Trihotilomanija – Simptomi, uzroci i lečenje
Trihotilomanija je bolest koju karakteriše neodoljiva potreba da se iščupa sopstvena dlaka. Zapravo, u pitanju je opsesivno kompulsivni poremećaj. To znači da se osoba trudi da se odupre svom nagonu, međutim, dolazi do napetosti koja postaje nepodnošljiva. Napetost prestaje tek kada se dlaka iščupa, ali je osećaj smirenosti i zadovoljstva kratkotrajan, pa se vrlo brzo javljaju nove opsesivne misli.
Trihotilomanija nije moderna bolest. Verovali ili ne, ona je opisana u Bibliji. O njoj je govorio starogrčki filozof Aristotel još u 4. veku pre Nove ere, ali se tek 1885. godine našla u medicinskoj literaturi. Da bi joj 4 godine kasnije francuski dermatolog François Henri Hallopeau dao ime, koje i danas koristimo.
Iako je poznata od davnina, postoji vrlo malo podataka i istraživanja iz ranijih godina. Razlog za to leži u činjenici da su se osobe sa ovim problemom javljale isključivo dermatolozima, prekrivajući stvarni nestanak dlaka. Samim tim bilo je oteženo dijagnostifikovanje, pa je trihotilomanija 1987. godine ušla u zvaničnu klasifikaciju Dijagnostičkog i statističkog priručnika za mentalne poremećaje.
Imajući u vidu da zahvata oko 4 odsto svetske populacije psihološko savetovalište Sana vam otkriva zašto nastaje trihotilomanija.
Kako prepoznati simptome?
Naziv trihotilomanija je izveden od grčkih reči “triho” – kosa, “tilen” – vući i “mania” – ludilo. Što u bukvalnom prevodu znači navika čupanja kose. Ipak, ovaj poriv ne obuhvata samo čupanje dlaka sa glave, već i trepavica, obrva, dlaka sa brade, ruku, nogu, pa i pazuha, grudi, stidnih delova.
Upravo su mesta na kojima nedostaju dlake ili kosa jasni znak postojanja problema. Takođe, “igranje” sa iščupalom dlakom, poput provlačenja među prstima, dodirivanja usnama ili stavljanje u usta se svrstava u simptome trihotilomanije. Pojedini idu korak dalje, te gutaju iskidane dlake. Na taj način razvijaju novi poremećaj – trichophagiu, koja zbog nesvarenih dlaka može da dovede do hirurške intervencije.
Trihotilomanija se prepoznaje po pravim malim ritualima. Naime, osobe sa ovim problemom mogu čitave sate da provedu povlačeći dlaku. Dok mnogi veliki deo vremena posvete i samom izboru dlake koju žele da iščupaju.
Polovina njih je svesna svog problema, pa pokušavaju da ga prekriju noseći šešire, kape, perike i druge odevne predmete. Drugi se, pak, trude sami da zaustave poriv. Tako da nose rukavice, duboko seku nokte ili se šišaju na kratko. Nažalost, ova nastojanja nisu uspešna, što dovodi do dublje frustracije.
Postoji nekoliko teorija o njenim uzrocima
Trihotilomanija se, obično, javlja između 11. i 13. godine. S obzirom da je to period početka adolescencije, poremećaj se posmatra kao posledica hormonalnih promena koje se dešavaju u telu.
Većina naučnika je povezuje sa nekim stresnim događajem, kao što je bolest roditelja, emocionalno ili fizičko zlostavljanje, gubitak bliske osobe… Nije redak slučaj da je izazovu depresija i anksioznost. Mada one mogu biti i njena posledica.
Postoji i mišljenje da je trihotilomanija nasledna. Ova teorija je razvijena na osnovu istraživanja molekularnog genetičara i Nobelovca Maria R. Capecchija.
Da li se trihotilomanija može izlečiti?
Ukoliko se ne leči trihotilomanija ostavlja velike posledice, uključujući infekcije, trajni gubitak dlaka, ali i sindrom karpalnog tunela i povrede izazvane repetitivnim pokretima (RSI).
Lečenje je indvidualnog karaktera, tj. prilagođeno samom pacijentu, pri čemu psihoterapija daje najbolje rezultate. Polazeći od imenovanja i razumevanja emocija, osoba uči kako na vreme da prepozna impuls koji vodi ka čupanju dlake, zatim kako da ga usmeri na neku drugu radnju. Za bolje otkrivanje, kao i praćenje ovog nagona preporučljivo je vođenje dnevnika sa datumom, vremenom, pa i mislima koje su prethodile čupanju.
Nemojte da sakrivate svoj problem, već potražite pomoć psihologa na vreme.
Pročitaj Više