Deluzije – Zašto se javljaju i koje vrste postoje?
Deluzije predstavljaju uverenje koje je očigledno lažno i koje ukazuje na abnormalnost u sadržaju misli pogođene osobe. Ova uverenja ne mogu se objasniti kulturnim ili verskim poreklom, niti nivoom inteligencije.
Zablude, kako se deluzije nazivaju, mogu biti bizarne ili nebizarne. Bizarne su okarakterisane kao verovanja o nečemu što se nikada ne može dogoditi, na primer, verovanje da je neko otet i kloniran od strane vanzemaljaca. Nebizarne zablude, međutim, su verovanja koja bi mogla biti istinita. To je recimo uverenje da osobu neko uhodi, da je neko zaljubljen u nju ili da je supružnik vara.
Bez obzira o kojim zabludama je reč glavna karakteristika jeste stepen do kojeg je osoba uverena da je verovanje istinito. Naime, osobe sa ovim problemom čvrsto će se držati verovanja bez obzira na dokaze koji govore da nije u pravu. To je naravno suprotno od precenjenih ideja, kod kojih osoba pokazuje izvesni stepen sumnje u istinitost svojih nerazumnih misli.
Deluzije čine osnovu mnogih mentalnih poremećaja. Pre svega, psihotičnih poremećaja ili poremećaja u kojima obolela osoba ima smanjen ili izobličen osećaj za stvarnost i ne može da razlikuje stvarno od nestvarnog. To uključuje shizofreniju, šizoafektivni poremećaj, deluzioni poremećaj, šizofreniformni poremećaj, zajednički psihotični poremećaj, kratkotrajni psihotični poremećaj. Zatim, bipolarni poremećaj, veliki depresivni poremećaj sa psihotičnim karakteristikama, delirijum i demencija.
S obzirom da su deluzije oduvek bile centralna tema psihijatrijskih istraživanja u pogledu etiologije, patogeneze, dijagnoze i lečenja psihološko savetovalište Sana vam otkriva osnovne karakteristike.
Vrste deluzija
Zablude mogu varirati po intenzitetu, učestalosti i trajanju u zavisnosti od pojedinca i njegovih specifičnih okolnosti. Takođe, postoje razlike i prema temi koju obuhvataju.
Erotomanske deluzije se odnose na verovanje da je neko, obično neko ko je poznat ili višeg društvenog statusa, zaljubljen u pojedinca. Na primer, osoba koja iskusi ovu zabludu može verovati da im poznata osoba prenosi tajne poruke u TV emisiji u kojoj glume.
Grandiozne zablude, baš kao što im naziv kaže, su verovanja koja se vezuju za preterani osećaj vrednosti. Ove osobe smatraju da imaju veće znanje, talenat ili moć u odnosu na druge, uprkos nedostatku dokaza.
Kod persekutorne deluzije osoba misli da je neko špijunira, prati, pa i drogira ili želi da joj naudi na neki drugi način.
Ljubomora je još jedna vrste zablude koju karakteriše verovanje da je romantični partner ili supružnik neveran, iako nema dokaza za to.
Somatske deluzije su verovanje da pojedinac doživljava fizičke senzacije, telesne disfunkcije ili pati od nekog zdravstvenog stanja. Na primer, može biti uveren da ima retku bolest ili parazite koji žive ispod njegove kože.
Mešovite zablude se manifestuju kao uverenja koja ne spadaju ni u jednu kategoriju ili postoje dve ili više vrsta zabluda koje osoba doživljava.
Zašto se javljaju deluzije?
Tačno objašnjenje zašto se javljaju deluzije nije otkriveno, te se smatra da su izazvane različitim faktorima.
Genetika igra važnu ulogu. To znači da je veća verovatnoća da će roditelj sa deluzijskim poremećajem ili shizofrenijom imati dete koje takođe razvije jedno od ovih stanja.
Deluzije su češće među ljudima sa oštećenim vidom ili sluhom, jer će se oni oslanjati na netačne percepcije stvarnosti. Mada nisu isključivo vezane za sve osobe sa senzornim oštećenjima.
U pokretače se svrstavaju i biološki faktori. Istraživanja pokazuju da se zablude neretko javljaju kod osoba koje su doživele moždani udar. Posebno ukoliko je pogođen desni bočni prefrontalni korteks. Poznato je da ovaj deo mozga ima veze sa bazalnim ganglijama i limbičkim sistemom, kao i da prima informacije od dopaminskih neurona srednjeg mozga. Dopamin je neurotransmiter koji igra ulogu u motivaciji, zadovoljstvu i nagradi. Utvrđeno je da neregulisani dopamin ima veze sa shizofrenijom i onima koji su u opasnosti od psihoze. Sve to sugeriše da bi pogrešna signalizacija dopamina mogla biti uzročnik stvaranja zabluda.
