Dumskroling – Da li ste zavisni od čitanja loših vesti?
Dumskroling je problem modernog doba.
Savremeno doba karakteriše visok stepen digitalizacije. Mobilni telefoni su postali naši verni pratioci, a internet prozor u svet. Njihove prednosti, zaista, su nemerljive. Nažalost, pokazuju i negativne karakteristike.
Usled plasiranja ideala lepote i savršenog života, uticaj socijalnih mreža na samopouzdanje, zaista, je velik. Međutim, to nije sve. Neretko, one postaju izvor negativnih misli i osećanja, u čiji ponor sve dublje tonemo. Upravo taj fenomen neprestanog, kompulzivnog skrolovanja kroz negativne vesti naziva se dumskroling.
Šta je, zapravo, dumskroling?
Dumskroling označava naviku da konstantno čitamo loše vesti i negativne sadržaje na internetu, iako znamo da to loše utiče na naše raspoloženje.
Termin „doomscrolling“ (skrolovanje sudbine) prvi put se pojavio početkom 2020. godine, otprilike u vreme kada je svet ušao u karantin izazvan pandemijom. Zatvoreni u domovima i preplavljeni neizvesnošću, ljudi su počeli opsesivno da prate vesti o broju zaraženih, merama i krizama širom sveta. Takva svest bila je sasvim opravdana, jer je postajao strah za sopstveno zdravlje i zdravlje najbližih.
Vremenom, dumskroling je prerastao u širi problem. Više nije reč samo o pandemiji, već o svakodnevnom izlaganju negativnim vestima iz oblasti politike, ekonomije, rata, ekologije i drugih oblasti, a koje dolaze pravo sa interneta.
Bilo da je to preko Facebook-a, Google-a ili neke druge stranice, mnogi dumskroling opravdavaju željom da budu informisani o dešavanjima u svetu. Ipak, postoji znatno dublji uzrok ove navike.
Baš kao što ljudi koji pate od depresije traže informacije koje mogu potvrditi kako se osećaju, tako i oni koji skroluju negativne vesti potvrđuju da se i sami osećaju loše.
Od povremenog čitanja vrlo brzo se razvija navika koje vas zaključava u petlju lošeg osećaja. Ubrzo, počinjete da čitate vesti da biste potvrdili da bi trebalo da se osećate loše.
U pojedinim slučajevima dumskroling je posledica opsesivno-kompulzivnog poremećaja (OKP). Kako ovo mentalno zdravstveno stanja tera da ponavljate ponašanje, čitanje loših vesti postaje jedan od njegovih simptoma.
Posledice dumskroling-a
Dumskroling neretko deluje samo kao loša navika, ali ne treba ga olako shvatiti. Razlog za to leži u činjenici da dovodi do niza efekata po fizičko i mentalno zdravlje.
Stalni kontakt sa negativnim vestima može stvoriti utisak da je svet nepopravljivo loš i da mi ne možemo ništa promeniti. To vodi ka hroničnom stresu i anksioznost. Dolazi i do problema sa spavanjem, posebno ako skrolujemo pre spavanja. Mozak tada ostaje u stanju „budnosti“ i teško se opušta. Istovremeno, previše informacija otežava fokus i dovodi do mentalnog zamora. Samim tim nastaju problemi u obavljanju svakodnevnih poslova.
Dumskroling može izazvati i fizičke efekte. Glavobolje, napetost mišića, bol u vratu i ramenima, smanjen apetit, povišen krvni pritisak – neki su od njih.
Kako se osloboditi dumskroling-a?
Potpuno izbegavanje interneta nije realno, ali postoje načini da se izborimo sa ovom navikom. Najefikasnije jeste da ograničite vreme provedeno na društvenim mrežama. Možete postaviti tajmer ili koristiti aplikacije koje prate upotrebu ekrana. Takođe, možete ograničiti i doba dana. Na primer, 15 minuta ujutru i 15 minuta uveče. To je sasvim dovoljno da ostanete u toku, ali bez preplavljivanja infomacijama.
Umesto senzacionalističkih portala, pratite medije koji nude proverene i konstruktivne informacije. Obavezno počnite sa novom navikom – zamenom skrolovanja umirujućim aktivnostima. Šetnja, čitanje knjige, fizička aktivnost ili razgovor sa prijateljima mogu pomoći da se fokus preusmeri na nešto pozitivno.
