Poremećaji ishrane
Poremećaji ishrane predstavljaju ozbijne medicinske bolesti koje karakteriše abnormalan stav prema hrani.
Ishrana se razlikuje ne samo od navika ljudi, već i od zemlje u kojoj žive, kulture, finansijskih mogućnosti, pa i religije i ideologije. Tokom godina menjaju se stavovi i želje, a sa njima i omiljena jela i pića. Promene u načinu ishrane često su uslovljena i novim načinom života. Odlazak na fakultet, početak samostalnog života, zasnivanje porodice – samo su neke od glavnih odredica u životu koje utiču na sve sfere, uključujući i hranu.
Ove promene su sasvim normalna pojava razvitka osobe. Problem nastaje kada one dovedu do potpune izmene svesti tako da način ishrane počinje da ugrožava fizičko i mentalno zdravlje.
Poremećaji ishrane poznate su od davnina
Iako se poremećaji ishrane smatraju bolešću modernog doba, zapravo, su za njihovo postojanje znali još drevni narodi. Prva objašnjenja dao je Ksenofont u svom delu Anabasis.
Egipćani su smatrali da prekomerno konzumiranje hrane dovodi do brojnih bolesti, te su bulimiju predlagali kao preventivnu meru. U Starom Rimu povraćanje bogatih je bilo na dobrovoljnoj bazi kako bi se u stomaku napravilo dovoljno mesta za sve đakonije sa trpeze.
Grci su među prvima poremećaje ishrane posmatrali kao medicinski problem ističući da one nisu samostalne bolesti, već opasnost za razvoj niza drugih.
Ipak, pravi pomak u njihovom dijagnostifikovanju i lečenju usledio je tek u 20. veku kada su 80-tih godina poremećaji ishrane ušlu u zvaničnu klasifikaciju Dijagnostičkog i statističkog priručnika za mentalne poremećaje.
Danas od njih pati oko 70 miliona ljudi širom sveta. Pri čemu su zastupljenije kod žena.
Poremećaji ishrane obuhvataju široku grupu
Bulimija i anoreksija su najpoznatiji i najčešći poremećaji ishrane.
Anoreksija predstavlja namerni gubitak telesne težine, zbog prisutnog opsesivnog straha od gojenja. Obično se javlja kod tinejdžerki i mladih žena, što je dokaz da postoji veliki negativni uticaj socijalnih mreža na samopouzdanje mlađih populacija.
S obzirom da postoji izmenjena slika o sopstvenom telu, osobe koje pate od ovog poremećaja sebe vide uvek debelim, čak i kada im je zbog preterane mršavosti zdravlje ozbiljno narušeno. Prepoznatljivo ponašanje jeste izgladnjivanje, izbegavanje određenih vrsta namernica, izbegavanje jedenja u društvu, opsesivno vođenje računa o kalorijama, ritualno žvakanje…
Bulimiju karakterišu epizode preteranog apetita i epizode pražnjenja. To znači da nakon dugog perioda izgladnjivanja dolazi nekontrolisano unošenje velike količine hrane. U trenucima prejedanja osobe sa bulimujom su u stanju da pojedu bukvalno svu hranu koja im dođe u ruke, ne obraćajući pažnju na njen kvalitet i količinu. Vrlo brzo nastupa osećaj krivice, te dolazi do namernog povraćanja.
U česte poremećaje spada i patološka proždrljivost. Za razliku od bulimije ovde nema povraćanja nakon uzimanja ogromnih količina hrane u kratkom vremenskom periodu.
Neretko se sreće i ortoreksija, tj. opsednutost zdravom ishranom. Osobe sa ovim poremećajem ne jedu hranu ukoliko ne znaju tačne kalorije.
Poremaćaje ishrane prati niz simptoma, kao što su impulsivnost, ljutnja, anksioznost. Prisutna je i socijalna distanca.
Posledice poremećaja ishrane
Poremećaji ishrane utiču na funkcionisanje čitavog organizma. Na udaru su, pre svega, bubrezi, jetra i srce. Zatim se javljaju infekcije mokraćnih puteva, problemi sa varenjem, a kod žena i poremećaji ciklusa, pa čak potpuni izostanak menstruacije.
Osobe koje pate od bulimije imaju probleme sa zubima. Naime, često povraćenje stvara kiselinu koja oštećuje gleđ zuba čineći ih podložnim karijesu i upalnim procesima. Dolazi i do naticanja pljuvačnih žlezda i hronične upale grla.
