Kako prevazići anksioznost u vezi?
Anksioznost u vezi odnosi se na intenzivno osećanje brige, nesigurnosti i sumnje koja se mogu pojaviti u odnosu sa partnerom.
Sasvim je normalno imati određeni nivo anksioznosti u ljubavnoj vezi. Ona se javlja naročito na početku veze. Odnosno, pre nego što shvate da partner ima jednak interes. Mada se može razviti i kada veza sasvim dobro funkcioniše duži period i kada ste razvili poverenje, uspostavili granice i naučili međusobne stilove komunikacije. Obično je to u slučaju kada se planira preduzimanje novog koraka u zajedničkom životu.
Međutim, anksioznost u vezi postaje problem ako su osećanja nesigurnosti, brige i sumnje toliko jaka ili traju dugo da ometaju odnos sa partnerom i utiču na druge oblasti života.
Zašto se javlja anksioznost u vezi?
Anksioznost u vezi može biti rezultat raznih faktora. Najčešće je to traumatično iskustvo u ranijoj romantičnoj vezi. Naime, izdaja, neverstvo ili gubitak dovode do neprestanog preispitivanja sopstvene vrednosti i privlačnosti. Takođe, dovode u pitanje stabilnost veze i osećanja koja su u nju uključena.
Odnosi u detinjstvu sa roditeljima jedan su od čestih pokretača ovog problema. Stilovi roditeljstva imaju važnu ulogu u formiranju dece i njihovog ponašanja u kasnijim godinama. U slučajevima kada roditelji dosledno pokazuju detetu ljubav i naklonost formira se siguran stil privrženosti. Iz njega se razvijaju zdravi međuljudski odnosi.
Ukoliko dete odrasta u toksičnoj porodici, gde nekad roditelji pokazuje ljubav i brigu, a nekad okrutnost i napuštenost, ono može da stvori anksioznu vezu sa ljudima koje voli i kojima veruje. Ova povezanost se vremenom projektuje i na partnera.
Manjak samopouzdanja je još jedan faktor. To može izazvati stalnu sumnju u osećanja partnera. Iz njih se mogu razviti pretpostavke o nevernosti koja dovode budućnost veze u opasnost.
Važnost komunikacije u partnerskim odnosima je ključna za očuvanje veze. Zato nedostatak iskrenih razgovora o zajedničkim osećanjima, stanju veze ili zajedničkim planovima može da dovede do pojave anksioznosti kod jednog partnera.
U uzročnike se svrstava i generalizovana anksioznost, koja se manifestuje kao zabrinutost za odnose.
Kako prepoznati anksioznost u vezi?
Konstantno razmišljanje da li su osećanja partnera prava i stalno traženje potvrde ljubavi jasni je znak anksioznosti u vezi. Prate ih česte provere poruka i analizaranje svake reči u njima kako bi se otkrilo skriveno značenje.
Intenzivna želja da provode što više vremena u blizini partnera je jasno izražena, dok neki ljudi žele da udovolje svom partneru u svakom trenutku, čak i na svoju štetu. Zbog toga kontrolišu svoje ponašanje, otkrivajući samo svoje karakteristike za koje su sigurni da će biti prihvaćene.
Strah od napuštanja je još jedna karakteristika. Osobe sa ovim problemom imaju često osećaj da partner namerava da prekine vezu. Zapravo, one provode više vremena brinući o vezi nego uživajući u njoj.
U drugim slučajevima, anksioznost u vezi može imati oblik namernog sabotiranja stvari sa partnerom. Ovo se manifestuje stvaranjem konflikta bez razloga, kao i čestim testiranjem partnerove vernosti. Drugi, pak, postavljaju emotivnu distancu kako bi se na vreme zaštitili od bola nakon raskida.
Iako se anksioznošću u vezi uglavnom može upravljati, ponekad ona može postati opasna. Depresija, suicidalno ponašanje, emocionalno zlostavljanje partnera i razmišljanje o povređivanju partnera – samo su neke od posledica teškog oblika.
