Meditacija – Blagotvorni efekti na mentalno zdravlje
Meditacija predstavlja skup tehnika koje imaju za cilj treniranje pažnje i svesnosti kako bi se postiglo mentalno jasno i emocionalno mirno i stabilno stanje. Mnogi je opisuju kao udaljavanje od sopstvenih misli i posmatranje sebe sa distance.
Ova drevna veština je sastavni deo hinduizma i budizma, te i najraniji zapisi o njoj dolaze iz hinduističkih tekstova koji su poznati kao Vede. U 19. veku meditacija se iz istočničnih religija proširila širom sveta, tako da se danas primenjuje u psihologiji i medicini, ali i u svakodnevnom životu.
Koji su blagotvorni efekti meditacije na mentalno zdravlje otkriva vam psihološko savetovalište Sana.
Oslobađanje stresa
Smanjenje stresa je jedan od najčešćih razloga zbog kojih ljudi meditiraju. Brz životni tempo, previše privatnih i poslovnih obaveza, kao i brojni problemi pratioci su mnogih. Stresne situacije dovode do povećanja nivoa hormona stresa, kortizola koji oslobađa inflamatorne hemikalije zvane citokini. Upravo su one zaslužne za štetne efekte kao što su poremećaji spavanja, smanjene kognitivne funkcije, hronični umor. Takođe, mogu podstaći depresiju i anksioznost.
Za upravljenje stresom ključnu ulogu ima meditacija. Istraživanja su pokazala da tehnike treniranja pažnje i svesnosti snižavaju nivoe kortizola, dovodeći da se osoba oseća opuštenije. Samim tim, indirektno smanjuju rizik od pojave depresije i anksioznost, dok poboljšavaju simptome stanja povezanih sa stresom, uključujući sindrom iritabilnog creva, posttraumatski stresni poremećaj i fibromialgiju.
Bolja koncentracija
Meditacija pomaže da se fokusirate na sadašnjost, što može poboljšati koncentraciju na druge zadatke u svakodnevnom životu. Ujedno, poboljšati donošenje odluka.
Studija iz 2011. godine koju je sprovela Medicinska škola na Harvardu otkrila je vezu između svesnosti i obrade novih informacija. Naime, kod ljudi koji su praktikovali meditaciju došlo je do povećanja sive materije u delovima mozga odgovornim za učenje, pamćenje i emocionalnu regulaciju.
Verovali ili ne, meditacija može da uspori prirodni proces starenja mozga, te ima pozitivan efekat i kod pacijenata sa demencijom.
Meditacija utiče blagotvorno i na samopouzdanje
S obzirom da omogućava posmatranje sebe samih sa distance, tj. dublju samorefleksiju meditacija vam može pomoći da otkrijete pozitivne atribute o sebi. Zapravo, ona ima za cilj da vam pomogne da bolje razumete sebe i kako da se odnosite prema onima oko vas. Istovremeno vas uči da prepoznate misli koje mogu biti štetne ili samoporažavajuće.
Krajnji efekat jeste veće samopouzdanje, zbog čega se tehnike meditacije primenjuju u terapiji ljudi sa socijalnom anksioznošću.
Meditacija vas čini ljubaznijim
Meta, vrsta meditacije poznata i kao meditacija ljubaznosti, doprinosi razvoju pozitivnih misli i emocija.
Počinje, najpre, razvijanjem ljubaznih misli i osećanja prema sebi. Kroz praksu, ljudi nauče da šire ovu ljubaznost i opraštanje, prvo na najbliže, zatim na poznanike, a na kraju i na ljude koji se prema njima ne ponašaju pristojno ili su im naneli neko zlo.
Poboljšava san
Skoro polovina stanovništva u svetu se u nekom trenutku svog života suočila sa nesanicom. Meditacija može pomoći u borbi sa ovim problemom, jer primenom njenih tehnika moguće je kontrolisati nalet mislim koje često dovode do nesanice. Pored toga, pomaže telu da se opusti, oslobađajući ga napetosti te je veća verovatnoća da će nastupiti brže san.
Ukoliko želite da osetite blagotvorni efekat meditacije na mentalno zdravlje kontaktirajte psihološko savetovalište Sana.
Pročitaj Više
Toksična pozitivnost – Koji su njeni znaci i zašto je opasna?
Toksična pozitivnost predstavlja disfunkcionalno emocionalno upravljanje bez potpunog priznavanja negativnih emocija, posebno ljutnje i tuge. Ona se zasniva na pristupu „samo dobre vibracije“ i odbacivanju svih naizgled negativnih emocija.