Ostavljaju trag i na mentalno zdravlje. Primetan je pad koncentracije, a vremenom se razvija i depresija.
Poremećaje ishrane ne treba olako shvatiti, jer mogu da dovedu do fatalnog ishoda. Zato na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Radoholizam
Radoholizam je čest pojam u modernom dobu. Mada mnogi nisu svesni tačnog značenja, niti postoje dovoljna istraživanja ovog problema.
Posao je važan deo čovekog života. On nam obezbeđuje finansijsku sigurnost, ali i ličnu satisfakciju da smo korisni i da svoje znanje možemo praktično da primenjujemo. Na izvesni način nas i definiše, određujući dalji razvoj, pa i stil života.
Međutim, mnogim ljudima je mnogo više od toga. Posao za njih predstavlja centar svega, te su jedino srećni i ispunjeni kada rade. Dok ostale aktivnosti i sfere života ostaju zanemarane. Iako ih često posmatramo kao ambiciozne, vredne radnika, koji su privrženi poslu u većini slučajeva, zapravo, je u pitanju ozbiljni problem.
Šta je radoholizam?
Termin radoholizam se pojavio 1971. godine. Uveo ga je u nauku psiholog Wayne Oates, koji je radoholizam opisao kao “prinudnu ili nekontrolisanu potrebu da se neprekidno radi”. Korak dalje u tumačenju otišli su Sorensen, Feldman, Porter i Robinson definišući ga kao zavisnost od rada.
Bez obzira što pojedini naučnici ističu pozitivnu stranu, radoholizam se obično posmatra u negativnom kontekstu. Odnosno, kao sindrom koji se sastoji od visokog nagona, velike uključenosti u rad i niskog zadovoljstva u radu.
Manjak samopouzdanja je osnova koja dovodi do problema preteranog rada. Obično se sa njim suočavaju osobe koje su u detinjstvu često trpele kritiku i osudu ne samo za greške, već i stvari koje su bile ispravno urađene. Zbog toga sopstvenu vrednost tumače jedino kroz posao.
S obzirom da je prisutna stalna želja da se postigne perfekcionizam oni postavljaju sve veće i veće ciljeve kako bi dokazali sebi, ali i drugima da vrede. Nažalost, mnoge od njih ne uspeju da ostvare što dovodi do frustracije.
Kako se prepoznaje radoholizam?
Potpuna preokupacija poslom je prepoznatljivi znak. Naime, radoholičarima je posao najvažnija aktivnost u životu i dominira u svim aspektima, uključujući razmišljanje, osećanja i ponašanje. Čak i kada nisu na poslu oni će stalno razmišljati o njemu, dok će se socijalna distanca sa bližnjima povećavati.
Kao i kod bolesti zavisnosti postoji tolerancija. To znači da se vremenom povećava količina dnevnog rada potrebog da bi se postigli efekti zadovoljstva. Primetne su i česte promene raspoloženja – počev od razdražljivosti, pa do osećanja potpune otupljenosti.
Anksioznost je još jedna karakteristika. Javlja se kada su zbog bolesti, odmora ili neke druge situacije sprečeni da rade. Ne mogu da se opuste ni kada vreme provode sa porodicom, te su konfliki česti pratioci radoholika.
Radoholizam ostavlja posledice na fizičko i mentalno zdravlje
Stalni stres da ispune zadate ciljeve narušava zdravlje čoveka. Problemi sa spavanjem, depresija, poremećaji ishrane su česti kod radoholičara. Nije redak slučaj da pate i od srčanih oboljenja i čira na želucu. Dok je istraživanje koje je sprovedeno na Bergen univerzitetu u Norveškoj pokazalo da ova grupa ljudi ima veći rizik od razvitka opsesivno kompulsivnog poremećaja i ADHD poremećaja.
Da je radoholizam, zaista, ozbiljan problem potvrđuje i činjenica da može da dovede do moždanog udara, pa čak i prerane smrti. Fenomen “smrti usled prekomernog rada” u Japanu je poznat pod imenom “karoši”, a prvi put je registrovan davne 1969. godine, pre nego što se radoholizam zvanično pojavio.
Nemojte da dozvolite da vam posao određuje život, potražite na vreme pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Atelofobija – Strah od nesavršenstva
Atelofobija predstavlja iracionalni strah od nesavršenstva.
