Samopovređivanje
Samopovređivanje se opisuje kao svako ponašanje u kojem neko nanosi štetu sebi, obično kao način da se pomogne u suočavanju sa teškim ili uznemirujućim mislima i osećanjima. Najčešće se javlja u obliku sečenja i stvaranja opekotina na koži, ekstremnog češanja i čupanja kose, kao i predoziranja koje ne vodi ka smrtnom ishodu. Mada može da obuhvati i druga rizična ponašanja koje uzrokuju povredu. Opijanje, upotreba psihoaktivnih supstanci, udaranje sebe predmetima, sprečavanje rana da zarastu, neoprezna vožnja – samo su neka od njih.
Nažalost, samopovređivanje je široko rasprostranjeno ponašanje, posebno među mlađom populacijom. Istraživanja pokazuju da 13 do 23 odsto adolescenata sebi nanosi povredu, dok više od polovine onih koji imaju neki psihijatrijski problem to aktivno radi.
Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam skreće pažnju na moguće uzroke samopovređivanja.
Samopovređivanje nije isto što i samoubistvo!
Samopovređivanje je namerno nanošenje povreda na površini tela, ali bez namere osobe da sebi oduzme život. Zapravo, mnogi ljudi opisuju samopovređivanje kao način da ostanu živi i prežive teškoće. Takođe, samopovređivanje treba razlikovati od želje da se privuče pažnja. Ono se odvija daleko od očiju drugih, a osobe nastoje da nanete rane sakriju.
Najčešći razlog ovakvog ponašanja jeste nesposobnost suočavanja sa stresom i na zdrav način da se sa njim izbori. Može se javiti i usled poteškoća u upravljanju emocijama. Mešavina emocija koja izaziva samopovređivanje je složena. Na primer, može postojati osećaj bezvrednosti, usamljenosti, panike, besa, krivice i odbacivanja. Javlja se i kod ljudi koji imaju preterano kritični stav prema sebi, te je nanošenje povreda oblik kazne zbog kojeg se osećaju bolje.
Samopovređivanje je često posledica psihičkog i fizičkog zlostavljanja. Mada može biti vezano i sa drugim psihičkim problemima, kao što su anksioznost, depresija, bipolarni afektivni poremećaj, posttraumatski stresni poremećaj (PTSP), poremaćaji ishrane, granični poremećaj ličnosti.
Upotreba alkohola ili droga može povećati rizik od samopovređivanja.
Ciklus samopovređivanja
Samopovređivanje obično počinje kao način da se oslobodi nagomilanog pritiska od uznemirujućih misli i osećanja. Nakon samog čina povređivanja osoba oseća olakšanje od emocionalnog bola, jer se pri njemu oslobađa endorfin koji dovodi do opuštanja uma i tela.
Međutim, olakšanje je privremeno. Nakon njega javlja se osećaj krivice i srama, što rezultira novim negativnim emocijama. Samim tim i novom potrebom da ih se osoba oslobodi. Zbog toga dolazi do ponovnog samopovređivanja, odnosno nastavlja se ovaj ciklus nezdravog ponašanja, koji vremenom postaje normalan način suočavanja sa životnim poteškoćama.
Znaci upozorenja
S obzirom da je samopovređivanje prikrivena aktivnost, mnogi ljudi ne znaju da njihovi bližnji ispoljavaju ovakvo ponašanje. Ipak, postoje određeni znaci koji mogu na to da ukažu.
Pored velikog broja vidljivih rana i ožiljaka za koje ne postoji objašnjenje, nošenje dugih rukava i pantalona u toplim danima kako bi se prekrile povrede je karakteristični znak. Posedovanje oštrih predmeta, poput noževa ili žileta, i njihovo držanje pri ruci može ukazivati na ovaj problem, kao i osamljivanje i izolacija od bližnjih.
