Homoseksualne opsesije
Homoseksualne opsesije pripadaju širem spektru anksioznih poremećaja, i pogađe sve starosne grupe, ali u poslednje vreme, čini se da je kod mlađih osoba taj problem u porastu.
Homoseksualne opsesije – Pomoć i saveti psihologa igraju veliku ulogu u prevazilaženju problema
Pomoć psihologa, zatraže mnogi, uglavnom mlađi ljudi, koji imaju nedoumice i ne mogu sami da izađu iz začaranog kruga sa mislima o svojoj seksualnoj orjentaciji. Dolaze u psihološko savetovalište vidno uznemireni, jer smatraju da svojim ponašanjem, na izvestan način, nekada zavode osobe istog pola, mimo svoje volje.
Frustrirajuće misli, pojavljuju se niodkuda, katkad veoma intenzivno, a to osobe veoma često uvodi u anksioznost.
Kako bi odagnali misli koje ih opterećuju, počinju da vrše različite prinudne radnje, ne bi li osetili olakšanje, koje je samo kratkotrajno. Naravno sve ovo dovodi do ometanja u svakodnevnom životu, zbog čega dolazi do povlačenja u sebe, ili preterivanja u nekom drugom smislu, kako bi dokazali sebi i okolini da nisu homoseksualci.
Kako se uspešno izboriti sa ovakvim problemom?
Homoseksualne opsesije ili homoseksualni opsesivno-kompulzivni poremećaj – HOKP, pripada anksioznim poremećajima, gde se još ubrajaju generalizovana anksioznost , socijalna anksioznost, panični napadi kao i specifične fobije, sa kojima nije lako živeti.
Osnovni tipovi opsesivno komulzivnih poremećaja su: opsesivno proveravanje (osoba više puta proverava da li je sve na svom mestu, zaključano, isključeno…). Zatim je tu opsesivno sakupljanje stvari, kao i druge opsesije i prinudne radnje, koje osobe obavljaju da bi se oslobodili misli koje ih frustriraju.
Homoseksualna opsesija – Po čemu je karakteristična?
Homoseksualne opsesije karakteriše pojava jedne konkretne neželjene misli, koja se odnosi na seksualnu orjentaciju. Osoba koja je heteroseksualna ima prisilne misli koje je jako uznemiravaju. Da bi smanjile anksioznost koju im te misli izazivaju, takve osobe pokušavaju da sebi ili drugima “dokažu” da su heteroseksualne na razne, pogrešne načine , odnosno kompulzije.
Kako i na koji način se prepoznaju osobe koje imaju problem?
Kod nas se i dalje nedovoljno priča o homoseksualnosti, tako da osobe sa tim problemom često nailaze na osude, ukoliko se uopšte nekome poveravaju o svojim mislima. Kao posledica, javlja se i sve više kompulzivnih radnji, kako bi se osigurala homo/hetero seksualnost.
Obično osobe sa izraženim heteroseksualnim OKP često menjaju partnere, preterano flertuju i “osvajaju” nove partnere. Potenciraju preferenciju suprotnog pola, forsiraju polno očekivane uloge ili karakteristike ponašanja. Dešava se da često ustaju i sedaju na stolicu usled uznemirenosti, koju im je probudila misao da neku radnju možda nisu uradili na dovoljno muževan, odnosno ženstven način. Često se dešava i da izbegavaju istopolne osobe kako bi sprečile svoje “neprimereno ponašanje” i predupredile slanje “signala” koji bi bili dokaz njihove opsesije.
HOKP – U kojim godinama se javlja i da li je češći kod muškog ili ženskog pola?
HOKP se može javiti u bilo kom dobu a najčešće javlja u dobi od 20 do 35 godine, i podjednako je zastupljen i kod muškaraca i žena. Treba naglasiti da homoseksualni OKP nema veze sa diskriminacijom ili homofobijom. Poremećaj se dešava i osobama homoseksualne orjentacije, a muče ih misli da su ipak možda heteroseksualne.
Homoseksulne opsesije takođe nemaju veze sa spoljnim stimulansima, niti su znak latentne homoseksualnosti.
Karakteristika opsesivnih poremećaja je da osobe stalno nešto preispituju. Od toga da li su sve zaključali ili uradili kako treba, do toga da ispituju seksualnost, bez posebnog povoda ili razloga. Osobe sa ovim OKP uglavnom najviše sumnjaju u svoje ponašanje. Najčešće se dešava da se pitaju da li je njihovo ponašanje dovoljno muževno ili ženstveno, i da li ako možda nije, to znak da imaju sklonost ka istom polu.
Smatraju da okolini nekontrolisano šalju naznake o svojoj seksualnoj orjentaciji, usled čega dolazi do preterane brige da bi možda mogli biti pogrešno shvaćeni. Kao posledica toga, javlja se socijalna izolovanost.
Šta uzrokuje homoseksualne opsesije?
Misli o svojoj seksualnoj orjentaciji su u redu. Međutim, kada takve misli u osobi bude preteranu uznemirenost, moguće je da je u pitanju homoseksualni OKP. Poremećaj se često meša sa stvarnom slikom u seksualnost, posebno u početnoj fazi. Zato je važno napraviti razliku između opsesije i sumnje.
Kod homoseksualnog OKP osoba ima stalnu sumnju, ali ne i homoseksualna osećanja koja je opravdavaju. Osobe koje su homoseksualne orjentacije traže i uživaju u romantičnim vezama sa istim polom. Međutim kod HOKP je misaoni proces ono što uznemiruje, a ne dela ili želje.
Uzroci mogu biti različiti: genetika ili uticaj sredine. Ono što svakako utiče na progresiju je činjenica da što se osoba više bori protiv tih misli, sve dublje zalazi u poremećaj.
Kada je potrebno zatražiti pomoć ili stručne savete?
Psiholog je osoba koja vam može pomoći. Potrebno je pomoć potražiti što pre, jer opsesivne misli prate opsesivne radnje, koje vremenom postaju sve brojnije. Dešava se da osoba sebi uskraćuje kretanje i živi pod velikom anksioznošću i stresom. Važno je prihvatiti sebe na ispravan način i ne kažnjavati se, zbog navodno neadekvatnih misli. Što je naravno daleko lakše uraditi uz pomoć stručne osobe.
Kao veoma uspešna se pokazala kognitivno-bihejvioralna terapija. Veoma je važno da se osoba koja ima problem nauči tehnikama relaksacije. To naravno utiče na lakšu kontrolu simptoma anksioznosti i smanjuje stres. Zatim se uči oslobađanju od obavljanja prinudnih radnji ili ponavljanja misli. Misao kao misao je potpuno bezazlena, ali ono što se uradi sa njom, zapravo predstavlja problem.
Kod homoseksualnog OKP- a je osnovni problem u neiscrpnoj analizi, proveravanju, treženju dokaza i potvrda. Kompulzivne radnje koje se manifestuju su srž problema, jer ometaju normalno funkcionisanje.
Ne treba sebe ubeđivati da je sve što se pomisli važno ili nas definiše kao osobu, jer to može biti sasvim beznačajna misao, bez ikakvih skrivenih namera.
Nije svaka misao bitna i najvažnije je usvojiti da nisu sve misli važne , niti vredne analize.
Intervju: Ana Stamenić – klinički psiholog
Izvor: “Ilustrovana politika”
Pročitaj Više