ i „red flags“ kvaliteta koje tražite kod potencijalnog partnera. Posebno obratite pažnju na upozoravajuće znake kako biste naučili da ih na vreme prepoznate.
Važno je da zaista upoznate nekoga tokom procesa zabavljanja. Umesto da ga idealizujete posmatrajte kako se ponaša ne samo prema vama, već uopšte. Na taj način ćete utvrditi da li su njegovi postupci dosledni tokom vremena.
Obavezno uključite i povratne informacije od voljenih osoba kojima verujete i koje brinu o vama i vašoj dobrobiti. Ponekad drugi mogu videti stvari koje mi ne možemo, posebno kada se suočavamo sa emofilijom.
Jačanje samopouzdanja je još jedna važna strategija. Neophodno je da naučite da usamljenost ne znači prazninu. To je prostor u kome možete bolje upoznati sebe i svoje potrebe.
Ukoliko sami ne možete da se izborite sa emofilijom potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Šta je ghosting?
Ghosting je izraz koji se koristi da opiše situaciju kada osoba iznenada i bez objašnjenja prekine svaku komunikaciju sa drugom osobom. Ovo je relativno nov termin, koji je postao popularan poslednjih godina. Njegovu upotrebu podstakle su dating aplikacije i online upoznavanja. Zbog toga se najčešće koristi u romantičnim odnosima.
Međutim, vremenom je ghosting dobio širu upotrebu. Danas se sreće i u prijateljskim i rodbinskim vezama.
Nažalost, ghosting je mnogo više od gubitka veze sa nekim. On može negativno da utiče na mentalno zdravlje osobe kojoj je upućen. Pojedini stručnjaci ga čak opisuju kao pasivno-agresivni oblik emocionalnog zlostavljanja.
Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva sve što treba da znate o ghostingu.
Zašto neki ljudi pribegavaju ghostingu?
Postoje različiti razlozi za ghosting. Prvi je taj što neki smatraju da je mnogo lakše „ghosting-ovati“ osobu nego imati neprijatan, iskren razgovor o tome zašto nije zainteresovan za održavanje kontakta. Osoba koja „ghosting-uje“ često želi da izbegne konflikt ili suočavanje sa povređenim osećanjima druge osobe. Zato jednostavno prekida svaku komunikaciju i nada se da će nagoveštaj biti dostavljen.
Nedostatak emocionalne zrelosti je čest uzrok ovakvog ponašanja. Naime, emocionalno nezreli ljudi ne znaju kako da se nose sa tuđim osećanjima. Nemaju ni kapacitet da objasne razloge prekida. Umesto da pruže objašnjenje i pokušaju da reše problem koji postoji, biraju izbegavanje.
Preopterećenost ili gubitak interesa je čest pokretač ghostinga. Sa mnoštvom opcija pri online upoznavanju može se desiti da osoba izgubi interesovanje, jer je upoznala nekog novog. Međutim, ovaj faktor nije vezan samo za online dating. Može se javiti i u trajnijim prijateljskim i rodbinskim odnosima kada dođe do promene raspoloženja. Umesto da osoba saopšti razlog te promene, samo se povuče.
Strah od reakcije druge osobe je još jedan uzročnik. Obično se javlja kod osoba sa izraženom socijalnom anksioznošću. One smatraju razgovor o raskidu ili prekidu odnosa previše stresnim, te biraju ghosting kao manji pritisak.
Ponekad ghosting može biti i način manipulisanja. Osoba nestane kako bi pokazala kontrolu i moć, čineći da druga strana oseti nesigurnost i zbunjenost.
Kako se nositi sa ghostingom?
Ghosting ume da bude jako neprijatan, te je važno da naučite kako sa njim da se nosite.
Prva reakcija je često: „Šta sam pogrešio/la?“. Znajte, da ghosting najčešće govori o osobi koja ga primenjuje, a ne o vama. Umesto da preispitujete ponašanje i tražite greške, promeniti svoju perspektivu.
Shvatite ghosting kao znak problema u komunikaciji osobe koja ga primenjuje. Samim tim nije potrebno da osećate krivicu. Ukoliko osećate potrebu da objasnite šta se desilo u odnosu možete poslati poruku tipa: „Primećujem da se nismo čuli duže vreme, da li je među nama sve u redu ili ne želiš da nastavimo komunikaciju“.
