Toksična porodica
Toksična porodica je, nažalost, česta u modernom dobu.
Porodica je jedinstvena grupa odraslih i dece koji žive i funkcionišu kao celina. U njoj roditelji ili staratelji, kao odrasli članovi, imaju zadatak ne samo da budu uzor najmlađima i pripreme ih za samostalni život, već i da im pruže bezbednost i dobrobit.
Međutim, u svakom ponašanju ljudi postoje izuzeci, pa se tako i stilovi roditeljstva razlikuju. Rezultat jesu slabe veze među članovima, te umesto porodice koja dobro funkcioniše, javlja se nefunkcionalno i toksično porodično okruženje.
S obzirom da toksična porodica dolazi u različitim oblicima psihološko savetovalište Sana vam otkriva karakteriste najčešćih tipova.
Savršena porodica
Budimo realni, savršena porodica ne postoji. Konflikti i nesuglasice su sastavni deo međuljudskih odnosa, koji nam pomažu da sagledamo nečije mišljenje i zajedno pronađemo rešenje problema.
Ukoliko vam se čini da je neka porodica savršena, bez ikakvih suprostavljenih mišljenja, znajte da je taj izgled zapravo nerealna slika. Ova porodična dinamika se odnosi na kreiranje imidža savršenstva za okolinu, dok se emocije i problemi „guraju pod tepih“.
Unutar porodice nema autentičnosti, a radnje su performativne. Nije redak ni konstantni pritisak roditelja na decu da ona budu savršena u svakom pogledu. Posledica takvog odrastanja jeste emocinalna nezrelost i stav da je ljubav uslovna.
Primer toksične porodične dinamike je kada roditelji kriju ozbiljan problem kao što je razvod, afera ili finansijska borba i pritiskaju svoju decu da održe laž kako ne bi izgledala loše.
Nepovezana porodica
Ova toksična porodica se odlikuje nedostatkom veze roditelj-dete. Naime, roditelji su ili emocionalno ili fizički odsutni iz života svoje dece. Na neki način, roditelj se ponaša kao cimer, obezbeđujući ono što je potrebno za svoje dete, ali ne uspeva da mu pruži emocionalno vođstvo i podršku.
U nepovezanoj porodici deca se sama o sebi brinu, odrastajući emocionalno udaljeni od drugih. U kasnijim godinama obično imaju problema da uspostave dublju vezu sa ljudima i pokažu svoje emocije, jer često postoji socijalna distanca u odnosu na druge.
Primer nepovezane porodične dinamike je roditelj koji se fokusira isključivo na posao i zanemaruje uspostavljanje odnosa sa svojim detetom.
Haotična porodica
Baš kao što naziv kaže, ovom tipu porodičnog sistema nedostaje stabilnost.
Nestabilnost najčešće je izazvana iznenadnim razvodom ili finansijskom borbom, te su roditelji opterećeni obavezama koje ih udaljavaju od deteta.
Shodno tome, deca odrastaju u neverovatno nezavisne osobe, ali se osećaju nesigurno. Navikli su da su uvek u borbi za opastanak, pa su spremni da u bilo kom trenutku ostave sve i presele se u neko drugo mesto.
Kao rezultat života u stanju haosa jeste i tendencija da drugačije obrađuju svoje emocije ili ih uopšte ne obrađuju. Umesto toga oni podrazumevaju disocijaciju da bi se izborili.
Zamena uloga
Postoji i toksična porodica u kojoj dete preuzima ulogu roditelja. Obično je izazvana određenim porodičnim prilikama koje primoravaju dete da rano odraste i preuzme na sebe odgovornost koju bi roditelji trebali da imaju.
Iako vredna i veoma odgovorna, deca u odraslom dobu se suočavaju sa otežanim povezivanjem sa ljudima, jer su navikla da se ni na koga ne oslanjaju u životu. U vezama često ne umeju da izraze svoje emocionalne potrebe i obično preuzimaju krivicu za sve na sebe.
Bolesti zavisnosti jednog ili oba roditelja su tipičan primer ovakve porodične dinamike. Mada se može javiti i kada roditelj nije dovoljno emocionalno zreo da se nosi sa određenim situacijama, tako da to prepušta detetu.
Loš razvod
Ma koliko bio bolno iskustvo, razvod sam po sebi nije loš. On treba da pokaže da iz nesuglasica i svađa može da preraste dobar odnos dvoje odraslih kojima je na prvom mestu dobrobit deteta.
Međutim, ako se roditelji nisu dobro rastali, te je nakon razvoda ostalo nedorečenih stvari i negativnih emocija razvija se toksični odnos u kome se emocije deteta zanemaruju, a često je i sredstvo osvete među bivšim supružnicima, navodeći ga da je drugi roditelj nepodoban.
Ovakva deca odrastaju u osobe koje ne veruju drugima, a neka od njih postaju i vešti manipulatori.
