Stres na poslu – Kako se izboriti?
Stres na poslu, prema definiciji, u užem smislu predstavlja „rezultat neadekvatnih zahteva radne okoline i mogućnosti zaposlenih“. Dok u širem smislu nije samo rezultat pritiska radne okoline, već je odraz opšte neravnoteže između karakteristika poslovne situacije i ličnih osobina zaposlenih.
Posao ima važnu ulogu u životu odraslih. On nam, pre svega, obezbeđuje materijalnu egzistenciju, te je značajan izvor sredstava za život. Takođe, daje nam ličnu satisfakciju, odnosno osećaj vrednosti, zadovoljstva i samopoštovanja. Prema mišljenju mnogih ljudi rad nas definiše, te ne čudi što često težimo usavršavanju kako bismo mogli dalje da napredujemo i gradimo karijeru o kojoj sanjamo.
Nažalost, moderno doba donelo je mnoge promene u načinu poslovanja koje se odražavaju na fizičko i mentalno zdravlje zaposlenih. Jedna od njih jeste stres.
Šta izaziva stres na poslu?
Brojni faktori se navode kao pokretači stresa, a u osnovi se mogu podeliti na socijalne, lične i fizičko okruženja.
Konflikti u radnom okruženju jedan su od vodećih uzročnika. Konstantne svađe, netrpeljivost, nadmetanje među kolegama ili borba sa toksičnim šefom mogu da dovedu do nezadovoljstva i frustracije koji se negativno odražavaju ne samo na poslovanje, već i na vaš celokupni život.
Priroda samog posla, takođe, ima snažan uticaj. Naime, kompleksnost radnih zadataka, kratki rokovi za njihovo izvršenje, kao i veliki broj obaveza koji prevazilaze kapacitete jednog radnika, stvaraju potrebu za čestim prekovremenim radom, što rezultira hroničnim umorom i pojačanim nivoom stresa. Posledica toga jeste preopterećenje poslom koje može da izazove burn out sindrom.
Nažalost, zaposleni u našoj zemlji se često susreću sa niskim primanjima i neizvesnošću radnog mesta. Mali budžet, ali i privremeni poslovi i radno angažovanje na određeno, dovode u pitanje egzistenciju. Samim tim i konstantnu izloženost stresu.
Verovali ili ne, stres na poslu mogu da pokrenu i fizički uslovi okruženja. Istraživanja su pokazala da čistoća na radnom mestu, terenski rad, pa i opasnost po zdravlje, utiču na to kako ljudi doživljaju svoje radne zadatke.
Ipak, ključni faktor jeste karakter ličnosti. Neki ljudi su otporniji na stresne situacije, te se i lakše mogu izboriti sa njima.
Kako stres utiče na telo?
Stres uopšte, uključujući i stres na poslu, nema uvek negativni uticaj. Zapravo, kratkoročni stres može imati podsticajni karakter. Međutim, dugoročna izloženost stresnim situacijama dovodi do brojnih zdravstvaenih tegoba.
Prvi na udaru je stomak, te dolazi do problema sa varenjem i probavom, koji vremenom prelaze u oboljenja digestivnog trakta.
Glavobolje su česti pratioci stresa. Dok se kod pojedinih osoba javljaju i promene na koži, u vidu akni i osipa, kao i problemi sa kosom, posebno je izraženo prekomerno opadanje.
Nije redak slučaj da konstantni stres na poslu dovede i do poremećaja srčanog ritma i visokog krvnog pritiska, što predstavlja okidač za ozbiljna kardiovaskularna oboljenja.
Stres utiče i na mentalno zdravlje. Promene raspoloženja, poremećaji spavanja, pad koncentracije, problemi sa pamćenjem, anksioznost – samo su neke od posledica. Kod nekih ljudi javljaju se i promene u ponašanju, kao što je pojačano konzumiranje cigareta, alkohola, pa i upotreba nedozvoljenih supstanci.
Uticaj stresa na zdravlje nije zanemarljiv i ne treba ga potcenjivati. Zato je neophodno da naučite da upravljate njime, a u tome vam može pomoći psihološko savetovalište Sana.
Pročitaj Više
Sindrom “kuvane žabe”
Sindrom kuvane žabe je izraz koji se koristi za situaciju kada neka osoba živi u uslovima koji su neprihvatljivi i teški za nju, ali ona to ne primećuje, jer se situacija razvijala postepeno, te se ona adaptirala na nju.
