Sindrom udovoljavanja drugima – Zašto stalno stavljamo tuđe potrebe ispred svojih?
U današnjem svetu, gde se vrednuje ljubaznost, prilagođavanje i timski duh, želja da se drugima ugodi često se smatra vrlinom. Međutim, u pojedini, slučajevima ta želja može prerasti u opsesivnu potrebu da se drugi usreće čak i po cenu sopstvenog zdravlja i mira. Tada ona prestaje da bude vrlina i postaje emocionalna zamka.
S obzirom da sindrom udovoljavanja drugima nije retka pojava, u nastavku vam otkrivamo sve što treba da znate o njemu.
Šta je sindrom udovoljavanja drugima?
Sindrom udovoljavanja drugima nije zvanična psihijatrijska dijagnoza. Ipak ovaj termin psiholozi koriste kako bi opisali obrazac ponašanja kod kojeg osoba konstantno nastoji da zadovolji potrebe drugih ljudi.
Zdrava ljubaznost podrazumeva ravnotežu između davanja i uzimanja. Za razliku od nje, kod sindroma udovoljavanja drugima ravnoteža je potpuno narušena. U pitanju je hronična, kompulzivna potreba da se udovolji očekivanjima drugih ljudi, često po cenu sopstvenih želja, vremena, energije i zdravlja. Samim tim davanje postaje jedino merilo vrednosti.
Osobe sa ovim sindromom ne pomažu drugima zato što su jednostavno ljubazne. One to čine iz straha da će nekoga razočarati, da će biti odbačene, da će izgubiti naklonost ili da će ispasti sebične. Njihovo samopouzdanje direktno zavisi od toga koliko su drugi zadovoljni njima. Takođe, odbijanje izvršenja neke radnje koju drugi zahtevaju može izazvati fizičku nelagodu.
Vremenom ovakav način funkcionisanja može postati toliko automatski da osoba više ni ne primećuje koliko često zanemaruje sebe zarad drugih. To dovodi do ozbiljnog narušavanja kvaliteta života.
Zašto nastaje sindrom udovoljavanja drugima?
Koreni ovog ponašanja najčešće se nalaze u detinjstvu i ranijim životnim iskustvima.
Deca koja su odrastala uz roditelje sa visokim očekivanjima obično smatraju da je ljubav uslovna. To znači da uče da je njihova vrednost direktno povezana sa time koliko udovoljavaju drugima. Ova uverenja često se prenose i u odraslo doba.
Kod mnogih ljudi potreba za udovoljavanjem proizlazi iz dubokog straha od odbacivanja. Zbog toga radije pristaju na stvari koje ne žele nego da rizikuju sukob ili razočaranje druge osobe.
U uzročnike se svrstavaju i traumatska iskustva. Emocionalno zanemarivanje, partnerske svađe pred decom, vršnjačko odbacivanje, fizičko ili psihičko zlostavljanje – samo su neki od faktora koji mogu doprineti razvoju potrebe za konstantnim prilagođavanjem drugima.
Sindrom udovoljavanja drugima može biti povezan i za niskim samoupozdanjem. Naime, osobe koje nemaju razvijen osećaj sopstvene vrednosti često traže potvrdu kroz zadovoljstvo drugih ljudi.
Kako prepoznati sindrom udovoljavanja drugima?
Sindrom udovoljavanja drugima se ne razvija preko noći. To je obrazac koji se gradi godinama, sve dok ne postane automatski.
Teško postavljanje granica u odnosima
Ovo je najočitiji i najčešći znak. Čak i kada ste preopterećeni, umorni ili jednostavno nemate želju, nikada nećete reći „ne“. Pristanak vam je lakši od odbijanja, jer je strah od razočaranja drugih jači je od vašeg umora.
Konstantno se izvinjavate
Izvinjavate se i kada niste krivi. Ako neko naleti na vas, vi kažete „izvinite“. Ako kasnite minut, izvinjavate se kao da ste zakasnili sat vremena. Ako iznesete svoje mišljenje koje se razlikuje od tuđeg, odmah dodajete „ali možda grešim“ . Ovo nije pristojnost, već strah od bilo kakve konfrontacije.
