Kognitivne distorzije
Kognitivne distorzije su, zapravo, u najširem smislu reči greške u mišljenju.
Naše misli određuju naše ponašanje samim tim, celokupni naš život. Od toga kako doživljavamo svet oko nas, kako reagujemo na određene situacije zavisi naše raspoložanje, pa i navike koje se formiraju.
U većini slučajeva ljudi imaju racionalno razmišljanje. Međutim, problem nastaje kada su naše misli nezdrave, tada mozak ne može pojedine stvari da sagleda u pravom smislu, pa ih tumači kroz iracionalna uverenja. To za posledicu ima negativno raspoloženje i disfunkcionalne akcije.
Upravo se ove, iracionalne, “napumpane” misli koje remete jasnu percepciju stvarnosti nazivaju kognitivne distorzije. Vremenom, one postaju ukorenjeni deo naše prirode, javljajući se kao automatske misli, tako da narušavaju mentalno zdravlje. Odnosno, dovode do konstantnog stresa, depresije i anksioznosti.
Imajući u vidu ozbiljnost komplikacija, psihološko savetovalište Sana vam skreće pažnju kako da prepoznate kognitivne distorzije.
Kognitivne distorzije su definisane 60-ih godina
ABC model koji je sredinom 20. veka razvio američki psiholog Albert Ellis pokrenule su otkrivanje kognitivnih distorzija. Naime, na osnovu tumačenja da naše neracionalne misli mogu da dovedu do emocionalnih poremećaja, tj. aktivirajućeg događaja Aaron T. Beck je primetio da njegovi pacijenti imaju automatski iskrivljene misaone procese, te misli, pa i strahovi naročito su bili izraženi kod ljudi sa problemom depresije. Gotovo sve vreme bili su prisutni u njihovom ponašanju, a da oni toga nisu bili svesni.
Polazeći od ovog stava, Beck je 1972. godine objavio knjigu “Depresija: Uzroci i lečenje”. Upravo u poglavlju “Simptomatologija depresije” prvi put je objasnio kognitivne distorzije, kroz manjak samopouzdanja, negativna očekivanja, samokritičnost, neodlučnost i izobličene slike tela.
Najčešće kognitivne distorzije
“Skakanje na zaključak” predstavlja pogrešno mišljenje sa kojim se gotovo svaka osoba susrela. U pitanju je izveden zaključak iz pojedinačnog slučaja, bez postojanja pravih argumenata koji ga podržavaju. Oni su često u formi “proricanja sudbine”, kao na primer: “Ostavio me momak, nikad se neću udati”. Ili, pak: “Misliće da nisam normalna kad me vide samu u pozorištu”.
“Fokusiranje na negativno” je isključivo orijentisanje na negativne detalje, dok se pozitivne stvari zanemaruju. Osobe koje na ovaj način razmišljaju broje svoje greške i neuspehe, čak i kada su nevažni. Za razliku od njih bilo kakav veliki uspeh ne vide. Fokusiranje na negativno je u uzročno-posledičnoj vezi sa distorzijom zvanom “diskvalifikovanje pozitivnog”.
“Polarizovano mišljenje” se zasniva na stavu “ili-ili”, pa je poznato i kao “crno-belo” mišljenje ili mišljenje “sve ili ništa”. S obzirom da ne postoji sredina, vladaju ekstremni stavovi, koji se negativno odražavaju na naše ponašanje.
“Preterana generalizacija” polazi od jednog negativnog iskustva, koje služi za genaralizovanje narednih tumačenja. Karakteristični primer za to jeste rečenice: “Muškarci su neverni”.
“Personalizacija” predstavlja prebacivanje krivice na sebe za sve loše što se događa oko nas, bez obzira da li za to postoji uzrok ili ne. Ljudi koji čine ovu grešku često neraspoloženje neke osobe tumače mišlju da im nisu dragi ili da ih nerviraju.
“Etiketiranje”, kao što i sam naziv kaže, je greška kod koje se osobama ili događajima daje jedna globalna karakteristika (etiketa). To znači da čitavu ličnost tumačimo etikom kojom smo joj nadenuli na osnovu samo jednog postupka.
“Emocionalno rezonovanje” je predstavljanje stvari naopako. Tačnije, osoba svoja osećanja opisuje kao realnost, iako ono što se, zaista, dešava nije povezano sa njima.