Ovaj izraz prvi je upotrebi pisac i filozof Olivier Clark kako bi pokazao da će se ljudsko biće stavljeno u određene uslove, čak i ako mu je neprijatno, polako naviknuti na njih i ostati unutra, umesto da napusti situaciju.
Kako je nastao sindrom kuvane žabe?
Sindrom kuvane žabe je zapravo metafora priče o žabi. Ovaj hladnokrvni vodozemac ima sposobnost da postepeno prilagođava temperaturu tela okolini.
Ako se žaba stavi u lonac sa ključalom vodom, odmah će iskočiti. Međutim, ako je stavimo u vodu na sobnoj temperaturi i počnemo postepeno da je zagrevamo, žaba će prilagođavati temperaturu svog tela novoj sredini umesto da iskoči. Kada bude shvatila da je voda opasna za nju, biće kasno za bekstvo.
Kako se ova metafora prevodi u naš svakodnevni život? Suština sindroma ključale žabe je da kada se naši životni uslovi postepeno pogoršavaju, mi se prilagođavamo tim uslovima umesto da ih se rešimo, sve dok više nismo dovoljno jaki da pobegnemo.
Sindrom kuvane žabe može se javiti u svim aspektima privatnog i poslovnog života. Mada je najizraženiji u ljubavnim vezama. Kako da ga prepoznate u partnerskim odnosima otkriva vam u ovom blogu psihološko savetovalište Sana.
Racionalizujete i’prilagođavate svoja očekivanja i granice zbog drugog
Na početku veze, možda ste reagovali na određeno ponašanje svog partnera koje ste smatrali neprimernim. Vremenom ste se toliko navikli na takve situacije da ste prestali da ih primećujete.
Pojedini, čak, partnerovu ljubomoru i psihološke igre tumače kao znak ljubavi, te kako veza napreduje ne shvataju da zaslužuju bolje. Drugi, pak, koriste loše odnose u drugim vezama za poređenje. Tako na primer rečenice poput „Barem me ne tuče“ ili „Moj bivši je bio gori“ koriste kao izgovor da ostanu u vezi, jer kao i u priči o žabi ljudima je često lakše da ostanu i prilagode se nego da izađu iz veze kada se pojave nerešivi ljubavni problemi.
Reagujete kada prijatelji nastoje da vas upozore da ste u toksičnoj vezi
Gotovo je uvek lakše jasno sagledati situacije koje se odnose na druge ljude, nego one u koje smo sami uključeni. Razlog za to leži u činjenici da naša vezanost prema nekom stvara emocionalne „filtere“ kroz koje posmatramo njegove obrasce ponašanja, reakcije, pa i čitave situacije.
U slučaju destruktivnih odnosa, to može dovesti do samoobmane i poricanja kada prijatelji nastoje da vam skrenu pažnju na to. Nemojte zaboraviti da ako biste situaciju u kojoj se nalazite smatrali lošom za nekog drugog, verovatno nije dovoljno dobra ni za vas.
Toliko ste zauzeti prilagođavanjem da zaboravljate svoje potrebe
U osnovi sindroma kuvane žabe jeste prilagođavanje. Osobe koje su u ovom problemu svoju energiju ne troše da budi svesni i odgovorni, te samostalno da donose odluke, već se trude samo da udovolje partneru, pritom se nadajući da će stvari biti bolje. Posledica toga jeste nesposobnost, ali i strah, od promena koje će uticati ne samo na ljubavni odnos, već i na kompletan život.
Sindrom kuvane žabe ne treba olako shvatiti. On može da dovede do povećanog stresa, smanjenog samopouzdanja i anksioznosti. Zato na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Maladaptivno ponašanje
Maladaptivno ponašanje predstavlja ponašanje koje sprečava osobu da se prilagodi i bavi svojim problemima na efikasan, konstruktivan način. Odnosno, to je sve ono što čovek čini ili ne, a što ga sprečava da učestvuje u različitim aspektima života. Zbog toga se često naziva i neprilagođeno ponašanje, problematično ponašanje, a u novije vreme i „izazovno ponašanje“ (engl. „challenging behavior”).
Iako mnogi ljudi nesvesno razvijaju ovakvo ponašanje kako bi izbegli stres, zapravo ono može doprineti povećanju uznemirenosti, nelagodnosti i anksioznosti, jer ometa normalno funkcionisanje.