Osećate se odgovornim za tuđa osećanja
Ako je neko u vašem okruženju ljut, tužan ili razočaran, kod vas se javlja osećaj krivice. Pretpostavljate da ste vi uzrok i da je na vama da to „popravite“. Ovo je ogroman teret jer preuzimate odgovornost za emocije koje su zapravo tuđe.
Izbegavate sukobe po svaku cenu
Konflikt vam izaziva fizičku nelagodu. Čak i kada imate legitimnu primedbu ili kada vas neko povredi, radije ćete preći preko toga nego započeti neprijatan razgovor.
Stalno tražite potvrdu i odobravanje
Pre nego što donesete bilo kakvu odluku, pitate druge za mišljenje. Ovo ne radite zato što cenite tuđe savete, već zato što vam je potrebno odobravanje da biste bili sigurni u svoj izbor.
Briga o sebi nije sebičnost. Naprotiv, sposobnost da prepoznamo i poštujemo sopstvene potrebe predstavlja osnovu zdravih odnosa, emocionalne stabilnosti i dugoročnog psihološkog blagostanja.
Psihološko savetovalište Sana vam može pomoći da naučite kako da postavite granice, izrazite svoje mišljenje i kažete „ne“ kada je potrebno.
Pročitaj Više
Roditeljski burnout – Kada roditeljstvo postane previše
Roditeljstvo se često opisuje kao najlepša uloga na svetu. Zaista to i jeste, jer je ispunjeno ljubavlju, nežnošću i trenucima koji greju dušu. Međutim, roditeljstvo je i nepresušan izvor stresa, brige, odricanja i umora. I dok društvo rado slavi „supermame“ i „super tate“, retko se govori o onoj drugoj strani medalje. Odnosno, o trenucima kada roditelj jednostavno kaže: „Ne mogu više“.
Ako ste se ikada osetili iscrpljeno, emocionalno prazno, razdražljivo bez posebnog razloga ili ste poželeli da jednostavno pobegnete od svega, znajte da niste loš roditelj. Možda se suočavate sa burn out sindromom u roditeljstvu.
Prema navodima Phoenix Health-a ukupna globalna prevalenca teškog roditeljskog burnouta iznosi između 5% i 8%. Ako se tome dodaju i osobe sa lakšim simptomima taj broj raste čak do 40%. Imajući ovo u vidu otkrivamo vam šta je roditeljski burnout, kako ga prepoznati i kako da ga prevaziđete.
Šta je roditeljski burnout?
Većina ljudi je čula za burnout na poslu, tj. sindrom preopterećenja poslom koji pogađa prezaposlene, pod stresom i perfekcioniste. Sa druge strane, roditeljstvo je posao koji nikada ne prestaje. Nema slobodnih dana, nema bolovanja i nema plaćenog odsustva. Zato ne čudi što sve više roditelja doživljava potpuno istu vrstu iscrpljenosti. U ovom slučaju umesto posla okidač je roditeljstvo.
Roditeljski burnout se definiše kao fizička, mentalna i emocionalna iscrpljenost koju roditelj oseća zbog hroničnog stresa vezanog za roditeljstvo. Za razliku od običnog umora, on ne nestaje nakon odmora i često uključuje emocionalno iscrpljenje, distanciranje od deteta i osećaj nedovoljnosti.
Istraživanja pokazuju da roditeljsko izgaranje može da iskusi svaki roditelj, bez obzira na to koliko voli svoju decu. Do njega dolazi kada postoji velika neravnoteža između zahteva koje roditeljstvo stavlja pred nas i resursa koje imamo da bismo se nosili sa njima.
Kako prepoznati roditeljski burnout?
Roditeljski burnout se ne javlja preko noći, već se razvija polako, često neprimećeno, sve dok ne postane neizdrživ. Zato je ključno rano prepoznavanje simptoma.
