Kako postaviti granice prema sebi – kad reći „dosta je“ sopstvenim očekivanjima
U svetu koji stalno podstiče postignuća, produktivnost i „rad na sebi“, lako je preći granicu između zdravog razvoja i preteranog pritiska. I dok često pričamo o tome kako da kažemo „ne“ drugima, retko razmišljamo o jednoj podjednako važnoj, ali zanemarenoj veštini. To je kako da kažemo „dosta je“ samima sebi.
Naša sopstvena očekivanja često su neumoljivija od bilo kog šefa ili rođaka. Ona nas teraju da budemo savršeni, da nikada ne pogrešimo, da uvek dajemo maksimum, da budemo najbolji roditelji, najuspešniji profesionalci, najbolji prijatelji. Međutim, kada ne uspemo da dostignemo te nerealne standarde, mi smo ti koji sebe kažnjavaju.
U ovom tekstu saznaćete kako da prepoznate kada od sebe tražite previše, zašto je to važno i kako postaviti granice prema sebi.
Šta znači postaviti granice prema sebi?
Pre nego što potražite odgovor na pitanje kako postaviti granice prema sebi morate znati šta to podrazumeva.
Granice prema sebi podrazumevaju sposobnost da realno procenite svoje kapacitete i da ne prelazite sopstvene fizičke, emocionalne i psihičke limite. To znači da znate kada da stanete, kada da napravite pauzu i kada da kažete „dosta je“.
Postavljanje granica prema sebi ne treba tumačiti kao odustajanje od ciljeva. Naprotiv, sa njima možete da nastavite da se razvijate i rastete, ali uz očuvanje mentalnog zdravlja, energije i samopoštovanja. Zbog toga je ovaj koncept tesno povezan sa samoregulacijom, tj. sposobnošću upravljanja sopstvenim mislima, emocijama i ponašanjem.
Kako prepoznati da ste prešli granicu?
Za razliku od spoljašnjih obaveza, gde su zahtevi jasno definisani, unutrašnji pritisak često deluje tiho i postepeno. Upravo zato nije lako uočiti trenutak kada zdrava ambicija prerasta u iscrpljujući pritisak. Samim tim je prepoznavanje preteranog pritiska prvi korak u razmatranju kako postaviti granice prema sebi.
Mnogi ljudi shvate da su preterali tek kada se pojave ozbiljniji simptomi iscrpljenosti.
Hronični umor koji ne prolazi
Povremeni umor je normalan, ali ako se budite iscrpljeni čak i nakon odmora, to je jasan znak da ste preopteretili sebe. Ovaj tip umora nije samo fizički. U pitanju je emocionalni umor koji dovodi do mentalne iscrpljenosti, osećaja težine i nedostatka energije za svakodnevne aktivnosti.
Osećaj da „nikad nije dovoljno“
Ako imate utisak da ništa što uradite nije dovoljno dobro, čak i kada postižete objektivno dobre rezultate, moguće je da ste upali u zamku prevelikih očekivanja. Ovaj obrazac je često povezan sa perfekcionizmom, gde se standardi stalno pomeraju, a zadovoljstvo izostaje. Rezultat je konstantna frustracija i osećaj unutrašnjeg pritiska.
Gubitak motivacije i zadovoljstva
Kada pređete sopstvene granice, aktivnosti koje su vam nekada pričinjavale zadovoljstvo počinju da deluju kao obaveza. Motivacija opada, a umesto entuzijazma javlja se ravnodušnost ili čak otpor.
Unutrašnji kritičar koji ne prestaje
Svi imamo unutrašnji glas koji procenjuje naše postupke, ali kada taj glas postane previše strog i konstantno negativan, to može biti znak da od sebe tražite previše. Tipične misli uključuju: „Mogla sam bolje“ „Nisam uradila dovoljno“ „Drugi bi to bolje od mene“ Ovakav način razmišljanja direktno utiče na samopouzdanje i emocionalno stanje.
Fizički simptomi
Telo često reaguje pre nego što postanemo svesni problema. Konstantne glavobolje, napetost u mišićima, problemi sa snom, ubrzan rad srca – jasni su znaci preopterećenja i hroničnog stresa.