Druga studija je otkrila da oštećenja bilateralnog frontalnog režnja u desnoj moždanoj hemisferi mogu da imaju veze sa stvaranjem deluzija, jer ova oblast kontroliše percepciju i razmišljanje.
Ne treba zanemariti ni faktore sredine. Stresne situacije i preživljenje traume, kao što su psihičko i fizičko zlostavljanje ili gubitak bliske osobe, povećavaju rizik od razvoja zabluda. Socijalna distanca i nedostatak društvene podrške stvaraju uslove za razvoj, jer pojedinci koji su socijalno izolovani mogu biti skloniji osećanju paranoje i nepoverenja.
Deluzije su posledice i bolesti zavisnosti, naročito kod onih koji koriste amfetamine ili halucinogene droge.
Ukoliko ste primetili da neko od vaših bližnjih pokazuje znake deluzija potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Meditacija – Blagotvorni efekti na mentalno zdravlje
Meditacija predstavlja skup tehnika koje imaju za cilj treniranje pažnje i svesnosti kako bi se postiglo mentalno jasno i emocionalno mirno i stabilno stanje. Mnogi je opisuju kao udaljavanje od sopstvenih misli i posmatranje sebe sa distance.
Ova drevna veština je sastavni deo hinduizma i budizma, te i najraniji zapisi o njoj dolaze iz hinduističkih tekstova koji su poznati kao Vede. U 19. veku meditacija se iz istočničnih religija proširila širom sveta, tako da se danas primenjuje u psihologiji i medicini, ali i u svakodnevnom životu.
Koji su blagotvorni efekti meditacije na mentalno zdravlje otkriva vam psihološko savetovalište Sana.
Oslobađanje stresa
Smanjenje stresa je jedan od najčešćih razloga zbog kojih ljudi meditiraju. Brz životni tempo, previše privatnih i poslovnih obaveza, kao i brojni problemi pratioci su mnogih. Stresne situacije dovode do povećanja nivoa hormona stresa, kortizola koji oslobađa inflamatorne hemikalije zvane citokini. Upravo su one zaslužne za štetne efekte kao što su poremećaji spavanja, smanjene kognitivne funkcije, hronični umor. Takođe, mogu podstaći depresiju i anksioznost.
Za upravljenje stresom ključnu ulogu ima meditacija. Istraživanja su pokazala da tehnike treniranja pažnje i svesnosti snižavaju nivoe kortizola, dovodeći da se osoba oseća opuštenije. Samim tim, indirektno smanjuju rizik od pojave depresije i anksioznost, dok poboljšavaju simptome stanja povezanih sa stresom, uključujući sindrom iritabilnog creva, posttraumatski stresni poremećaj i fibromialgiju.
Bolja koncentracija
Meditacija pomaže da se fokusirate na sadašnjost, što može poboljšati koncentraciju na druge zadatke u svakodnevnom životu. Ujedno, poboljšati donošenje odluka.
Studija iz 2011. godine koju je sprovela Medicinska škola na Harvardu otkrila je vezu između svesnosti i obrade novih informacija. Naime, kod ljudi koji su praktikovali meditaciju došlo je do povećanja sive materije u delovima mozga odgovornim za učenje, pamćenje i emocionalnu regulaciju.
Verovali ili ne, meditacija može da uspori prirodni proces starenja mozga, te ima pozitivan efekat i kod pacijenata sa demencijom.
Meditacija utiče blagotvorno i na samopouzdanje
S obzirom da omogućava posmatranje sebe samih sa distance, tj. dublju samorefleksiju meditacija vam može pomoći da otkrijete pozitivne atribute o sebi. Zapravo, ona ima za cilj da vam pomogne da bolje razumete sebe i kako da se odnosite prema onima oko vas. Istovremeno vas uči da prepoznate misli koje mogu biti štetne ili samoporažavajuće.
Krajnji efekat jeste veće samopouzdanje, zbog čega se tehnike meditacije primenjuju u terapiji ljudi sa socijalnom anksioznošću.
Meditacija vas čini ljubaznijim
Meta, vrsta meditacije poznata i kao meditacija ljubaznosti, doprinosi razvoju pozitivnih misli i emocija.
Počinje, najpre, razvijanjem ljubaznih misli i osećanja prema sebi. Kroz praksu, ljudi nauče da šire ovu ljubaznost i opraštanje, prvo na najbliže, zatim na poznanike, a na kraju i na ljude koji se prema njima ne ponašaju pristojno ili su im naneli neko zlo.
