Traumatsko vezivanje
Traumatsko vezivanje predstavlja psihološki odgovor na zlostavljanje. Nastaje kada zlostavljena osoba uspostavi nezdravu vezu sa osobom koja je zlostavlja. Odnosno, kada razvije bilo kakve emocije, pa i saosećanje prema nasilnoj osobi, što postaje pojačano ciklusima zlostavljanja, a praćeno je nagradama i kajanjem.
Stokholmski sindrom je jedna vrsta traumatskog vezivanja. Mada se ono može javiti i kroz druge oblike.
Traumatskog vezivanja ima ozbiljne posledice na zdravlje žrtve, ne samo dok traje zlostavljanje, već i kasnije. Nisko samopoštovanjei negativna slika o sebi su vodeći pratioci, kao i depresija i bipolarni afektivni poremećaj.
Problem dodatno komplikuje činjenica da žrtva često nije u stanju da napusti zlostavljača. Čak i ako to uspe da učini neretko se vraća, jer je naučena na traumatsku vezu.
Zašto nastaje traumatsko vezivanje?
Prema Nacionalnoj telefonskoj liniji za nasilje u porodici, traumatske veze su rezultat nezdrave vezanosti. Tome doprinosi osećaj privrženosti i zavisnosti, kao i obrazac zlostavljanja i kajanja.
Najčešće se traumatsko vezivanje razvija iz oslanjanja na nasilnu osobu i očekivanja da ona ispuni emocionalne potrebe. Na primer, dete se oslanja na svog roditelja ili staratelja za ljubav i podršku.
Ako je taj staratelj nasilan, ono će ljubav povezati sa zlostavljanjem. Verujući da je ova povezanost normalna, neće moći da vidi nasilnog staratelja kao „lošeg“. Umesto toga, dete može da krivi sebe za zlostavljanje kao način da shvati šta mu se dešava što omogućava staratelju da ojača njihovu vezu.
Traumatsko vezivanje ponekad prati ciklus zlostavljanja, a zatim kajanja. Naime, nakon što je naneo štetu, zlostavljač može da obeća da će se promeniti, pa čak i biti posebno ljubazan ili romantičan. Ovo zlostavljanoj osobi daje nadu da će se patnja završiti, te je vidi kao cenu za dobrotu. Kajanje kod žrtve stvara i osećaj zahvalnosti, čime se toksična veza produbljuje.
Sedam faza traumatskog vezivanja
Traumatsko vezivanje započinje kao odličan odnos, koji se postepeno pretvara u zlostavljujuću dinamiku. Zbog toga je veoma važno prepoznati njegove faze.
Ljubavno bombardovanje uključuje iznenadni, intenzivan pokušaj da se u vezi stvori „mi“ kroz visoke pohvale i preterano laskanje. Zlostavljači su vešti manipulatori te će navesti žrtvu da popusti i veruje u njegove namere, pa i da ima osećaj sigurnosti.
U narednoj fazi nasilnik će namerno testirati poverenje i zavisnost od njega, što obično dovodi do toga da se žrtva oseća krivom zbog ispitivanja ili nekog drugog postupka. Kada steknu poverenje, emocionalni zlostavljači mogu početi da izdvajaju neke od kvaliteta, identifikujući ih kao beznačajne ili problematične. Faza kritike je najuočljivija tokom svađa i nesuglasica. Na kraju će žrtva početi da se izvinjava na kritike i osude.
Gaslajting je karakterističan za traumatsko vezivanje. Posledica ovog prikrivenog zlostavljanja jeste da žrtva počinje da dovodi u pitanje svoju procenu i mišljenje, a na kraju i percepciju sveta.
Da bi izbegla dalje konflikte žrtva popušta u nekom trenutku. Vremenom, gubi sebe i pristaje na sve, jer zna da će stvari postati gore ako se pobuni.
U poslednjoj fazi osoba postaje potpuno zavisna od druge tako da dolazi do cikličnih stadijuma.
Ukoliko ste svesni da ste žrtva traumatske veze potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Šizotipni poremećaj ličnosti
Šizotipni poremećaj ličnosti prema definiciji je „sveobuhvatan obrazac socijalnih i međuljudskih deficita, obeležen akutnom nelagodnošću i smanjenim kapacitetom za bliske odnose, kao i kognitivnim ili perceptivnim izobličenjima i ekscentričnim ponašanjem“. To znači da su prisutne značajne devijacije u sferi mišljenja, opažanja, afekta i komunikacije sa drugima.