Najčešći emocionalni simptomi su:
- Hronična iscrpljenost – Umor koji ne prolazi ni nakon odmora
- Emocionalna otupljenost – Gubitak interesovanja za stvari koje ste voleli, osećate se odvojeno od dece i partnera, kao da posmatrate sopstveni život sa distance,
- Razdražljivost – Netrpeljivost zbog sitnica, osećate se stalno „na ivici“,
- Osećaj bespomoćnosti i beznađa – Osećaj da se stvari nikada neće popraviti,
- Osećaj krivice i sramote – Osećate se loše što ne uživate u roditeljstvu ili što ste ljuti na decu, sumnjate u svoje roditeljske sposobnosti.
Karakteristični fizički simptomi su:
- Nesanica ili loš kvalitet sna – Budite se umorni, otežano uspavljivanje,
- Glavobolje i napetost mišića – Posebno u vratu, ramenima i viličnim zglobovima,
- Problemi sa varenjem – Mučnina, gubitak apetita ili, obrnuto, emocionalno prejedanje,
- Ubrzan rad srca – Kao da ste stalno u stanju pripravnosti.
Roditeljski burnout donosi i promene u ponašanju. One se manifestuju povlačenjem iz društvenih odnosa, zanemarivanjem ličnih potreba, pa i odlaganjem roditeljskih obaveza.
Važno je napomenuti da roditeljski burnout nije isto što i postporođajna depresija. Iako se simptomi preklapaju, kod postpartum depresije zahtevi roditeljstva su okidač, ali se iscrpljenost često javlja i onda kada dobijete pomoć i odmor. Kod burnouta, odmor pomaže, ali se iscrpljenost brzo vraća čim se ponovo suočite sa roditeljskim obavezama.
Kako se nositi sa roditeljskim burnoutom?
Iako deluje teško, postoje konkretni koraci koji mogu pomoći:
Prihvatite da niste savršeni
Ovo je verovatno najvažniji, ali i najteži korak. Odustanite od mita o „savršenom roditelju“. Niko nije savršen, pa ni vi, ni vaše dete, ni vaša porodica. Zato prestanite da govorite sebi „trebalo bi“. „Trebalo bi da budem strpljiviji.“ „Trebalo bi da napravim bolji ručak.“ „Trebalo bi da više izlazimo.“ Ova „trebalo bi“ nisu ništa drugo do nerealna očekivanja koja vas guraju ka izgaranju.
Postavite granice
Mnogi roditelji, a posebno majke, osećaju se dužnim da uvek budu dostupni. To je nemoguće. Stanje hroničnog preopterećenja je siguran put ka burnoutu, te je važno da naučite ponekad da kažete „ne“.
Granice nisu sebične. One su neophodne za vaše mentalno zdravlje. Kada kažete „ne“ drugima, vi kažete „da“ sebi.
Rasporedite odgovornosti
Ako imate partnera, podelite dužnosti ravnopravnije. Istraživanja pokazuju da je jedan od najvećih prediktora roditeljskog burnouta odnos u kome jedan roditelj preuzima većinu brige oko dece.
Sedite i otvoreno razgovarajte o podeli posla. Ne mora da bude podela u svemu, ali je dovoljno da se obaveze u toku dana raspodele.
Ako ste samohrani roditelj, razmislite gde možete da dobijete podršku: baka i deda, rođaci, prijatelji, dadilje… Nije sramota tražiti pomoć.
Obratite pažnju na sebe
Kada ste na ivici izgaranja, briga o sebi nije luksuz, već neophodnost. Čak i male stvari, poput dovoljno sna, fizičke aktivnosti i zdrave ishrane, mogu značajno pomoći u oporavku.
Potražite stručnu pomoć na vreme
Ako se ne prepozna i ne rešava na vreme, roditeljski burnout može imati ozbiljne posledice po mentalno zdravlje, uključujući i povećan rizik od anksioznosti i depresije.
Ukoliko sami ne možete da se izborite sa njim, pravi je trenutak da potražite stručnu pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Kako se izboriti sa osećajem krivice?
Kako se izboriti sa osećajem krivice? Pitanje koje postavljaju mnogi ljudi širom sveta.
Svako je makar jednom u životu imao osećaj krivice. U pitanju je samosvesna emocija koja se javlja kada se osećamo odgovornim za negativna iskustva ili ishode. Iako se obično povezuje sa lošim osećanjem, može biti zdrava emocija. Ona nam pomaže da sagledamo svoje greške i učimo iz njih.