Zašto se javlja maladaptivno ponašanje?
Uzroci maladaptivnog ponašanja mogu biti različiti, uključujući ličnu istoriju, naučeno ponašanje, problematične obrasce razmišljanja i probleme emocionalne disregulacije.
Anksioznost je videći pokretač. Naime, osobe koje imaju tendenciju da postanu anksiozne u određenim situacijama tražiće način da zaustave ili umanje svoje simptome. Štaviše, mogu se ponašati na načine za koje znaju da su neprilagođeni, ali ih njihova anksioznost „tera“ da potraže najbrže ili najlakše rešenje, a ne najefikasnije.
Maladaptivno ponašanje često može biti posledica odrastanja u porodici sa anksioznim roditeljima, te neefikasni načine suočavanja u kasnijim godinama naučeni od odraslih.
Preživljene traume, takođe, su pokretači. Osoba pokušava da izbegne ili zaboravi traumatični događaj razvijajući obrasce ponašanja koji deluju kao ublaživači stresa, ali u stvari to nisu. Neretko, stresne situacije, kao što su razvod, selidba, gubitak posla i smrt voljene osobe, mogu doprineti neprilagođenom ponašanju pri suočavanju sa njima.
U faktore se ubrajaju i određeni poremećaji – poremećaji autističnog spektra, granični poremećaj ličnosti, panični poremećaj, kompleksni posttraumatski stresni poremećaj.
Tipovi neprilagođenog ponašanja
Maladaptivno ponašanje može se javiti na više načina, u zavisnosti od pojedinca i razloga koji su ga izazvali. Ipak, svako se može svrstati u jednu od 4 grupe.
- Izbegavajuće ponašanje karakteriše izbegavanje izazovne situacije, umesto suočavanje sa njom. Osobe sa ovakvim ponašanjem često otkazuju dogovore u poslednjem trenutku i preskaču društvene događaje, jer se boje da će se obrukati. Pojedini čak odbijaju ponuđeno unapređenje misleći da ga nisu zaslužili, te stručnjaci izbegavajuće ponašanje dovode u vezi sa samosabotažom.
Da bi se pivremeno osećali bolje mnogi od njih konzumiraju alkohol, drogu i druge nedozvoljene supstance, tako da postoji opasnost od razvoja još jednog problema – bolesti zavisnosti.
- Pasivno-agresivno ponašanje je još jedan tip neprilagođenog ponašanja. Koriste ga ljudi kada su ljuti ili uznemireni sa ciljem da zazovu probleme onome koji ih je uznemirio. Oni dozvoljavaju osobi da ih povredi, ali ne priznaju naglas, pa čak ni sebi, da su ljuti na tu osobu, već svoj bes ispoljavaju neprimernim rečima i postupcima.
- Stalno prisustvo besa i nemogućnost njegove kontrole karakteristični su za maladaptivno ponašanje. Svi se s vremena na vreme naljutimo, dok osobe sa ovim problemom koriste bes kao neprilagođeni mehanizam za suočavanje. Čak i kada ga ispolje ne osećaju se da kontrolišu situaciju ili imaju osećaj olakšanja.
- Neprilagođeno ponašanje može biti povezano i sa nezdravim seksualnim sklonostima. Posebno je izraženo kod osoba koje se, kako stare, bore sa promenom seksualnih želja i seksualnosti. Primeri nekih jasno problematičnih seksualnih ponašanja jesu zavisnost od pornografije i neverstvo.
Maladaptivno ponašanje utiče na svaki aspekt života, zato na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Zablude o samopouzdanju
Zablude o samopouzdanju su ukorenjene među ljudima širom sveta.
Samopouzdanje je nešto čemu svi težimo. Ono nam može pomoći da uspemo u poslu, u emotivnim vezama, u životu uopšte. Takođe, stvara pozitivna unutrašnja osećanja, uključujući sreću, sigurniji osećaj u sebe i odlučnost da se istraje u suočavanju sa poteškoćama.
Međutim, mnogi ljudi imaju manjak samopouzdanja. Ma koliko se na različite načine trudili da se osećaju sigurnije sve je bezuspešno. Razlog tome često leži u pogrešnom shvatanju samopouzdanja.
Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva najčešće zablude o samopouzdanju.
