Sadistički poremećaj ličnosti
Sadistički poremećaj ličnosti je definisan rasprostranjenim obrascem sadističkog i okrutnog ponašanja.
Prvobitno se koristio za opisivanje pojedinaca koji su imali seksualno zadovoljstvo u nanošenju bola drugima. Ubrzo je pojam proširen tako da uključio i one koji jednostavno doživljavaju opšte zadovoljstvo i zadovoljstvo u patnji drugih. Na osnovu toga sadistički poremećaj ličnosti je uveden u Dijagnostički i statistički priručnik o mentalnim poremećajima 1987. godine.
U kasnijim verzijama je uklonjen, jer su psihijatri verovali da će se koristiti za pravno opravdanje sadističkog ponašanja.
Iako danas sadistički poremećaj ličnosti nije priznat kao mentalna bolest, mnogi stručnjaci za mentalno zdravlje i dalje prepoznaju njegovo prisustvo kao stanje.
Šta uzrokuje sadistički poremećaj ličnosti?
Čak i nakon decenija vođenja studija o sadističkom poremećaju ličnosti, stručnjaci nisu otkrili tačan uzrok. I dok pojedini ističu da je posledica okruženja, drugi smatraju da je rezultat lošeg roditeljstva. Pojedini pak smatraju da je u pitanju urođena želja za moći.
Bez obzira što tačan uzrok nije poznat, postoje faktori rizika koji povećavaju šanse da osoba razvije sadistički poremećaj ličnosti. Tu, pre svega, spadaju preživljene traume i zlostavljanja u detinjstvu. Takvi događaji mogu da dovedu do zadržavanja emocija, koje se u kasnijim godinama ispoljavaju u vidu osvete drugima.
Siromaštvo je još jedan okidač. Odrastanje u porodici koja je na ivici egzistencije može da dovede do želje za moći. Takođe, lični neuspesi stvaraju intenzivna emocionalna previranja. U kasnijim godinama ona se manifestuju željom da drugi postanu isto tako jadni kao što su oni nekada bili.
Ne treba zanemariti ni naslednu komponenta. Baš kao antisocijalni poremećaj ličnosti i mazohistički poremećaj ličnosti, tako i sadistički poremećaj ličnosti ima genetsku vezu.
Vrste sadističkog poremećaja ličnosti
Postoje četiri vrste, a svaka se razlikuje na osnovu karakteristika.
Ljudi sa sadističkim poremećajem ličnosti beskičmenog tipa ponašaju se nesigurno ili kukavički. Odatle i naziv „beskičmenim“. Oni se, zapravo pretvaraju da su hrabri, ali zaista nisu. Zbog toga kada se osećaju ugroženo projektuju neprijateljske fantazije i napadaju prvi kako bi izbegli da budu povređeni.
Tiranski sadistički poremećaj ličnosti pokazuje negativne karakteristike podstaknute pretnjom i brutalizacijom drugih. Ove osobe žude za moći nad drugima, te koriste reči kao oružje kako bi ih naveli da im se potčine. Pri čemu ne preuzimaju odgovornost za svoje postupke, već stalno optužuju druge.
Prisilni sadistički poremećaj ličnosti pokazuje tendenciju za sprovođenjem onog u šta osoba veruje iako je to moralno pogrešno. Glavni cilj je da da preuzmu kontrolu i izreknu kaznu. Obično joj to i omogućava položaj na kome se nalazi.
Ljudi sa eksplozivnim sadističkim poremećajem ličnosti su nepredvidivo nasilni kada se osećaju frustrirano, poniženo, beznadežno ili izgube kontrolu nad situacijom. Lični neuspeh dovodi do osvete drugima za bol koju osećaju. Istovremeno, pokazuju znake graničnog poremećaja ličnosti. Neretko koriste nasilje da bi se oslobodili nagomilane emocije poniženja ili frustracije.
Da li se sadistički poremećaj može izlečiti?
Baš kao i drugi poremećaji ličnosti, sadizam se teško leči, ali to ne znači da je nemoguće. Kognitivna bihejvioralna terapija i terapija dijalektičkog ponašanja su najefikasnije intervencije za ovaj problem.
Ako mislite da vaša voljena osoba ima sadistički poremećaj ličnosti ili ste, možda, primetili karakteristike povezane sa njim kod sebe i želite da ih promenite, potražite pomoć psihološkog savetovališta Sana.