Kognitivne distorzije zahtevaju pomoć psihologa u otkrivanju i prevazilaženju, zato na vreme kontaktirajte psihološko savetovalište Sana.
Pročitaj Više
Faze prihvatanja bolesti
Faze prihvatanja bolesti predstavljaju karakteristične reakcije kroz koje prolazi svaka osoba koja je suočena sa sopstvenom ili bolešću najbližeg.
Savremeno doba karakteriše brz životni tempo. Usled brojnih kako poslovnih, tako i privatnih obaveza briga o zdravlju mnogima je prestala da bude prioritet. Nije redak slučaj da znake koje nam telo šalje zanemarujemo, pa se odlučujemo da posetimo lekara tek kad problem postane jasno vidljiv.
U takvom stanju loša dijagnoza je neminovnost, međutim ma koliko slutili niko nije spreman da je čuje. Nažalost, loše vesti su samo početak. One sa sobom donose mnoštvo emocija, misli, pa i strahova koji se smenjuju u određenom periodu.
Upravo tu smenu uočila je 1969. godine američka psihijatrica Elisabeth Kübler-Ross, podelivši ih u 5 faza. Opisala ih je u svojoj “O smrti i umiranju”, inspirisanoj radom sa terminalnim bolesnicima.
Koje su faze prihvatanja bolesti otkriva vam psihološko savetovalište Sana.
Faza poricanja
Faze prihvatanja bolesti započinju odbijanjem njenog postojanja. Naime, pacijent ne veruje da je dijagnoza tačna, smatrajući da je došlo do greške u rezultatima. Zbog toga se podvrgava novim testovima i traži mišljenje drugog, pa i trećeg lekara.
Ova faza počinje šokom i nevericom, zatim nastupa želja za distanciranjem od porodice i prijatelja kako bi se izbegao razgovor o bolesti. Osobe često ne žele da priznaju postojanje problema, jer na taj način misle da će on sam od sebe nestati.
Faza ljutnje
Negiranje ne može da traje dugo, pa ga zamenjuje ljutnja. Za razliku od prethodne, naizgled, mirne faze, ovu karakterišu jake emocije ljutnje i pitanja: “Zašto ja?” “Kako se to meni moglo dogoditi?” “Ko je kriv?”
Zapravo, sada počinjemo da shvatamo da se pojedini planovi, snovi i želje neće nikada ostvariti, što dovodi do frustracije i besa. S obzirom da su oni kratkotrajni vrlo brzo nastupa naredna faza.
Faza pregovaranja
Kako ljutnja ne vodi ničemu, nastaje faza pregovaranja, tj. cenkanja. U ovim trenucima mnogi se okreću veri, tražeći od Boga pomoć, odnosno spremni su da ponude i obećaju da će mnoge svoje navike promeniti kako bi produžili život, drugi pak, “vode” pregovore sa samom bolešću. Obično su praćeni poslednjim željama, na primer: “kada bih mogao da doživim unučiće” ili “ako bih samo još jednom mogao da posetim omiljeno mesto”.
Faza pregovaranja ispunjena je nadom da će dobiti više vremena. Kada shvate da je to nemoguće, nastupa depresija.
Faza depresije
Prema mišljenju Elisabeth Kübler-Ross u 4. fazi mogu se javiti 2 vrste depresije. Prva je reaktivna i izazvana je trenutnim osećanjima i promenama koje se dešavaju u životu pacijenta.
Druga je pripremna,ona predstavlja reakciju na krajnji gubitak svega.
Faza prihvatanja
Poslednja faza jeste potpuno prihvatanje bolesti, tj. njenog ishoda. Umesto ljutnji i molbi, osoba svoje interesovanje usmerava na trenutne aktivnosti koje će doprineti boljem kvalitetu života.
Borba sa bolešću nikada nije laka, zato je podrška porodice značajan faktor za faze prihvatanja bolesti. Takođe, važnu ulogu ima i psihoterapija i saveti psihologa.
Ukoliko se suočavate sa ozbiljnim zdravstvenim problemom potražite na vreme pomoć psihološkog savetovališta Sana.
Pročitaj Više
Živi snovi
Živi snovi su posebna vrsta snova, sa kojom se susreću mnogi ljudi.
Snovi predstavljaju kombinaciju slika, misli, osećanja i senzacija koji se odvijaju van naše kontrole. Zapravo, oni su nevoljna i nesvesna akcija, koja nije u potpunosti razjašnjenja, pa ne čudi što je interesovanje za njih veoma staro.