Ukoliko sami ne možete da se izborite sa dumskroling-om potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Kako razlikovati tugu od depresije?
Kako razlikovati tugu od depresije? Pitanje koje se sve češće čuje ne samo u medijima, već i u svakodnevnom razgovoru.
Svi se osećamo tužno kada se dogode loše stvari. Tuga je, zapravo, prirodan i zdrav odgovor na gubitak bliske osobe, raskid, razočaranje u prijatelje i neke druge životne situacije. Čak i loš dan može učiniti da se osećate tužno.
Depresija, s druge strane, može biti iscrpljujuća i zahtevati dodatnu podršku. Ona utiče na svakodnevno obavljenje poslova, lične odnose, pa i na brigu o sebi. Nažalost, sve više ljudi u svetu se suočava sa njom.
Istraživanja pokazuju da približno 332 miliona ljudi ima depresiju. Pri čemu najveću prevalencu ima starosna grupa od 18 do 25 godina.
Kako je tuga simptom depresije, mnogi ih često poistovećuju. Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva kako razlikovati tugu od depresije.
Tuga je emocija. Depresija je mentalna bolest
Tuga je osnovna emocija i deo onoga što nas čini ljudima. Ona nam pomaže da procesuiramo emocije, prihvatimo promene i emocionalno sazrimo. Kada prođe, često iza sebe ostavlja osećaj olakšanja i snage.
Depresija nije samo produžena tuga. To je mentalni poremećaj koji utiče na način razmišljanja, osećanja i funkcionisanja. Manifestuje se u mnogim različitim depresivnim simptomima tokom najmanje dve nedelje. Uporna tuga je samo jedan deo depresije! Osoba u depresiji može osećati prazninu, beznađe, gubitak interesa za sve što je nekada volela. Često se javljaju i fizički simptomi – umor, poremećaj sna, promene apetita i bolovi bez jasnog uzroka.
Kako razlikovati tugu od depresije u pogledu trajanja?
Emocije su trenutna svesna iskustva. Vremenom blede. Ako se emocija nastavi tokom određene životne faze, to čini u prekidima. Dakle, može trajati nekoliko sati pre nego što se bar malo smanji. Čak i tokom tužnog perioda, postoje trenuci u vašem danu kada se osećate dobro. Možete se smejati, uživati u svojoj omiljenoj pesmi ili prisustvu prijatelja.
Depresija, međutim, traje duže, a najmanje dve nedelje. Zaokupira veći deo dana. Svi simptomi koji se javljaju deluju konstantno, iako mogu biti gori tokom jutra. Zbog njihovog kontinuiteta čini se nezamislivim da ćete se ikada ponovo osećati bolje.
Tuga privremeno menja raspoloženje. Depresija menja vaš život
Kada tražite odgovor na pitanje kako razlikovati tugu od depresije morate znati kako one deluju.
Tokom tužnog dana ili nedelje vaše raspoloženje se menja. Vaš um može biti preokupiran i možete se naći kako se vraćate tužnim mislima. Ipak, i dalje možete normalno da obavljate obaveze.
Međutim, kada ste klinički depresivni, vaš svakodnevni život je postao težak za podnošenje. Možda vam je teže da zaspite ili da ostanete u snu. Možda vam je apetit ili seksualni nagon opao. Možda imate nisko samopoudanje ili se ne radujete više omiljenim aktivnostima.
Tuga je subjektivna. Depresija se dijagnostikuje
Niko ne može poreći da ste tužni, to je nešto što doživljavate subjektivno i nezavisno.
Za raliku od tuge, depresija ima postavljene kriterijume i zahteva zvaničnu dijagnozu. Na kraju krajeva, nije samo vremenski period ključan za dijagnozu, već i specifična kombinacija osnovnih i dodatnih simptoma.
Depresija zahteva stručnu pomoć, zato na vreme kontaktirajte psihološko savetovalište Sana.
Pročitaj Više
Somnifobija – Strah od sna
Somnifobija je intenzivan, iracionalan strah od sna.
U modernom, ubrzanom svetu očuvanje zdravlja je imperativ. Važnu ulogu u tome ima san. Redovan i zdrav san pruža nam ne samo potreban odmor, već i energiju za naredni dan. Ujedno, pozitivno deluje na kognitivne funkcije, raspoložanje, pa i na ishranu. Imajući ovo u vidu ne čudi što se naučnici i mediji često bave pitanjima saveta za bolji san.