Pročitaj Više
Intrapersonalna inteligencija – Zašto je važna i koje su njene karakteristike?
Intrapersonalna inteligencija je jedna od 8 vrsta inteligencija koje je razvio Howard Gardner. Ovaj američki psiholog je u svom delu „Teorija višestrukih inteligencija“ definisao inteligenciju kao „sposobnost rešavanja problema ili razvoja proizvoda, koji su važni u kulturnom kontekstu ili u datoj zajednici“.
Na osnovu te definicije identifikovao je 8 tipova inteligencija koje ljudsko biće ima sa kapacitetom za razvoj. One imaju međusobno dejstvo, ali deluju i samostalno.
Prema Gardneru, intrapersonalna inteligencija je sposobnost istraživanja sopstvenog unutrašnjeg sveta i osećanja. Odnosno, sposobnost samorefleksije, spoznaje svojih snaga i slabosti, kao i osećanja i misaonih procesa koji čine samospoznaju.
S obzirom da intrapersonalna inteligencija može pomoći da se osoba fokusira na planiranje i upravljanje svojim životom psihološko savetovalište Sana vam otkriva njene osnovne karakteristike.
Koje su karakteristike intrapersonalne inteligencije?
Iako će, možda, nekima definicija intrapersonalne inteligencije delovati kao opis za narcisoidni poremećaj ličnosti, postoji velika razlika. Pre svega, osobe sa ovom inteligencijom su zabrinute za okruženje oko sebe, a ne samo za sebe. Zapravo, one počinju da upoznaju druge ljude upoznavajući sebe. Takođe, svesni su svojih prednosti, ali se ne hvale.
Intrapersonalna inteligencija donosi jaku intuiciju i razumevanje sopstvenih osećanja. Samim tim i razumevanje osećanja i misli drugih. Ovi ljudi su spremni da primene ono što nauče u svakodnevnom životu. Često su veoma odlučni da postignu svoje ciljeve bez obzira koliko godina imaju.
Kako vole da provode vreme sami, nije redak slučaj da pokazuju znake introvertnosti. Posebno mlađi u odnosu na svoje vršnjake.
Još jedna značajna karakteristika jeste razumevanje sopstvenih grešaka. Na taj način uče da izbegnu slične situacije u budućnosti. Ujedno poseduju visoku kontrolu besa.
Osobe sa ovom vrstom inteligencije često teže da svoja osećanja i misli izraze na kreativne načine, na primer kroz pisanje ili muziku.
Zašto je intrapersonalna inteligencija važna?
Intrapersonalna inteligencija ide korak dalje od emocionalne inteligencije. Mogućnost razumevanja šta se dešava u vašem umu i svest o svojim emocijama obezbeđuje vam jasno postavljanje ciljeva.
Povezivanje sa drugima, bilo da se radi o kolegama, prijateljima ili porodici, deo je stvaranja smislenog života. Ljudi koji su razvili svoju intrapersonalnu inteligenciju dobri su u međuljudskim odnosima i komunikaciji. Svesni su svojih misli i razumeju da ono što misle direktno utiče na njihov stav prema životu i kako se osećaju o sebi. Sa tim dolazi i razumevanje šta treba da urade da bi promenili svoje okolnosti ili postigli određene ciljeve.
Drugim rečima, sinhronizovani su sa sobom i sposobni da se razvijaju kako se njihov život i okolnosti menjaju.
Intrapersonalna inteligencija omogućava i napredovanje u karijeri. Kada poznajete sebe, ne dozvoljavate da vam spoljni uticaji poljuljaju samopouzdanje. U skladu sa tim kritiku prihvatate kao priliku za poboljšanje, dok vas toksični komentari ne dotiču.
Kako razviti intrapersonalnu inteligenciju?
Howard Gardner smatra da se ljudi ne rađaju sa pojedinim vrstama inteligencije.To znači da možemo da poboljšamo svoje kognitivne veštine kako bismo postigli intrapersonalnu inteligenciju.
Jedan od najlakših načina jeste vođenje dnevnika. Rutinsko beleženje događaja, ali i misli i osećanja pomaže u stvaranju svesti.