Imajući u vidu ozbiljnost problema, sa prvim znacima anksioznosti u vezi potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Emocionalna deprivacija – Zašto se javlja i kako je se osloboditi?
Emocionalna deprivacija predstavlja jednu od osnovnih primarnih šema.
U naučne krugove uvela ju je holandska psihijatrica dr Anna A. Terruwe 50-ih godina. Prvobitno je nazvana neuroza frustracije, jer ima veze sa frustracijom prirodne osetljive potrebe za bezuslovnom ljubavlju. Naime, dr Terruwe je otkrila da osoba može da ispolji simptome anksioznog poremećaja ili represivnog poremećaja koji su rezultat nedostatka bezuslovne ljubavi u ranom životu.
Emocionalna deprivacija se vezuje za očekivanje osobe da potreba za nežnošću, brigom, empatijom i/ili zaštitom nikada neće biti u potpunosti zadovoljena. U skladu sa tim razlikuju se 3 vrste deprivacije.
Prva je deprivacije zaštite. Kod nje osoba ima osećaj da niko nije tu da je vodi i štiti. Umesto toga, češći je slučaj da ona nudi zaštitu. Kod deprivacije empatije osoba smatra da niko zaista ne sluša ili pokušava da razume nju i njena osećanja. Deprivaciju nege karakteriše osećanje da niko ne obraća pažnju na nju. U većini slučajeva, ispoljava se kombinacija sve 3 vrste.
Zašto se javlja emocionalna deprivacija?
Emocionalna deprivacija se razvija u detinjstvu kada roditelj nije usklađen sa potrebama svog deteta. Ovo se razlikuje od fizičke deprivacije. Dete je dobro hranjeno, obučeno, ima igračke. Zapravo, sve njegove fizičke potrebe su zadovoljene. Međutim, roditelj ignoriše emocionalne potrebe ili ih pogrešno tumači.
Kada emocionalne potrebe deteta nisu zadovoljene, ono se oseća nevidljivim, nezbrinutim i nevažnim. U suštini, smatra da njegovo postojanje nije važno, te ne uspeva da razvije vezu sa drugima oko sebe.
Kako emocionalna deprivacija utiče na osobu?
Efekti emocionalne deprivacije mogu biti dalekosežni, utičući kako na fizičko, tako i na mentalno zdravlje. Iz tog razloga, ekstremne verzije nikako ne treba zanemariti, jer mogu da prerastu u poremećaj.
S obzirom da se razvija u detinjstvu, najpre se manifestuje kao osećaj usamljenosti, depresije i/ili anksioznosti. Javlja se i osećaj praznine i izolovanosti, čak i u društvu dragih, bliskih ljudi. Ovi simptomi mogu da utiču na razvoj, dovodeći do kašnjenja. Vremenom, odražavaju se i na uspeh u učenju.
Pošto ima malo jasnih znakova, u početku ih je teško otkriti. Zbog toga je emocionalna deprivacija često prisutna i u odraslom dobu. Pored navedenih simptoma, kod odraslih osobe se manifestuje i stavom da su njihove potrebe nevažne ili sekundarne u odnosu na druge ljude.
Ljudi koji pate od emocionalne deprivacije, takođe, imaju stav da „jaki“ ljudi nemaju emocionalne potrebe. Stoga, potiskuju svoje emocije, izbegavaju da govore o svojim osećanjima i potrebama i ponašaju se oštrije nego što jesu. Nije redak slučaj da razviju poremećaj ishrane ili neku od bolesti zavisnosti.
Kako se osloboditi emocionalne deprivacije?
Da biste se oslobodili emocionalne deprivacije morate, najpre, da shvatite svoju prošlost. Jasno sagledajte kakva je bila porodica u kojoj ste odrasli. Kakav je bio stil roditeljstva kojim ste vaspitavani? Kako ste se osećali emocionalno zanemareno tokom vremena?
Sledeći korak jeste da otkrijete više o svojim emocionalnim potrebama, posebno onim u detinjstvu. Zatim, razmislite u kojim trenucima sada preterano reagujete na druge. Kako postanete nerazumni u vezi sa svojim emocionalnim očekivanjima i previše osuđujete?