Kako postaviti granice prema sebi bez osećaja krivice?
Postavljanje granica nije slabost, već znak zrelosti i brige o sebi. Prvi korak jeste da naučite da prepoznate svoje limite. Mnogi ljudi su navikli da ignorišu signale koje im telo i emocije šalju, što vremenom dovodi do iscrpljenosti.
Kako se trenutno osećam? Da li sam umorna ili pod stresom? Da li ovo radim iz želje ili iz pritiska? Ova i slična pitanja mogu vam pomoći u tome da prepoznate signale koje vam telo šalje.
Drugi korak je definisanje realnih očekivanja. Umesto rigidnih ciljeva, postavite one koji su ostvarivi. Ipak, ostavite prostor za prilagođavanje, jer je fleksibilnost osnova prilagođavanja nastalim promena. Ujedno i korak ka ispunjenju ciljeva.
Ključnu ulogu u postavljanju granica ima i odmor. Odmor ne bi trebalo da bude nagrada nakon iscrpljenosti, već redovan deo rutine. Kvalitetan odmor može uključivati kratke pauze tokom rada, boravak u prirodi, aktivnosti koje vas opuštaju. Redovan odmor povećava produktivnost i poboljšava fokus.
Obavezno razvijajte samopouzdanje. Kada verujete u sebe, manje ćete osećati potrebu da se stalno dokazujete. Takođe, vežbajte samosaosećanje. Budite prema sebi onakvi kakvi biste bili prema bliskoj osobi. Ovaj pristup je povezan sa konceptom self-compassion, koji podrazumeva razumevanje i prihvatanje sopstvenih nesavršenosti.
Postavljanje granica je veština koja se razvija vremenom. Zbog toga je važno da pratite sopstveni napredak. Odnosno, da pratite kako se osećate i kako se vaš odnos prema sebi menja. Male promene, poput uzimanja pauze bez krivice, realnije planiranje dana, smanjenje samokritike, mogu imati veliki dugoročni efekat.
Ukoliko ne možete sami da se izborite sa simptomima iscrpljenosti, zbog nedostatka granica, potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Roditeljski burnout – Kada roditeljstvo postane previše
Roditeljstvo se često opisuje kao najlepša uloga na svetu. Zaista to i jeste, jer je ispunjeno ljubavlju, nežnošću i trenucima koji greju dušu. Međutim, roditeljstvo je i nepresušan izvor stresa, brige, odricanja i umora. I dok društvo rado slavi „supermame“ i „super tate“, retko se govori o onoj drugoj strani medalje. Odnosno, o trenucima kada roditelj jednostavno kaže: „Ne mogu više“.
Ako ste se ikada osetili iscrpljeno, emocionalno prazno, razdražljivo bez posebnog razloga ili ste poželeli da jednostavno pobegnete od svega, znajte da niste loš roditelj. Možda se suočavate sa burn out sindromom u roditeljstvu.
Prema navodima Phoenix Health-a ukupna globalna prevalenca teškog roditeljskog burnouta iznosi između 5% i 8%. Ako se tome dodaju i osobe sa lakšim simptomima taj broj raste čak do 40%. Imajući ovo u vidu otkrivamo vam šta je roditeljski burnout, kako ga prepoznati i kako da ga prevaziđete.
Šta je roditeljski burnout?
Većina ljudi je čula za burnout na poslu, tj. sindrom preopterećenja poslom koji pogađa prezaposlene, pod stresom i perfekcioniste. Sa druge strane, roditeljstvo je posao koji nikada ne prestaje. Nema slobodnih dana, nema bolovanja i nema plaćenog odsustva. Zato ne čudi što sve više roditelja doživljava potpuno istu vrstu iscrpljenosti. U ovom slučaju umesto posla okidač je roditeljstvo.
Roditeljski burnout se definiše kao fizička, mentalna i emocionalna iscrpljenost koju roditelj oseća zbog hroničnog stresa vezanog za roditeljstvo. Za razliku od običnog umora, on ne nestaje nakon odmora i često uključuje emocionalno iscrpljenje, distanciranje od deteta i osećaj nedovoljnosti.