Obavezno odvojite vreme za razmišljanje. Nije bitno o čemu mislite. Bićete šokirani uticajem misaonih putovanja tokom kratkih pauza tokom jednog dana.
Važno je da znate da ljudi sa visokom intrapersonalnom inteligencijom mogu razumeti osećanja i misli drugih ljudi. Zbog toga je ključno negovanje društvenih hobija kako biste bili u interakciji sa drugima.
Intrapersonalna inteligencija se razvija kroz učenje i praksu. Ukoliko ne možete sami da pronađete najbolje načine za njen razvoj potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Stres kod žena – Zašto se javlja i koji su simptomi?
Stres kod žena je česta pojava.
Kao odgovor tela na svakodnevne događaje, stres je postao sasvim deo naših života. Može varirati od blagog i kratkoročnog do ekstremnog i dugotrajnog.
Kratkoročna izloženost stresu najčešće ima pozitivno dejstvo. Verovali ili ne, on nas može motivisati da postignemo značajne ciljeve.
Međutim, dugotrajna izloženost stresu predstavlja opasnost. Nažalost, žene imaju mnoštvo privatnih i poslovnih obaveza, te mnoge i ne primete da su izložene destruktivnom dejstvu stresa. Zbog toga hronični stres nekim ženama izgleda kao normalan način života, što je velika greška.
Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva kako na vreme da ga prepoznate.
Zašto se javlja stres kod žena?
Postoji mnogo uzroka stresa. Pojedini su isti kod muškaraca i žena. Egzistencijalna pitanja, gubitak posla, smrt voljene osobe, suočavanje sa nezdravim vezama, novčani problemi – samo su neki od njih.
Postoje i oni koji su svojstveni samo ženama. Naime, u današnjem društvu, uloge žena često uključuju porodične obaveze, brigu o deci i/ili starijim roditeljima, radne obaveze, kao i druge svakodnevne aktivnosti. Kako se povećavaju zahtevi za ispunjavanje ovih uloga, žene se mogu osećati preplavljene vremenskim pritiscima i neizmirenim obavezama.
Strah od neuspeha je konstantno prisutan, povećavajući nivo stresa. Često žene provode više vremena zadovoljavajući potrebe drugih, umesto da neguju svoje potrebe. Ako funkcionišu pod visokim nivoom stresa, one možda neće ni prepoznati koje su njihove potrebe.
Da li žene i muškarci različito reaguju na stres?
Stres kod žena je izraženiji nego kod jačeg pola. Statistički podaci pokazuju da su žene u većoj meri izložene hroničnom stresu. Takođe, viši je i nivo stresa. Na skali od 10, 28 odsto žena (u odnosu na 20 odsto muškaraca) je prijavilo da se njihov nivo stresa kreće od 8 do čak 10. Pri čemu se kod polovine njih stres povećao u poslednjih 5 godina.
Jasno je da muškarci i žene imaju tendenciju da se nose sa stresom na veoma različite načine – ali zašto? Jedan od najvažnijih razloga za postojanje razlike jesu hormoni. Tri igraju ključnu ulogu: kortizol, epinefrin i oksitocin.
Kada dođe do stresne situacije, hormoni kortizol i epinefrin zajedno podižu krvni pritisak i nivo šećera u krvi. Dok sam kortizol smanjuje efikasnost imunog sistema. Tada na scenu stupa oksitocin, koji smanjuju dalje povećanje proizvodnje kortizola i epinefrina. Na taj način podstiče negujuće i opuštajuće emocije.
Kod žena nivo oksitocina je viši, te se one češće „sprijateljuju“ sa aktivatorima stresa kako bi izbegle dalje nevolje i zaštitile ne samo sebe, već i svoje bližnje.
Muškarci, sa druge strane, imaju manju količinu oksitocina. Zato oni reaguju na stres na uobičajeni „fight or flight“ način.
Koji su simptomi stresa kod žena?
Stres kod žena utiče na sve aspekte kako mentalne, tako i fizičke.
Fizički znaci da je žena pod stresom su česte glavobolje, hronični umor, kožni problemi, uznemireni stomak, bol, naročito u leđima i vratu. Javljaju se i poremećaji spavanja, kao i poremećaji ishrane.