U većini slučajeva nećete dobiti nikakav odgovor što je sasvim i očekivano. Zapravo, ne treba vam objašnjenje za završetak vaše priče. On može doći iznutra.
Ovakvo ponašenje je jasni znak da krenete dalje i usmerite energiju negde drugde. Nemojte juriti osobu koja vas je ignorisala slanjem višestrukih poruka ili poziva. Preusmerite svoj fokus na prijateljstva i odnose gde je trud obostran i gde se osećate više cenjenim.
Nikako nemojte dozvolite da ghosting utiče na vaše samopouzdanje. Podsećajte sebe da vaša vrednost ne zavisi od toga kako se neko drugi ponaša prema vama.
Ghosting neretko dovodi do niza emocija. Sasvim je normalno da se osećate tužno, povređeno ili zbunjeno. Ne potiskujte svoja osećanja, jer ća vam ona pomoći da prebolite odnos koji ste gajili. Ujedno i da se izborite sa ghostingom.
Ukoliko ghosting utiče na vaše mentalno blagostanje potražite stručnu pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Kriza srednjih godina kod muškaraca – Vreme izazova i prilika
Negde između 40. i 55. godine života, mnogi muškarci počinju da preispituju svoj identitet, životne odluke i smisao onoga što su postigli.
Ovo razdoblje, poznato kao kriza srednjih godina, nije mit niti nešto što pogađa samo određene pojedince – to je psihološki fenomen koji ima dublje korene u prirodi čovekove ličnosti, prolaznosti vremena i osećaja lične ispunjenosti.
Šta je zapravo kriza srednjih godina?
Kriza srednjih godina označava period emocionalne nestabilnosti i duboke introspekcije. U ovom životnom dobu, muškarci često osećaju da vreme prolazi prebrzo, da mladost nepovratno odlazi, a da snovi iz mladosti nisu ostvareni. Moguće je da se suočavaju sa fizičkim promenama, padom energije, zdravstvenim problemima, gubitkom roditelja ili razočaranjem u karijeru ili brak.
Ono što ovu fazu života čini posebno osetljivom jeste spoj unutrašnjih pitanja i spoljašnjih pritisaka. Mnogi se pitaju:
Da li sam postigao ono što sam želeo?
Da li me partnerka i dalje voli?
Da li je kasno za promenu karijere?
Šta ako sam pogrešno živeo sve ove godine?
Tipični simptomi krize srednjih godina
Kriza ne izgleda isto kod svakog muškarca, ali neki od najčešćih simptoma uključuju:
Nagli preokreti u ponašanju – želja za mladalačkim hobijima, kupovina skupih automobila, izlazak iz dugih veza.
Promena izgleda – izražena potreba za fizičkom promenom, poput izgradnje tela, farbanja kose, oblačenja u mladalačkom stilu.
Povećana anksioznost i razdražljivost – osećaj nezadovoljstva, bez jasnog razloga.
Depresivnost i povlačenje u sebe – gubitak interesa za stvari koje su ranije donosile radost.
Impulsivne odluke – prekid karijere, razvod, započinjanje veza sa znatno mlađim partnerkama.
Zašto dolazi do krize?
Psiholozi smatraju da se kriza srednjih godina javlja kao rezultat suočavanja sa sopstvenom smrtnošću i osećajem da vreme „curi“. U mladosti se život doživljava kao niz mogućnosti – sve je otvoreno, sve je još moguće. U srednjim godinama, slika postaje konkretnija – mnoge opcije su već odabrane, a neke zauvek zatvorene.
Takođe, društvena očekivanja igraju veliku ulogu. Muškarci se često identifikuju sa ulogom hranitelja, uspešnog čoveka, autoriteta u porodici. Kada se oseti pad u jednom od tih segmenata, dolazi do osećaja neuspeha i gubitka identiteta.
Kako prepoznati da ste u krizi?
Nije svako preispitivanje života znak krize. Međutim, ako traje duže, ako vas parališe ili vodi ka destruktivnim ponašanjima, vreme je da obratite pažnju. Kriza može biti tihi pratilac – ne mora uvek biti burna. Ponekad se manifestuje kroz potištenost, umor, cinizam ili osećaj besmisla.