Ko-zavisnost
Ova dinamika uključuje dominantnog roditelja, koji je nasilan i roditelja koji je žrtva, ali ostaje u vezi iz straha. Deca su svedoci borbi, a mnoga od njih zameraju roditeljima što im nisu pružili potrebnu zaštitu. U kasnijim godinama ispoljavaju asocijalni karakater, nedostatak poverenja i strah od bliskosti.
Ukoliko u vašoj porodici vladaju toksični odnosi potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Stilovi roditeljstva
Stilovi roditeljstva u velikoj meri utiču na formiranje deteta.
Iako je dolazak bebe najdivniji događaj u životu svakog para, roditeljstvo donosi brojne izazove. Zapravo, biti roditelj nije nimalo lako. Početni strah od neizvesnog i neispavnost polako smenjuju strahovi vezani za vaspitanje deteta, jer svako od nas je poseban, tako da pravila kojih ste se pridržavali za prvo dete, sigurno nećete moći u potpunosti da primenite kada dobijete drugo.
S obzirom da je porodica polazna osnova, u njoj mališani stiču prve radosti, doživljaje i iskustva. Samim tim, roditelji su glavni model za razvoj ličnosti, kao i prepoznavanje emocija, odnosno od ponašanja roditelja zavisi odgoj deteta.
Šta su stilovi roditeljstva?
Baš kao što pojedini stilovi komunikacije imaju dominantu ulogu u ophođenju prema nekom, tako i naši postupci i aktivnosti određuju način podizanja deteta. Reč je o standardnim strategijima koje roditelji koriste za vaspitanje. Oni se vremenom mogu menjati, odnosno kako dete odrasta prolazi kroz različite faze, te roditelji nastoje da kombinuju više faktora kako bi stvorili prilgodljiv stil razvoju njegove ličnosti.
Stilovi roditeljstva klasifikovani su 60-ih godina. Psiholog Dijana Baumrind u svom delu “Baumrindova roditeljska tipologija” otkrila je 4 osnovna elementa koja mogu pomoći u oblikovanju uspešnog roditeljstva. To su seosećajan, neosetljiv, zahtevan i nezahtevan. Polazeći od njih uvela je kategorizaciju roditeljstva.
Koji stilovi roditeljstva postoje prema Baumrindovoj otkriva vam u ovom blogu psihološko savetovalište Sana.
Autoritaran stil roditeljstva
Autoritaran stil roditeljstva se ogleda u neprikosnovenom roditeljskom autoritetu. Stariji imaju potpunu kontrolu nad decom, ali nisko prihvatanju, što znači da je prisutna jednosmerna komunikacija. Roditelji su ti koji izdaju naređenja, a deca moraju bez pogovora da ih slušaju, u protivnom uslediće kazna.
Bez obzira koliko voleli svoje dete neće pokaziti ljubav, jer smatraju da ga time mogu razmaziti, a od njega se očekuje da bude savršeno i da nikad ne greši. Deca ovakvih roditelja razvijaju dobre organizacione veštine, radnu sposobnost, kao i težnju za perfekcionizmom. Međutim, postoje i negativne posledice vaspitanja, pre svega, manjak samopouzdanja, koji lako prelazi u prezir prema samom sebi nakon pretrpljenog neuspeha.
Autoritativan stil roditeljstva
Autoritativan stil roditeljstva podrazumeva visoku kontrolu i visoko prihvatanje. Roditelj je blag, spreman da sasluša mališana, prepozna njegove potrebe i podstakne ga na samostalno donošenje odluka. Sa druge strane ima visoku, ali razumnu kontrolu koja je prilagođena uzrastu.
Ovo je prijateljski način vaspitanja, pa dece postaju odgovorne osobe, koje imaju razumevanja za druge, jer su naučili da konflikti nisu negacija ljubavi, već iz njih mogu proisteći rešenja problema.
Permisivni stil roditeljstva
Niska kontrola i visoko prihvatanje glavne su karakteristike permisivnog stila roditeljstva. Ovi roditelji veruju u snagu prirodnog razvoja, tj. da treba dopustiti detetu da bude po njegovom, tačnije ne treba sputavati mališana u ispoljavanju ponašanja, pa nema ni kažnjavanja, niti kontrole.
Iako možda deluje kao ispravno, nepoštovanje standarda definisanih od spoljašnjeg sveta razvija kod dece egocentričnost, narcisoidnost, implusivnost, ali i pojavu agresivnog ponašanja kada se u kasnijim godima susretnu sa ograničenjima ili njihove želje ne budu ispunjene.
Izbegavajući stil roditeljstva
Izbegavajući stil se manifestuje niskom kontrolom i niskom saosećajnošću, jer roditelji nisu zainteresovani za svoju decu. Naime, oni se brinu o osnovnim potrebama, kao što je nabavka hrane i odeće, ali ne pokazuju brigu za njihova osećanja, pa pred detetom ne postavljaju nikakve zahteve i retko sa njim komuniciraju.