U psihičke simptome svrstavaju se anksioznost, depresija, nagle promene raspoložanje. Prate ih slaba koncentracija, zaboravnost, nemogućnost donošenja odluka. Kod pojedinih žena stres dovodi do razdražljivosti, osećaja da su van kontrole, pa i besa.
Na društevnom nivou primetna je apatija, nedostatak intimnosti, usamljenost, gubitak interesovanja za nekada drage aktivnosti.
Hronični stres kod žena ne treba olako shvatiti, jer može da naruši ne samo kvalitet života, već i zdravlje. Ukoliko ne umete da se same sa njim izborite potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Temper tantrum – Koji su njegovi uzroci i šta učiniti ukoliko ga vaše dete ima?
Temper tantrum predstavlja razvojni fenomen u odrastanju.
Napadi besa su prirodni tokom ranog detinjstva. To je način pokazivanja jakih emocija, jer dete u početku nije naučeno da ih izrazi na društveno prihvatljiv način.
Iako mnogi stručnajci temper tantrum posmatraju kao prolaznu razvojnu fazu, postoje i oni koji smatraju da je vrsta afektivnog poremećaja. Zapravo, ovaj problem je kroz istoriju različito tumačen. Tako je Sigmund Frojd isticao da se pojavljuje zbog nesvesne potrebe za kažnjavanjem drugih, a izazvan je osećajem krivice usled nemogućnosti ostvarenja željene akcije.
Hajnc Kohut je tvrdio da je u pitanju narcisoidni bes koji se javlja kada je sprečeno grandiozno ponašanje deteta. Dok su pojedini smatrali da je povezan sa ljubomorom zbog rođenja brata ili sestre.
Temper tantrum se javlja obično od 12 do 18 meseci. Simptomi su najizraženiji između 2. i 3. godine, a zatim se smanjuju do 4. godine.
Koji su uzroci temper tantruma?
Temper tantrum nije posledica lošeg vaspitanja, kao što misle oni koji se nikada sa njim nisu suočili. Javlja se bez obzira na stil roditeljstva koji primenjujete. Biološki faktori imaju veći uticaj u razvoju u odnosu na faktore sredine. To znači da postoji genetska predispozicija da se kod nekog deteta jave, a kod drugog ne.
Istraživanja su pokazala i vezu sa neurološkim poremećajima. Pre svega, autizmom, poremećajima pažnje sa hiperaktivnošću, kao i intelektualnim problemima.
U većini slučajeva okidač je neki događaj. Najčešće su to glad i umor. Mada može biti i dosada, želja za pažnjom ili izraz neslaganja sa odlukom roditelja, na primer, odlazak kući iz parka.
Neretko je temper tantrum izazvan nemogućnošću deteta da rečima izrazi svoje potrebe ili želje, jer mu nedostaju verbalne veštine da objasni kako se oseća, pa umesto toga napada.
Kako se ispoljava temper tantrum?
Temper tantrum se opisuje kao prava „eksplozija“ emocija. Vrištanje, plakanje, prkos, ljutnja karakteristični su znaci. Prate ih udaranje, tvrdoglavost, manjak samokontrole, pa čak i nemogućnost kontrole besa i otpor na pokušaj smirivanja.
Ono što je specifično za temper tantrum jeste da simptomi ne prestaju čak ni kada je cilj zadovoljen. Zbog toga oni mogu da traju i nekoliko sati ili se, pak, ponavljaju više puta u toku dana sa kraćim pauzama.
Šta učiniti ako vaše dete ima temper tantrum?
Postoji nekoliko strategija koje stručnjaci preporučuju kod suočavanja sa temper tantrumom.
Prva i najpraktičnija jeste da ostanete potpuno mirni. Kada je vaše dete usred besa, nemojte mu pretiti, držati predavanja ili se raspravljati sa njim. To samo pogoršava situaciju. Kasnije, kada se dete smiri razgovarajte sa njim o njegovom ranijem ponašanju.
Ignorisanje besa je još jedna efikasna strategija. Time ćete svom mališanu staviti do znanja da bes nije prihvatljivo ponašanje, niti će mu pomoći da dobije ono što želi.
Ukoliko možete da predvidite trenutak pre nego što nastupi bes možda ćete uspeti da sprečite da preraste u izliv ljutnje. To ćete postići skretanjem pažnje detetu tako što ćete mu ukazati na nešto zanimljivo ili ga uključite u neku aktivnost.
