јул 2022

Šta je dismorfofobija?

Dismorfofobija, tj. telesna dismorfija predstavlja ozbiljan psihički poremećaj koji karakteriše opsesivna ideja da je neki deo sopstvenog dela tela deformisan, ružan ili nesrazmeran tako da osoba nastoji da to sakrije ili popravi. Ono što je specifično jeste činjenica da je telesna mana izmišljena ili toliko mala da je za druge ljude neprimetna.

Ne postoji osoba koja ne razmišlja o svom telu. Nažalost, internet i pametni telefoni doneli su negativnu stranu – težnju ka nerealnom savršenstvu. Gotovo svakodnevno se srećemo sa fotografijama ljudi savršene građe, prelepog lica i blistavog osmeha. Iako smo svesni u čarobnu moć filtera i raznih beauty aplikacija uticaj socijalnih mreža na samopouzdanje je sve veći, te ne čudi što na svom telu uočavamo i najsitnije nedostatke.

Međutim, problem nastaje kada o njima počnemo opsesivno da razmišljamo više sati. Istraživanja pokazuju da približno 40 odsto osoba obolelih od dismorfofobije razmišlja o „ružnim“ delovima tela 3 do 8 sati u toku dana, a 25 odsto njih više od 8 sati dnevno.

 Dismorfofobija nije bolest modernog doba!

Iako je problem izražen poslednjih godina dismorfofobija je bila poznata od davnina. Još je 1886. godine Enrico Morselli opisao slučaj pacijenta koji je imao osećaj ružnoće svog tela iako njegov izgled to nije pokazivao. Upravo je ovaj italijanski lekar uveo termin dismorfofobija. Naziv potiče od grčkih reči „dismorfia“ što znači „abnormalan“ i „morpho“, odnosno „oblik“.

Znake dismorfofobije primetio je i Sigmund Freud kod jednog svog pacijenta. Ipak, tek krajem 20. veka, tačnije 1980. godine poremećaj je uvršten u zvaničnu klasifikaciju Dijagnostičkog i statističkog priručnika za mentalne poremećaje, kao somatoformni poremećaj.

Danas, statistički podaci pokazuju da dismorfofobija pogađa oko 2,4 odsto stanovništva. Obično počinje tokom adolescencije. Mada se može javiti i u ranim 30-im.

 Kako se prepoznaje dismorfofobija?

Dismorfofobija se i kod muškaraca i kod žena ispoljava na isti način, ali postoje razlike u fokusu tela. Tako žene više obraćaju pažnju na izgled kukova i delove lica, kao i telesnu masu. Zato nastoje da šminkom prekriju svoje nedostatke na licu ili, pak, traže estetske tretmane koji im nisu potrebni i koji neće rešiti problem. Pojedine sprovode rigorozne dijete, te se mogu razviti i poremećaji ishrane.

Muškarci su više orijentisani na telesnu građu, genitalije i gubitak kose, te opsesivno vežbaju i često zloupotrebljavaju steroide.

Osobe koje pate od dismorfofobije često upoređuju svoj izgled sa izgledom drugih, proveravaju telo u ogledalu i traže potvrdu od okoline kako izgledaju. Takođe, smatraju da se drugi podsmevaju njihovom nedostacima, te osećaju sramotu, poniženje, nedostatak samopoštovanje. Zbog toga mogu da razviju kompleks niže vrednosti, dok je kod pojedinih primetna i socijalna distanca.

Ove simptome neretko prate anksioznost, depresija, pa i suicidne misli. Ni promene na koži nisu retke. Javljaju se kao posledica pipanja i grebanja kože usled pokušaja da se uočeni problem na koži reši, te postoji opasnost da ovakvo ponašanje pređe u patološko stanje, odnosno poremećaj koji se naziva dermatilomanija.

 Kako se leči dismorfofobija?

Lečenje se zasniva na kombinaciji farmakoterapije i psihoterapija.

Antidepresivi, kao što su selektivni inhibitori ponovnog preuzimanja serotonina, pomažu u otklanjanju opsesivno-kompulzivnih i deluzionalnih osobina, dok kognitivno bihejvioralna terapija može pomoći pacijentima da prepoznaju pogrešne misaone obrasce. Samim tim i da sagledaju svoje telo u realnom stanju.