Osobe koje su sklone samopovređivanju mogu da ispolje impulsivno ponašanje, emocionalnu nestabilnost i velike promene raspoloženja. Česti su i kognitivni simptomi, poput preispitivanja ličnog identiteta, osećaj beznađa, bezvrednosti…
Iako nema suicidni karakter, samopovređivanje je ozbiljni problem, koji zahteva stručnu pomoć. Zato se na vreme obratite kliničkom psihologu Mr Ani Gligorić u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Sociopata – Simptomi i uzroci nastanka
Sociopata je termin koji stručnjaci koriste za osobe koje pate od antisocijalnog poremećaja ličnosti. Prema najnovijem izdanju „Dijagnostičkog i statističkog priručnika za mentalne poremećaje“ definiše se kao osoba koja ne poštuje pravila i društvene norme. Takođe, krši prava drugih ljudi“. Odnosno, karakteriše je emocionalna hladnoća i udaljenost od drugih, manjak osećanja krivice i kajanja, kao i iskrivljena moralna uverenja.
Kanadski psihijatar Erik Bern, tvorac teorije transakcione analize, podelio je sociopate u 2 grupe. Pasivni, tj. latentni tip se većinu vremena ponaša u skladu sa društevnim i moralnim normama, prihvatajući smernice nekog spoljnog autoriteta, kao što su religija ili zakon. Ipak, nema obzira prema drugima, već se samo ponaša u skladu sa onim što je društveno prihvatljivo.
Aktivni sociopata u kratkom periodu može da prekrije svoj karakter. Da bi počeo da ispoljava svoje pravo lice čim prestane da bude pod kontrolom autoritativnih osoba. Istraživanja pokazuju da se ovaj oblik prepoznaje kod 4 odsto ljudi u svetu.
Imajući to u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva koji su najčešći simptomi.
Zašto je neko sociopata?
Mnogi stručnjaci smatraju sociopatiju više kao adaptivno ponašanje, nego kao genetski poremećaj. Svakako, hemija mozga i nasleđeni geni igraju ulogu, ali stilovi roditeljstva i vaspitanje, zajedno sa drugim faktorima životne sredine, imaju najveći uticaj.
Deca koja ne dobijaju pažnju od roditelja ili staratelja imaju tendenciju da odrastaju učeći da moraju da se brinu o sebi, jer niko drugi neće. Sociopate se razvijaju i u disfunkcionalnim porodicama. Posebno su tome sklone osobe koje doživljavaju zlostavljanje, nasilje i manipulaciju od ranog detinjstva, te ovo ponašanje modeliraju dok se snalaze u sopstvenim konfliktima.
Studije su potvrdile da je moguće „steći“ sociopatiju. Trauma ili oštećenje prednjih režnjeva mozga, koje se može desiti kao rezultat povrede glave ili progresivnih stanja, poput demencije, predstavlja faktor rizika za antisocijalno ponašanje.
Kako prepoznati sociopatu?
Pored ignorisanja društvenih normi, sociopata ne poštuje ni zakon, te krši pravila na poslu ili u školi, a pojedini su čak spremni da se upuste u nezakonite radnje, kao što je krađa. Prekoračenje društvenih granica, uhođenje i uznemiravanje drugih i uništavanje imovine, uključujući korišćenje lažnih identiteta – samo su neke od njihovog ponašanja.
Ovi ljudi imaju problema u kontroli impulsa, te obično deluju bez razmatranja posledica. Mogu da ispolje i agresivno ponašanje, uključujući čest fizički sukob, uz zanemarivanje lične bezbednosti i bezbednosti drugih.
Poteškoće u upravljanju obavezama, samim tim planiranju budućnosti, još jedan je znak sociopata. Mnogi od njih izgledaju šarmantno i prijatno, dok njihov lični interes ne postane jasan. Tada shvatate da su vešti manipulatori, koji koristite humor, inteligenciju i harizmu da ostvare svoju zamisao.
Niska empatija i teškoće u učenju iz grešaka su vodeće karakteristike, te gotovo da ne pokazuju brigu i interesovanje za živote drugih.
Da li se sociopata može promeniti?
Kognitivno bihejvioralna terapija je osnova lečenja. Ona može pomoći sociopatama da razmotre svoje ponašanje u odnosu na ljude, ali i situacije. Ujedno, da uvide prednosti korišćenja razgovora, umesto nasilja, za rešavanje sukoba.
Terapija zasnovana na mentalizaciji ima za cilj da pomogne da bolje identifikuju i razumeju mentalne i emocionalne sklopove, kako svoje, tako i tuđe. Dok upravljanje nepredviđenim situacijama se zasniva na nagrađivanju za podsticanje napretka lečenja.