Nažalost, roditelji se često teško nose sa temper tantrumom kod dece. U tom slučaju najbolje je potražiti stručnu pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Shizoafektivni poremećaj
Shizoafektivni poremećaj je poremećaj mentalnog zdravlja. Karakteriše ga kombinacija simptoma shizofrenije, kao što su halucinacije ili deluzije, i simptoma poremećaja raspoloženja, kao što su depresija ili manija. Upravo zbog toga ovaj poremećaj se često u početku pogrešno dijagnostikuje kao bipolarni poremećaj ili shizofrenija.
Prema Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje shizoafektivni poremećaj može biti bipolarni tip ili depresivni tip. Bipolarni tip uključuje epizode manije i ponekad velike depresije. Dok se kod depresivnog tipa javljaju samo velike depresivne epizode.
Istraživanja pokazuju da je češći od afektivnog poremećaja, ali ređi od shizofrenije. Ipak, ne treba ga zanemariti. Nelečeni shizoafektivni poremećaj može dovesti do problema u funkcionisanju na poslu, u školi i u društvenim situacijama, uzrokujući usamljenost.
Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva kako na vreme da prepoznate problem.
Koji su uzroci shizoafektivnog poremećaja?
Tačan uzrok nije poznat, te se smatra da shizoafektivni poremećaj nastaje kombinacijom više faktora.
Genetika igra važnu ulogu. To znači da postoji veća verovatnoća da će se razviiti ukoliko u porodici ima članova koji pate ne samo od ovog poremećaja, već i od shizofrenije ili bipolarnog poremaćaja.
Novije studije pokazuju da njegova pojava može biti uslovljena i strukturom mozga. Odnosno, načinom na koji percipiramo stvarnost.
Ne treba zaboraviti ni faktore okruženja. Naime, pojedini stresni događaji, poput smrti drage osobe, razvoda ili gubitka posla, čine osnovu za pokretanje shizoafektivnog poremećaja.
Upotreba nedozvoljenih supstanci, naročito LSD, takođe, se svrstava u potencijalne faktore rizika.
Kako prepoznati shizoafektivni poremećaj?
Shizoafektivni poremećaj ima individualni karakter. Samim tim i simptomi se razlikuju od osobe do osobe. Zavise i od tipa poremećaja.
Ipak, postoje određeni karakteristični znaci. To su, pre svega, halucinacije. One se manifestuju u vidu viđenje ili slušanje stvari koje ne postoje. Zatim, zablude, tj. lažna, fiksna uverenja kojih se osoba drži čak i kada se dokaže da su neosnovana.
Ove simptome često prati neorganizovano razmišljanje. Osoba se može vrlo brzo prebaciti sa jedne teme na drugu ili dati odgovore koji su potpuno nepovezani.
Depresivno raspoloženje je obavezno kod depresivnog tipa. Karakteriše ga osećaj tuge, praznine, bezvrednosti. U težem obliku javljaju se i suicidne misli.
Sa druge strane, kod bipolarnog tipa prisutno je manično ponašanje. Ono podrazumeva osećaj euforije, sa povećanjem energije i smanjenom potrebom za snom. Osoba je preplavljena idejama i različitim mislima, a nije redak slučaj da je spremna i da se upusti u rizično ponašanje.
Kada treba potražiti pomoć?
Shizoafektivni poremećaj može da dovede do brojnih problema u životu. Socijalna distanca, loši međuljudski odnosi, anksiozni poremećaji – samo su neki od njih.
Osobe sa ovim poremećajem imaju problem da zadrže posao, te su mnogi od njih nezaposleni. Egistencijalni problemi uticali su da pojedini čak postanu beskućnici. Povećan je i rizik od bolesti zavisnosti, ali i od pokušaja samoubistva.
Imajući ovo u vidu veoma je važno započeti sa lečenjem na vreme. Terapija podrazumeva kombinaciju farmakoterapije i psihoterapije. Lekovi koji se koriste jesu stabilizatori raspoloženja, antipsihotici i antidepresivi. Dok se od psihoterapije primenjuju kognitivno bihejvioralna terapija i porodična terapija.
Shizoafektivni poremećaj se može držati pod kontrolom uz odgovarajuću terapiju. Zato potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Otelo sindrom -Patološka ljubomora koju ne treba olako shvatiti!