Istraživanja pokazuju da roditeljsko izgaranje može da iskusi svaki roditelj, bez obzira na to koliko voli svoju decu. Do njega dolazi kada postoji velika neravnoteža između zahteva koje roditeljstvo stavlja pred nas i resursa koje imamo da bismo se nosili sa njima.
Kako prepoznati roditeljski burnout?
Roditeljski burnout se ne javlja preko noći, već se razvija polako, često neprimećeno, sve dok ne postane neizdrživ. Zato je ključno rano prepoznavanje simptoma.
Najčešći emocionalni simptomi su:
- Hronična iscrpljenost – Umor koji ne prolazi ni nakon odmora
- Emocionalna otupljenost – Gubitak interesovanja za stvari koje ste voleli, osećate se odvojeno od dece i partnera, kao da posmatrate sopstveni život sa distance,
- Razdražljivost – Netrpeljivost zbog sitnica, osećate se stalno „na ivici“,
- Osećaj bespomoćnosti i beznađa – Osećaj da se stvari nikada neće popraviti,
- Osećaj krivice i sramote – Osećate se loše što ne uživate u roditeljstvu ili što ste ljuti na decu, sumnjate u svoje roditeljske sposobnosti.
Karakteristični fizički simptomi su:
- Nesanica ili loš kvalitet sna – Budite se umorni, otežano uspavljivanje,
- Glavobolje i napetost mišića – Posebno u vratu, ramenima i viličnim zglobovima,
- Problemi sa varenjem – Mučnina, gubitak apetita ili, obrnuto, emocionalno prejedanje,
- Ubrzan rad srca – Kao da ste stalno u stanju pripravnosti.
Roditeljski burnout donosi i promene u ponašanju. One se manifestuju povlačenjem iz društvenih odnosa, zanemarivanjem ličnih potreba, pa i odlaganjem roditeljskih obaveza.
Važno je napomenuti da roditeljski burnout nije isto što i postporođajna depresija. Iako se simptomi preklapaju, kod postpartum depresije zahtevi roditeljstva su okidač, ali se iscrpljenost često javlja i onda kada dobijete pomoć i odmor. Kod burnouta, odmor pomaže, ali se iscrpljenost brzo vraća čim se ponovo suočite sa roditeljskim obavezama.
Kako se nositi sa roditeljskim burnoutom?
Iako deluje teško, postoje konkretni koraci koji mogu pomoći:
Prihvatite da niste savršeni
Ovo je verovatno najvažniji, ali i najteži korak. Odustanite od mita o „savršenom roditelju“. Niko nije savršen, pa ni vi, ni vaše dete, ni vaša porodica. Zato prestanite da govorite sebi „trebalo bi“. „Trebalo bi da budem strpljiviji.“ „Trebalo bi da napravim bolji ručak.“ „Trebalo bi da više izlazimo.“ Ova „trebalo bi“ nisu ništa drugo do nerealna očekivanja koja vas guraju ka izgaranju.
Postavite granice
Mnogi roditelji, a posebno majke, osećaju se dužnim da uvek budu dostupni. To je nemoguće. Stanje hroničnog preopterećenja je siguran put ka burnoutu, te je važno da naučite ponekad da kažete „ne“.
Granice nisu sebične. One su neophodne za vaše mentalno zdravlje. Kada kažete „ne“ drugima, vi kažete „da“ sebi.
Rasporedite odgovornosti
Ako imate partnera, podelite dužnosti ravnopravnije. Istraživanja pokazuju da je jedan od najvećih prediktora roditeljskog burnouta odnos u kome jedan roditelj preuzima većinu brige oko dece.
Sedite i otvoreno razgovarajte o podeli posla. Ne mora da bude podela u svemu, ali je dovoljno da se obaveze u toku dana raspodele.
Ako ste samohrani roditelj, razmislite gde možete da dobijete podršku: baka i deda, rođaci, prijatelji, dadilje… Nije sramota tražiti pomoć.
Obratite pažnju na sebe
Kada ste na ivici izgaranja, briga o sebi nije luksuz, već neophodnost. Čak i male stvari, poput dovoljno sna, fizičke aktivnosti i zdrave ishrane, mogu značajno pomoći u oporavku.