Sociopatija je ozbiljno stanje, zato na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Zablude o psihoterapiji
Zablude o psihoterapiji postoje među ljudima.
Iako živimo u modernom dobu kada je podignuta svest o očuvanju mentalnog zdravlja, još uvek se srećemo sa pogrešnim mišljenjem vezanim za pomoć psihoterapeuta. Ona potiču od ranijih ubeđenja, koja su bila duboko ukorenjena u ljudskoj istoriji, ali i kulturi naroda, pa i iz mnogih natpisa koji se mogu naći na internetu.
Nažalost, pogrešne predstave često sprečavaju ljude da potraže pomoć kada im je potrebna. Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva najčešće zablude o psihoterapiji.
Psihoterapija je samo za ljude sa ozbiljnim psihičkim poremećajima
Jedno od široko rasprostranjenih pogrešnih mišljenja jeste da pomoć psihoteraputa traže samo osobe sa ozbiljnim psihozama.
U stvarnosti, psihoterapija se primenjuje za različita stanja mentalnog zdravlja, kao što su depresija, anksiozni poremećaji, poremećaji raspoloženja. Ona nam može pomoći da se suočimo sa osećajem duboke tuge usled gubitka voljene osobe ili saznanja da mi ili neko nama blizak boluje od neizlečive bolesti.
Psihoterapija se primenjuje i kod problema iz svakodnevnog života. Svađe sa partnerom, privikavanje na novu sredinu, manjak samopouzdanja, upravljanje stresom, kontrola besa – samo su neke od njih. Takođe, uči nas kako da ostvarimo profesionalne i lične ciljeve, poboljšamo komunikacione veštine i razvijemo zdrave navike.
Zablude o psihoterapiji vezane za odnos psihoterapeuta i klijenta
„Psihoterapija je samo plaćanje nekoga da ti bude prijatelj“, rečenica koju laici često izgovaraju, a sasvim je pogrešna.
Naravno da ćete se osećati bolje kada vam, možda prvi put u životu, neko posveti svoju nepodeljenu pažnju sat vremena i zaista se zainteresuje za vaše probleme. Bez obzira što je taj osećaj validacije važan, terapija je više od običnog razgovora, a psiholog više od prijatelja.
Zapravo, ne želite da vam terapeut bude prijatelj. Želite da se slažete i da se osećate prijatno u razgovoru sa njim, uz poštovanje terapeutskog odnosa, koji jeste intiman, ali profesionalan.
Psihoterapija predugo traje
Mnogi ljudi zamišljaju da će, kada započnu sa psihoterapijom, morati godinama, pa i decenijama da odlaze kod psihologa. Ova zabluda proizilazi iz stereotipa psihoanalize, gde dolazite svaki dan i pričate o svom detinjstvu, svojim snovima, gledate u Roršahove oblike itd. Iako još uvek postoje psihoanalitičari, većina terapeuta danas je više fokusirana na kognitivno-bihejvioralno. Što znači da psihoterapija ne mora da traje ceo život ili čak nekoliko godina.
Generalno, tipovi tretmana i dužina trajanja zavise od stanja i potrebe samog klijenta.
Psiholog samo sluša klijenta
Zablude o psihoterapiji često polaze od stava da je ona pasivna. Odnosno, da psiholog samo sedi i zapisuje ono što vi kažete, dok ležite na kauču. Za ovaj mit krivi su filmovi i romani, dok je uloga psihologa u stvarnom životu drugačija.
Psiholozi su obučeni u iskustvenim i terapeutskim modalitetima koji uključuju obe strane u interaktivni proces saradnje. Osnovu čini dijalog, ali sa aktivnim angažovanjem klijenta u zajedničkom identifikovanju i rešavanju problema. Ujedno, zajedničkim snagama postavljaju ciljeve i prate napredak ponekad uz pomoć domaćeg zadatka, koji klijent obavlja nakon terapije.
Psihoterapija vas pretvara u nekog drugog
Psiholog je tu da vam pomogne da živite život kakav želite i budete ljudi kakvi želite, a ne da vas menja prema svojim shvatanjima, jer je njegov stav potpuno objektivan.
Nemojte da dozivolite da vam neki problem naruši kvalitet života, potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Patološko sakupljanje – Hording
Patološko sakupljanje, poznato i kao hording, predstavlja kompulsivno gomilanje stvari koje imaju malu ili nikakvu novčanu vrednost.