Da biste ljudima stavili do znanja svoje potrebe stručnjaci savetuju da precizno iskažete kako se osećate, bez opširnih i konfuznih objašnjenja.
Emocionalna deprivacija može biti duboko ukorenjena. Ukoliko ne možete sami sa njom da se izborite potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Nesanica – Saveti za dobar san koji vam mogu pomoći
Nesanica – Saveti za bolji san
Optimalna doza vitamina i prijatno okuženje za miran san
Nesanica – Imajte svoju rutinu spavanja
Ukoliko ništa ne pomaže – potražite pomoć psihologa!
Strah od letenja – Aerofobija
Strah od letenja ili aerofobija je iracionalan strah od letenja, koji u značajnoj meri može uticati na kvalitet života.
Aerofobija može imati različite korene problema. Neko se plaši samog leta, a neko ima strah od zatvorenog prostora i odvojenosti od tla. Kako su strahovi mahom iracionalni i svakome može prijati drugačiji pristup, teško je doći do rešenja. U nastavku teksta saznajte šta aerofobija i kako je možete prevazići.
Šta je zapravo aerofobija?
Strah od letenja avionom spada u jedan od najčešćih strahova. Prema nedavnim istraživanjima između 33% i 40% putnika oseća strah ili anksioznost tokom letenja, iako je putovanje automobilima oko 100 puta smrtonosnije od samog letenja.
Iz godine u godinu, bezbednost je sve veća. Iz svakog pada aviona u prošlosti, izvučena je pouka. Promenjene su procedure, usavršeni avioni, dopunjena znanja pilota – sve u cilju da se tako nešto nikada više ne ponovi.
Stručnjaci kažu da strah od letenja može da se javi i zbog drugih, povezanih fobija, poput straha od visine, zatvorenog prostora, ali i izlaska iz zone komfora.
Koji god da je vaš razlog za strah od letenja, evo nekoliko koraka koje možete da preduzmete, kako biste što bezbrižnije seli u avion.
Zašto se javlja strah od letenja?
Stres zbog letenja avionom obično se pojavi već nekoliko nedelja pre rezervisanog leta.
On se kao emocija javlja u situacijama kada procenjujemo da nas nešto ugrožava i da ne možema se suočimo sa tom opasnošću.
Aerofobija može nastati usled doživljaja neke turbulencije pri samom letu i naše procene nepovoljnih okolnosti tokom leta, najčešće kada osoba procenjuje da se dešava nešto strašno nad čim ona nema kontrolu.
Ukoliko neko doživi traumu, svaki naredni put prilikom letenja kod njega se može javiti sličan doživljaj straha. Za neke ljude sama pomisao na letenje aktivira negativni tok misli, takozvane crne misli, koje se reflektuju na celo telo. Tada srce ubrzano lupa, dlanovi se znoje, drhtimo, plitko i ubrzano dišemo, a ta napetost u celom telu praćena je negativnim mislima koje doprinose povećanju straha.
Strah od aviona, odnosno letenja se vezuje za anksioznost. Anskioznost se odnosi na mentalne, emocionalne i ponekad fizičke smetnje i ujedno predstavlja jedan od načešćih psihijatrijskih poremećaja. S obzirom da se manifestuje kao osećej teskobe, straha, preterane zabrinutosti i panike, aerofobični putnik može uticati i na ostale putnike, ali i posadu.
Anksioznost nekada ume da nas prevari da poverujemo da samo primenjujemo zdrav razum na neku situaciju, a zapravo zbog straha ne sagledavamo situaciju realno koliko mislimo.
Ukoliko je u pitanju strah koji izaziva ozbiljne panične napade svaki put kada putujete avionom, trebalo bi potrežiti pomoć.
Srećom, strah od letenja se može izlečiti – u stvari, postoji mnogo načina da se sa njime izborite, ako ne samostalno, onda uz stručnu pomoć.
Trikovi koji mogu da ublaže strah od letenja?
Preskočite kafu– kofein će samo povećati vašu anksioznost. Preskočite kafu pred put ukoliko se bojite.