Potražite stručnu pomoć na vreme
Ako se ne prepozna i ne rešava na vreme, roditeljski burnout može imati ozbiljne posledice po mentalno zdravlje, uključujući i povećan rizik od anksioznosti i depresije.
Ukoliko sami ne možete da se izborite sa njim, pravi je trenutak da potražite stručnu pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Pasivna agresija – Kako je prepoznati i kako na nju reagovati?
U svakodnevnoj komunikaciji često nailazimo na ponašanja koja nas zbunjuju, frustriraju ili ostavljaju osećaj nelagode. Pri čemu ne možemo jasno da objasnimo zašto je tako. Nema otvorenog konflikta, nema direktnih uvreda, ali postoji nešto „ispod površine“. Upravo tu se krije pasivna agresija.
Za razliku od otvorene agresije, koja je direktna i lako uočljiva, pasivna agresija deluje suptilno. Ona se izražava kroz prikrivene poruke, tišinu, sarkazam tako da ostavlja drugu stranu zbunjenom, krivom i iscrpljenom.
Na prvi pogled pasivna agresija može delovati bezazleno. Mađutim, dugoročno može imati ozbiljan uticaj ne samo na međuljudsko odnose, već i na mentalno zdravlje osobe koja je trpi. Imajući ovo u vidu otkrivamo vam šta je pasivna agresija, kako je prepoznati i kako na nju reagovati na zdrav i konstruktivan način.
Šta je pasivna agresija i zašto je toliko podmukla?
Pasivna agresija je obrazac ponašanja u kome se indirektno izražavaju negativna osećanja poput besa, frustracije ili nezadovoljstva. Umesto da osoba otvoreno kaže šta je muči, ona bira prikrivene načine komunikacije. To može uključivati izbegavanje razgovora, sarkastične komentare, „zaboravljanje“ obaveza, odugovlačenje, tišinu kao vid kazne. Drugim rečima, osoba ne izražava problem direktno, već ga pokazuje kroz svoje ponašanje.
Bez obzira što deluje tiho, pasivna agresija je veoma štetna, jer se teško može dokazati. Naime, osoba ne kaže otvoreno ništa loše, ali vi osećate da nešto nije u redu. Istovremeno, može izazvati osećaj krivice kod žrtve i stalnog preispitivanja sopstvenih vrednosti. Samim tim, deluje iscrpljujuće.
Zašto ljudi koriste pasivnu agresiju?
Pasivna agresija nije slučajno ponašanje. Ona je najčešće rezultat unutrašnjih konflikata, potisnutih emocija i naučenih obrazaca komunikacije. Iako može delovati kao svesna manipulacija, u velikom broju slučajeva reč je o nesvesnom načinu suočavanja sa neprijatnim osećanjima. Razumevanje uzroka može vam pomoći da prepoznate ovakvo ponašanje i naučite kako da se sa njim izborite.
Jedan od najčešćih razloga za pasivnu agresiju jeste strah od direktnog sukoba. Mnoge osobe izbegavaju da izraze neslaganje, jer veruju da će konflikt dovesti do svađe ili prekida odnosa. Za njih, pasivna agresija deluje kao „bezbednija opcija“.
Pojedini nemaju veštine komunikacije, te ne umeju jasno i zdravo da izraze svoje emocije. Drugi, pak, koriste ovaj oblik ponašanja usled niskog samopouzdanja kako bi uspeli da povrate kontrolu nad određenom situacijom.
Pasivna agresija je često prikriveni oblik besa. Potisnuta negativna osećanja ne nestaju, već se manifestuju na drugačiji nalič, bez otvorenog suočavanja.
Pasivno-agresivni obrasci se često prenose sa roditelja na decu. Ako je jedan roditelj na taj način ispoljavao ljutnju, dete to uči kao „normalno“.
Kako prepoznati pasivnu agresiju?
Prepoznavanje pasivne agresije nije uvek jednostavno, ali postoje određeni obrasci ponašanja koji mogu biti jasan znak.