Međutim, osećaj krivice ponekad može imati nezdrav karakter. U pitanju je veoma intenzivan osećaj koji okupira svest, ometajući svakodnevni život. Na primer, ako nastavite da se osećate krivim što ste razbili šolju dugo nakon što ste se izvinili i zamenili je.
Ova vrsta krivice ne samo da izaziva nisko samopouzdanje, već može da dovede i do anksioznosti i depresije. Imajući to u vidu psihološko savetovalište Sana vam daje odgovor na pitanje kako se izboriti sa osećajem krivice.
Otkrijte izvor krivice
Pre nego što budete uspeli da prevaziđete krivicu, morate da prepoznate odakle ona dolazi. Prirodno je da se osećate krivim kada znate da ste uradili nešto pogrešno.
Osećaj krivice se, takođe, može ukoreniti kao odgovor na događaje sa kojima niste imali mnogo ili ništa. Naime, ljudi često doživljavaju krivicu zbog stvari za koje se ne mogu kriviti. Na primer, osećate se krivim zato što imate dobar posao, a vaš najbolji prijatelj je trenutno nezaposlen.
Ovi i slični slučajevi stvaraju nepotrebni osećaj krivice. Razlog za to leži u činjenici da te situacije ne zavise od vas direktno. Samim tim ih ne možete kontrolisati. Zbog toga je veoma važno identifikovati uzročnike koji utiču da se osećate loše.
Preživljen sukob između ličnih vrednosti i izbora koje ste napravili je najčešći uzročnik. U pokretače se svrstavaju i zabrinutost za mentalno ili fizičko zdravlje. Zatim, misli ili želje za koje verujete da ne bi trebalo da imate, kao i briga o sebi i sopstvenim potrebama kada verujete da treba da se fokusirate na druge.
Kako se izboriti sa osećajem krivice? Učite iz prošlosti
Ne možete popraviti svaku situaciju. Samim tim osvrtanje unazad i razmišljanje o vašim sećanjima neće doneti promenu. Ne možete naučiti iz svoje greške ukoliko u glavi ponavljate događaj. Umesto toga zapitajte se šta biste sada uradili drugačije. Šta vam ponašanje u toj situaciji govori o vama samima?
Ova i slična pitanja pomoći će vam da jasno sagledate svoje greške. Ujedno, sprečiće vas da iste ponovite u budućnosti. Na taj način vaše greške imaće konstruktivni karakter tako da će postati osnova za dalje učenje i razvoj.
Prestanite sa negativnim samogovorima
Greška vas ne čini lošom osobom. Međutim, osećaj krivice koji ona izaziva može stvoriti prilično oštru samokritiku.
Prema istraživanju, vaš unutrašnji kritičar može ne samo pogoršati osećanja krivice, već štetiti i vašem fizičkom i mentalnom blagostanju. Da biste ovo sprečili pokušajte da postanete svesniji svog negativnog govora o sebi i izazovite svoja uverenja. Kada se bavite samokritikom, pokušajte da pređete na pozitivan samogovor.
Kako se izboriti sa osećajem krivice? Naučite da se izvinite
Iskreno izvinjenje može vam pomoći da počnete da popravljate štetu nakon greške.
Izvinjavanjem pokazujete kajanje i žaljenje osobi koja je povređena. Takođe, dajete joj do znanja kako planirate da izbegnete istu grešku u budućnosti. Možda nećete dobiti oproštaj odmah, jer izvinjenje ne popravlja uvek narušeno poverenje. Ipak, od velikog je značaja vama samima, jer vam nudi priliku da izrazite svoja osećanja i smatrate se odgovornim nakon što ste zabrljali.
Ukoliko sami ne možete da se izborite sa intenzivnim osećajem krivice potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Osećaj krivice – Kako se izboriti sa nezdravim osećajem krivice?
Osećaj krivice se definiše kao osećaj samosvesnosti i osećaj uznemirenosti zbog svoje potencijalne odgovornosti za negativan ishod. Kao i sve samosvesne emocije, on potiče iz procesa samovrednovanja i introspekcije i može uključivati vašu percepciju o tome kako vas drugi vrednuju.