Mislite na destinaciju – stavite akcenat na vaše odredište, a ne na put. Samo se smestite što udobnije i razmišljajte o tome kako ćete divno provoditi vreme kada stignete na svoju destinaciju.
Spavajte – ništa slađe, zaspiš i probudiš se na željenoj destinaciji.
Zanimajte se nečim– čitajte, slušajte omiljenu muziku, radite nešto zbog čega se dobro osećate.
Izaberite sedište do prolaza -tražite da sedite blizu pilotske kabine, jer su tu turbulencije najmanje osećaju, izaberite ono do prolaza. Tako ćete lakše moći da ustanete i protegnete se ako počnete da se osećate klaustrofobično, a istovremeno nećete gledati kroz prozor.
Idite ranije na aerodrome – ako na aerodrome dođete u “pet do 12”, pa trčite da se ukrcate, to će samo povećati nivo stresa i anksioznosti.
Lakše je u društvu -ako postoji mogućnost za to, putujte sa nekim prijateljem ili članom porodice. Lakše ćete se osloboditi tenzije kada budete porazgovarali s nekim ko vam je blizak.
Vežbe disanja– mogu da pomognu kod svih oblika anksioznosti, a lako ih je izvoditi i u avionu. Kada vas uhvati napad anksioznosti, disanje postaje sve brže i sve pliće. To dovodi do disbalansa kiseonika i ugljen-dioksida, što rezultira ubrzanim pulsom, vrtoglavicom, mišićnom tenzijom. Duboko disanje, međutim, brzo će vam pomoći da snizite stres.
Udahnite polako i duboko kroz nos, opustite ramena, zatim izdahnite na usta. Ponavljajte taj postupak koliko god vam je potrebno da se smirite.
Ukoliko ne možete da prevaziđete samostalno strah od letenja, obratite se za pomoć psihološkom savetovalištu Sana. Dobra vest je da je aerofobija u potpunosti izlečiva ukoliko na adekvatan način priđete problemu.
Pročitaj Više
Halo efekat – Šta je i na koji način utiče na naše mišljenje o drugima?
Halo efekat predstavlja vrstu kognitivne pristrasnosti u kojoj ukupni utisak o osobi utiče na to kako se osećamo i razmišljamo o njenom karakteru. Odnosno, svoj sud o nekom formiramo na osnovu jedne pozitivne karakteristike tako da automatski pripisujemo druge pozitivne osobine za koje ne znamo da li uopšte postoji i na osnovu toga formiramo mišljenje o njemu. Tipičan primer za to jeste da nečijem lepom izgledu pripisujemo i mišljenje da je pametan.
Suprotno halo efektu je „efekat đavola“ ili „efekat vile“. On se ispoljava u situacijama kada nam se neki aspekt ličnosti ne dopada, te imamo negativnu predispoziciju prema svemu u vezi sa tim.
Prvi utisak svakako je važan. On nam daje osnova da dalje upoznajemo ili ne osobu koju smo sreli. Međutim, ne trebamo o nekom izgraditi celokupno mišljenje samo na osnovu prvog susreta, tj. na osnovu jedne osobine, kao što je izgled ili sitni detalji. Iako smo svesni da je svako od nas je kompleksna ličnost sa brojnim pozitivnim i negativnim karakteristikama halo efekat je deo naše svakodnevnice i susrećemo se sa njim u različitim sferama života.
Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva kako socijalno-psihološki fenomen utiče na naš život.
Kada se pojavio halo efekat?
Halo efekat je prvobitno identifikovao 1907. godine američki psiholog Frederick L. Wells. Međutim, zvanično je priznat tek 1920. godine uz empirijske dokaze Edwarda Thorndika. Ovaj američki psiholog je u svom delu „Konstantna greška u psihološkim ocenama“ izneo zapažanje o specifičnoj kognitivnoj pristrasnosti. U njemu jedan aspekt osobe, brenda, proizvoda ili institucije utiče na nečije misli o drugim aspektima ili dimenzijama entiteta.