Dismorfofobija je začarani krug iz kog ne možete sami izaći, zato na vreme potražite pomoć psihološkog savetovališta Sana.

Unutrašnje dete

Unutrašnje dete je sastavni deo svakog čoveka.

Zabavno je biti odrastao. Sami organizujete svoj život, možete da trošite novac na šta god želite, ne morate da tražite dozvolu od roditelja ni za šta. Međutim, bez obzira na godine starosti postoje određene situacije kada ne reagujemo zrelo. Kritika šefa, svađa sa partnerom, jelo koje je zagorelo – samo su neke od njih koje će možda učiniti da se ponovo osećate kao da imate 7 godina.

Upravo u ovim događajima pokreće se vaše „unutrašnje dete“.

 Šta je unutrašnje dete?

Iako se pojam „unutrašnje dete“ danas često sreće ne samo u psihologiji, već i u svakodnevnom govoru, malo je onih koji ga razumeju.

Želeći da ukaže na nerešena iskustva iz detinjstva John Bradshaw je uveo koncept „unutrašnjeg deteta“ u nauku u 20. veku. Mada shvatanja o tome postoje odavno. Tako ga je Carl Gustav Jung nazvao „božanskim arhetipom deteta“, a Emmet Fox „čudesnim detetom“.

Prema definiciji u pitanju je „detinji aspekt pojedinca“. Tačnije, predstavlja dečiji deo našeg nesvesnog uma. Kao takvo ono zadržava svoju nevinost, kreativnost, strahopoštovanje i čuđenje prema životu.

Unutrašnje dete je prisutno od prvog dana našeg rođenja tako da na njega utiču sva pozitivna iskustva. Nažalost, uticaj imaju i loši aspekti, kao što su preživljenje traume, strahovi, fizička ili emocionalna zlostavljanja, gubici, pa i odrastanje u disfunkcionalnoj porodici. Svi oni ostavljaju traga u našoj psihi, čak i onih kojih se ne sećamo, ali se ispolje kroz najrazličitije osećaje i reakcije u određenim situacijama.

 Zašto je unutrašnje dete važno u odraslom dobu?

Baš kao što genogram može da vam pomogne da razumete svoju porodicu, tako vam shvatanje unutrašnjeg deteta omogućava da pronađete korene svojih problema kao odrasla osoba.

Razumevanje, pa i prihvatanje, svog unutrašnjeg deteta pomoći će vam da otkrijete i izlečite sve potisnute emocije koje ste iskusili dok ste odrastali, a koje su vas sputavale. Zatim, da identifikujete osnovni uzrok svih fobija ili beskorisnih obrazaca, kao i nezadovoljenih potreba. Takođe, stvoriće vam uslove da uvidite da je briga o sebi najvažnija. Ujedno, daće vam odgovor na pitanje kako ojačati samopouzdanje.

 Kako prepoznati kada je unutrašnje dete povređeno?

Da biste prepoznali da li vaše unutrašnje dete pati, obratite pažnju na znake koje vam šalje.

Da li se borite da pustite ljude od sebe? Da li i najmanji odlazak nekog izgleda kao napuštanje? Ova i slična pitanja ukazuju na strah od samoće, koji je često povezan da napuštanjem bliske osobe u detinjstvu. To dovodi do panike svaki put kada vidite slične obrasce u budućnosti.

Osećaj neobjašnjivog gubitka ili čežnje može se pratiti do unutrašnjeg deteta kome nedostaje ljubav i saosećanje. Sa druge strane, kod pojedinih se javlja nedostatak poverenja kao posledica izdaje od strane roditelja ili neke druge bliske osobe.

Perfekcionizam može biti pokretačka snaga, ali i znak da smo u detinjstvu naučili da bismo bili voljeni moramo biti „najbolji“. Dok često gubljenje kontrole nad emocijama jasno sugerira da je vaše unutrašnje dete povređeno.

Rad na unutrašnjem detetu zahteva posvećnost i strpljenje. Ukoliko ne možete samostalno da se izborite sa tim, potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.