Deca često sakupljaju sličice, karte, olovke, postere omiljenih junaka. Ovo sakupljanje predmeta ne čini samo vid zabave, već omogućava mališanima da razvijaju određene veštine, kao što su deljenje sa drugima, planiranje, istrajnost, odgovornost… U odraslom dobu sakupljenje je vid kolekcinarstva, koje se najčešće vezuje za predmete od izuzetne vrednosti.
Međutim, kada sakupljanje preraste u gomilanje različitih stvari koje nemaju nikakvu materijalnu, pa ni sentimentalnu vrednost, a njihovo čuvanje onemogućava upotrebu životnog prostora i otežava normalno funkcionisanje onda je reč o mentalnom poremećaju.
Patološko sakupljanje je priznato u Međunarodnoj klasifikaciji bolesti i Dijagnostičko-statističkom priručniku za mentalne poremećaje. Istraživanja pokazuju da od njega pati 2 do 5 odsto odraslih.
Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva kako da prepoznate problem.
Zašto se javlja patološko sakupljanje?
Tačan uzrok nije otkriven. Ipak, brojne studije su pokazale da pojedine osobine ličnosti predstavljaju faktore rizika. Tu spadaju perfekcionizam, nesposobnost za planiranjem i donošenjem odluka, prokrastinacija, tj. odlaganje obavljanja zadataka.
Genetika, takođe, igra važnu ulogu. To znači da je veća opasnost od pojave ukoliko je ovaj poremećaj već registrovan u porodici. U pojedinim slučajevima povreda mozga može da pokrene problem sakupljanja. Preživljena trauma je jedan od najčešćih pokretača. Posebno gubitak bliske osobe dovodi do kompulsivnog gomilanja stvari kako bi se popunila emocionalna praznina i bol koju osoba oseća.
Patološko sakupljanje se povezuje i sa drugim metalnim problemima. Depresija, anksioznost, opsesivno kompulzivni poremećaj, poremećaj pažnje i hiperaktivnost (ADHD)…- samo su neki od njih.
Kako prepoznati patološko sakupljanje?
Sakupljanje stvari koje nije komplusivnog karaktera ogleda se u njihovoj dobroj organizaciji. Dok se patološko sakupljanje ispoljava u gomilanju predmeta bez ikakvog reda. Često oni zauzimaju čitavu prostoriju tako da blokiraju ulaz, pristup kuhinjskim elementima, sanitariji u kupatilu.
Osobe koje pate od ovog poremećaja pokazuju ekstremnu vezanost za stvar i nisu u mogućnosti da se oslobode od nje. Veruju da će neki predmet biti koristan ili vredan u budućnosti, a za pojedine smatraju da će im doneti sentimentalnu vrednost i pomoći da se sete važne osobe ili događaja. Čak su mišljenja da su neki predmeti jedinstveni i nezamenljivi, iako je zapravo reč o lako zamenljivim predmetima, poput stare garderobe, kuhinjskog posuđa, delova automobila, starih računa, novina…
Ukoliko pokušate da dodirne njihove stvari ili da ih bacite doživljavaju stres i uznemirenost. Zbog toga se mnogi od njih povlače od porodice i prijatelja.
Pored gomilanja stvari patološko sakupljanje se može manifestovati i sakupljanjem životinja, posebno mačaka, zečeva, pasa i ptica. Nagomilavanje životinja može dovesti do bede, jer se životinjska hrana i otpad akumuliraju, a štetočine privlače.
Posebnu vrstu čini digitalni hording. Reč je o gomilanju datoteka u kompjuteru. Odnosno, čuvanju digitalnih podataka koji vam nisu potrebni.
Kako pobediti patološko sakupljanje?
Prvi korak jeste prihvatanje problema, što je i najteži deo, jer osobe ne vide da njihovo sakupljanje nije zdrava navika.
Osnovu lečenja čini psihoterapija, tačnije kognitivno bihejvioralna terapija. Pomoću psihologa osoba otkriva zašto ima potrebu da gomila stvari i kako da se oseća manje anksiozno kada treba da baci neki predmet. Ujedno, uči kako da se organizuje i da donosi odluke da bi bolje upravljala svojom imovinom, ali i odnosima sa drugima.