Sarkazam i „šale“ sa skrivenim značenjem
Komentari poput: „Ma sve je u redu, kao i uvek…“ „Naravno da si ti uvek u pravu“ naizgled deluju bezazleno, ali često nose prikrivenu kritiku ili nezadovoljstvo.
Tišina kao kazna (silent treatment)
Ignorisanje, povlačenje i odbijanje komunikacije često su načini da se druga osoba kazni bez direktnog sukoba. Obično se javlja nakon svađe među partnerima, kada jedan izbegava više dana da razgovara sa drugim.
Odugovlačenje
Namerno odlaganje obaveza ili „slučajno“ zaboravljanje može biti način izražavanja otpora ili ljutnje.
Suptilne uvrede
Umesto direktne uvrede, osoba izgovara nešto što na prvi pogled zvuči kao kompliment, a zapravo boli. Primeri: „Ma super je što si tako smeo/la da uradiš. Ja nikad ne bih imao/la hrabrosti da budem tako nepromišljen/a.“ ili „Svaka čast kako si smršala. Sada sva garderoba može lepo da ti stoji.“
Osećaj žrtve
Pasivno-agresivne osobe često sebe doživljavaju kao žrtvu. Oni su uvek ti koji su „najviše stradali“, „najviše radili“, „najviše trpeli“. Primer takvog ponašanja je rečenica „Ja u ovoj kući sve radim, a niko me ne ceni.“
Neizgovorena očekivanja
Pasivno-agresivne osobe očekuju da vi pogodite šta žele. Kada ne pogodite, oni se uvrede, ali ne kažu zašto. Primer: „Trebalo je da znaš šta mi treba.“
Kako reagovati na pasivnu agresiju?
Reagovanje na pasivnu agresiju je izazovno jer svaka vaša reakcija može biti iskorišćena protiv vas. Prva i najvažnija stvar jeste da ne reagujete ljutnjom, čak i ako druga strana to zaslužuje. Na taj način ćete samo produbiti problem. Zato je važno da ostanete smireni i ne ulazite u raspravu na isti način.
Drugi važan korak jeste da imenujete problem između vas. Umesto da ignorišete situaciju, pokušajte da je jasno definišete: „Imam utisak da nešto nije u redu, ali da to ne govoriš direktno“, „Da li si ljut/a zbog nečega“. Ovo i slična pitanja mogu podstaći otvorenu komunikaciju.
Ako se pasivna agresija ponavlja, važno je da jasno postavite granice u odnosima. One nisu napad, već su zaštita. Primeri granica: „Nisam spreman/na da razgovaram kada mi se prećutkuje. Kada budeš spreman/na da razgovaraš otvoreno, tu sam.“ „Neću da nagađam šta ti treba. Ako mi ne kažeš direktno, neću moći da ti pomognem.“
Otvorena, iskrena i direktna komunikacija je jedini put ka zdravim i stabilnim odnosima. S obzirom da je nije lako uspostaviti, u tome vam može pomoći psihološko savetovalište Sana.
Pročitaj Više
Zašto ne možemo da zaspimo? – Psihološki uzroci nesanice
Ležite u krevetu, oči su vam teške, telo vam je umorno, ali um vam ne prestaje da radi. Prolazite kroz isti sastanak na poslu, ponavljate razgovor koji ste imali pre tri dana, planirate sutrašnji ručak, brinete o računima, prisećate se nečega što ste rekli pre pet godina i pitate se zašto baš to nikako ne možete da zaboravite. Sat otkucava. Prvo je 23h, pa ponoć, pa 1h, pa 2h. A vi ste i dalje budni. Ovo iskustvo poznato je gotovo svima.
Povremena nesanica je normalna – stres pred važan događaj, uzbuđenje, briga. Međutim, kada nesanica postane hronična, kada se nedeljama ili mesecima mučite da zaspete – tada je vreme da se zapitate: šta izaziva problem sa spavanjem?
Iako mnogi uzroke traže među fizičkim tegobama, istina je da su psihološki uzroci nesanice češći. Imajući ovo u vidu otkrivamo koji su vodeći psihološki uzroci i kako da ih prepoznate.