Može li kriza srednjih godina imati pozitivan ishod?
Apsolutno. Iako zvuči paradoksalno, kriza može biti i prilika. Ona nas tera da stanemo, razmislimo i usmerimo se prema životu koji je autentičniji. Mnogi muškarci upravo u ovom periodu donose najvažnije, ali i najzdravije odluke: pokreću sopstvene poslove, menjaju životne navike, obnavljaju odnose sa porodicom, pronalaze nove izvore motivacije.
Uspešno prevazilaženje krize ne podrazumeva ignorisanje osećanja, već njihovo razumevanje i integraciju. Nije sramota priznati sebi da nešto „ne štima“. Naprotiv, to je prvi korak ka promeni.
Kada potražiti pomoć?
Ako osećate da ne možete sami da izađete na kraj sa pritiscima koje donosi ovaj period života – to nije znak slabosti, već zrelosti. Razgovor sa stručnjakom može pomoći da se osećanja razjasne, da se pronađe novi pravac i da se kroz krizu prođe sa manje bola i više smisla.
Ukoliko se prepoznajete u nekim od navedenih simptoma, ne oklevajte da potražite stručnu pomoć. Psihološko savetovalište Sana stoji vam na raspolaganju – kroz razgovor, razumevanje i podršku, možete ponovo pronaći ravnotežu i otkriti novu snagu u sebi.
Pročitaj Više
Paradoks perfekcionizma – Kako vam težnja ka savršenstvu šteti?
Paradoks perfekcionizma je problem sa kojim se mnogi ljudi širom sveta suočavaju.
Perfekcionizam se često smatra poželjnom osobinom u modernom dobu koje slavi visoke standarde i posvećenost detaljima. Na prvi pogled, težnja ka savršenstvu deluje kao plemenit poduhvat, put koji vodi ka uspehu, priznanju i samoispunjenju. Međutim, ispod njegove uglačane površine leži paradoks. Verovali ili ne, perfekcionizam zapravo može umanjiti životnu efikasnost, što dovodi do burnouta, anksioznosti i osećaja hroničnog nezadovoljstva.
Razumevanje ovog paradoksa je ključno za snalaženje između zdrave ambicije i destruktivnog perfekcionizma.
Šta je perfekcionizam?
Da biste shvatili šta je paradoks perfekcionizma morate prvo znati šta je perfekcionizam.
Perfekcionizam je osobina ličnosti koju karakteriše intenzivna želja za postizanjem savršenstva. Javlja se u kombinaciji sa hiperkritičnom samoevaluacijom i zabrinutošću zbog tuđih procena. Naime, perfekcionisti postavljaju izuzetno visoke standarde za sebe i često izjednačavaju svoju vrednost sa sposobnošću da ispune te standarde.
Postoje različite vrste perfekcionizma. Sebičan perfekcionizam uključuje nametanje nerealnih očekivanja sebi. Perfekcionizam usmeren ka drugima podrazumeva postavljanje nerealnih standarda drugima, očekujući da budu ispunjeni. Društveno propisani perfekcionizam predstavlja percepciju da drugi imaju nerealna očekivanja od vas. To dovodi do pritiska da se ispune ovi pretpostavljeni standardi.
Umeren nivo perfekcionizma može podstaći pojedince da se istaknu. Sa druge strane, prekomerni perfekcionizam može dovesti do štetnih efekata na mentalno blagostanje i ukupnu životnu efikasnost.
Šta je paradoks perfekcionizma?
U svojoj suštini, perfekcionizam je ukorenjen u strahu od neuspeha, strahu od osude i strahu da niste „dovoljno dobri“. Ova težnja ka savršenstvu, vođena strahom, paradoksalno može dovesti do upravo onih ishoda koje perfekcionisti teže da izbegnu.
Umesto da donese uspeh, zadovoljstvo i bolje rezultate perfekcionizam dovodi do suprotnog efekta. Odnosno, do nezadovoljstva, prokrastinacije i neuspeha. U tome leži osnova paradoksa perfekcionizma.