Ljudi se rađaju sa samopouzdanjem
Kada su u pitanju zablude o samopouzdanju najrasprostranjenija je da se ljudi rađaju sa njim, da ono dolazi prirodno ili da su neki samo dovoljno srećni da ga imaju. Ovakav stav je potpuno pogrešan.
Samopouzdanje je naučeno ponašanje. Možda u životu niste imali dobre uzore, te od njih niste mogli da naučite kako da budete samouvereni. Ili, možda, previše dugo imate problem sa samopouzdanjem da vam je takvo ponašanje postalo navika. Nije redak slučaj da nekada osoba sigurna u sebe nakon preživljene traume gubi samopouzdanje. Razvod, gubitak posla, promene u fizičkom izgledu – samo su neki od pokretača koji mogu da preokrenu vaš nivo samopoštovanja.
Srećom, to se može promeniti vežbanjem. Baš kao i svaki deo tela, tako i mozak možete, pomoću određenih tehnika, trenirati kako biste ojačali samopouzdanje.
Samopouzdanje je uvek na istom nivou
Još jedno često pogrešno mišljenje jeste da su ljudi sa samopuzdanjem samouvereni sve vreme.
U vašem životu mogu postojati periodi kada ste puni samopouzdanja i osećate da možete ostvariti sve što poželite. Isto tako, biće trenutaka kada ćete se osećati nesigurno i počećete da sumnjate u sebe. Ovo je sasvim noramalni proces, naročito kada se suočavate sa nečim novim, kao što je promena posla, preseljenje, učenje nove veštine…
Iako deluje zabrinjavajuće, zapravo, predstavlja znak da ste izašli iz svoje zone komfora i podsticaj da istrajate u novoj rutini, koja će vam ponovo doneti dobar nivo samopuzdanja.
Samouvereni ljudi su arogantni
Ova zabluda je proizašla iz činjenice da ljudi vole da se hvale svojim dostignućima da bi drugima izgledali sigurnije. Takve osobe često nemaju dovoljno samopouzdanja, te ga time nadoknađuju.
Sa druge strane, oni koji su, zaista, sigurni u sebe nemaju potrebu da se hvale. Oni ne stavljaju sebe u prvi plan, već su svesni svojih kvaliteta i ponosni na svoja životna dostignuća, tako da im ne treba uveravanje drugih.
Samopuzdanje se ne može izlažirati
Verovali ili ne, govor tela može pomoći da odajete utisak samopouzdane osobe kod drugih. Istraživanja pokazuju da zauzimanje tzv. „poze moći“ dovodi do smanjivanja nivoa kortizola i čini da se osećate moćnije i manje pod stresom. Samim tim i da poboljšate svoj stav i perfomanse.
Zablude o samopouzdanju u pogledu vrste
Mnogi su uverenja da postoji samo jedna vrsta samopouzdanja. U osnovi, samopuzdanje može biti ekstrinzično i introvertno.
Ekstrinzično samopouzdanje se oslanja na spoljne faktore, pohvale i opipljiva dostignuća. Dok je introvertno samopuzdanje unutrašnje. Ono dolazi iz dubokog, unutrašnjeg uverenja da ste vredni uspeha i da će se vaš trud isplatiti, te osoba smatra da može da stekne poštovanje drugih svojim čvrstim veštinama, brižnom komunikacijom i skromnijim samopredstavljanjem.
Ukoliko sami ne možete da se izborite sa nedostatkom samopouzdanja, potražite pomoć psihološkog savetovališta Sana.
Pročitaj Više
Hronični stres – Zašto nastaje i kako utiče na naše telo?
Hronični stres je česta pojava u modernom dobu.
Brz način života, mnoštvo obaveza, manjak slobodnog vremena, pritisak na poslu, finansijka neizvesnost – samo su neke od stresnih situacija sa kojima se gotovo svako od nas suočava. Na njih naše telo reaguje biološkim odgovorom oslobađajući hormone kortizol i adrenalin koji povećavaju mentalnu jasnoću, zategnutost mišića i ubrzavaju rad srca. Na taj način prirodna reakcija na stres (fight or flight) nam pomaže da se pripremimo i preduzmemo akciju kako bismo rešili situaciju u kojoj smo se našli.
Ovaj kratkoročni stres, koji nam povećava budnost, poznat je kao akutni i ne smatra se opasnim. Međutim, kada se osoba nalazi u stalnom stanju povećane budnosti, bez obzira što potencijalna opasnost ne dolazi, reč je o hroničnom stresu.