Još su drevni Egipćani pokušavali da objasne snove, da bi sa pojavom Frojdove psihoanalize i učenja o nesvesnom dobili sasvim novo značenje.
Međutim, snovi mogu da budu mnogo više od običnog prikaza slika u glavi. Pojedini su praćeni i određenim pokretima. O kakvim snovima je reč otkriva vam psihološko savetovalište Sana.
Šta predstavljaju živi snovi?
Živi snovi, odnosno parasomnia, su grupa poremećaja spavanja. Karakterišu ih neželjeni događaji ili iskustva. Obuhvataju nenormalne pokrete, ponašanje, emocije, percepcije ili snove. Mogu se javiti u bilo kojoj fazi sna, uključujući prelazak od budnosti ka spavanju i obrnuto.
Iako živi snovi dovode do niza reakcija, osoba koja ih doživljava sve vreme spava, što znači da nije uopšte svesna učinjenog, čak ni nakon buđenja. Ovo predstavlja ozbiljni problem, jer u pojedinim situacijama živi snovi mogu biti veoma opasni. Naime, parasomnia ne samo da otežava spavanje, već utiče na celokupno fizičko i mentalno zdravlje.
Postoji više vrsta živih snova
Mesečaranje (somnambulizam) je najčešća vrsta parasomnie. Obično se javlja u detinjstvu i ranoj adolescenciji. Manifestuje se hodanjem u snu, tačnije u polusvesnom stanju, pri čemu moždana aktivnost pokazuje veće odlike budnosti nego spavanja. Bez obzira što osoba nema kontrolu nad njima, retko se javlja problematično ponašanje, kao šta je nasilje ili kriminalne radnje. Ponekad može doći do povreda prilikom udaranja o predmete koji se nađu na putu.
Noćno mokrenje (Enuresis nocturna) predstavlja nekontrolisano, obilno mokrenje u krevetu. Nije praćeno ikakvom noćnom morom, već se dešava spontano. Vezuje se najčešće za mentalni ili socijalni stres,mada može biti posledica i fizičkog medicinskog problema, pre svega, dijabetesa i infekcije mokraćnih kanala.
Noćne more, takođe, se svrstavaju u poremećaja spavanja. Javljaju se i kod dece i kod odrasli. U većini slučajeva izazvane su nekom stresnom situacijom ili velikim psihičkim opterećenjem. Osobe sa ovom vrstom parasomnie mogu se plašiti spavanja ili imati poteškoće da zaspu zbog intenzivnih noćnih mora.
Noćni grčevi nogu nastaju u mišićima stopala i potkolenice i to pre samog sna. Tačan uzrok nastanka nije otkriven, ali su istraživanja pokazala da pogađaju ljude starije od 50 godina.
Za razliku od grčeva, noćni strah (pavor nocturnus) javlja se kod dece. Kao i kod mesečarenja ništa ga ne može sprečiti, tj. roditelji ništa ne mogu da učine kako bi umirili mališana, sve što mogu jeste da sačekaju da strah sam po sebi prođe.
I dok su bulimija i anoreksija svesni poremećaji ishrane, postoje i oni koji se dešavaju dok smo u delimični budni. Oni spadaju u parasomnie. Ove epizode imaju tendenciju da se događaju iako nema osećaja gladi i žeđi. Prepoznaju se po konzumiranju čudnih kombinacija hrane, visokokaloričnih namirnica, pa i toksičnih materija.
Da li postoji lek za žive snove?
Ukoliko su učestali, živi snovi utiču na kvalitet života, pa je neophodno pronaći rešenje. Medikamenti u izvesnoj meri mogu pomoći, da biste ih otklonili neophodno je potražiti i pomoć psihologa.
Kako su parasomnie povezane sa psihičkim problemima, naročito sa stresom i anksioznošću, u osnovi je kognitivno bihejvioralna terapija. Kao ostale metode primenjuju se relaksaciona terapija, hipnoze, kao i kontrola stresa, biofidbek terapija.
Psihološko savetovalište Sana vam može pomoći da povratite miran san.
Pročitaj Više
ABC model kao osnova KBT prakse
ABC model predstavlja osnovu KBT prakse. Tačnije, ova teorija svaki problem sagledava kroz njega.