Strah od nepostizanja savršenstva može paralizovati perfekcioniste. Kao posledica javlja se prokrastinacija, tj. odugovlačenje ili potpuno izbegavanje zadataka. Ovo izbegavanje može smanjiti produktivnost i sprečiti pojedince da ostvare svoj puni potencijal.
Perfekcionisti često sebe guraju do ivice, radeći dugo, opsedajući se detaljima i odbijajući da delegiraju zadatke. Neumorna težnja ka savršenstvu može dovesti do fizičke i mentalne iscrpljenosti, stvarajući osnovu za burnout sindrom. Na taj način dolazi ne samo do smanjenja ukupne efikasnosti, već i razvoja mentalnih problema.
Perfekcionisti teže da izbegavaju situacije u kojima bi mogli da ne uspeju ili da proizvedu nešto manje od savršenog. Ovaj strah guši kreativnost i inovacije, jer se više fokusiraju na izbegavanje grešaka nego na istraživanje novih ideja. Samim tim otežavaju napredak i lični razvoj.
Bez obzira koliko postignu, perfekcionisti često osećaju da nikada nije dovoljno. Brzo odbacuju svoje uspehe, te u prvi plan stavljaju neuspehe ili nedostatke. To rezultira hroničnim nezadovoljstvom koje može dovesti do osećaja neadekvatnosti, anksioznosti i depresije.
Kako pobediti paradoks perfekcionizma?
Prepoznavanje paradoksa perfekcionizma je prvi korak ka prevazilaženju njegovih negativnih efekata. U tome vam može pomoći nekoliko strategija. Prva jeste da težnju ka savršenstvu zamenite realnim ciljevima, koje možete da ostvarite.
Neophodno je da shvatite da su greške prirodni deo učenja i rasta. Umesto da ih posmatrate kao neuspehe, posmatrajte ih kao prilike za usavršavanje.
Stručnjaci savetuju da vežbate samosaosećanje. To znači da se ponašate prema sebi sa istom ljubaznošću i razumevanjem koje biste pružili prijatelju. Takođe, naučite da cenite svoj trud i dozvolite sebi da budete nesavršeni.
Neophodno je i da težite uravnoteženom pristupu koji uključuje rad, odmor i zabavu. Ostvareni ciljevi i dostignuća nisu jedino važni u životu. Za poptpuno zadovoljstvo sobom potreban je i odmor, druženje sa dragim ljudima, hobiji i druge aktivnosti koje vas čine srećnim.
Ukoliko sami ne možete da se oslobodite paradoksa perfekcionizma potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Pravilo 333 za anksioznost – Preusmeravanje fokusa na sadašnji trenutak
Pravilo 333 za anksioznost je jednostavna tehnika uzemljenja („grounding“) koja pomaže u upravljanju anksioznošću preusmeravanjem fokusa na sadašnji trenutak tako da donosi trenutno olakšanje.
Svako je makar jednom u životu osetio strah, teskobu i nervozu. Ovaj zdrav nivo anksioznosti normalna je pojava prilikom životnih promena i odluka koje moramo da donesemo. Zapravo, ona nas pokreće da ispunimo zadate ciljeve.
Međutim, problem nastaje kada ovi simptomi postanu učestali i intenzivni da otežavaju normalno funkcionisanje. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije oko 301 milion ljudi širom sveta se suočava sa njima.
Da bi se rešili osećaja straha, teskobe i nervoze, jednostavne, ali efikasne tehnike su ključne za ponovno preuzimanje kontrole i negovanje osećaja smirenosti. Jedna takva metoda je pravilo 333.
Šta je pravilo 333 za anksioznost?
Pravilo 333 je tehnika koja na jednostavan, ali efikasan način pomaže da se oslobodite uznemirujućih misli tako što ćete pažnju preusmeriti na neposrednu okolinu. To je mindfulness praksa, tj. praksa svesne, usmerene pažnje koja angažuje vaša čula. Na taj način vam omogućava da se fokusirate na sadašnji trenutak i povratite osećaj smirenosti.
Prvi put je opisano pre 5 godina. Zahvaljujući izuzetnoj efikasnosti vrlo brzo je postalo popularno u okviru tehnika za upravljanje anksioznošću.