Otelo sindrom predstavlja patološku ljubomoru koja je poznata i kao morbidna ili deluziona ljubomora.
Ljubomora je prirodan odgovor na osećaj straha od gubitka drage osobe. Za razliku od normalnog, patološki oblik se javlja kada ne postoji objektivan razlog, niti naznake da je opstanak veze doveden u opasnost. To znači da je osoba zaokupljena mišlju da je partner neveran, bez jasnih dokaza za to. Pri čemu često potkrepljuje svoje tvrdnje naizgled normalnim, svakodnevnim događajima.
Otelo sindrom nije samo vrsta ljubomore, već se smatra podtipom deluzionalnog poremećaja. Naziv potiče od Šekspirovog junaka Otela. Ovaj mornar iz Venecije postaje sumnjičav zbog navodne prevare svoje supruge, Dezdemone. Ljubomora ga toliko izjeda da na kraju odlučuje da ubije suprugu, a zatim izvrši samoubistvo.
Termin je prvi put upotrebio britanski psihijatar Džon Tod 50-ih godina. Primetio je da se sa patološkom ljubomorom više „bori“ jači pol i to u odnosu 60 prema 40. Neretko ona može da dovede do ozbiljnih posledica.
Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva kako na vreme da prepoznate njene simptome.
Zašto se javlja Otelo sindrom?
Tačan uzrok nije otkriven. Tod je, čak, primetio da se Otelo sindrom razvija sasvim spontano ili na bazi psihičkih stanja.
Važnu ulogu igra genetika. Odnosno, postoji veća verovatnoća da će se razviti ukoliko u porodici postoje već registrovani slučajevi mentalnih poremećaja, uključujući i patološku ljubomoru.
Kao uzročnici navode se i određena psihička stanja, poput shizofrenije. Mada može biti i posledica traume iz prethodnih veza ili iz odnosa sa roditeljima u detinjstvu.
Otelo sindrom je, ponekad, pratilac neurodegenerativnih bolesti. Posebno Alchajmerove bolesti ili Parkinsonove bolesti. To znači da pokretač može biti fiziološke prirode. Često se razvija i tokom alkoholizma i zavisnosti od kokaina.
Kako prepoznati Otelo sindrom?
Okidači se razlikuju među polovima. Tako je za muškarce najjači okidač seksualna nevera, a kod žena to je emocionalna nevera. Ipak, simptomi su isti.
Sumanute ideje neverstva su karakateristični znaci. Prate ih stalno preispitivanje partnera, sumnje u njegovu aktivnost i traženje dokaza o prevari. U pojedinim slučajevima dolazi i do uhođenja.
Deluzije mogu biti toliko izražene da se analizira partnerovo ponašanje iz davne prošlosti. Tako, na primer, osmeh koji je voljena osoba uputila nekom drugom sada postaje znak neverstva.
Osobe koje pate od patološke ljubomore često ispoljavaju i znake depersonalizacije. Odnosno, smatraju da se partner promenio fizički i psihički. Takođe su impulsivnog karaktera, a u krajnjoj meri se javlja i agresivnost.
Na osnovu ovih simptoma Otelo sindrom se razvija kroz 3 režima. Prvo je režim „detektiva“. U njemu je sva pažnja usmerena na traženje dokaza neverstva. Sledi režim „agresora“. U ovoj fazi na različite načine vrši se pritisak na partnera da prizna grešku. Poslednji je režim „manipulatora“. Igrajući igru „žrtve“ manipulator pokušava da na sažaljenje „izvuče“ priznanje.
Tretman za Otelo sindrom
Patološku ljubomoru ne treba olako shvatiti. Posebno kada se zna da ima nepredvidiv karakter, te partner nikada sa sigurnošću ne može da zna kada će doći do eskalacije.
Da bi se izbegle opasne situacije neophodna je stručna pomoć. Ona uključuje ne samo indvidualnu terapiju, već i porodičnu psihoterapiju.
Ukoliko ste primetili kod partnera neki od navedenih simptoma kontaktirajte psihološko savetovalište Sanu.
Pročitaj Više
Rođendanska depresija – Zašto se javlja i kako se izboriti sa njom?