Dok se većina ljudi trudi da ostvari minimum od 7 sati sna, postoje oni koji nastoje da to izbegnu. Razlog leži u strahu od spavanja.
Hipnofobija, kako se još strah od spavanja naziva, spada u specifične fobije. To znači da se ne odnosi na uobičajene teškoće sa spavanjem, već je u pitanju ozbiljan poremećaj.
S obzirom da somnifobija može ozbiljno da narušiti kvalitet života i zdravlje čoveka, psihološko savetovalište Sana vam otkriva sve što treba da znate o njoj.
Šta izaziva somnifobiju?
Uzroci fobija, uključujući somnifobiju, nisu jasni. Smatra se da fobije generalno nastaju kombinacijom genetskih i faktora životne sredine.
U većini slučajeva somnifobija je povezana sa istorijom parasomnije. Odnosno, sa hroničnim problemima spavanja, kao što su noćne more ili paraliza sna. Ljudi koji imaju parasomniju mogu osećati anksioznost zbog spavanja. Ova briga je izazvana strahom da će ponovo doživeti problem sa spavanjem. Drugi poremećaji spavanja, poput nesanice, takođe povećavaju rizik od razvoja problema.
U uzročnike se svrstava i strah od smrti. Naime, neki ljudi se plaše da se neće probuditi. Posebno, ako su ranije imali zdravstvene krize ili su izgubili nekog tokom sna. Česta je i kod osoba koje imaju potrebu da uvek budu svesne okoline ili kontrolišu situacije. One mogu spavanje doživljavati kao „gubitak kontrole“, te se javljaju povoljni uslovi za strah od spavanja.
Veća je verovatnoća da će se somnifobija razviti ukoliko postoji generalizovani anksiozni poremećaj, narkolepsija, panični poremećaj, sindrom nemirnih nogu.
Nije redak slučaj da se javlja kod ljudi kojima se jedan od roditelja suočava sa nekom fobijom. Zbog toga ne treba zanemariti nasledni faktor, kao ni zajednička životna iskustva.
Kako prepoznati somnifobiju?
Somnifobija se ne javlja preko noći, već se postepeno razvija. U početku, osoba može osećati blagu nelagodu ili napetost pred spavanje. Vremenom, taj osećaj prerasta u intenzivan strah, te izbegava odlazak u krevet što je duže moguće. Obično ostavlja svetla upaljena ili televizor dok pokušava da zaspi.
Pri pomisli na spavanja javlja se anksioznost, pa i napad panike. Prati ih ubrzan rad srca, nemir, prekomerno znojenje, drhtavica, teško disanje i osećaj gušenja. Pri čemu se ovi simptomi javljaju u večernjim satima.
Kako je briga povezana sa spavanjem veoma intenzivna u toku dana javljaju se problemi sa koncentracijom. Tome doprinosi i hroničan umor usled nedostatka sna. Primetna je i razdražljivost, jer je osoba mentalno iscrpljena. Česti su i konflikti sa najbližima, te dolazi do narušavanja porodičnih odnosa.
Ukoliko stanje traje duže može dovesti i do depresije i smanjenog imuniteta.
Kako se somnifobija leči?
Kognitivno-bihevioralna terapija (KBT) je osnova u rešavanju problema sa spavanjem. Ona pomaže osobi da prepozna i promeni negativne obrasce razmišljanja povezane sa spavanjem. Samim tim i da se suoči sa svojim strahom.
Preporučuju se i razne tehnike opuštanja pre spavanja. Meditacija, joga, čitanje, topla kupka – neke su od njih koje mogu pomoći da se telo i um pripreme za san.
Obavezno je i stvaranje rutine spavanja, tj. odlazak na spavanje u isto vreme bez ikakvih ometajućih faktora, uključujući i ekran televizora i telefona.
Somnifobija se može uspešno lečiti, naročito ako se prepozna na vreme. Zato još danas potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Anoreksija – Uzroci nastanaka i lečenje
Anoreksija, tj. anoreksija nervoza kako se pravilno naziva, je poremećaj ishrane, ali i poremećaj mentalnog zdravlja. Odlikuje se namernim ograničavanjem unosa hrane, intenzivnim strahom od gojenja i iskrivljenom slikom o sopstvenom telu.