Lepota pravila 333 leži u njegovoj svestranosti i pristupačnosti. Možete ga praktikovati bilo gde, u bilo koje vreme, što ga čini vrednim dodatkom vašoj veštini suočavanja. Redovna upotreba ove tehnike može vam pomoći da razvijete veću emocionalnu regulaciju i otpornost u suočavanju sa anksioznošću. Samim tim osnažiće vas da se lakše nosite sa izazovnim trenucima.
Kako funkcioniše pravilo 333 za anksioznost?
Kada počnete da osećate anksioznost, odvojite trenutak da zastanete i posmatrate svoju okolinu. Identifikujte tri predmeta. To može biti bilo šta, od drveta ispred vašeg prozora do predmeta koji se nalazi na vašem stolu. Fokusirajte se na detalje izdvojenih predmeta, kao što su njihove boje, oblici ili teksture.
Zatim, obratite pažnju na zvukove oko sebe. Pokušajte da identifikujete tri različita zvuka. Oni mogu uključivati zvuk rada računara, cvrkut ptica ili udaljenu buku saobraćaja. Analizirajte ove zvukove kako biste se distancirali od osećaja anksioznosti.
Na kraju, aktivirajte svoje čulo dodira pomeranjem tri dela tela. Možete mrdati prstima na nogama, okretati ramenima ili kucati prstima. Ova fizička interakcija pruža taktilnu distrakciju od anksioznosti.
Naučna osnova za pravilo 333 za anksioznost
Pravilo 333 za anksioznost je zasnovano na neuronauci. To znači da koristi moć senzornog angažovanja da prekine anksiozne nametljive misli i podstakne osećaj smirenosti.
Naime, anksioznost prati napad panike koji aktivira simpatički nervni sistem. Srce počinje brže da radi, disanje se skraćuje, a mozak pokreće „fight or flight“ reakciju. Pravilo 333 šalje mozgu signal da je okruženje bezbedno, jer se bavite mirnim, kontrolisanim opažanjem, a ne pretnjom.
Aktiviranjem parasimpatičkog nervnog sistema smanjuje se intenzitet simptoma anksioznosti. Odnosno, usporava se rad srca i smiruje disanje. To prebacuje telo u „rest and digest“ režim.
Anksioznost se hrani mislima o budućim ili prošlim opasnostima, te preusmeravanjem pažnje kroz pravilo 333, fokusirate se na sadašnji trenutak. Ova praksa stvara mentalni prostor između vas i vaših okidača anksioznosti, omogućavajući vam da efikasnije reagujete na stresne situacije.
Uključivanje fizičkog pokreta dodatno poboljšava efikasnost metode. Pokretanje tela pomaže u oslobađanju napetosti mišića povezane sa anksioznošću, podstičući opuštanje i osećaj kontrole.
Pravilo 333 za anksioznost jeste veoma efikasno, ali za oslobađanje problema neophodna je stručna pomoć. Zato na vreme konktirajte psihološko savetovalište Sana.
Pročitaj Više
Lečenje hroničnog stresa – Vaš put ka boljem i kvalitetnijem životu
Lečenje hroničnog stresa ima ključnu ulogu za očuvanje ne samo fizičkog, već i mentalnog zdravlja.
U svetu sa velikim zahtevima, stalnim pritiscima na poslu i brojnim porodičnim obavezama, stres je postao svakodnevnica. Obično je izazvan specifičnih, kratkoročnim događajaima, kao što je bezazlena rasprava sa partnerom, loša ocena deteta ili neočekivani trošak. Ove stresne situacije povećavaju nivoe kortizola i adrenalina, dovodeći do „fight or flight“ reakcije.
Za razliku od aktunog, hronični stres se vremenom nakuplja, jer proističe iz dugotrajnih, nerešenih problema. Nezdrava veza, stalni finansijski teret, stalno nezadovoljstvo na poslu – najčešći su pokretači ove vrste stresa.
Nažalost, hronični stres je široko rasprostranjen, ali često neprimećen problem. Istraživanja pokazuju da se oko 30 odsto odrasle populacije suočava sa njim. Pri čemu je stres kod žena češći u odnosu na muškarce.
Simptomi hroničnog stresa
Pre nego što krenete da razmatrate lečenje hroničnog stresa morate znati koji su njegovi simptomi.