Termin je uveo Sandor Rado 1956. godine. Da bi 3 decenije kasnije postavljen kao prava dijagnoza, te se našao u Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje. Njegovo dijagnostifikovanje je poslužilo da se popuni jaz između graničnog poremećaja ličnosti (BPD) i umerenih simptoma sličnih shizofreniji.
Zašto se javlja šizotipni poremećaj ličnosti?
Glavni uzrok nije otkriven, te se šizotipni poremećaj ličnosti smatra kompleksnim problemom koji je izazvan kombinacijom faktora biopsihosocijalne prirode.
Genetika igra važnu ulogu. Što znači da je veća verovatnoća da će javiti ukoliko u porodici već postoji ili je kod nekog člana dijagnostifikovana shizofrenija. Iskustva u detinjstvu takođe se svrstavaju u pokretače. Naime, zanemarivanje roditelja, omalovažavanje i kažnjavanje utiču na psihički razvoj koji u kasnijem dobu može da dovede do poremećaja ličnosti.
Ne treba zanemariti ni psihološke karakteristike pojedinca koje su oblikovane sredinom u kojoj je odrastao, kao i naučeni koping mehanizmi.
Kako prepoznati šizotipni poremećaj ličnosti?
Šizotipni poremećaj ličnosti karakteriše izražena socijalna anksioznost. Ove osobe imaju velikih poteškoća u uspostavljanju i održavanju bliskih odnosa sa drugima, delimično zbog iskrivljene interpretacije društvenih interakcija, a delimično usled čudnog društvenog ponašanja. Zbog toga nemaju bliske prijatelje, već kontakte održavaju samo sa najbližim rođacima.
Neobično ponašanje i maniri su još jedna odlika. Pojedini su čak sujeverni ili mišljenja da imaju posebne paranormalne moći, te ne čudi što ih drugi ljudi smatraju „čudnim ili ekscentričnim“.
Osobe koje pate od šizotipnog poremećaja ličnosti obične situacije i događaje tumače kao da imaju posebno značenje za njih, dok prema namerama drugih mogu biti paranoični i sumnjičavi.
Ove simptome prate čudne misli i govor, koje se manifestuju upotrebom preterano apstraktnih ili konkretnih fraza, kao i upotrebom fraza ili reči na neobičan način. Primetne su i poteškoće u održavanju kontakta očima.
Koja je razlika između šizotipnog poremećaja ličnosti i shizofrenije?
Iako mnogi stručnjaci šizotipni poremećaj ličnosti svrstavaju u jedan od poremećaja spektra shizofrenije, ali sa blažim oblikom, ne treba ih poistovećivati.
Shizofrenija je teška mentalna bolest u kojoj ljudi gube kontakt sa stvarnošću. Dok ljudi sa šizotipnim poremećajem ličnosti mogu doživeti kratke psihotične epizode sa deluzijama ili halucinacijama. Te epizode nisu tako česte, produžene ili intenzivne kao kod shizofrenije.
Druga ključna razlika je da ljudi sa šizotipskim poremećajem ličnosti obično mogu biti svesni razlike između svojih iskrivljenih ideja i stvarnosti. Oni sa shizofrenijom se generalno ne mogu odvratiti od svojih zabluda.
Kako se leči šizotipni poremećaj ličnosti?
Kognitivno bihejvioralna terapija ima za cilj da pomogne osobi da sagleda svoje misli i emocije kako bi shvatila kako one utiču na postupke. Na taj način može da prepozna iskrivljene obrasce razmišljanja, kao što su referentno, paranoično ili magično razmišljanje. Ova terapija omogućava i testiranje stvarnosti i međuljudskih granica.
Grupna terapija se često primenjuje pri lečenju šizotipnog poremećaja ličnosti. Zahvaljujući njoj otklanjaju se poteškoće socijalne anksioznost i razvijaju socijalne veštine kod pojedinca.