Iako krivica nije prijatan osećaj, može biti od velike pomoći. Bez osećaja krivice ne bismo mogli da shvatimo šta smo pogrešili. Krivica nas sprečava da se pretvorimo u narcise koji brinu samo o sebi i omogućava nam da iskoristimo svoju empatiju, razumevajući šta treba ili ne treba da radimo drugima.
Unutrašnji kritičar nam omogućava da sagledamo svoje postupke sa različitih gledišta kako bismo svoje ponašanje prilagodili različitim društveno prihvatljivim normama. Što znači da osećaj krivice pomaže ljudima da uspostave zdrave društvene veze.
Vrste krivice
Ljudi različito doživljavaju emocije, bilo da su to sreća, tuga, bes ili krivica. Takođe, priroda i intenzitet različitih emocija direktno zavise od faktora koji su ih izazvali. Zbog toga se osećaj krivice može ispoljiti kroz različite načine.
Prirodni osećaj krivice je normalna reakcija koja se javlja kada svojim ponašanjem povređujemo nekog ili je posledica pogrešnih izbora. Ova vrsta krivice može vam pomoći da razumete kako treba da promenite svoje ponašanje i kako možete da poboljšate svoje odnose sa drugima.
Krivica nije uvek uzrokovana objektivnim razlozima i stvarnim postupcima. Ponekad ljudi doživljavaju ovaj osećaj zbog stvari koje ne mogu da kontrolišu. Na primer, neko može da se oseća krivim što nije sprečio neke događaje koje je bilo nemoguće sprečiti. U tom slučaju javlja se maladaptivna krivica. S obzirom da nije zdrava, može da izazove psihičke probleme.
Egzistencijalna krivica je složena vrsta krivice koja je ukorenjena u faktorima koje određena osoba ne može da kontroliše. Na primer, ponekad se ljudi osećaju krivim zbog posmatranja nepravde. Još jedna uobičajena vrsta egzistencijalne krivice je krivica preživelih – u ovom slučaju, osoba se može osećati krivom kada je bezbedna dok drugi pate od katastrofa ili ratova.
Zašto nastaje nezdravi osećaj krivice?
Postoje različiti faktori koji utiču na razvoj nezdrave krivice. Jedan od ključnih jeste trauma iz detinjstva. Život u toksičnoj porodici, gde vladaju pogrešni stilovi roditeljstva učiniće da se dete oseća krivim bez razloga. Problem je naročito izražen kada roditelji krive decu za sopstvene neuspehe i odluke, te mališani razvijaju nezdrave obrasce razmišljanja.
Drugi uobičajeni razlog zašto se ljudi osećaju krivim bez razloga je anksioznost. Ovaj poremećaj može iskriviti vašu procenu sopstvenih misli i postupaka, čineći da se osećate krivim kada zapravo niste uradili ništa loše.
Osećaj krivice je često ukorenjen u kulturnim normama. Ako se vaši postupci, misli ili želje razlikuju od onoga što se smatra prikladnim u društvu, možda ćete se osećati krivim kada podržavate svoje norme i ne delite zajednička uverenja.
Kako se izboriti sa krivicom?
Ako je osećaj krivice uporan i utiče na vaš svakodnevni život i odnose sa drugima, morate naučiti da se nosite sa njim. Krivica je teška emocija, ali uz stručnu pomoć možete je prevazići.
Bez obzira da li je ovo osećanje uzrokovano anksioznošću ili traumom iz prošlosti, psiholog će vam pomoći da bolje razumete uzroke problema i predloži efikasne strategije suočavanja. Veliku ulogu ima kognitivna bihejvioralna terapija koja uči kako da identifikujete pokretače negativnih osećanja, kao što je krivica. Ujedno, može vam pomoći da sagledate realnost iz druge perspektive kako biste se oslobili negativnih misli i sebi oprostili. Odnosno, pomoći će vam da prebacite fokus sa emocija na odgovornost i napredak.
Ukoliko se borite sa nezdravim osećajem krivice potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više