Nedostatak energije, ekstremni umor, čak i odmah pri buđenju ili nesanica – karakteristični su znaci hroničnog stresa. Prate ih poteškoće u koncentraciji, osećaj bespomoćnosti, nisko samopoštovanje, pa i anksioznost. Kod nekih je prisutna i razdražljivost i gubitak seksualne želje.
Hronični stres se može manifestovati i fizičkim simptomima. Tu spadaju, pre svega, učestale glavobolje. Zatim, problemi sa varenjem, promene u apetitu, bolovi u mišićima.
S obzirom da se razvija postepeno, simptomi se vremenom akumuliraju. Ovo podmuklo nagomilavanje čini da se mnogi ljudi njima prilagođavaju. Umesto da ih prepoznaju kao znake ozbiljnog problema često ih tumače kao normalnim tokom svakodnevnog života. Upravo to čini hronični stres opasnim.
Ukoliko se lečenje hroničnog stresa na vreme ne započne može dovesti do niza zdravstvenih problema. Gastritis, čir na želucu, srčane bolesti, hipertenzija, dijabetes i problemi u radu štitne žlezde – samo su neke od njih.
Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva sve što treba da znate o terapijama za hronični stres.
Efikasne terapije za lečenje hroničnog stresa
Uobičajeni pristup lečenju hroničnog stresa uključuju psihoterapiju, mindfulness i promenu načina života.
Kognitivno-bihejvioralna terapija pomaže pojedincu da identifikuje i promeni negativni obrasce razmišljanja i ponašanja koja doprinose stresu. Takođe pomaže u učenju tehnike opuštanja i veštine suočavanja.
Mindfulness terapija se fokusira na svest o sadašnjem trenutku i prihvatanje kako bi se smanjili stres i anksioznost. Pomaže kod mentalnog „preopterećenja“.
Često se primenjuje i psihodinamička terapija. Ova terapija istražuje nesvesne obrasce i prošla iskustva koja mogu doprinositi stresu. Veoma korisne su i terapija ekspozicije i integrativne terapije (koje kombinuju različite pristupe).
Briga o sebi u upravljanju stresom
Borba sa hroničnim stresom podrazumeva i promenu načina života.
Fizička aktivnost je moćno sredstvo za ublažavanje stresa. Stručnjaci savetuju redovno vežbanje u trajanju od 150 minuta nedeljno. Pri čemu vežbe ne moraju biti intenzivne. Dovoljna je vožnja biciklom ili brzo hodanje.
Zdrav san je obavezan. Uspostavite redovan raspored spavanja u kontinuitetu 7 do 9 sati u toku noći. Obavezno stvorite opuštajuću rutinu pred spavanje.
Nemojte zaboraviti na ishranu. Uravnotežena ishrana bogata voćem, povrćem, proteinima i integralnim žitaricama može poboljšati vaše raspoloženje i nivo energije. Zato ograničite prerađenu hranu, nezdrave masti i rafinisane šećere. Smanjite i unos kofeina i alkohola, jer mogu pogoršati stres i anksioznost.
Upravljenje stresom znači upravljenje vremenom. Naučite da dajete prioritet zadacima, efikasno upravljate svojim vremenom i izbegavate preterano obavezivanje. U protivnom može doći do preopterećenja koje vodi ka hroničnom stresu.
Tehnike opuštanja, poput joge i meditacije, pružaju veliku pomoć u oslobađanju svakodnevnog stresa. Samim tim sprečavaju njegovo nagomilavanje.
Lečenje hroničnog stresa je kompleksno, te na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Zašto se javlja depresija nakon rastanka?
Depresija nakon rastanka, nažalost, nije retka pojava.
Rastanak znači mnogo više od kraja ljubavi. On predstavlja kraj nekih vaših planova, dnevne dinamike, sigurnosti, pa i načina života. Zapravo, to je kraj jednog dela vašeg života. Zbog toga se opravdano smatra jednim od najstresnijih životnih događaja.
Prema poznatoj Holms-Raheovoj skali životnih stresnih događaja, koja rangira događaje po intenzitetu stresa koji mogu izazvati, rastanak se nalazi čak na 2. mestu. Odmah nakon gubitka bliske osobe.