Od „misli pozitivno“, pa do „bez loših dana“ – internet je pun pozitivnih citata i fraza koje imaju za cilj da inspirišu pozitivnost na koristan način. Svakako, pozitivan pogled na život je dobar za mentalno blagostanje. Međutim, preterano naglašavanje pozitivnog načina razmišljanja bez obzira koliko je situacija teška i odbacivanje bolnih emocija dovodi do stvaranja lažno pozitivne fasade.
Budimo realni, život nije uvek pozitivan. Svi imamo bolna iskustva. Gubitak bliske osobe, razvod, napuštanje posla – samo su neka od njih sa kojim su se neki od nas suočili. Ova iskustva donose emocije koje nisu prijatne, ali moramo da ih doživimo i da se sa njima nosimo otvoreno i iskreno da bi se postiglo prihvatanje situacije. U protivnom može doći do brojnih psihičkih problema.
Znaci toksične pozitivnosti
Toksična pozitivnost često je suptilna, te je veoma važno naučiti kako da prepoznate njene znake.
Izbegavanje problema umesto suočavanja sa njima je karakteristični znak. Problemi donose osećanje razočarenja, besa, uznemirenosti, tuge i druge negativne emocije. Da bi izbegla negativna osećanja osoba zanemaruje problem, tj. ponaša se kao da on ne postoji.
S obzirom da živimo u digitalnom dobu prisustvo na društvenim mrežama je postalo obavezni pratilac života. Upravo pozitivni citati i poruke na njima mogu da posluže za skrivanje pravih osećanja. Razlog za to leži u činjenici da toksična pozitivnost stvara nevoljnost da priznamo šta zaista osećamo, jer smatramo da negativne emocije ne treba da osećamo. Na primer, pretvarate se da ste srećni iako doživljavate ekstremnu tugu.
Ljudi koji doživljavaju toksičnu pozitivnost skloni su da minimiziraju osećanja drugih ljudi koja su im neprijatna, pa čak i da osuđuju druge kada nemaju pozitivan stav.
Toksična pozitivnost može biti usmerena ka vama od strane drugih, te morate znati da prepoznate i ove znake. Osećaj krivice zbog toga što ste tužni, ljuti ili razočarani je karakteristična posledica izloženosti toksičnoj pozitivnosti koju vam bližnji nameću. Posledica toga je često prikrivanje kako se zaista osećate i pokušavanje da samostalno prevaziđete bolne emocije, jer ih se stidite.
Zašto je toksična pozitivnost opasna?
Toksična pozitivnost funkcioniše kao mehanizam izbegavanja. Ona minimizira, pa čak i negira bilo kakav trag ljudskih emocija koje nisu isključivo srećne ili pozitivne, što vremenom može da dovede do manjka samopouzdanja kada osoba ne može uspešno da potisne svoje negativne emocije.
Stvaranje navike prisilne pozitivnosti neretko udaljava od istinskih želja i potreba, te indirektno sprečava lični napredak i razvoj. Ujedno, negativno se odražava na međuljudske odnose. Svaki odnos nosi određene izazove. Fokusitanje samo na pozitivno otežava komunikaciju i rešavenje problema, a to vodi ka dubljim konfliktima u vezi.
Prikrivanje tuge, besa, frustracije i drugih neprijatnih osećanja neretko se ispoljava na drugi način, uključujući agresivno ponašanje, rizično ponašanje, pa i zloupotrebu supstanci.
Toksična pozitivnost štetno deluje po celokupno zdravlje, jer pojačava stres i anksioznost. Može da dovede i do fizičkih tegoba. Imajući ovo u vidu neophodno je na vreme da je se oslobodite, a u tome će vam pomoći psihološko savetovalište Sana.
Pročitaj Više
Zavisni poremećaj ličnosti
Zavisni poremećaj ličnosti je vrsta anksioznog poremećaja ličnost koji karakteriše sveprisutna psihološka zavisnost od drugih ljudi.
U prvim godinama života deca su u potpunosti zavisna od svoji roditelja ili staratelja. Počev od hranjenja, preko oblačenja, pa do odluka o spavanju – dnevnu rutinu određuju odrasli. Vremenom, kako dete raste počinje da se razvija i uči samostalno da donosi odluke. Ove odluke ne odnose se samo na egzistencijalne potrebe koje samostalno uči da zadovoljava, već i na one emotivne prirode.
Međutim, u pojedinim slučajevima sposobnost za snalaženjem u novim i izazovnim emotivnim situacijama nije dovoljno razvijena, te se osoba često oseća bespomoćno, pokorno ili nesposobno da se brine o sebi.