Poboljšava san
Skoro polovina stanovništva u svetu se u nekom trenutku svog života suočila sa nesanicom. Meditacija može pomoći u borbi sa ovim problemom, jer primenom njenih tehnika moguće je kontrolisati nalet mislim koje često dovode do nesanice. Pored toga, pomaže telu da se opusti, oslobađajući ga napetosti te je veća verovatnoća da će nastupiti brže san.
Ukoliko želite da osetite blagotvorni efekat meditacije na mentalno zdravlje kontaktirajte psihološko savetovalište Sana.
Pročitaj Više
Šta je psihopata i po čemu se razlikuje od sociopate?
Psihopata je termin koji se u psihologiji koristi za opisivanje oblika antisocijalnog poremećaja ličnosti. Iako nije zvanična dijagnoza mentalnog zdravlja, te nije ni naveden u Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje, često se koristi u kliničkim i pravnim okruženjima prilikom opisavanja nekoga ko je egocentričan, asocijalan, nema kajanja i empatije prema drugima i neretko ima kriminalne sklonosti.
Prvi put je termin upotrebljen u 19. veku. U početku je imao veoma opšte značenje koje se odnosilo na sve vrste mentalnih poremećaja i društvenih aberacija, popularizovano od 1891. godine u Nemačkoj konceptom „psihopatske inferiornosti“ koji je razvio nemački psihijatar Julius Koch.
Moderno shvatanje dao je američki psihijatar Hervey Cleckley. U svom delu „Maska zdravog razuma“ iz 1941. godine Cleckley je koristio pojam „maske“ za opisivanje psihopata. Naime, primetio je da pojedini pacijenti u bolnici Uprave za veterane u Džordžiji izgledaju samouvereno i dobro prilagođeno u poređenju sa većinom psihijatrijskih pacijenata, dok otkrivaju osnovnu patologiju kroz svoje postupke tokom vremena. Na osnovu njihovog ponašanja formulisao je 16 kriterijuma za psihopatiju.
Uzroci psihopatije
Rano istraživanje o psihopatiji sugerisalo je da ona često potiče od problema vezanih za odnos roditelja i dece. Smatralo se da emocionalna deprivacija, roditeljsko zanemarivanje i nedostatak naklonosti povećavaju rizik da dete postane psihopata. Studije su pronašle i vezu između psihopatskih osobina i maltretiranja i psihičkog i fizičkog zlostavljanja.
Pored života u toksičnoj porodici, kao faktori za razvoj psihopatije navode se i genetika, neurološke promene, ali i prenatalni rizici za majku, kao što je izlaganje toksinima u trudnoći.
Kako prepoznati psihopatu?
Psihopatsko ponašanje se veoma razlikuje od pojedinca do pojedinca. Neki su seksualni prestupnici i ubice, dok drugi mogu biti uspešni lideri. Sve zavisi od njihovih osobina.
Ipak, postoje određeni znaci koji ukazuju da je neko psihopata. Patološko laganje je vodeća. Kao vešti manipulatori, oni će bukvalno izmisliti i reći bilo šta da bi postigli svoje ciljeve i pokazali nadmoć nad pojedincem ili društvom.
Nedostatak empatije je karakteristika psihopata. Ne samo da imaju tendenciju da budu bezosećajni i hladnokrvni prema bolu i patnji koje nanose drugima, već nemaju ni osećaj krivice zbog takvog ponašanja. U stvari, oni često racionalizuju svoje ponašanje i okrivljuju druge ljude.
Većina psihopata poseduju određene narcističke osobine, kao što su proračunati šarm, samozaokupljenost, uobraženost i kompleks lažne superiornosti. Upravo stav o inferiornosti daje im uvrnuto opravdanje da iskorišćavaju i maltretiraju druge.
Nedostatak realnih, dugoročnih ciljeva je još jedan znak. Cilj psihopate može biti da postane bogat ili slavan. Međutim, prilično često nema ideje o tome kako da to postigne, te umesto toga traži način da bez ikakvog napora ostvari svoj cilj.
Psihopata voli uzbuđenje. S obzirom da ima problem sa poimanjem morala nije redak slučaj da doživljaj uzbuđenja uključuje kršenje pravila, pa i kriminalno i promiskuitetno seksualno ponašanje.
Razlika između psihopata i sociopata
Izrazi psihopata i sociopata često se koriste naizmenično, ali stručnjaci ističu da predstavljaju različite oblike antisocijalnog poremećaja ličnosti, pri čemu je sociopatija teški oblik, a psihopatija najteži oblik.
Razlike se ogledaju i u samom uzroku. Smatra se da je sociopatija naučeni obrazac ponašanja, dok psihopatiju izazivaju biološke ili neurološke abnormalnosti u mozgu.