Svoje mišljenje je formirao na osnovu na studije u kojoj su učestvovali vojni oficiri, koje je Thorndike zamolio da rangiraju vojnike. Mislio je da će u fer pristupu razmotriti svaku osobinu prilikom rangiranja, ali to se nije dogodilo. Psiholog je otkrio da su oficiri vojnicima davali više rangove na osnovu prvih utisaka o njihovom izgledu.
Uticaj halo efekta
Stručnjaci ističu da je halo efekat od postanka ukorenjen u čoveku. Razvijen je iz pretpostavki koje su našim precima omogućavale da primete svoju okolinu i brzo procene da li su bezbedni.
Međutim, halo efekat nije samo pretpostavka, već jedan vid kognitivne distorzije, tj. greške u mišljenju koja se zasniva na pristrasnosti. Najbolji primer ovog fenomema dolazi u oblasti marketinga. Kada neka poznata ličnost reklamira određeni proizvod pozitivno mišljenje koje imamo o toj osobi neretko se proširuje na sam artikal dovodeći do formiranja pozitivne ocene.
Halo efekat srećemo često i na poslu. Upravo je on jedna od najčešćih predrasuda koje utiču na procene i recenzije učinka. Nadređeni mogu da ocenjuju podređene na osnovu percepcije jedne karakteristike, a ne celokupnog njihovog učinka. Na primer, entuzijazam ili pozitivan stav radnika mogu zaseniti njihov nedostatak znanja ili veština. To će dovesti do toga da ovi zaposleni budu bolje ocenjeni u odnosu na one koji zaista to zaslužuju. Takav odnos stvara uslove za razvoj konflikta u radnom okruženju i nezadovoljstva radnika čiji doprinos nije prepoznat.
Istraživanja pokazuju da uspeh na razgovoru za posao, takođe, nosi halo efekat. Naime, kandidati koji su prijatnog izgleda imaju veću verovatnoću da ih poslodavac oceni kao inteligentne i kvalifikovane za navedenu radnu poziciju.
Bez obzira što se pristrasnog mišljanja u potpunosti ne možemo osloboditi kognitivne predrasude koje donosi halo efekat mogu da budu štetne, pa i povezane sa stanjima mentalnog zdravlja, kao što su depresija i anksioznost.
Zato je veoma važno da naučimo kako da ih prepoznamo i umanjimo, a u tome nam može pomoći psihološko savetovalište Sana.
Pročitaj Više
Deluzije – Zašto se javljaju i koje vrste postoje?
Deluzije predstavljaju uverenje koje je očigledno lažno i koje ukazuje na abnormalnost u sadržaju misli pogođene osobe. Ova uverenja ne mogu se objasniti kulturnim ili verskim poreklom, niti nivoom inteligencije.
Zablude, kako se deluzije nazivaju, mogu biti bizarne ili nebizarne. Bizarne su okarakterisane kao verovanja o nečemu što se nikada ne može dogoditi, na primer, verovanje da je neko otet i kloniran od strane vanzemaljaca. Nebizarne zablude, međutim, su verovanja koja bi mogla biti istinita. To je recimo uverenje da osobu neko uhodi, da je neko zaljubljen u nju ili da je supružnik vara.
Bez obzira o kojim zabludama je reč glavna karakteristika jeste stepen do kojeg je osoba uverena da je verovanje istinito. Naime, osobe sa ovim problemom čvrsto će se držati verovanja bez obzira na dokaze koji govore da nije u pravu. To je naravno suprotno od precenjenih ideja, kod kojih osoba pokazuje izvesni stepen sumnje u istinitost svojih nerazumnih misli.
Deluzije čine osnovu mnogih mentalnih poremećaja. Pre svega, psihotičnih poremećaja ili poremećaja u kojima obolela osoba ima smanjen ili izobličen osećaj za stvarnost i ne može da razlikuje stvarno od nestvarnog. To uključuje shizofreniju, šizoafektivni poremećaj, deluzioni poremećaj, šizofreniformni poremećaj, zajednički psihotični poremećaj, kratkotrajni psihotični poremećaj. Zatim, bipolarni poremećaj, veliki depresivni poremećaj sa psihotičnim karakteristikama, delirijum i demencija.