Ukoliko vi ili neko u vašoj porodici pati od patološkog sakupljanja potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Nasmejana depresija
Nasmejana depresija je termin koji se koristi za opisivanje ljudi sa depresivnim poremećajem koji kriju svoje simptome od drugih.
Obično se depresija povezuje sa osećanjem tuge, beznađa i očajem. Neretko kao vizuju imamo osobe koje ne mogu da ustanu iz kreveta i potpuno su nezainteresovane za dešavanja oko njih. Iako neko ko pati od depresije može nesumnjivo da oseti ove stvari, način na koji se depresija predstavlja može varirati od osobe do osobe. Jedan od oblika jeste nasmejana depresija, kod koje osoba živi sa depresijom iznutra, a spolja izgleda savršeno srećno i zadovoljno.
Nasmejana depresija nije posebno stanje u Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje (DSM-5), ali je mnogi stručnjaci posmatraju kao veliki depresivni poremećaj sa atipičnim karakteristikama.
S obzirom da mnogi nisu ni svesni da se sa njom suočavaju psihološko savetovalište Sana vam otkriva kako da prepoznate nasmejanu depresiju.
Zašto nastaje nasmejana depresija?
Perfekcionizam je jedan od vodećih uzročnika. Naime, perfekcionisti teže savršenstvu u svakom pogledu. Održavanje takvog imidža je važno, te ako nisu ispunili svoja očekivanja, pribegavaju lažiranju osećanja, u čemu su veoma dobri. Možda će biti produktivni na poslu, a u društvu nasmejani, dok će se iznutra osećati kao prevarant. Upravo ih stav o savršenstvu sprečava da se povere drugima ili da potraže stručnu pomoć, što dodatno komplikuje stanje.
Nasmejana depresija može biti izazvana i velikim životnim promenama, kao što su gubitak posla ili raskid veze. Mada se može javiti i udružena sa drugim poremećajima raspoloženja. Najčešće su to perzistentni depresivni poremećaj, tj. distimija koju karakteriše blagi oblik depresija i sezonski afektivni poremećaj koji se javlja samo tokom zimskih meseci kada ima manje prirodne sunčeve svetlosti. Zatim, bipolarni afektivni poremećaj koji se sastoji od maničnih (visokih) i depresivnih (niskih) epizoda sa periodima normalnog raspoloženja između.
Upotreba psihoaktivnih supstanci, takođe, može da pokrene nasmejanu depresiju.
Koji su simptomi nasmejane depresije?
Za razliku od drugih oblika, nasmejana depresija je često nevidljiva. Međutim, to ne znači da osoba ne oseća karakteristične simptome depresije, kao što su duboka, produžena tuga, osećaj beznađa, nedostatak samopoštovanja, gubitak interesovanja ili zadovoljstva u obavljanju stvari u kojima se nekada uživalo.
Ispoljavaju se i promene u apetitu. Dok se neki ljudi prejedaju kada su depresivni, drugi gube apetit, te su nagle promene u telesnoj težini znak depresije. U simptome se ubrajaju i poremećaji spavanja, posebno je izražena nesanica, ali i teško razbuđivanje ujutru.
Sa druge strane, osobe koje pate od nesmejane depresije u javnosti deluju kao aktivne, visokofunkcionalne, sa zdravom porodicom i bogatim društvenim životom, te izgledaju vesele, optimistične i generalno srećne.
Koliko je opasna nasmejana depresija?
Kako je nevidljiva, nasmejana depresija je opasnija od drugih oblika. Zbog toga je stepen samoubistva veći kod nje. Imajući ovo u vidu veoma je važno na vreme je dijagnostifikovati.
Lečenje ove vrste depresije je slično drugim tradicionalnim tretmanima za veliki depresivni poremećaj. Tretman uključuje lekove, psihoterapiju i promene načina života, naročito promene u fizičkoj aktivnosti, koje mogu da podignu raspoloženje.
Ukoliko ste primetili da se već duže vreme suočavate sa simptomima depresije, kontaktirajte psihološko savetovališta Sana.
Pročitaj Više
Sindrom Dorijana Greja – Strah od starenja
Sindrom Dorijana Greja predstavlja skup simptoma koje karakteriše patološki strah od starenja.