Imajući ovo u vidu ne čudi što sa sobom donosi niz emocija. Osećaj tuge i bola sasvim su normalni pratioci rastanka. Neretko se javlja i osećaj krivice, bez obzira da li ste vi bili inicijator rastanka ili ne. Ukoliko ova osećanja potraju duži period mogu da prerastu u depresiju.
Zašto se javlja depresija nakon rastanka?
Depresija nakon rastanka je izazvana kombinacijom psiholoških, socijalnih i bioloških faktora. Ona je, pre svega, emocionalna reakcija na gubitak emotivne i životne sigurnosti. Ma koliko su česti problemi u partnerskim odnosima, mnogima partner predstavlja emocionalnu, socijalnu i finansijsku sigurnost. Nakon rastanka dolazi do osećaja praznine i nesigurnosti, što može izazvati anksioznost i tugu.
U pokretače se svrstava i osećaj neuspeha. Naime, mnogi rastanak doživljavaju kao lični neuspeh, te se javlja krivica. Posledica toga može biti manjak samopouzdanja koji povećava rizik od depresije.
Rastanak donosi veliku promenu načina života. Ta promena primorava ljude da se nose sa novim izazovima sa kojima možda ranije nisu bili upoznati, što zauzvrat može biti veoma stresno. Povećani nivo stresa vremenom može dovesti do depresije.
Stres, takođe, povećava nivo kortizola i narušava ravnotežu neurotransmitera, što može izazvati simptome depresije.
Koji su simptomi depresije nakon rastanka?
Depresija nakon rastanka može imati emocionalne, kognitivne, fizičke i socijalne simptome. Oni variraju od blažih do veoma ozbiljnih.
Dugotrajna tuga i osećaj praznine su karakteristični emocionalni znaci. Prate ih bezvoljnost i gubitak interesovanja za stvari koje su ranije prijale. U pojedinim slučajevima javljaju se stid, pa i bes na bivšeg partnera ili sebe.
Osobe koje pate od depresije nakon rastanka često izbegavaju okupljanja sa porodicom i prijateljima. Zbog toga je društvena izolacija glavni socijalni simptom.
U kognitivne znake spadaju problemi sa koncentracijom, poteškoće u donošenju odluka, kao i opsesivne misli o bivšem i prošlosti. Ponekad je prisutno negativno razmišljanje o budućnosti.
Depresija donosi i niz fizičkih simptoma. Umor, manjak energije, promene apetita, glavobolje, stomačni problemi, problemi sa spavanjem – neki su od njih.
Kako se nositi sa depresijom nakon rastanka?
Priznavanje sopstvenih osećanja bez osuđivanja je ključno za suočavanje sa depresijom nakon rastanka. To će vam omogućiti emocionalno isceljenje.
Briga o sebi fizički može značajno poboljšati vaše mentalno zdravlje. Stručnjaci savetuju da redovno vežbate i vodite računa o zdravoj ishrani. Ove navike će vam podići raspoloženje i nivo energije. Samim tim i olakšati upravljanje emocionalnim stresom.
Ma koliko nemate volje za društvenim aktivnostima, morate znati da izolacija pogoršava depresiju. Umesto povlačenje u sebe izaberite druženje sa najbližima. Oni vam mogu pružiti emocionalnu podršku i utehu tokom teških vremena, podsećajući vas da niste sami.
Ne oklevajte da potražite stručnu pomoć. Putem različitih tehnika, psiholozi i psihoterapeuti mogu vam pomoći u suočavanju i upravljanju depresijom. Zato na vreme kontaktirajte psihološko savetovalište Sana.
Pročitaj Više
Psihoterapija – Vaš put ka emocionalnom i psihičkom zdravlju
Psihoterapija predstavlja profesionalni proces pružanja pomoći ljudima koji se suočavaju sa emocionalnim, mentalnim, ponašajnim i međuljudskim problemima. Iako se nekada doživljavala kao tabu tema, danas je psihoterapija sve više prepoznata kao dragocen alat u očuvanju mentalnog zdravlja i unapređenju kvaliteta života.