Dermatilomanija

Dermatilomanija predstavlja poremećaj navika i nagona koji se manifestuje opsesivnim kopanjem kože, stiskanjem akni ili patološkim grebanje. Naziv je dobila od grčkih reči „derma“, što znači „koža“, „tillo“, tj. povlačenje i „mania“ koja označava prekomerno ponašanje ili aktivnost.

Prvi detaljni opis dao je Louis-Anne-Jean Brocq 1898. godine. Proučavanjem pacijentkinje koja je imala nekontrolisanu potrebu da dira akne ovaj francuski dermatolog je jasno postavio karakteristike dermatilomanije. One uključuju stalnu potrebu za ekskorijacijom, grebanjem po koži koje ostavlja rane, pri čemu ova potreba nije fiziološkim simptom, kao i anksioznost koja prati samu radnju.

Statistički podaci otkrivaju da dermatilomanija pogađa oko 5 odsto svetskog stanovništva. Obično se javlja u pubertetu, ali u pojedinim situacijama može se prvi put ispoljiti u kasnijem životnom dobu. Ranijih godina smatrano je da je pretežno ženski problem. Međutim, najnovija istraživanja pokazuju da su samo oko 55 odsto ljudi sa ovim stanjem žene.

 Zašto se javlja dermatilomanija?

Tačan uzrok nije otkriven, te se dermatilomanija smatra kompleksnim poremećajem koji izaziva kombinacija više faktora.

Genetika igra važnu ulogu. To znači da je veća verovatnoća da će osoba razviti nagon za opsesivnim kopanjem kože ukoliko je on već registrovan kod nekog od roditelja.

Biološki faktori, takođe, mogu biti pokretači problema. Naime, promene u strukturi mozga koje kontrolišu način na koji učimo i formiramo navike stvaraju osnovu za njegovo javljanje.

Ne treba zaboraviti ni stres koji je uzročnik mnogih zdravstvenih stanja. Zbog toga pojedini stručnjaci dermatilomaniju tumače kao mehanizam koji se javio u borbi sa životnim nedaćama i konstantnoj izloženosti stresu. Mada neki ovaj poremećaj vezuju za dosadu ili neka druga mentalna stanja, kao što su trihotilomanija i autizam.

 Koji su simptomi dermatilomanije?

S obzirom da je dermatilomanija opsesivno kompulsivni poremećaj glavni simptom je kompulzivni, tj. impulsivni nagon za kopanjem kože kome je nemoguće odoleti. Iako se za to najčešće koriste prsti, može uključivati i griženje zubima, pa i upotrebu pojedinih oštrih predmeta, kao što su pincete ili igle.

Radnja može biti automatska. Odnosno, osoba, bez razmišljanja i unapred planiranja, prelazi rukama po svom telu, kako bi pronašla delove kože pogodne za svoj nagon. Drugi se, pak, fokusiraju na određeno područje, tako da sate i sate provode čačkajući kožu u tom predelu. Što dovodi do ozbiljnih oštećanja, pa i rana i infekcija.

Dermatilomanija se ispoljava i napetošću koja privremeno nestaje nakon čačkanja. Takođe, prati je osećaj stida i manjak samoupozdanja, te se vidljvi tragovi na koži pokušavaju prekriti odećom i šminkom. Ove posledice poremećaja utiču na normalno funkcionisanje i komunikaciju porodicom i prijateljima, što neretko vodi ka socijalnoj distanci.

Kako se osloboditi dermatilomanije?

Lečenje se zasniva na kombinaciji psihoterapijskih metoda.

Kognitivno bihejvioralna terapija vam pomaže da se suočite sa svojim problemom, kao i izvorom koji je doveo do poremećaja.

Terapija za poništavanje navika omogućava da postanete svesniji svog ponašanja i obrazaca aktivnosti. Na taj način vas uči kako da prekinete štetne navike, što je čačkanje kože u ovom slučaju.

Terapija prihvatanja i posvećenosti ima za cilj da vas podstakne da promenite svoje ponašanje prihvatanjem negativnih osećanja koja ga podstiču.

Dermatilomaniju ne treba olako shvatati, zato na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.