U 20. veku psihoterapija doživljava napredak, formirajući brojne pravce. Tako je 50-ih godina nastao još jedan pravac, čije je tvorac Albert Ellis. Polazeći od tvrdnje grčkog filozofa Epikteta da “ljudi nisu uznemireni događajima samim po sebi, već svojim viđenjem tih događaja”, ovaj američki psiholog nastojao je učenjem da istakne važnost racija i kognicije, pa je teoriju prvobitno nazvao Racionalna terapija (RT).
Ubrzo je uvideo da su i emocije i ponašanje isprepletani sa prethodne 2 komponente, pa ju je preimenovao u Racionalno-emotivnu bihejvioralnu terapiju. Ona se zasniva na stavu da tek kada shvatimo da sami sebe uznemiravamo načinom na koji doživljavamo stvari, možemo da se oslobodimo negativnih emocija. Samim tim, uspećemo realno da sagledamo situaciju i usmerimo um na pronalažanje pravog rešenja.
Kognitivno-bihejvioralna terapija (KBT terapija) predstavlja oblik psihoterapije čiji je cilj poboljšanje mentalnog zdravlja. Naime, ova psihoterapija se fokusira na promenu određenih nekorisnih kognitivnih distorzija (pojedinih loših misli, uverenja, stavova…) i ponašanja, kroz poboljšanje emocionalne regulacije. KBT terapija se bazira na kombinaciji osnovnih prinicpia bihejvioralne i kognitivne psihologije. Putem ove terapije naglašava se značaj našeg mišljenja u odnosu na ono kako se ponašamo i šta osećamo.
Šta je ABC model?
ABC model je, zapravo, šema koja pokazuje kako naše misli mogu da dovedu do emocionalnih poremećaja. Naziv je skraćenica glavnih koraka u tom procesu nastanka iracionalnih uverenja.
A – Activating event označava aktivirajući događaj na koji osoba reaguje emocionalno i nekim ponašanjem. Može biti iskustvo koje se dogodilo, ono koje se trenutno događa ili, pak, fantazija šta će se dogoditi. Bez obzira za šta je vezan, on u umu osobe postoji samo kako ga ona vidi.
B – Beliefs je sistem uverenja, tj. vrednovanje aktivirajućeg događaja. Sastoji iz dva dela – racionalnih i iracionalnih uverenja. Ako razmišljanje odgovara aktivirajućem događaju, onda je uverenje racionalno, pa doživljena emocija odgovara realnosti. U suprotnom, kada se uverenje ne slaže sa aktivirajućim događajem, nastaje iracionalna emocionalna reakcija u odnosu na događaj.
C – Consequences su posledice koje se ispoljavaju određenim emocijama i ponašanjem. One proizilaze iz načina na koji razmišljamo o aktivirajućem događaju. Odnosno, ABC model ističe da sam događaj (A) ne dovodi do posledica (C). Već naša vrednovanja o njemu (B).
Imajući ovo u vidu, posledice mogu biti zdrave i nezdrave. Zdrave proističu iz racionalnih uverenja. One pomažu da osoba ostvari cilj, dok su nezdrave posledica iracionalnih uverenja. Upravo takvi su osećaj krivice, bes, anksioznost, nezdrava ljubomora, zavist, depresija…
ABC model može da se primeni na sve emocionalne probleme
ABC model je dizajniran tako da pomogne ljudima da minimizuju svoje emocionalne poremećaje. Da bi se to ostvarilo moraju da prođu kroz svaki korak modela i uvide šta aktivira iracionalnu emociju na neki događaj. Pri tome, psiholog treba klijenta da podstakne na razmišljenje kako bi postao sam sebi terapeut.
Analiza aktivirajućeg događaja zasniva se na pitanjima: Kakva je bila situacija? Ko je sve učestvovao? Šta su drugi radili? Koja je bila moja uloga? Kakve su emocije bile uključene?
Za procenu uverenja treba poći od pitanja: Na šta sam pomislio kada se dogodio aktivirajući događaj? Kako su moje misli podržavale moje uverenje?
Dok tumačenje posledica treba da se zasniva na traženju odgovora na pitanja: Kako se osećam nakon svega? Kakvo negativno ponašanje mogu kod sebe da prepoznam kao rezultat aktivirajućeg događaja i uverenja? Kako moje ponašanje utiče na okolinu?
Bez obzira da li su u pitanju svakodnevni životni ili dublji psihički problemi, za svaki postoji rešenje. Zato se na vreme javite psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više