Naime, osobe koje pate od anoreksije primenjuju ekstremne dijetetske navike kako bi održale telesnu težinu što je moguće nižom. To dovodi do neuhranjenosti i često veoma niskog BMI.
U medicinskom jeziku, „anoreksija“ znači nedostatak želje za jelom. Dodavanjem „nervoze“ u nazivu ukazuje se da je poremećaj mentalnog zdravlja. Odnosno, da je zasnovana na vašem nervnom sistemu – u vašem mozgu, živcima, impulsima i mislima.
Nažalost, anoreksija je sve veći problem. Posebno kod mladih starosti od 17 do 19 godina. Istraživanja pokazuju da je stopa hospitalizacije zbog poremećaja u ishrani kod dece mlađe od 12 godina značajno porasla poslednjih godina. Stanje dodatno zabrinjava činjenica da anoreksija nervoza ima najveću stopu mortaliteta od svih psihijatrijskih poremećaja. Čak 5 odsto pacijenata umre u roku od četiri godine od dijagnoze.
Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva sve što treba da znate o anoreksiji.
Šta uzrokuje anoreksiju?
Uzroci anoreksije su složeni i višeslojni. Zapravo, ne postoji jedan jedini uzrok, već se bolest razvija kao kombinacija psiholoških, bioloških i društvenih faktora.
Naučnici su primetili razlike u strukturi i funkciji mozga kod ljudi sa anoreksijom. To znači da imaju različite nivoe neurotransmitera poput serotonina i dopamina, koji mogu uticati na apetit, raspoloženje i osećaj zadovoljstva.
Razvoju poremećaja mogu doprineti i hormonalni poremećaji. Problemi sa hormonima štitne žlezde, polnim hormonima i kortizolom su najčešći pokretači ove vrste.
Ne treba zanemariti ni genetiku. Imati rođaka prvog stepena sa poremećajem u ishrani značajno povećava rizik da ga i vi imate.
Uticaj društvenih mreža i medija u savremenom društvu je velik. S obzirom da se na njima stalno plasiraju slike o imperativu lepote i idealizaciji ljudskog tela stvaraju se osnove za razvoj iskrivljene slike o sopstvenom izgledu. To podstiču i komentari drugih, posebno vršnjaka, te je pritisak kod adolescenata da izgledaju „savršeno“ veoma izražen.
Anoreksija je čest problem kod ljudi kojima profesionalni status zavisi od slike tela. Tu spadaju modeli, plesači, sportisti, glumci…
U pokretače se svrstavaju i psihološki faktori. Nisko samopouzdanje ili osećaj da vaša samovrednost zavisi od kontrole telesne težine može postaviti temelje za poremećaj u ishrani. Mada i perfekcionizam može biti uzročnik. Osobe sa anoreksijom često teže savršenstvu i imaju nerealno visoke standarde.
Ponekad, problem proizilazi iz traume, straha od neuspeha ili poremećaja raspoloženja, poput anksioznosti i depresije.
Koji su simptomi anoreksije?
Simptomi anoreksije nervoze mogu biti fizički, bihevioralni ili mentalni.
Osoba koja pati od anoreksije često sebe doživljava kao „predebelu“, te je značajan gubitak težina jasni znak problema. Primetan je i intenzivan fokus na unos namirnica, stalno brojanje kalorija, kao i kompulzivne, produžene sesije vežbanja, posebno nakon jela.
Ove simptome prate i česte kritičke misli i komentari o telesnoj težini. Zatim, prekomerna upotreba lekova poput supresora apetita, laksativa ili diuretika.
U uznapredovalim fazama, mogu se javiti i simptomi neuhranjenosti. Oni uključuju abnormalni srčani ritam, vrtoglavice, nesvestice, hronični umor, stalni osećaj hladnoće i prekomerno opadanje kose i krte nokte. Javljaju se i razdražljivost, neredovne menstruacije i oticanje udova.
Anoreksija je ozbiljan problem koji ne treba olako shvatiti. Ukoliko se ne leči dovodi do brojnih komplikacija fizičkig i mentalnog zdravlja. Zato na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Psihološka trauma – Kako se manifestuje i koje vrste postoje?
Psihološka trauma je, nažalost, čest problem ljudi širom sveta.