Šizotipni poremećaj ličnosti može da dovede do razvoja depresije, anksioznosti, drugih poremećaja ličnosti, pa i do bolesti zavisnosti. Zato na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Strah od neuspeha
Strah od neuspeha predstavlja emocionalnu, kognitivnu ili bihejvioralnu reakciju na potencijalni negativni ishod nekog cilja. Poznat je i pod nazivom atihifobija, koji potiče od grčke reči „atyches“, što znači „nesrećni“.
Savremeno doba nametnulo je visoke strandarde. U želji da postignemo maksimalne rezultate svako od nas je makar jednom doživeo strah od nesupeha. Da li ću izgubiti godinu ako padnem ispit? Da li ću ostaviti loš utisak u novom društvu? Da li ću uspeti da pokažem potencijale na razgovoru za posao? Samo su neke od dilema koja nas muče, a prolaznog su karaktera.
Međutim, kada strah postane toliko intenzivan da vas sputava u ostvarivanju zamisli i ciljeva, narušavajući kvalitet života, onda je reč o atihifobiji.
Zašto se javlja strah od neuspeha?
Uzroci koji dovode do ove vrste straha su različiti.
Porodična istorija je jedan od čestih. Naime, ako u porodici postoje poremećaji mentalnog zdravlja kao što su fobije, anksioznost ili depresija, veća je verovatnoća da će se javiti atihifobija.
U pojedinim slučajevima razvija se iz drugih fobija. Tako, na primer dete sa skolionofobijom (strahom od škole) može u kasnijim godinama da pokaže i znake atihifobija. Može se javiti i kod osoba koje pate od mizofobije (straha od prljavštine i mikroba) ukoliko stalno imaju osećaj da ne uspevaju da ostanu čisti.
Strah od neuspeha se često svrstava i u naučeno ponašanje. To znači da je osoba odrasla u okruženju u kojem se neuspeh smatrao neprihvatljivim ili da je bilo šta manje od savršenog neuspeh.
Traumatično iskustvo, poput zlostavljanja ili teške kazne kao rezultata neuspeha, takođe, može biti pokretač fobije.
Kako prepoznati strah od neuspeha?
Atihifobija nije isto što i atelofobija, tj. strah od nesavršenosti. Osobe sa ekstremnim perfekcionizmom nastoje da budu besprekorne u svakoj situaciji, dok osobe sa atihifobijom se fokusiraju na neuspeh. Zbog toga ne žele da isprobaju nove stvari ili da se uključe u izazovne projekte na poslu. Pojedini se čak plaše obavljanja jednostavnih zadataka, te ih odlažu. Imajući ovo u vidu možemo da kažemo da u osnovi ove fobije leži samosabotaža.
Manjak samopouzdanja je još jedna karakteristike. Obično koriste negativne izjave kao što su „Nikada neću biti dovoljno dobar da dobijem to unapređenje“ ili „Nisam dovoljno pametan da uđem u taj tim“.
Bez obzira na nedostatak samopouzdanja, osobe koje se suočavaju sa strahom od neuspeha nisu spremne da prihvate pomoć ili konstruktivnu kritiku, a pojedini pokazuju u tim situacijama i netrpeljivost. Što često rezultira poteškoćama u održavanju odnosa sa drugim ljudima.
Atihifobija može da izazove i fizičke simptome, kao što su drhtavica, vrtoglavica, prekomerno znojenje, lupanje srca, mučnina, probavne smetnje…
Kako se osloboditi straha od neuspeha?
Strah od neuspeha je kompleksni problem koji zahteva stručnu pomoć.
Kognitivno bihejvioralna terapija će vam pomoći da promenite negativno razmišljanje o neuspehu. Odnosno, da su stvari koje smatrate „neuspesima“, zapravo, pozitivne prilike za učenje i rast.
Terapija izloženosti se zasniva na postepenom izlaganju izvoru vašeg straha kako bi se on prevazišao. Psiholog će vas zamoliti da ponovo napravite scenario u kome osećate da ste pogrešili u prošlosti. Pri čemu sada to proživljavate u bezbednom okruženju sa podrškom tako da možete da vidite da nema stvarne pretnje ili opasnosti u neuspehu.
Ukoliko ste prepoznali znake straha od neuspeha potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Šta je samosabotaža i kako je prevazići?