S obzirom da su deluzije oduvek bile centralna tema psihijatrijskih istraživanja u pogledu etiologije, patogeneze, dijagnoze i lečenja psihološko savetovalište Sana vam otkriva osnovne karakteristike.
Vrste deluzija
Zablude mogu varirati po intenzitetu, učestalosti i trajanju u zavisnosti od pojedinca i njegovih specifičnih okolnosti. Takođe, postoje razlike i prema temi koju obuhvataju.
Erotomanske deluzije se odnose na verovanje da je neko, obično neko ko je poznat ili višeg društvenog statusa, zaljubljen u pojedinca. Na primer, osoba koja iskusi ovu zabludu može verovati da im poznata osoba prenosi tajne poruke u TV emisiji u kojoj glume.
Grandiozne zablude, baš kao što im naziv kaže, su verovanja koja se vezuju za preterani osećaj vrednosti. Ove osobe smatraju da imaju veće znanje, talenat ili moć u odnosu na druge, uprkos nedostatku dokaza.
Kod persekutorne deluzije osoba misli da je neko špijunira, prati, pa i drogira ili želi da joj naudi na neki drugi način.
Ljubomora je još jedna vrste zablude koju karakteriše verovanje da je romantični partner ili supružnik neveran, iako nema dokaza za to.
Somatske deluzije su verovanje da pojedinac doživljava fizičke senzacije, telesne disfunkcije ili pati od nekog zdravstvenog stanja. Na primer, može biti uveren da ima retku bolest ili parazite koji žive ispod njegove kože.
Mešovite zablude se manifestuju kao uverenja koja ne spadaju ni u jednu kategoriju ili postoje dve ili više vrsta zabluda koje osoba doživljava.
Zašto se javljaju deluzije?
Tačno objašnjenje zašto se javljaju deluzije nije otkriveno, te se smatra da su izazvane različitim faktorima.
Genetika igra važnu ulogu. To znači da je veća verovatnoća da će roditelj sa deluzijskim poremećajem ili shizofrenijom imati dete koje takođe razvije jedno od ovih stanja.
Deluzije su češće među ljudima sa oštećenim vidom ili sluhom, jer će se oni oslanjati na netačne percepcije stvarnosti. Mada nisu isključivo vezane za sve osobe sa senzornim oštećenjima.
U pokretače se svrstavaju i biološki faktori. Istraživanja pokazuju da se zablude neretko javljaju kod osoba koje su doživele moždani udar. Posebno ukoliko je pogođen desni bočni prefrontalni korteks. Poznato je da ovaj deo mozga ima veze sa bazalnim ganglijama i limbičkim sistemom, kao i da prima informacije od dopaminskih neurona srednjeg mozga. Dopamin je neurotransmiter koji igra ulogu u motivaciji, zadovoljstvu i nagradi. Utvrđeno je da neregulisani dopamin ima veze sa shizofrenijom i onima koji su u opasnosti od psihoze. Sve to sugeriše da bi pogrešna signalizacija dopamina mogla biti uzročnik stvaranja zabluda.
Druga studija je otkrila da oštećenja bilateralnog frontalnog režnja u desnoj moždanoj hemisferi mogu da imaju veze sa stvaranjem deluzija, jer ova oblast kontroliše percepciju i razmišljanje.
Ne treba zanemariti ni faktore sredine. Stresne situacije i preživljenje traume, kao što su psihičko i fizičko zlostavljanje ili gubitak bliske osobe, povećavaju rizik od razvoja zabluda. Socijalna distanca i nedostatak društvene podrške stvaraju uslove za razvoj, jer pojedinci koji su socijalno izolovani mogu biti skloniji osećanju paranoje i nepoverenja.
Deluzije su posledice i bolesti zavisnosti, naročito kod onih koji koriste amfetamine ili halucinogene droge.
Ukoliko ste primetili da neko od vaših bližnjih pokazuje znake deluzija potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Meditacija – Blagotvorni efekti na mentalno zdravlje
Meditacija predstavlja skup tehnika koje imaju za cilj treniranje pažnje i svesnosti kako bi se postiglo mentalno jasno i emocionalno mirno i stabilno stanje. Mnogi je opisuju kao udaljavanje od sopstvenih misli i posmatranje sebe sa distance.