Iako se o njoj nekada ćutalo, u savremenom društvu dobija sve veću pažnju. Danas se zna da trauma nije znak slabosti, već prirodna reakcija na događaje koji prevazilaze naše kapacitete da se nosimo sa njima. Ona uključuje ne samo efekte traumatičnog događaja, već i način na koji ih doživljavamo i interpretiramo.
Dugotrajna psihološka trauma može dovesti do ozbiljnijih stanja, kao što su posttraumatski stresni poremećaj, depresija ili anksiozni poremećaji. Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva sve što treba da znate o njoj.
Koji su uzroci psihološke traume?
Psihološka trauma može nastati iz različitih izvora. Najčešće su to iznenadni, šokantni događaji, poput saobraćajnih nesreća, prirodne katastrofe, gubitka bliske osobe ili nasilnog napada.
Može biti izazvana i dugoročnim stresorima. Život u siromaštvu ili naselju punom kriminala, borba sa bolešću koja ugrožava život, porodično nasilje, fizičko ili psihološko zlostavljanje, mobing na poslu – samo su neki od pokretača.
U uzročnike se svrstavaju i detinjstvo i razvojni faktori. Tu spada, pre svega, odrastanje u porodici bez sigurnosti i stabilnosti, tako da dete nema osećaj zaštite. Gubitak roditelja u ranom detinjstvu, stalna izloženost sukobima, alkoholu, zavisnostima ili agresiji u porodici, takođe, stvara pogodne uslove za razvoj psihološke traume.
Kako se manifestuje psihološka trauma?
Psihološka trauma ne mora da se ispolji odmah. Nekad simptomi dolaze mesecima ili godinama kasnije. Pri čemu se može manifestovati na mnogo načina – od emocionalnih do fizičkih simptoma.
Osećaj stalne anksioznosti, napetosti i straha karakteristični su znaci. Mogu se javiti i osećaj praznine i bespomoćnosti, pa i osećaj krivice ili stida. Zatim gubitak interesovanja za aktivnosti koje su ranije donosile zadovoljstvo, kao i razdražljivost i bes.
Ove simptome prate problemi sa snom, problemi sa koncentracijom i manjak samopouzdanja. Zavisno od izvora traume može doći i do gubitka poverenja u druge.
Psihološka trauma dovodi i do fizičkih simptoma. Ubrzan rad srca, prekomerno znojenje, glavobolje, bolovi u stomaku ili leđima bez medicinskog uzroka, hronični umor, povećana osetljivost na iznenadne zvuke i pokrete – neki su od njih.
Vrste psiholoških trauma
Psihološke traume se dele na nekoliko osnovnih tipova.
Akutna trauma je posledica jednog, kratkotrajnog incidenta koji aktivira stresnu reakciju vašeg tela. Simptomi se javljaju odmah ili u kratkom roku nakog traumatskog događaja.
Kompleksna trauma je rezultat ponovljenog izlaganja različitim vrstama traumatskih događaja. Često vodi do dugotrajnih posledica na ličnost i mentalno zdravlje. Tipičan primer je odrastanje u domaćinstvu gde se redovno dešavaju verbalno zlostavljanje i fizički napadi.
Sekundarna trauma predstavlja indirektan doživljavaj traume. Javlja se kod ljudi koji nisu lično doživeli traumu, već su izloženi tuđoj patnji i iskustvima. Sa njom se često suočavaju medicinski radnici, spasioci, terapeuti i osobe koje rade u humanitarnim organizacijama.
Simptomi traume obično traju od nekoliko dana do nekoliko meseci, postepeno bledeći kako obrađujete uznemirujući događaj. Međutim, čak i kada se osećate bolje, povremeno vas mogu mučiti bolna sećanja ili emocije. Posebno kao odgovor na okidače poput godišnjice događaja ili nečega što vas podseća na traumu.
Ukoliko se simptomi psihološke traume ne smanjuju ili postaju gori tako da se sa njima ne možete samostalno nositi, potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Emocionalna zaraza – Da li emocije mogu biti zarazne?
Emocionalna zaraza, verovali ili ne, zaista postoji.