Za razliku od sociopate koji je sposoban da uspostavi određene odnose i pokazuje ograničenu empatiju i minimalno kajanje za postupke, psihopata je nesposoban da razvije bliske veze, nema ikakvu empatiju, niti kajanje. Takođe, socipate su emotivniji i impulsivniji, a psihopate proračunljiviji u svom ponašanju.
Psihopatija je ozbiljno stanje, zato ako ste kod nekog svog bližnjeg primetili znake koji ukazuju na problem na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Toksična pozitivnost – Koji su njeni znaci i zašto je opasna?
Toksična pozitivnost predstavlja disfunkcionalno emocionalno upravljanje bez potpunog priznavanja negativnih emocija, posebno ljutnje i tuge. Ona se zasniva na pristupu „samo dobre vibracije“ i odbacivanju svih naizgled negativnih emocija.
Od „misli pozitivno“, pa do „bez loših dana“ – internet je pun pozitivnih citata i fraza koje imaju za cilj da inspirišu pozitivnost na koristan način. Svakako, pozitivan pogled na život je dobar za mentalno blagostanje. Međutim, preterano naglašavanje pozitivnog načina razmišljanja bez obzira koliko je situacija teška i odbacivanje bolnih emocija dovodi do stvaranja lažno pozitivne fasade.
Budimo realni, život nije uvek pozitivan. Svi imamo bolna iskustva. Gubitak bliske osobe, razvod, napuštanje posla – samo su neka od njih sa kojim su se neki od nas suočili. Ova iskustva donose emocije koje nisu prijatne, ali moramo da ih doživimo i da se sa njima nosimo otvoreno i iskreno da bi se postiglo prihvatanje situacije. U protivnom može doći do brojnih psihičkih problema.
Znaci toksične pozitivnosti
Toksična pozitivnost često je suptilna, te je veoma važno naučiti kako da prepoznate njene znake.
Izbegavanje problema umesto suočavanja sa njima je karakteristični znak. Problemi donose osećanje razočarenja, besa, uznemirenosti, tuge i druge negativne emocije. Da bi izbegla negativna osećanja osoba zanemaruje problem, tj. ponaša se kao da on ne postoji.
S obzirom da živimo u digitalnom dobu prisustvo na društvenim mrežama je postalo obavezni pratilac života. Upravo pozitivni citati i poruke na njima mogu da posluže za skrivanje pravih osećanja. Razlog za to leži u činjenici da toksična pozitivnost stvara nevoljnost da priznamo šta zaista osećamo, jer smatramo da negativne emocije ne treba da osećamo. Na primer, pretvarate se da ste srećni iako doživljavate ekstremnu tugu.
Ljudi koji doživljavaju toksičnu pozitivnost skloni su da minimiziraju osećanja drugih ljudi koja su im neprijatna, pa čak i da osuđuju druge kada nemaju pozitivan stav.
Toksična pozitivnost može biti usmerena ka vama od strane drugih, te morate znati da prepoznate i ove znake. Osećaj krivice zbog toga što ste tužni, ljuti ili razočarani je karakteristična posledica izloženosti toksičnoj pozitivnosti koju vam bližnji nameću. Posledica toga je često prikrivanje kako se zaista osećate i pokušavanje da samostalno prevaziđete bolne emocije, jer ih se stidite.
Zašto je toksična pozitivnost opasna?
Toksična pozitivnost funkcioniše kao mehanizam izbegavanja. Ona minimizira, pa čak i negira bilo kakav trag ljudskih emocija koje nisu isključivo srećne ili pozitivne, što vremenom može da dovede do manjka samopouzdanja kada osoba ne može uspešno da potisne svoje negativne emocije.
Stvaranje navike prisilne pozitivnosti neretko udaljava od istinskih želja i potreba, te indirektno sprečava lični napredak i razvoj. Ujedno, negativno se odražava na međuljudske odnose. Svaki odnos nosi određene izazove. Fokusitanje samo na pozitivno otežava komunikaciju i rešavenje problema, a to vodi ka dubljim konfliktima u vezi.
Prikrivanje tuge, besa, frustracije i drugih neprijatnih osećanja neretko se ispoljava na drugi način, uključujući agresivno ponašanje, rizično ponašanje, pa i zloupotrebu supstanci.
Toksična pozitivnost štetno deluje po celokupno zdravlje, jer pojačava stres i anksioznost. Može da dovede i do fizičkih tegoba. Imajući ovo u vidu neophodno je na vreme da je se oslobodite, a u tome će vam pomoći psihološko savetovalište Sana.
Pročitaj Više