U psihoterapiji se kroz razgovor sa stručnjakom – psihologom ili psihoterapeutom – radi na razumevanju svojih osećanja, ponašanja, obrazaca mišljenja i međuljudskih odnosa. Ona ne mora biti rezervisana samo za teške životne krize – korisna je i kada želimo bolje da upoznamo sebe, razvijemo svoje potencijale i poboljšamo svakodnevno funkcionisanje.
Kada je psihoterapija potrebna?
Postoje različite situacije kada osoba može potražiti psihološku pomoć.
Nekada su to akutne životne krize, dok su ponekad u pitanju hronični problemi koji traju godinama. Ono što je važno jeste da se svaka osoba koja oseća patnju, zbunjenost, unutrašnji nemir ili ne može da izađe na kraj sa svakodnevnim obavezama – slobodno može obratiti za stručnu pomoć.
Depresija
Jedan od najčešćih razloga za traženje psihoterapije jeste depresija. Ljudi koji se bore sa depresijom mogu osećati dugotrajnu tugu, bezvoljnost, gubitak interesa za aktivnosti koje su im ranije pričinjavale zadovoljstvo, kao i probleme sa spavanjem, ishranom i koncentracijom. Često imaju negativnu sliku o sebi i svetu, osećaj bespomoćnosti i beznade. Psihoterapija pruža prostor za izražavanje tih osećanja, razumevanje njihovih uzroka i razvijanje strategija za izlazak iz depresivnog stanja.
Anksioznost
Drugi čest razlog je anksioznost – stanje stalne brige, napetosti i osećaja da će se nešto loše dogoditi. Osobe koje pate od anksioznih poremećaja često imaju fizičke simptome poput ubrzanog rada srca, znojenja, vrtoglavice i problema sa disanjem. Strah od budućnosti, neuspeha, procene drugih ljudi ili čak napadi panike mogu znatno otežati svakodnevni život. Kroz psihoterapiju se uče tehnike relaksacije, identifikuju okidači anksioznosti i razvija osećaj kontrole nad sopstvenim mislima i emocijama.
Problemi u braku i vezi
Još jedan čest razlog zbog kog ljudi traže psihološku podršku su problemi u braku ili partnerskom odnosu. Nesuglasice, nedostatak komunikacije, ljubomora, neverstvo ili različiti pogledi na život često dovode do ozbiljnih konflikata.
Porodična psihoterapija omogućava parovima da u sigurnom i neutralnom okruženju izraze svoja osećanja, nauče bolje da komuniciraju i razviju međusobno razumevanje i empatiju. Cilj nije uvek da se veza „spasi“, već da se dođe do rešenja koje će biti najzdravije za oba partnera.
Gubitak bliske osobe
Psihoterapija je izuzetno korisna i u periodima gubitka bliske osobe. Tuga nakon smrti voljenog bića je prirodan proces, ali kada traje predugo, prelazi u depresiju ili ometa funkcionisanje, tada je važno potražiti pomoć. Psihoterapeut može pomoći u procesu tugovanja, izražavanju emocija, pronalaženju smisla i postepenom povratku u život nakon gubitka.
Osim pomenutih, mnogi se obraćaju psihološkom savetovalištu zbog problema kao što su nesigurnost, nisko samopouzdanje, perfekcionizam, trauma iz detinjstva, problemi sa identitetom, profesionalna kriza, problemi sa roditeljstvom, zavisnosti i mnogi drugi. Psihoterapija ne nudi brza rešenja, ali pruža prostor u kome osoba može da istraži sebe, dobije podršku i nauči kako da se nosi sa izazovima na zdrav način.
Psihološko savetovalište Sana – podrška kada vam je najpotrebnija
Ako se suočavate sa bilo kojim od pomenutih problema ili jednostavno osećate da vam je potreban razgovor i podrška, psihološko savetovalište Sana vam stoji na raspolaganju. Naš tim stručnjaka pruža diskretnu, profesionalnu i empatičnu pomoć u sigurnom okruženju. Bilo da ste u krizi, u potrazi za sobom ili želite da poboljšate kvalitet svog života, znajte da niste sami.
U savetovalištu Sana verujemo da svaki čovek ima kapacitet za promenu i rast. Na tom putu – ne morate ići sami!
Pročitaj Više