U prirodi čoveka, od davnina je težnja da sačuva mladalački izgled. U modernom dobu ona je postala imperativ ne samo žena, već i muškaraca. Tome su doprineli brojni anti aging tretmani i reklame za preparate, ali i uticaj društevnih mreža koji je postavio nove standarde lepote.
Iako svi nastojimo na neki način da očuvamo prirodnu lepotu lica, svesni smo je starenje prirodni proces koji ne možemo izbeći. Međutim, problem nastaje kada osoba pokazuju otpor prema starenju koji prelazi u ekstremni strah.
Zvanično, sindrom Dorijana Greja nije naveden u katalogu mentalnih bolesti, ali psiholozi smatraju da patologija zahteva lečenje. U protivnom može da utiče na kvalitet života, pa i da dovede do depresije.
Kada se pojavio sindrom Dorijana Greja?
Sindrom Dorijana Greja se definiše kao „kulturni i društveni fenomen koji karakteriše čovekov ekstremni ponos na svoj lični izgled i kondiciju svog tela, što je praćeno poteškoćama u suočavanju sa zahtevima psihičkog sazrevanja i starenjem njegovog tela“.
Naziv je dobio po čuvenom romanu Oskara Vajlda „Slika Dorijana Greja“. Vajld pripoveda priču o čoveku koji čezne za večnom mladošću, te poželi da njegov portret prođe kroz proces starenja umesto njega.
Problem je prvi opisao 2000. godine psihijatar Burkhard Brosig, koji je primetio da mnogi ljudi dolaze na terapije u paničnom strahu od starenja. Godinu dana kasnije sindrom je predstavljen u delu „The Dorian Gray Syndrome: Psychodynamic Need for Hair growth Restorers and other fountains of youth“. U njemu je izneta nerealna potraga muškaraca za telesnim savršenstvom uz pomoć lekova i estetske hirurgije i posledice po mentalno zdravlje.
Važno je napomenuti da osobe koje pate od sindroma Dorijana Greja nisu samo opsednute time da izgledaju mlado, već u svakom pogledu nastoje da uspore svoj rast, uključujući i emocionalni deo. Naime, one nastavljaju da vide život kao tinejdžeri, te se tako i ponašaju.
Zašto se javlja sindrom Dorijana Greja?
Sindrom Dorijana Greja proizilazi iz podudarnih i preklapajućih kliničkih koncepata. Povezuje se, pre svega, sa narcisoidnim poremećajem ličnosti, ali i sa dismorfofobijom koju karakteriše opsesivna ideja da je neki deo sopstvenog dela tela deformisan, ružan ili nesrazmeran, te osoba nastoji da ga popravi. Pojedini autori ga povezuju i sa parafilijom, tj. seksualnim devijacijama koje se manifestuju sklonošću ka neobičnom, abnormalnom seksualnom činu ili objektu.
U osnovi se nalazi strah od odbacivanja, jer nisu ispunjeni standardi lepote. Osobe sa ovim sindromom smatraju da imati dobro telo znači imati dobar život. Nažalost, donekle su u pravu, jer smo svedoci postavljanja merila zapošljavanja na osnovu fizičkog izgleda.
Pored društvenih faktora, uticaj ima i sam karakter ličnosti. To znači da on nas samih zavisi da li ćemo dozvoliti da nas okruženje objektivizira ili ne.
Kako prepoznati sindrom Dorijana Greja?
Bez obzira što ne postoji standardizacija simptoma ovog sindroma Brosig je identifikovao određene karakteristike.
Pored izraženog straha od telesnih deformiteta, osobe sa sindromom Dorijana Greja odbijaju da prihvate proces fizičkog i emocionalnog sazrevanja. Opsednute su estetskim intervencijama, kao i prepratima protiv starenja i lekovima za impotenciju. Maštaju da će im novi tretman ili procedura vratiti mladost. Kada shvate da još uvek nema izvora mladosti postaju frustrirani. Ipak, oni veruju da je to neuspeh nauke i hirurgije, a ne njihove percepcije.
Sindrom Dorijana Greja prate i anksiozni poremećaji, poremećaji ličnosti, kao i samodestruktivno ponašanje.