Zavisni poremećaj ličnosti je dugotrajno stanje, pri čemu samo manjina postiže normalne nivoe nezavisnost. Manifestuje se u ranom odraslom dobu, ali se pojedini znaci mogu uočiti još u adolescenciji, tj. u dobu kada se očekuje formiranje identiteta i donošenje odluka nezavisno od roditelja.
Istraživanja pokazuju da se sa njim suočava oko 1 odsto odrasle populacije, a češći je kod žena nego kod muškaraca. Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva kako na vreme da prepoznate simptome.
Zašto nastaje zavisni poremećaj ličnosti?
Tačan uzrok zavisnog poremećaja ličnosti je nepoznat, te se smatra da je izazvan kombinacijom genetike, životne sredine i razvoja.
Studija iz 2012. godine je pokazala da ovaj poremećaj ličnosti ima nasledni karakter. Odnosno, rizik od njegove pojave je oko 70 odsto veći ukoliko je već registrovan kod jednog od roditelja ili postoji neki drugi anksiozni poremećaj.
Odrastanje u toksičnoj porodici, takođe, je važan faktor. Naime, osobe koje su u detinjstvu trpele ili bile svedoci nasilnih odnosa mogu da razviju zavisni poremećaj ličnosti. Može biti podstaknut i verbalnim zlostavljanje ili zanemarivanjem u detinjstvu.
Stilovi roditeljstva imaju važnu ulogu u formiranju dece, te odrastanje uz previše zaštitničke ili autoritarne roditelje predstavlja osnovu za razvoj problema.
U faktore se svrstavaju i određena kulturna i verska ponašanja koja naglašavaju oslanjanje na autoritet.
Koji su simptomi zavisnog poremećaja ličnosti?
Nemogućnost donošenja odluka, čak i svakodnevnih kao što je šta obući, bez saveta i uveravanja drugih, je karakterističan znak. Izbegavanje odgovornosti odraslih tako što se ponaša pasivno i bespomoćno je još jedan simptom ovog problema.
Zavisni poremećaj ličnosti prati strah od samoće i napuštanja, te su osobe često spremne da ostanu i u toksičnim vezama. Pojedine čak tolerišu maltretiranje i zlostavljanje od strane drugih kako bi izbegle osećaj bespomoći koji se javlja nakon raskida, dok drugi odmah traže novog partnera.
Nedostatak samopouzdanja može biti pokazatelj. Posledica toga jeste izbegavanje inicijative i u poslu i sprovođenja samostalnog angažmana. Sa druge strane, postoji jasno izražena preosetljivost na kritiku.
Kod pojedinih se javlja i sklonost ka naivnosti i maštanju.
Kako se osloboditi zavisnog poremećaja ličnosti?
Osnovu lečenja čini psihoterapija koja ima za cilj da pomogne osobi da promeni način razmišljanja i eliminiše nerealna očekivanja i uverenja kako bi postala aktivnija i nezavisnija. Ujedno, mogla da formira zdrave međuljudske odnose.
Zavisni poremećaj ličnosti ne treba olako shvatiti, jer može da dovede do drugih problema, kao što su poremećaji raspoloženja, depresija, granični poremećaj ličnosti, izbegavajući poremećaj ličnost, histrionični poremećaj ličnosti, pa i bolesti zavisnosti. Zato na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Kognitivna disonanca – Zašto se javlja i koji su simptomi?
Kognitivna disonanca predstavlja mentalno stanje koje karakteriše istovremeno dva ili više mišljenja ili uverenja o jednoj istoj pojavi, a koja su međusobno neusaglašena ili čak u konfliktu.
Ovo nije bolest, niti poremećaj, već psihološki fenomen koji se može dogoditi svakome. Prvi ga je definisao američki psiholog Leon Festinger 1957. godine. U svojoj knjizi „Teorija kognitivne disonance“, Festinger je predložio da dve ideje mogu biti konsonantne ili disonantne. Konsonantne ideje logički proizilaze jedna iz druge, dok se disonantne ideje suprotstavljaju jedna drugoj.
Disonantne ideje stvaraju neravnotežu u mišljenju koju ljudski um nastoji da je ispravi tako što će prihvatiti jednu od njih i na taj način smanjiti psihičku nelagodnost nastalu usled neusaglašenosti.
Zašto se javlja kognitivna disonanca?
Svako može doživeti kognitivnu disonancu, jer ljudi nisu uvek u stanju da se ponašaju na način koji odgovara njihovim uverenjima. Iako postoje mnogi faktori koji je mogu izazvati najčešći su prinudno poštovanje, donošenje odluka i napor.