S obzirom da hronični stres traje nedeljama, pa i mesecima, te može ozbiljno da naruši zdravlje, psihološko savetovalište Sana vam otkriva kako da prepoznate simptome.
Zašto nastaje hronični stres?
Hronični stres se javlja kada telo doživljava stresore sa takvom učestalošću ili intenzitetom da autonomni nervni sistem nema adekvatnu šansu da aktivira relaksacioni odgovor na redovnoj osnovi. To znači da telo ostaje u stalnom stanju fiziološke budnosti zbog kog je svakog trenutka spremno na akciju.
Životno iskustvo u velikoj meri utiče na to kako ćemo reagovati na stres i da li će on poprimiti dugoročni karakter. Naime, ljudi koji su preživeli neku traumu, bili zlostavljani ili odrastali u toksičnoj porodici podložniji su produženom stresu. Istraživanja pokazuju da i genetika ima važnu ulogu. Odnosno, naši geni kontrolišu odgovor na stres.
Zavisno od izvora, postoje 4 tipa hroničnog stresa. Emocionalni stres proizilazi iz teških emocija kao što su bes, tuga ili frustracija. Stres sredine izazvan je okruženjem u kome živite i radite. Stres u vezi je vezan ne samo za odnose prema partnerima, već i prijateljima, porodici i saradnicima. Stres na poslu uzrokuju pritisci oko ispunjenja poslovnih obaveza.
Kako prepoznati hronični stres?
Hronični stres dovodi do niza fizičkih i psihičkih simptoma, koji utiču na normalno funkcionisanje.
Stalni nedostatak energije, ekstremni umor, čak i odmah pri buđenju, problemi sa spavanjem – karakteristični su znaci ovog problema. Prate ih poteškoće u koncentraciji ili nemogućnost da se posao uradi brže, neorganizovane misli. Hronični stres izaziva i osećaj gubitka kontrole, osećaj bespomoćnosti, nisko samopoštovanje, pa i gubitak seksualne želje. Kod nekih je primetna i razdražljivost, te su česti konflikti sa bliskim osobama.
Javljaju se i fizički simptomi, kao što su glavobolje, problemi sa varenjem, promene u apetitu, bolovi u mišićima.
Kako stres utiče na telo?
Dugoročna izloženost stresu utiče na celo telo, ostavljajući traga na zdravlje.
S obzirom da je digestivni trakt prvi na udaru problemi sa varanjem vremenom prerastaju u gastritis, čir na želucu, gastroezofagealnu refluksnu bolest, intoleranciju na pojedine namirnice, pa i u teža oboljenja.
Osobe koje pate od hroničnog stresa u većem su riziku od razvoja srčanih tegoba, hipertenzije, dijabetesa i problema u radu štitne žlezde. Stres se odražava i na kožu, te su prisutne akne i ekcemi. Dok su anksioznost i depresija negativne posledice hroničnog stresa po mentalno zdravlje.
Upravljanje stresom je ključno za očuvanje zdravlja i srećan život, a u tome vam može pomoći psihološko savetovalište Sana.
Pročitaj Više
Opozicioni prkosni poremećaj
Opozicioni prkosni poremećaj predstavlja poremećaj ponašanja i kontrole impulsa koji je definisan kao „obrazac ljutog/razdražljivog raspoloženja, argumentovanog/prkosnog ponašanja ili osvetoljubivosti“. Ovo ponašanje je obično usmereno na vršnjake, roditelje, nastavnike i druge autoritete. Pri čemu za razliku od drugih poremećaja ponašanja ne pokazuju obrasce agresije prema ljudima ili životinjama, uništavanje imovine, krađu ili obmanu.
Prkos, inat i neposlušnost su normalne pojave odrastanja. Deca kroz njih iskazuju svoju volju, želje, pa i uče da upravljaju frustracijama i kontrolišu svoja ponašanja. Nije redak slučaj da ispoljavaju prkos i neposlušnost kada su uplašena, umorna, gladna ili im nije dobro.
Međutim, ukoliko ovakvo ponašanje traje duže od 6 meseci tada je reč o problemu koji ozbiljno narušava normalno funkcionisanje.
Faktori rizika
Opozicioni prkosni poremećaj je kompleksni poremaćaj, koji je izazvan kombinacijom bioloških, genetskih i faktora životne sredine.