Patološki strah od starenja ne treba olako shvatiti, već na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Zablude o depresiji
Zablude o depresiji veoma su česte ne samo u razgovoru ljudi, već i u vestima u medijima.
Depresija je kompleksni poremećaj raspoloženja koji se definiše kao „stanje neraspoloženja i averzije prema bilo kom vidu aktivnosti”. Pojedini naučnici je objašnjavaju kao posledicu dugotrajnog potiskivanja tuge i boli.
Ujedno, spada u jedan od najčešćih psihičkih problema. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije 450 miliona ljudi se suočava sa njom. U našoj zemlji registrovano je 450.000 slučajeva, mada se procenjuje da je broj neprijavljenih daleko veći.
Iako mnogi doživljavaju depresiju, mali broj je onih koji znaju njen uticaj na organizam ili kako da prepoznaju simptome. Nažalost, nedostatak znanja je jedan od razloga zašto samo oko 35 odsto ljudi sa depresijom zatraži lečenje.
Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva najčešće zablude o depresiji.
Sve je u tvojoj glavi
Neki ljudi poriču činjenicu da je depresija prava bolest. Svakako, ovo medicinsko stanje je povezano sa hemijom mozga, funkcijom, strukturom, ali uključuje i uticaj životne sredine ili biološke faktore. Glavni okidači su stresne siuacije, kao što je gubitak drage osobe, zlostavljanje, konflikti u vezi, na poslu…
Depresiju, takođe, mogu da izazovu pojedine bolesti. Adisonova bolest, dijabetes, Kušingov sindrom, lupus, moždani udar, Alchajmerova bolesti, Parkinsonova bolest – samo su neki od pokretača. U faktore spadaju i tenzione glavobolje, jer stvaraju nesanicu i anksioznost, koje vode ka depresiji.
Depresija je znak slabosti
U najrasprostranjenije zablude o depresiji spada stav da je ona odraz mentalne slabosti.
Nemojte da zaboravite da je depresija ozbiljno zdravstveno stanje, te da nije povezana sa snagom nečijeg karaktera. Što znači da može pogoditi svakoga, bez obzira na fizičku ili mentalnu spremnost. Najbolji dokaz za to jesu uticajni ljudi, poput Abrahama Lincolna, J. K. Rowling, Ludwiga Van Beethovena, Vincenta Van Gogha, koji su se borili sa depresijom. Ne zaobilazi ni sportiste, koji važe za izuzetno fizički izdržljive osobe. Tako je Michael Phelps, plivač koji je osvojio 28 olimpijskih medalja, lečen od depresije još 2004. godine.
Zablude o depresiji vezane za treman lečenja
„Lekovi će promeniti vašu ličnost i uzimaćete ih zauvek“, rečenica koju možemo čuti od ljudi koji nisu upoznati sa depresijom.
Antidepresivi nisu isto što i lekovi protiv bolova ili sedativi, čak ih ne treba poistovećivati sa medikamentima za hronične bolesti. Njihov posao je da ispravljaju hemiju mozga koja uzrokuje simptome depresije. Samim tim se terapija propisuju individualno. Psiholog će vam pomoći da saznate da li određeni lek deluje i kada se osećate dovoljno dobro da prestanete da ga uzimate.
Kod pojedinih pacijenata dovoljna je psihoterapija, dok se kod nekih kombinuje sa lekovima.
Najbolji način da se pomogne nekome sa depresijom je da ga razveselite
Dobronamerni ljudi će često reći osobi sa depresijom da gleda sa vedrije strane ili da će se izvuci iz toga. Jedan od saveta je i da ne razmišlja o tome, te da će, vremenom, sve biti u redu.
Ovakva razmišljanja su pogrešna. Depresija je ozbiljni zdravstveni problem, koji ne prolazi sam, niti treba ignorisati znake. Najbolji način da pomognete depresivnoj osobi jeste da je podstaknete da o tome priča i da potraži stručnu pomoć.
Borba sa depresijom nije nimalo laka, zato kontaktirajte psihološko savetovalište Sana.
Pročitaj Više
Unutrašnji kritičar
Unutrašnji kritičar predstavlja psihološki koncept koji se odnosi na samooptužujuće misli i nekonstruktivne kritike koje upućujemo sami sebi.