Ova drevna veština je sastavni deo hinduizma i budizma, te i najraniji zapisi o njoj dolaze iz hinduističkih tekstova koji su poznati kao Vede. U 19. veku meditacija se iz istočničnih religija proširila širom sveta, tako da se danas primenjuje u psihologiji i medicini, ali i u svakodnevnom životu.
Koji su blagotvorni efekti meditacije na mentalno zdravlje otkriva vam psihološko savetovalište Sana.
Oslobađanje stresa
Smanjenje stresa je jedan od najčešćih razloga zbog kojih ljudi meditiraju. Brz životni tempo, previše privatnih i poslovnih obaveza, kao i brojni problemi pratioci su mnogih. Stresne situacije dovode do povećanja nivoa hormona stresa, kortizola koji oslobađa inflamatorne hemikalije zvane citokini. Upravo su one zaslužne za štetne efekte kao što su poremećaji spavanja, smanjene kognitivne funkcije, hronični umor. Takođe, mogu podstaći depresiju i anksioznost.
Za upravljenje stresom ključnu ulogu ima meditacija. Istraživanja su pokazala da tehnike treniranja pažnje i svesnosti snižavaju nivoe kortizola, dovodeći da se osoba oseća opuštenije. Samim tim, indirektno smanjuju rizik od pojave depresije i anksioznost, dok poboljšavaju simptome stanja povezanih sa stresom, uključujući sindrom iritabilnog creva, posttraumatski stresni poremećaj i fibromialgiju.
Bolja koncentracija
Meditacija pomaže da se fokusirate na sadašnjost, što može poboljšati koncentraciju na druge zadatke u svakodnevnom životu. Ujedno, poboljšati donošenje odluka.
Studija iz 2011. godine koju je sprovela Medicinska škola na Harvardu otkrila je vezu između svesnosti i obrade novih informacija. Naime, kod ljudi koji su praktikovali meditaciju došlo je do povećanja sive materije u delovima mozga odgovornim za učenje, pamćenje i emocionalnu regulaciju.
Verovali ili ne, meditacija može da uspori prirodni proces starenja mozga, te ima pozitivan efekat i kod pacijenata sa demencijom.
Meditacija utiče blagotvorno i na samopouzdanje
S obzirom da omogućava posmatranje sebe samih sa distance, tj. dublju samorefleksiju meditacija vam može pomoći da otkrijete pozitivne atribute o sebi. Zapravo, ona ima za cilj da vam pomogne da bolje razumete sebe i kako da se odnosite prema onima oko vas. Istovremeno vas uči da prepoznate misli koje mogu biti štetne ili samoporažavajuće.
Krajnji efekat jeste veće samopouzdanje, zbog čega se tehnike meditacije primenjuju u terapiji ljudi sa socijalnom anksioznošću.
Meditacija vas čini ljubaznijim
Meta, vrsta meditacije poznata i kao meditacija ljubaznosti, doprinosi razvoju pozitivnih misli i emocija.
Počinje, najpre, razvijanjem ljubaznih misli i osećanja prema sebi. Kroz praksu, ljudi nauče da šire ovu ljubaznost i opraštanje, prvo na najbliže, zatim na poznanike, a na kraju i na ljude koji se prema njima ne ponašaju pristojno ili su im naneli neko zlo.
Poboljšava san
Skoro polovina stanovništva u svetu se u nekom trenutku svog života suočila sa nesanicom. Meditacija može pomoći u borbi sa ovim problemom, jer primenom njenih tehnika moguće je kontrolisati nalet mislim koje često dovode do nesanice. Pored toga, pomaže telu da se opusti, oslobađajući ga napetosti te je veća verovatnoća da će nastupiti brže san.
Ukoliko želite da osetite blagotvorni efekat meditacije na mentalno zdravlje kontaktirajte psihološko savetovalište Sana.