Hipersenzitivne osobe

Hipersenzitivne osobe su visoko osetljive osobe koje imaju povećanu ili dublju osetljivost centralnog nervnog sistema na fizičke, emocionalne ili društvene stimulanse. Odnosno, osetljivije su od drugih na senzornu obradu, jer je njihov centralni nervni sistem tako „podešen“ da stimulanse iz okoline, kako pozitivne, tako i negativne, procesuiraju mnogo dublje i intenzivnije.

Termin je u nauku uvela 1992. godine Elaine N. Aron. Ova doktorka psihologije i univerzitetski profesor iz Amerike je u svojoj knjizi „The Highly Sensitive Person“ navela jasne odrednice koje opisuju hipersenzitivne osobe, a rezultat su brojnih istraživanja.

Statistički podaci pokazuju da hipersenzitivne osobe čine oko 20 odsto svetske populacije. Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva znake koji ukazuju da li i vi spadate u ovu grupu ljudi.

 Zašto se javlja hipersenzitivnost?

Iako se hipersenzitivnost u modernom dobu ponekad negativno opisuje, morate znati da ona nije poremećaj ličnosti, niti bolest. Reč je o karakternoj osobini koja zavisi od niza faktora kao što su evolucija, okruženje, genetika i iskustva iz ranog detinjstva.

Najnovije studije sugerišu da je visoka osetljivost evoluciona osobina koja daje veću mogućnost preživljavanja. Razlog za to leži u objašnjenju da su hipersenzitivne osobe na većem oprezu od potencijalnih predatora ili opasnih situacija.

Jedna grupa naučnika, uključujući i Aron, ističe da je genetska osobina, koja je normalna i prirodna pojava baš kao i boja očiju. S obzirom na naslednu komponentu postoji veća šansa da ćete biti veoma osetljivi ako je u vašoj porodici već registrovana kod nekog člana.

Ne treba zaboraviti ni spoljne faktore. Naime, nedostatak roditeljske topline i pažnje, kao i drugih odlika koje nosi disfunkcionalna porodica mogu da budu okidač za razvoj hipersenzitivnosti u odraslom dobu. Takođe, preživljena trauma u detinjstvu je čest pokretač visoke osetljivosti.

 Kako prepoznati hipersenzitivne osobe?

Hipersenzitivnost se može ispoljiti na više načina. Karakteriše je, pre svega, preterana reakcija na spoljne draži.

Hipersenzitivne osobe pokazuju uznemirenost kada se moraju suočiti sa brojnim obavezama. One čuju zvuke koje drugi ne registruju. Smeta im buka i jaka svetlost, a može im biti i hladno ili vruće, kada je ostalima prijatna temperatura.

Ljudi koji su visoko osetljivi ne osećaju se prijatno kada neko suviše ulazi u njihov „psihološki prostor“. Oni radije biraju samoću, nego društvo nepoznatih ljudi. Dok pojedini žele deo dana da provedu izolovano od svih.

Karakteriše ih i snažna empatija tako da patnju drugih neretko osećaju intenzivnije od njih samih. Dok sve informacije mnogo dublje obrađuju. Zapravo, ove osobe mnogo vremena i pažnje posvećuju tuđim rečima i porukama, kao i neverbalnim porukama, pri čemu ih suviše lično doživljavaju.

 Kako razlikovati hipersenzitivnost od introvertnosti i poremećaja pažnje?

Ljudi često mešaju visoku osetljivost sa drugim osobinama ličnosti ili mentalnim zdravstvenim stanjima.

Jedna od najčešćih zabluda jeste da su hipersenzitivne osobe isto što i introvertne. Bez obzira što i jedne i druge karakteriše socijalna distanca, razlika je očigleda. Introvertni su preplavljeni samo društvenim stimulansima, poput velike gužve ljudi. Dok su hipersenzitivni visoko osetljivi na različite tipove senzornih stimulansa.

Hipersenzitivnost nije isto što i poremećaji pažnje. I jedni i drugi pokazuju preterano reagovanje na stimulanse, ali ljudi sa ADHD-om, takođe, ispoljavaju i kognitivne simptome, kao što su teškoće u fokusiranju ili obraćanju pažnje.

Ukoliko ste kod sebe prepoznali znake visoke osetljivosti, psihološko savetovalište Sana vam može pomoći da prihvatite ovu svoju osobinu i da je pretvorite u pokretačku snagu.