Genetika igra važnu ulogu. Istraživanja pokazuju da je 50 odsto veća verovatnoća da se će se kod deteta razviti ovaj poremećaj ukoliko u porodici postoje članovi sa poremećajima mentalnog zdravlja, uključujući poremećaje raspoloženja, poremećaje anksioznosti i poremećaje ličnosti.
Pojedine studije ističu značaj bioloških faktora. Odnosno, promene u određenim oblastima mozga mogu dovesti do problema. To znači da ukoliko neurotransmiteri, koji pomažu nervnim ćelijama u mozgu da komuniciraju jedne sa drugom, nisu u ravnoteži ili ne rade kako treba poruke možda neće pravilno proći kroz mozak što za posledicu može izazvati određeni poremećaj ponašanja.
Ne treba zanemariti ni uticaj životne sredine. Odrastanje u disfunkcionalnoj porodici, izloženost fizičkom i psihičkom zlostavljanju u detinjstvu, zanemarivanje od strane roditelja – česti su pokretači za opozicioni prkosni poremećaj. Kao faktori rizika navode se i vršnjačko odbacivanje, devijantne grupe vršnjaka, digitalno nasilje, kao i preživljene traume, poput razvoda roditelja, čestih selidbi i čestih promena školi.
Kako prepoznati opozicioni prkosni poremećaj?
Simptomi opozicionog prkosnog poremećaja počinju obično u predškolskom uzrastu, ali se tada ređe prepoznaju. Mogu se javiti i kasnije, ali skoro uvek se razvijaju pre adolescentskih godina.
Česti ispadi besa i preterane svađe sa odraslima su karakteristični znaci. Deca sa ovim problemom imaju nizak prag tolerancije, osetljivija su i brže se iznerviraju. Često su ljuta i ogorčena na druge. Takođe, pokazuju aktivni prkos i odbijaju da se povinuju zahtevima i pravilima odraslih, te svojim ponašanjem nastoje da iznerviraju ili uznemire druge, pa i da povrede njihova osećanja.
Grube, zle reči, uvredljivo i osvetničko ponašanje, kao i okrivljavanje drugih za svoje greške, takođe, su karakteristike ovog poremećaja.
Simptomi mogu biti blagi, umereni i teški. Blagi se javljaju samo u jednom okruženju, na primer, samo kod kuće, u školi, na poslu ili sa vršnjacima. Umereni se manifestuju u 2 okruženja, a teški u najmanje 3 različite sredine.
Kada je neophodna pomoć psihologa?
Ponekad je roditeljima teško da prepoznaju razliku između emocionalnog deteta jake volje i deteta sa opozicionim prkosnim poremećajem. Nije redak slučaj da se poistovećuje sa poremećajima pažnje.
Roditelji ne treba da zanemaruju svaku promenu u ponašanju najmlađih kako bi na vreme potražili pomoć psihologa. Kao terapija primenjuje se kognitivno bihejvioralna terapija. Ovo je strukturirana, ciljno orijentisana individualna vrsta terapije koja pomaže detetu da sagleda kako njegove misli utiču na dela. Ujedno, uči ga kako da negativne misli i ponašanja zameni zdravim obrascima razmišljanja i navikama.
Važan deo čini i porodična terapija koja uključuje sve članove, a ima za cilj poboljšanje komunikacije između njih i razvijanje veština rešavanja problema.
Ukoliko ste prepoznali neki od navedenih simptoma kod svog deteta psihološko savetovalište Sana vam može pomoći.
Pročitaj Više
Negativno traženje pažnje
Negativno traženje pažnje je česta pojava u modernom dobu.
Ljudi su društvena bića, te je sasvim normalno da imaju potrebu da budu voljena i prihvaćena. Međutim, postoji razlika između uravnoteženog davanja i primanja pažnje u svim međuljudskim odnosima i želja za tim koja je toliko izražena da predstavlja potrebu od koje zavisi svakodnevno funkcionisanje. U tom slučaju osoba je u potpunosti zavisna od tuđeg mišljenja, odnosno, osuđivanja i vrednovanja.