Svi imamo dane kada nam ništa ne ide od ruke i kada mislimo da ni u čemu nismo dovoljno dobri. Za većinu ljudi ovaj osećaj je prolaznog karaktera i ne utiče na normalno funkcionisanje. Međutim, postoje ljudi kod kojih on prerasta u iscrpljujuću fobiju koja zadire u svaki deo njihovog života.
Strah od nesavršenstva je specifična vrsta fobije. Odnosno, anksiozni poremećaj koji karakteriše uporni i preterani strah od bilo koje vrste nesavršenosti. Za razliku od drugih fobija koje su orijentisane na određene predmete ili situacije, atelofobija nema opipljivi izvor, već polazi od subjektivne interpretacije nesavršenosti. Zbog toga ju je teže dijagnostifikovati.
Da li je atelofobija isto što i perfekcionizam?
Atelofobija se objašnjava kao ekstremni oblik perfekcionizma. Mada prema mišljenu pojedinih stručnjaka postoje znatne razlike.
Perfekcionizam je karakterna osoba. Vezana je za visoke standarde i očekivanja. Ljudi koji je imaju veruju da mogu da postignu savršenstvo, te sve svoje težnje usmeravaju da budu besprekorni u svakom pogledu.
Kod atelofobije prisutan je strah, pre svega od greške. Vodeći se njime osoba nastoji da izbegne situaciju u kojoj misli da bi mogla da pogreši. Odnosno, takve situacije vidi kao pretnju, te radije bira da ne radi ništa, nego da učini nešto i da rizikuje da napravi grešku. S obzirom da je strah sveprisutan preti da poremeti svakodnevnu rutinu, ograniči radnu sposobnost, stvori konflikte u međuljudskim odnosima, pa i da izazove manjak samopuzdanja. Kao posledica toga javljaju se depresija i anksioznost.
Kako se prepoznaje atelofobija?
Postoji niz emocionalnih, mentalnih i fizičkih simptoma atelofobije.
Emocionalni obuhvataju stalnu zabrinutost, neobjašnjivi strah, nesposobnost da se nosite i sa manjim konfliktom. Prate ih bes, razdražljivost, tuga, razočarenje i druge negativne emocionalne reakcije. U pojedinim situacijama može se javiti i burn out sindrom, tj. sagorevanje na poslu.
Ljudi sa atelofobijom mogu da ispoljavaju i kognitivne simptome, kao što su nemogućnost da se fokusiraju na bilo šta osim na svoj strah, stalno traženje uverenja, pesimistički pogled na život. Često osećaju emocionalnu odvojenost od drugih i preterano su osetljivi na kritiku. Takođe, razvijaju sklonost ka postavljanju nerealnih standarda.
Ove emocije i mentalna stanja izazvaju fizičke simptome. Znojenje, ubrzano disanje, ubrzan rad srca i suva usta su karakteristični simptomi svake fobije, uključujući i strah od nesavršenstva. Neretko su prisutni i poremećaji spavanja i promene u apetitu.
Kako se leči atelofobija?
Lečenje atelofobije zavisi od težine stanja i medicinske istorije pojedinca. Tretman obuhvata psihoterapiju, farmakoterapiju, ali i promenu načina života.
Terapija izloženosti i kognitivno bihejvioralnu terapija predstavljaju osnovu lečenja. Primenom prve pojedinci se izlažu situacijama koje izazivaju njihovu atelofobiju sa ciljem da nauče da se prilagode i bolje upravljaju okidačima. Sa druge strane, KBT pomaže u tačnom određivanju okidača i učenju pravog reagovanja na njih.
Lekovi iz grupe benzodiazepina se koriste u sprečavanju ili kontroli simptoma anksioznosti i napada panike, dok se beta blokatori primenjuju usled ubrzanog otkucaja srca, kao i znojenja ili vrtoglavice.
Važnu ulogu ima i promena dnevne rutine. Ona podrazumeva smanjenje kofeina i povećanje fizičke aktivnosti. Blagotvorni efekti joge na mentalno zdravlje posebno su značajni. Vežbanjem moguće je povećati fokus i produktivnost što je osnova za eliminisanje negativnih posledica fobije.
Strah od nesavršenstva, kao i svaka fobija, utiče na kvalitet života. Zato na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Emocionalna inteligencija
Emocionalna inteligencija je pojam koji se danas često sreće ne samo u naučnim krugovima, već i u medijima, pa i u svakodnevnom životu. Razlog za to leži u činjenici da je upravo ona naš najjači saveznik u životu omogućavajući nam da budemo srećni, zadovoljni i uspešni.