Rođendanska depresija ili rođendanski bluz, kako se još naziva, je stanje koje se odnosi na osećaj tuge, apatije ili nezainteresovanosti koji može da nas obuzme u periodu godine kada obeležavamo dan svog rođenja.
Rođendani predstavljaju poseban povod za slavlje. Ispunjavaju nas osećajem sreće i radosti, koje želimo da podelimo sa dragim ljudima.
Međutim, ne osećaju se svi srećno i uzbuđeno na svoj rođendan. Za neke ljude oni su povezani sa negativim emocijama. Obično se javljaju nedeljama koje prethode danu rođendana. Nije redak slučaj da se razviju tek nakon datuma rođenja.
Iako rođendanska depresija nije definisana u Dijagnostičkom i statističkom priručniku o mentalnim poremećajima, negativna osećanja mogu biti tako intenzivna da dovedu do ozbiljnih problema. Istraživanja pokazuju da postoji povećan rizik od samoubistva na rođendane, posebno kod osoba starijih od 35 godina.
Zašto se javlja rođendanska depresija?
Društvena očekivanja su jedan od najčešćih uzročnika. Baš poput kraja godine, tako i rođendani obeležavaju prolaznost vremena. Kao takvi oni su svojevrsni podsednik da se sagledaju postignuti rezultati.
Često nam društvene norme i običaji „nameću“ pravila u životu. Zbog toga smo pod pritiskom da do određenog uzrasta dostignemo važne životne prekretnice. Ako nismo ostvarili ciljeve ili ispunili očekivanja (bilo da su ona društvena ili lična), rođendani mogu učiniti da se osećamo kao da nam ponestaje vremena ili, još gore, da ne uspevamo.
Strah od starenja i strah od smrti su pokretači problema. Starenje je prirodan proces, ali kod nekih ljudi, razmišljanje o tome može izazvati anksioznost i brigu. Ova osećanja su posebno izražena u danima koji donose još jednu godinu u životu.
Usamljenost se, takođe, svrstava u potencijalne faktore. Naime, rođendan je vreme koje treba da provedete sa najbližima. Ukoliko niste u mogućnosti to da ostvarite, kako se dan rođendana bliži, normalno je da razmišljate o proslavama iz prošlosti. Takve misli stvaraju pogodne uslove za razvoj depresije pri iščekivanju predstojećeg rođendana.
Trauma iz prošlosti koja je vezana za neki prethodni rođendan može u narednim godinama da pokrene negativne emocije. Posebno ako slavite rođendan sa ljudima koji su doprineli toj traumi.
Anksiozni poremećaji povećavaju osećaj tuge tokom posebnog događaja, kao što je rođendan. U zavisnosti od okolnosti i prisutnog nivoa anksioznosti javljaju se i određeni simptomi.
Kako prepoznati rođendanski bluz?
Rođendanska depresija donosi iste simptome kao i klinička depresija. Mada postoje i oni koji su isključivo povezani sa vremenom.
Stalni osećaj tuge, nedostatak energije i gubitak interesovanja povodom vašeg rođendana karakteristični su znaci. Prate ih nisko samopoštovanje, anksioznost, emocionalna nestabilnost i socijalna distanca. Mogu se javiti i paranoje i razdražljivost.
Primetni su i poremećaji spavanja, promene u apetitu, kao i problemi sa fokusiranjem i koncentracijom.
Kako izbeći rođendansku depresiju?
Postoji mnogo načina da se nosite sa svojim negativnim emocijama i naučite kako da prođete kroz depresivnu epizodu na ovaj poseban dan.
Ako vam rođendan predstavlja izvor nelagode potrudite se da ga provedete onako kako vam najviše prija. Ne morate organizovati slavlje, ukoliko to ne želite. Umesto toga držite se svoje dnevne rutine.
Sa druge strane, Oslobodite se pritisaka i očekivanja, te dan proslavite na sasvim nov način. Možete učestvovati u nekoj aktivnostima koje vas čini srećnim.
Važna stvar jeste da naučite kako da prihavtite svoje godine. Nemojte sebe kriviti za greške i neostvarene ciljeve, već čestitajte na dostignućima.
Ako simptomi depresije traju dugo nakon što rođendan prođe vreme je da potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Strah od zmija – Zašto se javlja i kako ga prevazići?