Samosabotaža predstavlja obrazac ponašanja koji onemogućava ostvarivanje ciljeva ili postizanje uspeha. U pitanju je skup radnji, misli, stavova i uverenja koji predstavljaju kočnicu u našem razvitku, jer zbog njih mi odustajemo od nečeg što nam je važno i korisno.
Ipak, morate znati da samosabotaža nema za cilj ugrožavanje sopstvenog integriteta, već samo izbegavanje situacije u kojoj bismo mogli da doživimo neuspeh, umesto da se usudimo da pokušamo.
Tipičan primer jeste započinjanje dijete. Koliko puta ste čuli ili samo izgovorili od ponedeljka sam na dijeti. Međutim, kada dođe ponedeljak nađemo opravdanje da svoju odluku odložimo za naredni.
Vrste samosabotaže
Samosabotaža se može javiti u različitim oblicima.
Najčešća jeste samobotaža izbegavanja. Baš kao što joj naziv kaže ona se zasniva na izbegavanju svega što može da dovede do promene. Ove osobe izbegavaju susrete sa pojedinim ljudima, „teške“ razgovore, pa čak se i ne pojavljuju na razgovore za posao, pravdajući svoje ponašanje stavom da je sigurno konkurs namešten ili da svakako ne bi uspeli.
„Past fokus“ samosabotaža predstavlja konstantno traženje razloga u prošlosti za nepostavljanje i neispunjavanje ciljeva u sadašnjosti.
„Sve je to meni jasno“ samosabotažu karakteriše izbegavanje traženje pomoći od drugih, tako što se očekuje da će se problem sam od sebe rešiti.
„Ne znam“ samosabotaža se manifestuje osećajem žrtve i prepuštanjem loših radnji kao utehe. Obično su to emocionalno prejedanje i različite vrste zavisnosti.
Samosabotaža malodušnosti se ogleda kroz postavljanje velikih ciljeva koje je nemoguće postići. Dok se prokrastinaciona samosabotaža zasniva na nekoj od navedih vrsta, ali je prati odlaganje radnji ili donošenje važnih odluka, te se vreme koristi za manje važne i često dugoročno štetne aktivnosti.
Zašto se javlja samosabotaža?
Samosabotaža je samodestruktivno ponašanje u čijoj osnovi je biološki odgovor. Naime, prilikom postavljanja ciljeva povećava se dopamin, te se osećamo dobro. Ali kada dođe vreme da ih ispunimo, strah od neuspeha pokreće izbegavajuće ponašanje. Da bismo izbegli „pretnju“, podsvesno počinjemo da zaziremo od svojih ciljeva. Ovo se zove konflikt pristupa i izbegavanja.
Može se javiti i kada postoji neusklađenost između naših vrednosti i našeg ponašanja. Najčešće je kada moramo da uradimo nešto što nije u skladu sa onim što zaista želimo. Takođe, kao pokretač može biti manjak samopouzdanja jednog od roditelja, koji se prenosi na dete, što dovodi do samosabotaže.
U pojedinim situacijama samosabotirajuće ponašanja proizilazi iz preživljene traume u detinjstvu. Rezultat toga jeste doživljavanje sveta kao nesigurnog mesta, a sebe samog kao osobe koja ne zaslužuje dobre stvari u životu.
Kako prevazići samosabotažu?
Samosabotaža utiče na svakodnevni život, jer nismo svesni svojih negativnih obrazaca razmišljanja i njihovog uticaja na naše ponašanje. Vremenom, počinjemo da preispitujemo svoje vrednosti, što pojačava osećaj nesigurnosti, razočaranja, pa i krivice i frustracije.
Ljudi sa ovim problemom često ispoljavaju pasivno agresivno ponašanje ili ne znaju da kontrolišu bes. Posledice toga jesu loši odnosi sa prijateljima, porodicom i saradnicima.
Imajući u vidu ozbiljnost stanja u koje može da vas dovede samosabotaža veoma je bitno da ovakvo ponašanje prevaziđete. Prvi korak u tome jeste da prepoznate sopstvene obrasce samosabotiranja. Razmislite o ciljevima koje ste postavili, ali nikada niste postigli, kao i o neuspesima za koje nije bio očigledan razlog. Zatim se potrudite da razumete emocije koje dovode do ovakvog ponašanja, jer samosabotaža često proizilazi iz osećanja anksioznosti, besa i bezvrednosti. Tek kada postanete svesni negativnih emocija i misli moći ćete i da promenite svoje ponašanje.