Koncept emocionalne inteligencije uveo je Abraham Maslow 50-ih godina, a prvi ga primenio u svom radu Michael Beldoch 1964. godine. Dve decenije kasnije Howard Gardner je izneo mišljenje da tradicionalni tipovi inteligencije, kao što je koeficijent inteligencije, ne uspevaju u potpunosti da objasne kognitivne sposobnosti, već je to pripisao emocionalnoj inteligenciji.
Značajan pomak u razumevanju dali su Peter Salovey i John Mayer 90-ih godina. Razvijajući modele i instrumente za procenu emocionalne inteligencije ovi naučnici su dali i prvu zvaničnu definiciju. Po njima emocionalna inteligencija je “sposobnost praćenja i razlikovanja sopstvenih i tuđih osećaja i emocija i korišćenja tih informacija kao vodiča za mišljenje i ponašanje”.
Termin je dobio široko značenje tek 1995. godine kada je Daniel Goleman objavio knjigu “Emocionalna inteligencija – Zašto može biti važnija od koeficijenta inteligencije”.
Komponente emocionalne inteligencije
Psiholog Daniel Goleman je postavio 5 komponenti na kojima se zasniva emocionalna inteligencija.
- Samosvest je sposobnost da prepoznamo i razumemo sopstvene emocije. Ujedno, važna je svest o efektima tih emocija, pa i efektima naših akcijama na druge ljude.
- Samoregulacija predstavlja sposobnost upravljanja sopstvenim emocijama. Pri čemu se ona ne vezuje za potiskivanje emocija, već za njihovo ispoljavanje u pravo vreme i na pravi način.
- Socijalne veštine su ključne kod emocionalne inteligencije. Podrazumevaju, pre svega, aktivno slušanje, pravilni stil verbalne i neverbalne veštine komunikacije, pa i vođstvo.
- Empatija je sposobnost emocionalnog razumevanja drugih. Odnosno, sposobnost da se razumeju misli i osećanja drugih iz njihove perspektive.
- Motivacija kod emocionalne inteligencije je unutrašnjeg karaktera. Što znači da se ne odnosi na materijalnu nagradu, već na ispunjenje unutrašnjih potreba i ciljeva.
Zašto je važna emocionalna inteligencija?
Kao što znamo, nisu najpametniji ljudi i najuspešniji ili najispunjeniji u životu. Mnogi akademski briljantni umovi ne snalaze se u međuljudskim odnosima. To rezultira da su neuspešni kako na poslu, tako i u privatnom životu. Svakako, intelektualne sposobnosti, tj. koeficijent inteligencije pomoći će vam da upišete željenu školu ili fakultet. Međutim, on nije dovoljan da se ostvarite u izabranom poslu. Upravo u tome snažan uticaj ima emocionalna inteligencija.
Emocionalna inteligencija nam omogućava pravilno upravljenje stresom i emocijama kojima smo svakodnevno izloženi tako da možemo lako da se prilagodimo svakoj društvenoj situaciji, ma koliko ona bila kompleksna. Na taj način izbegnuti su i konflikti u radnom okruženju. Takođe, pruža nam osnovu za liderstvo kojim ćemo motivisati i druge na postizanje uspeha.
Koliki značaj ima emocionalna inteligencija u poslovnom svetu najbolje potvrđuje podatak da su mnoge kompanije počele da je pri zapošljavanju procenjuju, baš kao tehničke sposobnosti.
Važnost komunikacije u partnerskim odnosima je ključna za funkcionisanje porodice, a obezbeđuje je emocionalna inteligencija. Ako razumete svoje emocije i kako da ih kontrolišete, moći ćete bolje da ih iskažete, ali i da razumete kako se drugi osećaju.
S obzirom da nam obezbeđuje da kontrolišemo stres, emocionalna inteligencija utiče i na fizičko i mentalno zdravlje. Povišeni krvni pritisak, slabljenje imunog sistema, povećani rizik od srčanog i moždanog udara, ubrzano starenje, kao i pojava depresije i anksioznosti – samo su neke od posledica dugoročne izloženosti stresom koju ćemo izbeći pomoću ove vrste inteligencije.
Emocionalna inteligencija se razvija kroz učenje i praksu, zato potražite savete u psihološkom savetovalištu Sana kojim ćete usavršiti sve njene komponente.
Pročitaj Više