Prinudno poštovanje se javlja kada je osoba primorana da javno radi stvari sa kojima se privatno ne slaže, niti bi ih ikad uradila. Obično se javlja kod zaposlenih koji se time služe kako bi izbegli stres na poslui konflikte u radnom okruženju.
Kognitivna disonanca može nastati i kada osoba mora da donese odluku između nekoliko opcija koje joj se ne sviđaju ili sa kojima se ne slaže ili su, pak, u protivrečnosti sa željama. Tako, na primer, može biti u slučaju da morate da odlučite da li da prihvatite posao iz snova u drugom gradu ili da odbijete ponudu da biste mogli da budete u blizini svojih prijatelja i porodice.
Ljudi imaju tendenciju da visoko cene stvari za koje naporno rade, čak i ako su te stvari u suprotnosti sa njihovim ličnim uverenjem. Razlog za to leži u činjenici da bi gledanje nečega negativno nakon što ste uložili mnogo napornog rada izazvalo više neslaganja.
U ostale pokretače svrstavaju se novi događaji ili nove informacije koje se ne slažu sa već postojećim znanjima ili ponašanjima, ali i zavisnost. Naime, osoba možda ne želi da se bavi disonantnim ponašanjem, ali zavisnost može učiniti da se oseća fizički i mentalno teškim da svoje ponašanje uskladi sa svojim vrednostima.
Simptomi kognitivne disonance
Kognitivnu disonancu nije moguće jasno uočiti, jer je to nešto što osoba oseća iznutra. Zbog toga ne postoji skup spoljašnjih znakova koji mogu pouzdano ukazati na problem. Međutim, Leon Festinger ističe da ljudi nastoje da je reše kako bi sprečili osećaj neprijatnosti koji ona izaziva, te iz toga proizilaze karakteristični odbrambeni mehanizmi. Tu, pre svega, spada izbegavanje ili ignorisanje disonance. Osoba može izbegavati ljude ili situacije koje je podsećaju na neusaglašena mišljenja.
Pored izbegavanja može biti prisutna i delegitimizacija koja uključuje podrivanje dokaza neslaganja. Osoba to može učiniti tako što će diskreditovati osobu, grupu ili situaciju koja je istakla nesklad.
Ograničavanje uticaja je još jedno karakteristično ponašanje. Ono se manifestuje omalovažavanjem njenog značaja.
Kognitivna disonanca može da dovede do stida i žaljenja zbog prošlih postupaka ili odluka, kao i osećaja krivice zbog stvari koje su bili prinuđeni da urade, a za koje veruju da nisu u redu.
Kod stabilnih, samouverenih osoba kognitivna disonanca prolazi neopaženo, ali kod osoba sa narušenim mentalnim zdravljem postoji opasnost od razvoja posledica. Da biste ih sprečili na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Stres na poslu – Kako se izboriti?
Stres na poslu, prema definiciji, u užem smislu predstavlja „rezultat neadekvatnih zahteva radne okoline i mogućnosti zaposlenih“. Dok u širem smislu nije samo rezultat pritiska radne okoline, već je odraz opšte neravnoteže između karakteristika poslovne situacije i ličnih osobina zaposlenih.
Posao ima važnu ulogu u životu odraslih. On nam, pre svega, obezbeđuje materijalnu egzistenciju, te je značajan izvor sredstava za život. Takođe, daje nam ličnu satisfakciju, odnosno osećaj vrednosti, zadovoljstva i samopoštovanja. Prema mišljenju mnogih ljudi rad nas definiše, te ne čudi što često težimo usavršavanju kako bismo mogli dalje da napredujemo i gradimo karijeru o kojoj sanjamo.
Nažalost, moderno doba donelo je mnoge promene u načinu poslovanja koje se odražavaju na fizičko i mentalno zdravlje zaposlenih. Jedna od njih jeste stres.
Šta izaziva stres na poslu?
Brojni faktori se navode kao pokretači stresa, a u osnovi se mogu podeliti na socijalne, lične i fizičko okruženja.
Konflikti u radnom okruženju jedan su od vodećih uzročnika. Konstantne svađe, netrpeljivost, nadmetanje među kolegama ili borba sa toksičnim šefom mogu da dovedu do nezadovoljstva i frustracije koji se negativno odražavaju ne samo na poslovanje, već i na vaš celokupni život.
Priroda samog posla, takođe, ima snažan uticaj. Naime, kompleksnost radnih zadataka, kratki rokovi za njihovo izvršenje, kao i veliki broj obaveza koji prevazilaze kapacitete jednog radnika, stvaraju potrebu za čestim prekovremenim radom, što rezultira hroničnim umorom i pojačanim nivoom stresa. Posledica toga jeste preopterećenje poslom koje može da izazove burn out sindrom.