Strah od zmija je normalna pojava kod ljudi. Ova urođena negativna reakcija razvijena je od davnina. Na taj način je još praistorijski čovek mogao da identifikuje opasne pretnje iz okoline.
Međutim, kada je strah od zmija ekstreman, neracionalan i traje duže od 6 meseci onda je reč o fobiji. Ofidiofobija, kako se naziva, je specifična fobija. Ime je dobila od grčkih reči „ophis“, što znači „zmija“ i „phobia“, tj. „strah“.
Iracionalan strah od zmija je česta pojava. Istraživanja pokazuju da oko 3 odsto onih koji se plaše zmija ima ofidiofobiju. Javlja se kako kod mlađih, tako i starijih generacija.
S obzirom da je u pitanju anksiozni poremećaj koji ometa svakodnevni život ili osećaj sigurnosti psihološko savetovalište Sana vam otkriva potencijalne uzročnike.
Zašto se javlja strah od zmija?
Tačan uzrok nije otkriven, te se smatra da ofidiofobija nastaje kombinacijom više faktora.
Genetika ima važnu ulogu. To znači da postoji veća verovatnoća da će dete razviti neku specifičnu fobiju ukoliko postoji porodična istorija anksioznih poremećaja i specifičnih strahova.
Traumatska iskustva povezana sa zmijama, takođe, mogu biti pokretači. Naime, osoba može razviti strah od zmija nakon što je ugrize zmija ili gleda zastrašujući film koji uključuje napad zmije. U pojedinim situacijama je naučeno ponašanje. Odnosno, nastaje iz iskustva bliskih ljudi koji već pate od ovog poremećaja.
Ofidiofobija može proisteći i iz drugih specifičnih fobija. Herpetofobija (strah od svih gmizavaca), ranidafobija (strah od žaba) i tanatofobija (strah od smrti) se najčešće povezuju sa strahom od zmija.
Sujeverja i kulturna verovanja doprinose ofidiofobiji. Zmije se u mnogim narodima povezuju sa lažima, zlom, iskušenjem i paganizmom. Primeri uključuju zmiju u Rajskom vrtu i Meduzu iz grčke mitologije, koja je imala zmije za kosu i pretvarala ljude u kamen.
Koji su simptomi ofidiofobije?
Intenzivna anksioznost je karakteristični znak svih fobija, uključujući i strah od zmije. Ona se javlja ne samo pri susretu sa zmijom, već i pri samom pomenu zmija. Neretko se ispoljava i kada osoba ugleda sliku zmije, razmišlja o njima ili čuje buku za koju misli da bi mogla biti zmija.
U tim situacijama dolazi do napada panike, ubrzanog disanja i rada srca, stezanja u grudima. Ove simptome prate vrtoglavica, osećaj suvoće u ustima, obilno znojenje, pa i mučnina, povraćanje ili dijareja. Kod nekih se javlja i tremor, osećaj peckanja u rukama i nogama i osećaj konfuzije ili dezorijentacije.
Da bi sprečala pojavu ovih simptoma, osoba prilagođava svoje ponašanje. Izbegava domove prijatelja, prodavnice kućnih ljubimaca, zoološke vrtove i druga mesta na kojima mogu biti zmije. Dok neki preduzimaju ekstremne mere da biste izbegli zmije, kao što je odabir mesta za život ili odbijanje da izađu napolje.
Kako se leči strah od zmija?
Ukoliko strah od zmija počne da utiče na društveni, profesionalni ili privatni život, neophodna je stručna pomoć.
Lečenje podrazumeva primenu određenih psihoterapija. Najčešće upotrebljavane su kognitivno bihejvioralna terapija i terapija izloženosti.
Kognitivno bihejvioralna terapija je strukturirana psihoterapija koja pomaže da razumete i kontrolišete misli i emocije. Ujedno, uči vas racionalnom ponašanju pri bilo kom susretu sa zmijama.
Terapija izloženosti predstavlja postepeno suočavanje sa strahom u strogo kontrolisanim uslovima. Na taj način uči vas kako da kontrolišete strah. Na primer, može početi sa nečim manje strašnim, kao što je slika zmije iz crtanog filma. Poslednja faza je bliski susret sa zmijom.
Nemojte da dozvolite da vam strah od zmija narušava svakodnevnicu, potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više