Ukoliko ne možete sami da se izborite sa samosabotirajućim ponašanjem potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Pasivno agresivno ponašanje
Pasivno agresivno ponašanje predstavlja način izražavanja negativnih osećanja, kao što su bes ili ljutnja, indirektno umesto direktno i konstruktivno.
Ponašanje je prvi klinički definisao William C. Menninger tokom Drugog svetskog rata, kao reakciju muškaraca na vojno poštovanje. Naime, ovaj pukovnik je primetio da pojedini vojnici nisu otvoreno agresivni, niti prkosni. Oni su svoju svoju građansku neposlušnost izražavali „pasivnim merama, kao što su mucanje, tvrdoglavost, odugovlačenje, neefikasnost i pasivni opstrukcionizam“.
Šta izaziva pasivno agresivno ponašanje?
Pasivno agresivno ponašanje mogu da pokrenu različiti faktori.
U većini slučajeva problem proizilazi iz same porodice. Ljudi koji se oslanjaju na pasivnu agresiju radije nego na direktnu komunikaciju da bi pokazali ove emocije često su odrasli u porodici u kojoj je to ponašanje bilo uobičajeno. Odnosno, živeli su u porodici u kojoj je direktno izražavanje emocija bilo obeshrabreno ili nedozvoljeno, te su pronašli način da pasivno kanališu svoj bes ili frustraciju.
Određene situacije, takođe, mogu da izazovu pasivno agresivno ponašanje. Obično su vezane za radno okruženje, gde ispoljavanje agresije nije društveno prihvatljivo.
U pokretače se svrstavaju i psihički problemi. Istraživanja su pokazala vezu između depresije i pasivno-agresivnog ponašanja prema samom sebi. Mada ga mogu izazvati i anksiozni poremećaji, hiperaktivni poremećaji pažnje, poremaćaji ličnosti, uključujući narcistički poremećaj ličnosti i granični poremećaj ličnosti, pa i zloupotreba psihoaktivnih supstanci.
Kako prepoznati pasivno agresivno ponašanje?
I dok se drugi stilovi komunikacije mogu lako prepoznati, pasivno agresivno ponašanje je malo teže otkriti. To je zbog toga što ovo ponašanje podrazumeva prikrivenu agresivnost, odnosno ima efekat na vas iako niste u potpunosti sigurni zašto.
Ipak, postoje određeni znaci koji ukazuju da se suočavate sa osobom ovakvog ponašanja. To je, pre svega, tzv. tretman ćutanjem. On se sastoji od odbijanja da odgovori na pitanja osobe, pa do potpunog ignorisanja druge osobe.
Sarkastični, ironični komentari su još jedan prepoznatljivi znak pasivno agresivnog ponašanja. Na taj način teže da postanu dominanti u odnosu na druge. Čak su i komplenti ovih osoba obojeni dozom ironije, a neretko imaju i uvredljiv prizvuk. Na primer: „Video sam da si oprao sudove. Bio sam iznenađen da si to učnio.“
Prokrastinacija, tj. odlaganje izvršenja obaveza je deo pasivne agresije. Prati je izbegavanje preuzimanja odgovornosti i namerno pravljenje grešaka.
Svoju ljutnju ove osobe ne pokazuju direktno, već glasno uzdišu, dure se ili koriste neke druge neverbalne znake. Dok na pitanje da li su ljuti odgovaraju: „Ne“, „Dobro sam“, „Nije mi ništa“…
Uloga žrtve je moćno oružje pasivno agresivnih osoba, jer njome izazivaju osećaj krivice kod drugih, te lakše manipulišu.
Kako se izboriti sa pasivno agresivnim ponašanjem?
Pasivno agresivno ponašanje narušava međuljudske odnose, kako porodične, tako i poslovne,što dugoročno gledano ostavlja traga na kvalitet života.
S obzriom da je reč o kompleksnom problemu neophodna je pomoć psihologa kako bi se prepoznali obrasci ponašanja koje ove osobe ponavljaju i otkrili njihovu uzroci, a zatim i naučili kako da se nose sa njima i primene druge stilove komunikacije.