Pročitaj Više
Toksična pozitivnost – Koji su njeni znaci i zašto je opasna?
Toksična pozitivnost predstavlja disfunkcionalno emocionalno upravljanje bez potpunog priznavanja negativnih emocija, posebno ljutnje i tuge. Ona se zasniva na pristupu „samo dobre vibracije“ i odbacivanju svih naizgled negativnih emocija.
Od „misli pozitivno“, pa do „bez loših dana“ – internet je pun pozitivnih citata i fraza koje imaju za cilj da inspirišu pozitivnost na koristan način. Svakako, pozitivan pogled na život je dobar za mentalno blagostanje. Međutim, preterano naglašavanje pozitivnog načina razmišljanja bez obzira koliko je situacija teška i odbacivanje bolnih emocija dovodi do stvaranja lažno pozitivne fasade.
Budimo realni, život nije uvek pozitivan. Svi imamo bolna iskustva. Gubitak bliske osobe, razvod, napuštanje posla – samo su neka od njih sa kojim su se neki od nas suočili. Ova iskustva donose emocije koje nisu prijatne, ali moramo da ih doživimo i da se sa njima nosimo otvoreno i iskreno da bi se postiglo prihvatanje situacije. U protivnom može doći do brojnih psihičkih problema.
Znaci toksične pozitivnosti
Toksična pozitivnost često je suptilna, te je veoma važno naučiti kako da prepoznate njene znake.
Izbegavanje problema umesto suočavanja sa njima je karakteristični znak. Problemi donose osećanje razočarenja, besa, uznemirenosti, tuge i druge negativne emocije. Da bi izbegla negativna osećanja osoba zanemaruje problem, tj. ponaša se kao da on ne postoji.
S obzirom da živimo u digitalnom dobu prisustvo na društvenim mrežama je postalo obavezni pratilac života. Upravo pozitivni citati i poruke na njima mogu da posluže za skrivanje pravih osećanja. Razlog za to leži u činjenici da toksična pozitivnost stvara nevoljnost da priznamo šta zaista osećamo, jer smatramo da negativne emocije ne treba da osećamo. Na primer, pretvarate se da ste srećni iako doživljavate ekstremnu tugu.
Ljudi koji doživljavaju toksičnu pozitivnost skloni su da minimiziraju osećanja drugih ljudi koja su im neprijatna, pa čak i da osuđuju druge kada nemaju pozitivan stav.
Toksična pozitivnost može biti usmerena ka vama od strane drugih, te morate znati da prepoznate i ove znake. Osećaj krivice zbog toga što ste tužni, ljuti ili razočarani je karakteristična posledica izloženosti toksičnoj pozitivnosti koju vam bližnji nameću. Posledica toga je često prikrivanje kako se zaista osećate i pokušavanje da samostalno prevaziđete bolne emocije, jer ih se stidite.
Zašto je toksična pozitivnost opasna?
Toksična pozitivnost funkcioniše kao mehanizam izbegavanja. Ona minimizira, pa čak i negira bilo kakav trag ljudskih emocija koje nisu isključivo srećne ili pozitivne, što vremenom može da dovede do manjka samopouzdanja kada osoba ne može uspešno da potisne svoje negativne emocije.
Stvaranje navike prisilne pozitivnosti neretko udaljava od istinskih želja i potreba, te indirektno sprečava lični napredak i razvoj. Ujedno, negativno se odražava na međuljudske odnose. Svaki odnos nosi određene izazove. Fokusitanje samo na pozitivno otežava komunikaciju i rešavenje problema, a to vodi ka dubljim konfliktima u vezi.
Prikrivanje tuge, besa, frustracije i drugih neprijatnih osećanja neretko se ispoljava na drugi način, uključujući agresivno ponašanje, rizično ponašanje, pa i zloupotrebu supstanci.
Toksična pozitivnost štetno deluje po celokupno zdravlje, jer pojačava stres i anksioznost. Može da dovede i do fizičkih tegoba. Imajući ovo u vidu neophodno je na vreme da je se oslobodite, a u tome će vam pomoći psihološko savetovalište Sana.
Pročitaj Više