Mnogi smatraju da se negativno traženje pažnje sreće samo kod dece. Iako se može javiti i kod najmlađih, u većini slučajeva njihovo ponašanje ne bi trebalo da se smatra nezdravim ili manipulativnim. Obično su ova ponašanja odgovarajuća za razvoj, jer deca često testiraju granice da bi razumela kako izgleda odgovarajuće ponašanje. Dok druga glume da im je potrebna pomoć roditelja, jer vide to kao deo igre. Mada ne treba zanemariti da neka ponašanja mogu biti povezana sa poremećajema pažnje.
Imajući u vidu da je tanka granica između zdrave i nezdrave pažnje psihološko savetovalište Sana vam daje savete kako da prepoznate problem.
Zašto se javlja negativno traženje pažnje?
Različiti su uzroci koji dovode do negativnog traženja pažnje kod odraslih. Najčešći pokretač jeste manjak samopouzdanja. Osobe sa niskim samopoštovanje osećaju se nesigurno u sebe. To ih navodi da traže potvrdu drugih kako bi se osećali dostojnim. Želeti određeni nivo sigurnosti od svojih vršnjaka je prirodno, ali oslanjanje celog koncepta samopoštovanja na mišljenje drugih može biti problematično.
Usamljenost je još jedan od glavnih razloga. Naime, osobe koje su dugo same i socijalno distancirane mogu u jednom trenutku da potrebu za ljudskim konktatom pretvore u nezdravo ponašanje traženja pažnje. Takođe, ovaj problem može imati korena u detinjstvu. Ovo je posebno izraženo kod starije dece kada dobiju mlađeg brata ili sestru. Oni se moraju sauočiti sa činjenom da roditelji više ne mogu svu svoju pažnju i vreme da usmere na njih.
Negativno traženje pažnje mogu da pokrenu i poremećaji ličnosti. Pre svega, histrionični poremećaj ličnosti, narcisoidni poremećaj ličnosti i granični poremećaj ličnosti. Neretko je izazvan i drugim mentalnim problemima, kao što su bipolarni poremaćaj, depresija, anksioznost…
Kako se ispoljava negativno traženje pažnje?
Potreba da se konstantno obaveštavaju drugi ljudi o dešavanjima, čak i potpuno nevažnim, iz života je karakteristični znak negativnog traženja pažnje kod odraslih. Zbog toga ove osobe stalno ažuriraju svoje statuse na društvenim mrežama i postavljaju gomilu fotografija. Sve ovo rade kako bi ljudi tačno znali šta su radili u datom trenutku.
Stalna potreba za komplimentima je još jedan znak ovog problema. Ona ide do te mere da su spremni da urade i stvari koje ih ne zanimaju samo da bi im ljudi dali komplimente. Na primer, muškarci koji traže pažnju ponašaju se previše džentlmenski prema ženama, bez obzira što im realno nije stalo do toga.
Stalno skretanje razgovora na priču o sebi je svojstveno ovim osobama. Oni će pričati o svojim poslovima, istoriji, dostignućima i o bilo čemu sve dok to znači da će ih ljudi slušati i posvetiti im više pažnje. Ujedno, žele da budu u centru pažnje, te će se potruditi da to i ostvare na svakom društvenom događaju, bilo da je to venčanje ili sahrana. Pojedini čak glume žrtvu kako bi izazvali saosećanje. Samim tim i više pažnje za sebe.
Ponekad ćete otkriti da će se osoba žaliti na to kako joj toliki broj ljudi posvećuje pažnju. Ali nikada ne preduzima aktivne korake da to zaustavi. To je zato što toliko žudi za pažnjom da čak i ako im se ne sviđa pažnja koju dobijaju, oni je i dalje žele, jer je za njih svaka pažnja dobra pažnja.
Ukoliko ste prepoznali neke od navedenih simptoma kod sebe psihološko savetovalište Sana vam može pomoći da se oslobodite negativnog traženja pažnje.
Pročitaj Više
Šta je afektivna vezanost?
Afektivna vezanost predstavlja duboku i trajnu emocionalnu vezu koja povezuje jednu osobu sa drugom kroz vreme i prostor. Razvio ju je britanski psiholog John Bowlby na osnovu 30-godišnjeg proučavanja porodičnih odnosa.
Bowlby je zaključio da nečiji odnos sa roditeljima tokom detinjstva ima sveobuhvatan uticaj na njihove društvene, intimne odnose, pa čak i odnose na poslu u budućnosti. Prema njegovom mišljenju to je biološki proces, jer se deca rađaju sa „genom vezanosti“. Ovaj gen ih navodi da traže kontakt sa osobom koja najviše brine o njemu, naročito u situacijama koje smatraju ugrožavajućim. Isti „gen privrženosti“ sa kojim se deca rađaju prisutan je i kod roditelja, i to je ono što ih „tera“ da štite i brinu o detetu.