Anksioznost – kada um ne može da se „isključi“
Anksioznost je verovatno najčešći psihološki uzrok nesanice. To nije samo osećaj brige, već stanje pojačane budnosti, napetosti i očekivanja opasnosti. Anksioznost je korisna kada nam pomaže da se pripremimo za važan događaj, ali problem nastaje kada postane hronična i generalizovana, tj. kada se javlja bez jasnog povoda ili je nesrazmerna situaciji.
U tom slučaju simpatički nervni sistem je u povišenom stanju, pripremajući telo za akciju, a ne za odmor i san. Kao posledica „fight or flight“ (bori se ili beži) reakcije dolazi do povećanog broja otkucaja srca, ubrzanog disanja, povišenog krvnog pritiska, povećanog nivoa kortizola (hormona stresa).
Depresija – kada san ne donosi odmor
Kao česti psihološki uzroci nesanice navodi se i depresija. Zapravo, ova dva problema su toliko usko povezana da je nesanica jedan od prvih simptoma depresije. Razlog za to leži u činjenici da depresija menja način na koji vaš mozak reguliše san. Poremećeni su nivoi neurotransmitera (serotonina, noradrenalina, dopamina) koji su uključeni u regulaciju raspoloženja i u regulaciju sna. Takođe, kod depresije je često poremećen cirkadijalni ritam – unutrašnji biološki sat koji govori telu kada je vreme za spavanje, a kada za budnost.
Kod depresije, nesanicu karakteriše teško uspavljivanje, česta noćna buđenja, rano jutarnje buđenje (npr. u 4-5 ujutro) sa nemogućnošću ponovnog uspavljivanja. Pored nesanice, osobe se mogu suočiti i sa hipersomnijom (prekomernim spavanje). U pitanju je spavanje 10 do 12 sati, nakon kog se i dalje oseća umor.
Overthinking – kada mozak „vrti“ istu priču
Verovali ili ne, psihološki uzroci nesanice mogu biti i naše misli. Preterano razmišljanje, poznato i kao overthinking predstavlja stanje u kojem um neprestano analizira, preispituje i „vrti“ iste misli, često bez jasnog zaključka ili rešenja. Obično se javlja pred spavanje, jer tada nestaju spoljašnji podsticaji. Nema posla, razgovora, obaveza, te um dobija „prostor“ da obradi sve što se tokom dana potiskivalo.
Razmišljanje samo po sebi nije problem, ali postaje prepreka za san kada izgubi svoju funkciju i pretvori se u nekontrolisani tok misli koji se teško zaustavlja.
Overthinking se može manifestovati na različite načine:
- analiziranje razgovora („Šta sam mogao drugačije da kažem?“),
- briga o budućnosti („Šta ako nešto pođe po zlu?“),
- pravljenje planova bez kraja,
- unutrašnji dijalog koji ne prestaje.
Ove misli često dolaze u „talasima“, prelazeći sa jedne teme na drugu, bez jasne strukture.
Stres i nesanica
Kada su u pitanju psihološki uzroci nesanice prvi na listi je hronični stres.
Stres aktivira HPA osovinu (hipotalamus-hipofiza-nadbubrežna žlezda), što dovodi do hronično povišenog nivoa kortizola (hormona stresa). Kortizol prirodno opada uveče kako bi se telo pripremilo za spavanje, ali kod hroničnog stresa taj pad izostaje.
Kako je nivo hormona i dalje u „visokoj pripravnosti“ mozak prelazi iz „radnog režima“ u stanje mirovanja. To za posledicu ima pojavu nesanice.
Simptomi stresa koji utiču na san su:
- napetost mišića (posebno vilica, vrat, ramena),
- ubrzano disanje i lupanje srca,
- misli se smenjuju brzo, bez pauze,
- povećana osetljivost na spoljne podražaje (zvuk, svetlost).
Psihološki uzroci nesanice su često neprepoznati. Njihovo razumevanje je prvi korak ka uspostavljanju zdravog i kvalitetnog sna, a u tome vam može pomoći psihološko savetovalište Sana.
Pročitaj Više
Online savetovanje
Online savetovanje je postalo jedna od najtraženijih terapija.