Svaka osoba je podeljena. Deo nas je usmeren ka cilju i razvoju, dok je drugi deo samokritičan, pa čak i samodestruktivan. Ovaj oštri kritikujući glas aktivira se kada napravimo neku grešku, propust ili na neki drugi način izneverimo tuđa očekivanja. Sigurno ste se susreli makar jednom u životu sa njim.
Međutim, ako dopustite da kritički unutrašnji glas preuzme vodeću ulogu, postajući glas istine i stvarnosti, a ne glas percepcije, može da dovode u sumnju vaše ciljeve i dostignuća. Samim tim predstavlja kočnicu daljem razvoju.
Unutrašnji kritičar se javlja u raznim situacijama. Već pri pogledu u ogledalu ujutru dočekaće vas negativne misli, kao što: “Tako si neprivlačan“ , „Debeo si“, „Kakav ljigavac“… Zatim na poslu: „Nikada nećeš sve završiti na vreme“, „Niko te i ne primećuje“ , „Trebalo bi samo odustati“. Primetan je i u vezama: „On/ona te zaista ne voli“, „Nikada nije mogao da brine o tebi“, „Nećete potrajati“…
Bez obzira kada se javlja, jedno je sigurno – unutrašnji kritičar vam govori da niste dovoljno dobri, da ne vredite, da niste važni.
Zašto se javlja unutrašnji kritičar?
Postoji više stavova zbog čega nastaje unutrašnji kritičar. Većina naučnika smatra da je razvijen iz bolnih ranih životnih iskustava u kojima smo bili svedoci ili iskusili štetne stavove prema nama ili onima koji su nam bliski. Obično je posledica strogog autoritarnog vaspitanja i preteranih očekivanja roditelja. Mada i izbegavajući stil roditeljstva može da stvori manjak samopouzdanja i konstantnu kritiku u kasnijim godinama.
Prema mišljenju drugih ima evolutivni karakter. Kako su praljudi živeli u plemenima, osećaj stida im je sugerirao da su uradili nešto što nije sasvim u skladu sa društvenim normama, te postoji opasnost da budu izbačeni iz zajednice. Upravo je sramota i danas glavni pokretač unutrašnjeg kritičara.
Postoji više tipovi unutrašnjeg kritičara
Perfekcionista pokušava da vas navede da stvari radite savršeno. Ovaj unutrašnji kritičar postavlja visoke standarde, a kada ne uspete da ih ispunite, napada vas i govori da vaše akcije nisu dovoljno dobre. S obzirom da je prisutan strah od neuspeha često vas sprečava da započnete novi projekat, tvrdeći da to nećete moći da uradite na pravi način.
Nadzornik će učiniti sve što je potrebno da vas natera da radite što je više moguće. Da bi vas motivisao može vam reći da ste lenji ili nesposobni i da ne možete ništa da postignete. U pojedinim slučajevima se javlja i prokrastinacija, tj. odlaganje izvršenja obaveza i zadataka.
Unutrašnji kontrolor kontroliše impulsivna ponašanja, kao što su konzumiranje slatkiša, alkohola, kafe, cigareta, trošenje novca i sl. Kada posegnete za nekom od ovih stvari dolazi do osuđujući kritike.
Potkopavač ima zadatak da potkopa vaše samopouzdanje i umanji vašu vredost. Time vas sprečava da preduzmete bilo kakvu akciju, te ne postoji rizik od neuspeha.
Unutrašnji kritičar Guilt-Tripper okriviće vas za određene radnje i odluke koje ste preduzeli (ili niste) u prošlosti. Često se radi o ponašanju koje je bilo štetno za druge (posebno one koji su vama važni), bez obzira da li je učinjeno namerno ili ne.
Uništavač pravi direktne napade na vaše samopoštovanje tako da vas navodi da verujete da ne zaslužujete osnovno poštovanje i razumevanje. Može se javiti i verovanje da ne bi trebalo uopšte da postojite.
Konformista pokušava da vas navede da se uklopite u određeni kalup zasnovan na standardima društva, vaše kulture ili porodice. Zapravo, želi da se dopadnete drugima i da vam se dive, jer se boji da bi suprotno ponašanje moglo da dovede do napuštanja, sramote ili odbijanja.
Ukoliko ste prepoznali neki od tipova unutrašnjeg kritičara potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više