Nemojte da dozvolite da pasivno agresivno ponašanje utiče na vaš život, već na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Anhedonija
Anhedonija predstavlja emocionalno stanje koje karakteriše nemogućnost osećanja zadovoljstva. Prema definiciji Dijagnostičkog i statističkog priručnika Američkog psihijatrijskog udruženja (DSM-5) u pitanju je „izrazito smanjeno interesovanje ili zadovoljstvo za skoro sve aktivnosti“. Što znači da anhedoniju ne treba tumačiti kao gubitak interesovanja za aktivnost jer vam je dosadno, te želite da probate nešto novo. Već podrazumeva nedostatak zadovoljstva u većini ili svim aktivnostima u kojima ste nekada uživali.
Zašto se javlja anhedonija?
Anhedonija je usko povezana sa depresijom. Istraživanja pokazuju da u 95 odsto slučajeva ljudi koji se bore sa depresijom imaju izražen gubitak interesovanja i nemogućnost osećaja zadovoljstva.
Međutim, anhedonija može biti čest pratilac i drugih psihičkih bolesti, kao što su bipolarni afektivni poremećaj, shizofrenija, posttraumatski stresni poremećaj, poremećaji iz autističnog spektra, poremećaji ishrane. Nije redak slučaj da bude posledica zloupotrebe alkohola i psihoaktivnih supstanci.
Nemogućnost osećanja zadovoljstva može se javiti i kod pacijenata narušenog fizičkog zdravlja. Posebno kod osoba koje pate od hroničnog bola, Parkinsonove bolesti, dijabetesa i koronarne bolesti.
Pojedini naučnici smatraju da se uzrok ovog problema krije u promenama u moždanoj aktivnosti. Naime, delovi mozga koji proizvode dopamin kod ljudi sa anhedonijom su kompromitovani tako da je onemogućen osećaj zadovoljstva pri nagrađivanju. Samim tim nedostaje motivacija za daljim nagrađivanjem. Na taj način je umanjena njihova sposobnost da donose odluke koje bi dovele do prijatnih iskustava.
Anhedonija se ispoljava na 2 načina
Mnoge studije dele anhedoniju u 2 kategorije – fizičku i društvenu. Iako su ove 2 kategorije povezane, svaka opisuje deficite u različitim vrstama zadovoljstva i imaju različite simptome.
Fizička anhedonija se definiše kao smanjeno interesovanje i zadovoljstvo u angažovanju u fizičkim iskustvima kao što su hrana, vežbanje i seksualne interakcije. Simptomi fizičke anhedonije uključuju smanjen interes za fizičku intimnost, nelagodnost pri bilo kojoj vrsti intime, čak i tokom grljenja ili držanja za ruke. Primetna je i nemogućnost osećaja pozitivnih emocija u fizičkim senzacijama, poput plesa, mirisa cveća ili gledanja zalaska sunca.
Socijalna anhedonija se definiše kao smanjeno interesovanje i zadovoljstvo u društvenom angažmanu. Karakteristični znaci su socijalno povlačenje i nezainteresovanost za provođenje vremena sa dragim ljudima, izbegavanje svih vrsta socijalnih aktivnosti, čak i onih koje su vam nekad pričanjavale zadovljstvo. Zatim, smanjene socijalne veštine i nedostatak emocionalnog izražavanja koje može da dovede do ravnog afekta.
Imajte u vidu da socijalna anhedonija nije isto što i socijalna anksioznost. Socijalna anksioznost proizilazi iz straha od društvenih interakcija, dok kod socijalne anhedonije je odsustvo radosti i uzbuđenja zbog druženja sa drugima.
Kako prevazići anhedoniju?
Lečenje anhedonije može biti izazovno. Naročito kod pacijenata sa depresijom. Razlog tome leži u činjenici da pojedini lekovi koji se koriste dodatno mogu da smanje sposobnost mozga da obradi nagrade, te izostaje i osećaj zadovoljstva. Zbog toga osnovu lečenja čini psihoterapija.
Cilj psihoterapije jeste promena stava prema životnim poteškoćama, obnavljanje iscrpljene psihe i svakodnevno traženje novih izvora zadovoljstva. Takođe, učenje kako da upravljate problemom mentalnog zdravlja koji verovatno uzrokuje simptome anhedonije.