Sigurno ste čuli izraz „osmeh je zarazan“. To potvrđuje i činjenica da često uzvratimo osmeh, čak i nepoznatoj osobi koja nam se u prolazu nasmešila. Sa druge strane, verovatno ste doživeli da nečije negativno raspoložanje pokvari i vašu vedru prirodu. Upravo zato postoji izreka da „nesreća voli društvo“. Možda ste, pak, primetili da ako neko do koga vam je stalo pati, osećate bol zajedno sa njim. Kada doživite bilo koji od ovih fenomena, doživljavate zapravo emocionalnu zarazu.
Emocionalna zaraza je psihološki fenomen u kojem se emocije i srodna raspoloženja prenose s jedne osobe na drugu, često nesvesno i automatski. To znači da ljudi imaju tendenciju da „uhvate“ tuđa osećanja, slično kao što mogu uhvatiti zaraznu bolest.
Kako funkcioniše emocionalna zaraza?
Emocionalna zaraza se javlja kada jedna osoba reaguje na stimuluse koje oseća kada vidi emocije druge osobe. Rane studije su otkrile da se emocionalna zaraza dešava nesvesno, kao kopirano ponašanje zasnovano na onome što je neko posmatrao.
Ljudi su društvena bića, te imaju urođenu potrebu da se uklapaju i povezuju. Samim tim, deljenje emocija stvara osećaj pripadnosti i zajedništva. Ipak, postoji i dublje objašnjenje zašto se javlja emocionalna zaraza.
Mozak čoveka reaguje na stimuluse u svetu oko nas, uključujući i emocije i ponašanje bliskih osoba. Neuroni se automatski aktiviraju kada posmatramo tuđu emociju ili ponašanje, stvarajući sličan osećaj u našim glavama. Ovo odražava njihovo iskustvo, formirajući osnovu za empatiju.
Razni faktori mogu uticati na emocionalnu zarazu ili je pokrenuti. To mogu biti neverbalni znaci, kao što su izrazi lica i govor tela. Zatim, verbalna komunikacija, tj. direktne izjave ili žalbe mogu uticati na emocionalno stanje slušalaca.
Drugi faktori okruženja, poput muzike, mirisa i atmosfere, takođe, mogu imati uticaj.
Pozitivan i negativan uticaj emocionalne zaraze
Emocionalna zaraza pomaže ljudima da se povežu i grade odnose. Deljenjem pozitivnih emocija razvija se osećaj solidarnosti i brige prema drugima. Na taj način se omogućava bolja i prisnija komunikacija.
Posebno je značajna među zaposlenima, jer stvara kolektivna emocionalna osećanja unutar grupe. Kada se emocije poput radosti i entuzijazma šire, one mogu stvoriti pozitivnu atmosferu, doprinoseći blagostanju zaposlenih. Ujedno, sinhronizacija i koordinacija koje proizilaze iz emocionalne konvergencije mogu smanjiti kognitivni napor. Time olakšavaju zaposlenima obavljanje zadataka, donošenje odluka i procenjivanje situacije.
Nažalost, emocionalna zaraza može imati i negativan uticaj, povećavajući stres. Kada se negativne emocije poput stresa ili ogorčenosti prošire, mogu stvoriti napetu atmosferu. Ovakvo stanje dovodi do konflikta i problema u porodičnim odnosima, društvenim grupama, pa i na poslu.
Studije pokazuju da negativna emocionalna zaraza, poput besa, može dovesti do većeg broja kognitivnih grešaka na radnom mestu. Imajući ovo u vidu možemo slobodno da kažemo da negativni uticaj emocionalne zaraze indirektno umanjuje produktivnost zaposlenih.
Međutim, ona može da dovede i do ozbiljnih stanja. Zajedničke negativne emocije mogu stvoriti povratnu spregu koja pojačava osećanja anksioznosti, utičući na mentalno zdravlje pojedinca i grupe.
S obzirom na dvostruki uticaj veoma je važno da naučite kako da upravljate negativnim i iskoristite pozitivne aspekte emocionalne zaraze. U tome vam može pomoći psihološko savetovalište Sana.
Pročitaj Više
Kakofobija – Šta je i zašto se javlja?
Kakofobija predstavlja ekstremni strah od ružnoće koji je ukorenjen u anksioznosti. To je iracionalan strah od toga da postanete ružni ili izaziva paniku kada pojedinac vidi nešto što smatra ružnim.