Život svakog čoveka ispunjen je kako srećnim, tako i tužnim trenucima. Zapravo, ne postoji osoba na svetu koja se u jednom periodu nije suočila sa teškim situacijama. Gubitak bliske osobe, razvod, ozbiljne bolesti, egzistencijalna pitanja, pa i konflikti u radnom okruženju postali su naša svakodnevnica.
Iako se sa ovim i sličnim događajima uspešno nosimo, doza stresa koju oni donose može u jednom momentu da nas slomi. Tek tada se, zaista, vide koje su posledice po fizičko i mentalno zdravlje oni ostavili.
Nažalost, mnogi od nas ni tada neće potražiti stručnu pomoć. Razlog za to jeste uverenje da su saveti psihologa neophodni samo ljudima koji pate od teških psihičkih poremećaja, što je velika greška.
Imajte u vidu da psihološko savetovanje ima mnogo šire polje delovanja. Naime, ono nam može pomoći da prebrodimo trenutne probleme. Takođe nam pomaže da spoznamo sebe kako bismo ostvarili bolju komunikaciju sa drugima i postigli postavljene ciljeve.
Šta je online savetovanje?
Online savetovanje predstavlja pružanje usluga profesionalnog savetovanja koje se ne odvija uživo, tj. ličnim kontaktom. Obično se vrši putem e-mail-a, poruka, skype-a, video poziva preko drugih komunikatora, pa i chat-om preko društvenih mreža. Odnosno, ova vrsta savetovanja obuhvata svaku komunikaciju sa psihologom koja se uspostavlja pomoću interneta.
Razvoj interneta, društvenih mreža i brojnih aplikacija doprineli su da online savetovanje postane rastući trend. Međutim, ovaj koncept nije u potpunosti nov. Verovali ili ne, primenjuje se decenijama unazad. Njegovi počeci vezuju se za 1972. godinu kada je obavljena prvi psihoterapija između naučnika na Stanfordu i UCLA.
Ipak, pravi razvoj usledio je 1993. godine kreiranjem sajta Depression Central. Upravo je ovaj sajt za podršku ljudi koji pate od depresije inicirao umrežavanje tada vodećih psihijatrijskih klinika, da bi vremenom nastao poseban vid pojedinčnog savetovanja.
Kome je namenjena ova vrsta savetovanja?
Online savetovanje je pogodno za svakog. Posebno za osobe koje nemaju dovoljno vremena za odlazak kod psihologa ili često putuju. Pravo je rešenja za stanovnike koje žive u manjim mestima gde ne postoji psiholog, kao i za one koje su se skoro preselili u drugu zemlju, pa nedovoljno poznavanje jezika stvara jezičku barijeru.
Ova vrsta savetovanja je jedini izbor osobama sa invaliditetom i drugim smetnjama koje im otežavaju kretanje, koje pate od agorafobije ili se stide da uživo govore o svojim problemima.
S obzirom da je jedna od prednosti skype savetovanja, kao i svakog drugog online savetovanja, poštovanje intimnosti, možemo slobodno da kažemo da je idealno za sve koji preferiraju potpunu anonimnost i udobnost svoga doma.
Online savetovanje za vreme pandemije korona virusa
Već 11 meseci svet je okupirala pandemija korona virusa. Opaka bolest pokazala je svoju neverovatnu moć, ostavljajući za sobom milione bolesnih i mrtvih, ujedno primorala nas se naviknemo na sasvim novi ritam.
Stalni natpisi u novima, kao i strepnja za svoje i zdravlje bližnjih uticali su da se kod pojedinih ljudi razvije anksioznost. Druge je, pak, socijalna distanca dovela do depresivnih misli, dok je rad i pohađenje nastave od kuće u nekim porodicama doveo do ispoljavanja potisnutih problema, koji su odavno trebali da budu rešeni, pa ne čudi što je skype savetovanje u vanrednoj situaciji postalo i više nego potrebno mnogima.
Nemojte da vas bilo koji razlog spreči da potražite stručnu pomoć. Psihološko savetovališta Sana vam stoji na raspolaganju za svaku vrstu savetovanja, uključujući i putem interneta.
Pročitaj Više