Ukoliko se već duže suočavate sa nemogućnošću osećanja zadovoljstva potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Histrionični poremećaj ličnosti
Histrionični poremećaj ličnosti predstavlja mentalni poremećaj koji podrazumeva hiperemocionalne i ekstremne reakcije traženja pažnje.
Svaki čovek voli da dobija komplimente i ponekad bude u centru pažnje. Međutim, ukoliko je želja za tim toliko izražena da predstavlja potrebu od koje zavisi svakodnevno funkcionisanje onda je reč o poremećaju ličnosti. Ime potiče od reči „histrion“ što znači „dramatičan, pozorišni“. Sam naziv ukazuje na ponašanje osobe koje vodi ka teatralnom, pa čak i neprimernom, kako bi se skrenula pažnje na sebe.
Histrionični poremećaj ličnosti se javlja u ranom odraslom dobu, tj. u periodu od 20. do 30. godine života. Istraživanja pokazuju da pogađa 2 do 3 odsto ljudi u svetu i češći je kod žena.
Koji su uzroci?
Tačan uzrok još uvek nije otkriven, te se histrionični poremećaj ličnosti smatra kompleksnim problemom koji je izazvan delovanjem više faktora, kako genetskih, tako i psiholoških i socijalnih.
Genetika igra važnu ulogu. Što znači da je veća verovatnoća da se razvije kod dece čiji roditelji se već suočavaju sa njim.
Preživljena trauma u detinjstvu, kao što je gubitak bliske osobe ili zlostavljanje, može biti pokretač ovog poremećaja u kasnijim godinama.
Stilovi roditeljstva, takođe, se navode kao uzročnici. Naime, roditelji koji su previše popustljivi i koji ne postavljaju granice u onome šta deca smeju stvaraju pogodne uslove za histrionični poremećaj ličnosti. Pored toga, roditelji koji pokazuju dramatično, promenljivo ili neprikladno seksualno ponašanje izlažu svoju decu riziku da razviju ovaj poremećaj.
Kako prepoznati histrionični poremećaj ličnosti?
Glavna karakteristika histrionskog poremećaja ličnosti je ispoljavanje preterane, površne emocionalnosti i seksualnosti kako bi skrenuli pažnju na sebe. Ne samo da se na razne načine trude da budu primećene, već samopoštovanje ovih osoba zavisi od odobravanja drugih. Zbog toga stalno traže uverenje i dokaz da su vredni.
Ljudi sa histrionskim poremećajem ličnosti su, obično, puni entuzijazma, energični i veseli. Međutim, kada nisu u centru pažnje, njihovo ponašanje može postati negativno, praćeno preterano impulsivnim reakcijama. Nije redak slučaj da se osete i potcenjeno, pa čak i da postanu depresivni.
Karakterišu ih brze promene i plitke emocije. Dok je dramatičnost toliko izražena da ponekad sramote prijatelje i porodicu u javnosti. Preterano su koketni, te imaju sklonost ka neadekvatnom i provokativnom ponašanju u odnosima sa drugima. Često koriste svoj fizički izgled da privuku pažnju tako što nose odeću jarkih boja ili odeću koja previše otkriva.
Osobe koje pate od histrionskog poremećaja ličnosti su lakoverne i podložne uticaju drugih, posebno onih kojima se dive. S obzirom da izgledaju lažno ili površno u interakciji sa drugima, teško održavaju međuljudske odnose.
Kako se leči histrionični poremećaj ličnosti?
Ljudi sa histrioničnim poremećajem ličnosti često pate od anksioznosti, depresije i poremećaja u ishrani. Mogu imati i druge poremećaje ličnosti, kao što su granični poremećaj ličnosti, narcisoidni poremećaj ličnosti i poremećaj zavisne ličnosti. Neretko, zlupotrebljavaju psihoaktivne supstance i alkohol. Dok su pojedini skloni samopovređivanju i samoubistvu.
Imajući ovo u vidu histrionični poremećaj ličnosti ne treba olako shvatiti, već je neophodna adekvatno lečenje. Ono se zasniva na psihološkoj terapiji. Najčešće se primenjuje suportivna psihoterapija koja kroz podršku i saosećanje radi na poboljšanju samopoštovanja i psihodinamska psihoterapija koje omogućava razumevanje prikrivenih konflikta kao uzroka neadekvatnog ponašanja.