Nedostatak bliskosti vremenom rezultira brojnim emocinalnim problemima. Naročito je izražen nizak nivo samopoštovanja i samokontrole. Nije redak slučaj da se razviju i bolesti zavisnosti ili prestupničko ponašanje.
Da bi vam roditeljstvo u svakom trenutku predstavljalo zadovljstvo, potražite savete kliničkog psihologa Mr Ane Gligorić.
Pročitaj Više
Adaptacija na vrtić – kome teže pada, roditeljima ili deci?
Adaptacija na vrtić predstavlja značajan korak ne samo u životu deteta, već i roditelja.
Porodica je osnovni temelj razvoja svih članova. Ujedno, ona je naša zona komfora. Gotovo da ne postoji osoba na svetu koja se u toplom porodičnom domu ne oseća zaštićeno i bezbedno. Ovaj osećaj je posebno izražen kod dece, pa odvajanje od roditelja zbog odlaska u vrtić može da izazove strah od napuštanja, ali i neizvesnog.
Neretko, polazak u vrtić predstavlja i prvi susret sa većim brojem nepoznatih ljudi. Bez obzira što većinu čine vršnjaci, prilagođavanje na njih i sredinu u kojoj su se našli svi zajedno može biti naporna, takođe mališane čeka novi ritam života, pravila ponašanja, spavanje u određeno vreme, pa i hrana koja nije uvek omiljena, pa ne čudi što je kod mnoge dece odlazak vrtić praćen plačom ili nekim drugim vidom protesta.
Da ne bi mališani najdivnije mesto detinjstva doživljavali kao kaznu, potrebna je pravilna adaptacija.
Adaptacija na vrtić je prilagođavanje deteta na novo okruženje
Svako dete je posebno, samim tim i period prilagođavanja zavisi od njegovih osobina, godina starosti, razvoja, vaspitanja. Na osnovu ovih parametara postoje 4 vrste adaptacije.
Deca koja imaju stabilnu emotivnu vezu sa roditeljima lako se privikavaju na nove okolnosti. Već nakon 10-ak dana primetna je radost zbog odlaska u vrtić, pa se ova adaptacija smatra lakom.
Srednji nivo prilagođavanja traje mesec dana. Uporno odbijanje odlaska u vrtić ponekad se manifestuje i problemima sa spavanjem, pa i agresivnim ponašanjem. Ukoliko se ovaj period produži i u narednim mesecima reč je o teškoj adaptaciji. Za nju je odgovoran niz faktora, a najčešće su u pitanju partnerske svađe pred decom koje utiču i na odnos roditelja sa mališanima. S obzirom na kompleksnost problema u prilagođavanje su uključeni i vaspitaći i psiholozi.
Posebna vrsta jeste odložena adaptacija na vrtić. Ona je, zapravo, zakasnela reakcija, odnosno nakon prividno lakog prilagođavanja javlja se negativno ponašanje kada dete shvati da će svakog dana morati da ide u vrtić.
Adaptacija na vrtić ne mora biti stresna
Vreme koje je potrebno da se mališan navikne na promene i pronađe svoje mesto u društvu zavisi i od samih roditelja.
Strah, nepoverenje, pa i anksioznost stariji mogu da prenesu na svoju decu. Zato je važno da za svoje voljene izaberete vrtić u koji imate poverenja.
Važnu komponentu adaptacije ima vaš stav prema vrtiću, to znači da nikako ne trebate mališana zastrašivati vaspitačima, niti o njima loše govoriti pred najmlađima.
Odlazak u vrtić trebate predstaviti kao vreme ispunjeno zabavom, druženjem i srećom. Na taj način će dete sa uživanjem prihvatiti ovo novo iskustvo. Istovremeno, pokažite da ste ponosni na svog mališana što je dovoljno velik da se odvoji od vas.
Decu ne treba nikada lagati, pa ni u pogledu dužine boravka u vrtiću, pa prilikom rastanka nemojte da se iskradate bez pozdrava, niti da govorite da ćete doći ranije nego što će se to desiti. Time ćete razviti averziju prema vrtiću, a postoji i opasnost da izgubite poverenje kod mališana.
Priprema za adataciju
Stručnjaci savetuju da pre nego što vaš mališan dovoljno poraste za vrtić, povremeno sa njim prošetate do dvorišta kako bi video decu koja se u njemu igraju. Pre prvog dana obavezno popričajte sa vaspitačima i saznajte dnevni red, tj. satnicu predviđenu za odmor, igru i spavanje, tom prilikom obavestite vaspitače o navikama svog deteta.
Ukoliko, i pored svih napora, period adaptacije ne prolazi kako ste očekivali u tome vam može pomoći psihološko savetovalište Sana i saveti kliničkog psihologa Mr Ane Gligorić.
Pročitaj Više