Za razliku od drugih specifičnih fobija, koje su materijalističkog karaktera kakofobija je subjektivna. Razlog za to leži u činjenici da ružnoća nije nešto što se može meriti bilo kojim specifičnim alatom ili metodologijom, već je subjektivna za svakoga. Odnosno, svako sam određuje šta je za njega lepo, a šta ružno.
Nije poznato koliki deo populacije pati od kakofobije. Zapravo, osobe koje pate od ovog straha često nisu ni svesne problema. Svoje misli doživljavaju kao normalne, jer živimo u svetu kada su ideali lepote podignuti na visok nivo.
S obzirom da je kakofobija mnogima nepoznat pojam psihološko savetovalište Sana vam otkriva sve što treba da znate o njoj.
Koji su uzroci ekstremnog straha od ružnoće?
Uzroci kakofobije mogu biti različiti. Često se prepliću psihološki, socijalni i biološki faktori.
Vodeću ulogu imaju traumatska iskustva. Naime, svako doživi traumu u nekom trenutku svog života, ali nekim ljudima je teže da prevaziđu to iskustvo. U slučaju kakofobije, trauma može poticati od lošeg stava roditelja koji svoje dete nazivaju ružnim. Takođe, može biti posledica podsmeha druge dece ili, pak, zlostavljanja gde nasilnik ne prestaje osobu da naziva ružnim.
Neretko je deo uslovnog učenja, tj. odgoja. Roditelj koji komentariše nešto ili nekoga da je ružno može pojačati ovo razmišljanje kod svog deteta. Vremenom, dete razvija određena ponašanja ili strahove koji postaju ukorenjeni u njegov način razmišljanja, stvarajući okidače za anksioznost.
U faktore se svrstava i okruženje. Uticaj društvenih mreža je naročito izražen u pogledu ideala lepote. Zbog toga se kod osoba sa niskim samopouzdanjem može stvoriti osetljivost i strah od odstupanja od tih normi.
Ne treba zanemariti ni genetiku. To znači da je veća verovatnoća da će se razviti ukoliko je u porodici već registrovan neki anksiozni poremećaj.
Kako se ispoljava kakofobija?
Simptomi su individualni, te variraju od osobe do osobe. Neke osobe se samo osećaju neprijatno ili se znoje, dok druge doživljavaju napade panike.
Ove simptome prate i fizičke tegobe. Vrtoglavica, prekomerno znojenje, otežano disanje, napetost mišića, mučnina, digestivni problemi – samo su neke od tegoba koje se mogu ispoljiti pri pomisli ili pogledu na ono što osoba smatra ružnim.
Kakofobija dovodi i do karakterističnog ponašanja. Osoba je sklona ka izbegavanju situacija ili okruženja u kojima plaši da će naići na ružnoću. Često negativno komentariše sebe ili druge ljude, pa i predmete i životinje.
Trošenje puno vremena i novca na tretmane lepote, uključujući i operacije, kako bi se izbegao ružan izgled je još jedan znak ovog problema.
Kako se osloboditi ekstremnog straha od ružnoće?
Tretman podrazumeva kombinovanje više psihoterapija.
Kognitivno-bihejvioralna terapija može pomoći osobi da razume i kontroliše misli i emocije. Samim tim i kako da se oslobodi negativnih misli koje se javljaju kada razmišljaju o ružnoći ili se susreću sa njom.
Terapija izloženosti pomaže ljudima da se suoče sa svojim strahovima. Baš kao što naziv kaže, ona se zasniva na izlaganju osobe stvarima koji postepeno, u kontrolisanom okruženju. U slučaju kakofobije osoba se najpre izlaže nečim manje strašnim, poput slike nečega blago ružnog. Vremenom se stepen izloženosti povećava. Kroz povećanu izloženost, ljudi mogu naučiti da upravljaju ovom fobijom.
Kao i svaki drugi iracionalni strah, kakofobija utiče na kvalitet života. Zato na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Šta je emofilija zašto se javlja?
Emofilija je termin koji opisuje sklonost osobe da lako i često razvija romantična osećanja. Zbog toga je poznata i kao „emocionalni promiskuitet“.
Svako je nekad u životu bio toliko očaran osobom koju je upoznao da je idealizovao vezu sa njom. Vrlo brzo se možda uverio da je to, zaista, prava osoba za njega ili, pak, da je pogrešio. Uobičajeno je da se jednom ili dva puta zaljubimo brže nego ikada ranije. Međutim, ukoliko stalno jurimo za naletom zaljubljivanja i brzo ulazimo u romantične veze onda je reč o emofiliji.