Ukoliko ste prepoznali simptome histrioničnog poremećaja ličnosti potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Strah od mraka – Niktofobija
Strah od mraka je jedan od najčešćih strahova kod dece. Spada u normalnu fazu razvoja pri kojoj se mališani ne plaše mraka kao takvog, nego izmišljenih opasnosti koje iz njega mogu da vrebaju. Ovaj strah većina prevaziđe do tinejdžerskih dana. Međutim, kod pojedinih ostane i u kasnijem dobu tako da preraste iz urođenog zaštitnog mehanizma u ograničavanje svakodnevnog života. Onda možemo da kažemo da postoji fobija.
Niktofobija, kako se naziva, predstavlja ekstremni strah od mraka neprikladan uzrastu. Ime je dobila od grčkih reči „niktos“, što znači „noć“ i „fobos“, tj. „strah“. Čime je objašnjen i sam problem.
Istraživanja pokazuju da se sa ovom fobijom suočava oko 9 odsto odraslih stanovnika širom sveta. Imajući u vidu da svaka fobija, pa i iracionalni strah od mraka, narušava normalno funkcionisanje čoveka psihološko savetovalište Sana vam otkriva kako da na vreme prepoznate problem.
Zašto nastaje niktofobija?
Naučnici niktofobiju povezuju sa evolucijom čoveka. Naime, u davnim vremenima, kada su naši preci živeli i spavali na otvorenom, strah od mraka je bio sasvim opravdan, jer su u toku noći mogle da ih napadnu divlje zveri.
Ipak, u modernom dobu kao glavni pokretač navodi se posttraumatski stresni poremećaj. Neprijatni događaj koji je osoba doživela noću može da uzrokuje razvoj fobije. Sećanja na to strašno iskustvo vraćaju se kad god se svetla ugase ili čak kada pomislite da ste u mraku. U pojedinim situacijama strah od mraka nastaje nakon gledanja strašnog filma ili slušanja uznemirujuće priče.
Veći rizik od pojave ove fobije imaju osobe sa narušenim mentalnim zdravlje. Depresija, generalizovana anksioznost, opsesivno-kompulzivni poremećaj, vodeći su faktori rizika. Mada se može razviti i iz drugih fobija, pa i kao posledica zloupotrebe psihoaktivnih supstanci.
Kako prepoznati strah od mraka?
Ljudi sa ekstremnim strahom od mraka doživljavaju anksioznost ili intenzivan osećaj nelagode kada su u mraku ili razmišljaju o mraku. Strah je toliko intenzivan da osoba izbegava da ide u krevet ili odbija da ugasi svetlo pre spavanja. Prate ga napadi panike, zastrašujuće misli, pa i plač i vrištanje u mraku.
Niktofobija dovodi i do fizičkih simptoma, kao što su vrtoglavica i glavobolja, prekomerno znojenje (hiperhidroza), mučnina i povraćanje. Česte su i srčane smetnje, tj. povećan broj otkucaja srca, bol u grudima ili palpitacija srca, a mogu se javiti i otežano gutanje (disfagija) i suva usta, otežano ili ubrzano disanje.
Pored pripreme za spavanje, okidači za pojavu ovih simptoma su i posmatranje zalaska sunca, gledanje filma ili TV emisije sa noćnim scenama, ulazak u mračno mesto, na primer u bioskop. Nije redak slučaj da se jave i pri samoj pomisli na mrak.
Koje su komplikacije niktofobije?
Poremećaji spavanja i niktofobija usko su povezani. To znači da ljudi koji imaju problema sa spavanjem mogu razviti strah od mraka, i obrnuto – ljudi koji imaju strah od mraka često imaju problema sa spavanjem.
Nedovoljno sna, vremenom, dovodi do hroničnog umora koji otežava svakodnevne aktivnosti, smanjuje koncentraciju, a dovodi i do problema sa fizičkim zdravljem.
Strah od mraka utiče i na ponašanje i međuljudsko odnose, posebno ako osoba odbija da napusti svoj dom kada padne mrak.
S obzirom na komplikacije, niktofobiju ne treba olako shvatati, već na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više