S obzirom da u većini slučajeva majka najviše vremena provodi sa bebom afektivna vezanost polazi od njenog odnosa sa mališanom. U zavisnosti od povratne reakcije majke i njenog senzibiliteta da odgovori na potrebe deteta ono formira sliku o sebi, ali i o majci, a kasnije i drugim osobama. Upravo na osnovu ovog odnosa razvijaju se tipovi afektivne vezanosti koji nas prate kroz život.
Sigurna afektivna vezanost
Sigurna vezanost označava toplu vezu između roditelja i deteta sa puno ljubavi. Dete se oseća voljeno i brižno i razvija sposobnost da formira zdrave odnose sa onima oko sebe. Takođe, veoma je društveno aktivno i pokazuje poverenje u interakciji sa drugima, kao i separacionu anksioznost, koja je normalna posledica odrastanja. Ovaj zdrav način vezivanja najverovatnije će se preneti i u odraslo doba.
Osobe sa sigurnom afektivnom vezanošću nemaju problema da izgrade dugoročne odnose bez straha od napuštanja. Otvoreno izražavaju emocije, a odnosi se zasnivaju na iskrenosti, toleranciji i emocionalnoj bliskosti. Mogu da zavise od svojih partnera i zauzvrat mogu se njihovi partneri osloniti na njih, ali se ne plaše i da budu sami.
Anksiozno-ambivalentna afektivna vezanost
Anksiozno-ambivalentna deca nemaju poverenja u staratelje, a ta nesigurnost često znači da svoje okruženje istražuje sa strepnjom, a ne uzbuđenjem. Stalno traže odobrenje od svojih staratelja i neprestano posmatraju okolinu iz straha da će biti napušteni. Upravo takav odnos razvijaju i u emotivnim vezama.
Ljudi koji su razvili privrženost pod ovim stilom obično su emocionalno zavisni u odraslom dobu, jer imaju negativnu sliku o sebi, a pozitivan pogled na druge. Vrlo često se osećaju nevoljeno od strane svojih partnera, dok im je samima teško da izraze ljubav i povezanost. Pokazuju strah od samoće, te pomisao da žive bez partnera (ili biti sam uopšte) izaziva visok nivo anksioznosti. Zbog toga su pažnja, briga i reagovanje partnera „lek“ za anksioznost. S druge strane, odsustvo podrške i intimnosti može dovesti do toga da postanu privrženiji i zahtevniji, preokupirani vezom i očajnički da traže ljubav.
Izbegavajuća afektivna vezanost
Deca koja su odrasla u stilu izbegavajuće afektivne vezanosti naučila su da prihvate da će njihove emocionalne potrebe verovatno ostati nezadovoljene, te se osećaju nevoljeno i beznačajno.
U odraslom dobu imaju visoko samopoštovanje i pozitivan pogled na sebe, ali negativan stav prema drugima. Ne žele da zavise od drugih, niti da drugi zavise od njih. U izvesnoj meri ispoljavaju strah od bliskosti tako da veruju da ne moraju da budu u vezi da bi se osećali potpunim. Takođe, imaju tendenciju da sakriju ili potisnu svoja osećanja kada se suoče sa situacijom koja je potencijalno bogata emocijama.
Dezorganizovana afektivna vezanost
Dezorganizovana vezanost je kombinacija izbegavajuće i anksiozne vezanosti. Deca iz ove grupe ponašaju se promenljivo u sličnim situacijama. Dok u odraslom dobu imaju tendenciju da pokazuju nestabilno i dvosmisleno ponašanje u svojim društvenim vezama.
Za odrasle sa ovim stilom privrženosti, partner i sama veza često su izvor i želje i straha. Oni žele intimnost i bliskost, ali u isto vreme imaju problema u poverenju i zavisnosti od drugih. Ne regulišu dobro svoje emocije i izbegavaju jaku emocionalnu vezanost, zbog straha da će biti povređeni. S obzirom da teško kontrolišu svoje emocije nije redak slučaj da lako eksplodiraju i ispolje bes.
Ukoliko ste primetili da imate poteškoća u uspostavljanju i održavanju veze sa drugima potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više