Emofilija nije dijagnostikovano mentalno stanje, te se ne može ni svrstati u medicinske poremećaje. U pitanju je psihološka osobina ličnosti. Ipak, ne treba je olako shvatati, bez obzira što na prvi pogled izleda bezopasno. Ovo stanje može imati značajan negativan uticaj na vaš život, uključujući rizično ponašanje i toksične veze.
Zašto se javlja emofilija?
Nažalost, ne postoji jedan jednostavan poznati uzrok emofilije. Stručnjaci smatraju da je nastanak povezan sa neravnotežom „hormona dobrog osećaja“, tj. hormonskim disbalansom dopamina i serotonina.
Ne treba zanemariti ni genetiku. Najnovija istraživanja pokazuju da postoji individualna razlika u stepenu emocionalne reaktivnosti koja delom može biti nasledna.
Emofilija može biti povezana i sa drugim osobinama ličnosti. Posebno sa onim koje su poznate kao „Mračna trijada“. To su kombinacija narcizma, makijavelizma i psihopatije. Takođe, postoji mogućnost da ljudi sa emofilijom ne poseduju nijednu od ovih osobina, ali da ih privlače drugi koji ih imaju. Naročito ih privlače osobe sa narcisoidnim poremećajem ličnosti, jer u prvim susretima deluju veoma zanimljivo.
U uzročnike se svrstavaju i iskustva iz detinjstva. Naime, manjak sigurnih emocionalnih veza u ranom životu može dovesti do toga da osoba u odraslom dobu brzo traži bliskost i emotivnu sigurnost u partnerima.
Pojedinci sa visokim stepenom emofilije mogu biti vođeni uzbuđenjem pri zaljubljivanju, slično potrazi za novim iskustvima. Za razliku od njih, drugi mogu tragati za validacijom i pažnjom. Ljudi koji imaju potrebu da budu voljeni i prihvaćeni mogu češće ulaziti u veze kako bi to osećanje postigli.
Kako emofilija utiče na veze?
Kao što možete pretpostaviti, emofilija može prouzrokovati probleme i konflikte u vezi.
Početni nalet hemikalija koje izazivaju dobro raspoloženje neće trajati dovoljno dugo da održi vezu. Samim tim osoba koja je drugu još na početku proglasila „onom pravom“ može imati problema sa izlaskom iz situacije.
Emofilija utiče i na dužinu veza, čineći ih prekratkim. To znači da nema mogućnosti da se one razviju u potpunosti. Mada u pojedinim sitacijama ne dozvoljava da se završi veza koja nije zdrava.
Osim toga, veza možda neće dobiti dubinu koju bi inače mogla. Pojačavanjem i lažnim preuveličavanjem povezanosti u vezi, ljudi propuštaju da budu realni, autentični i da zahtevaju isto od svog partnera.
Strategije za prevazilaženje emofilije
Prvi korak u borbi sa emofilijom jeste da naučite da prepoznate kada i kako brzo razvijate osećanja. U tome vam može pomoći vođenje dnevnika. Zapisivanje emocija kasnije daje uvid da li je privlačnost duboka ili samo trenutni impuls.
Poželjno je da pre nego što uplovite u novu vezu napravite listu „green flags“ i „red flags“ kvaliteta koje tražite kod potencijalnog partnera. Posebno obratite pažnju na upozoravajuće znake kako biste naučili da ih na vreme prepoznate.
Važno je da zaista upoznate nekoga tokom procesa zabavljanja. Umesto da ga idealizujete posmatrajte kako se ponaša ne samo prema vama, već uopšte. Na taj način ćete utvrditi da li su njegovi postupci dosledni tokom vremena.
Obavezno uključite i povratne informacije od voljenih osoba kojima verujete i koje brinu o vama i vašoj dobrobiti. Ponekad drugi mogu videti stvari koje mi ne možemo, posebno kada se suočavamo sa emofilijom.
Jačanje samopouzdanja je još jedna važna strategija. Neophodno je da naučite da usamljenost ne znači prazninu. To je prostor u kome možete bolje upoznati sebe i svoje potrebe.
Ukoliko sami ne možete da se izborite sa emofilijom potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više