Nažalost, zaposleni u našoj zemlji se često susreću sa niskim primanjima i neizvesnošću radnog mesta. Mali budžet, ali i privremeni poslovi i radno angažovanje na određeno, dovode u pitanje egzistenciju. Samim tim i konstantnu izloženost stresu.
Verovali ili ne, stres na poslu mogu da pokrenu i fizički uslovi okruženja. Istraživanja su pokazala da čistoća na radnom mestu, terenski rad, pa i opasnost po zdravlje, utiču na to kako ljudi doživljaju svoje radne zadatke.
Ipak, ključni faktor jeste karakter ličnosti. Neki ljudi su otporniji na stresne situacije, te se i lakše mogu izboriti sa njima.
Kako stres utiče na telo?
Stres uopšte, uključujući i stres na poslu, nema uvek negativni uticaj. Zapravo, kratkoročni stres može imati podsticajni karakter. Međutim, dugoročna izloženost stresnim situacijama dovodi do brojnih zdravstvaenih tegoba.
Prvi na udaru je stomak, te dolazi do problema sa varenjem i probavom, koji vremenom prelaze u oboljenja digestivnog trakta.
Glavobolje su česti pratioci stresa. Dok se kod pojedinih osoba javljaju i promene na koži, u vidu akni i osipa, kao i problemi sa kosom, posebno je izraženo prekomerno opadanje.
Nije redak slučaj da konstantni stres na poslu dovede i do poremećaja srčanog ritma i visokog krvnog pritiska, što predstavlja okidač za ozbiljna kardiovaskularna oboljenja.
Stres utiče i na mentalno zdravlje. Promene raspoloženja, poremećaji spavanja, pad koncentracije, problemi sa pamćenjem, anksioznost – samo su neke od posledica. Kod nekih ljudi javljaju se i promene u ponašanju, kao što je pojačano konzumiranje cigareta, alkohola, pa i upotreba nedozvoljenih supstanci.
Uticaj stresa na zdravlje nije zanemarljiv i ne treba ga potcenjivati. Zato je neophodno da naučite da upravljate njime, a u tome vam može pomoći psihološko savetovalište Sana.
Pročitaj Više
Maladaptivno ponašanje
Maladaptivno ponašanje predstavlja ponašanje koje sprečava osobu da se prilagodi i bavi svojim problemima na efikasan, konstruktivan način. Odnosno, to je sve ono što čovek čini ili ne, a što ga sprečava da učestvuje u različitim aspektima života. Zbog toga se često naziva i neprilagođeno ponašanje, problematično ponašanje, a u novije vreme i „izazovno ponašanje“ (engl. „challenging behavior”).
Iako mnogi ljudi nesvesno razvijaju ovakvo ponašanje kako bi izbegli stres, zapravo ono može doprineti povećanju uznemirenosti, nelagodnosti i anksioznosti, jer ometa normalno funkcionisanje.
Zašto se javlja maladaptivno ponašanje?
Uzroci maladaptivnog ponašanja mogu biti različiti, uključujući ličnu istoriju, naučeno ponašanje, problematične obrasce razmišljanja i probleme emocionalne disregulacije.
Anksioznost je videći pokretač. Naime, osobe koje imaju tendenciju da postanu anksiozne u određenim situacijama tražiće način da zaustave ili umanje svoje simptome. Štaviše, mogu se ponašati na načine za koje znaju da su neprilagođeni, ali ih njihova anksioznost „tera“ da potraže najbrže ili najlakše rešenje, a ne najefikasnije.
Maladaptivno ponašanje često može biti posledica odrastanja u porodici sa anksioznim roditeljima, te neefikasni načine suočavanja u kasnijim godinama naučeni od odraslih.
Preživljene traume, takođe, su pokretači. Osoba pokušava da izbegne ili zaboravi traumatični događaj razvijajući obrasce ponašanja koji deluju kao ublaživači stresa, ali u stvari to nisu. Neretko, stresne situacije, kao što su razvod, selidba, gubitak posla i smrt voljene osobe, mogu doprineti neprilagođenom ponašanju pri suočavanju sa njima.
U faktore se ubrajaju i određeni poremećaji – poremećaji autističnog spektra, granični poremećaj ličnosti, panični poremećaj, kompleksni posttraumatski stresni poremećaj.
Tipovi neprilagođenog ponašanja
Maladaptivno ponašanje može se javiti na više načina, u zavisnosti od pojedinca i razloga koji su ga izazvali. Ipak, svako se može svrstati u jednu od 4 grupe.
- Izbegavajuće ponašanje karakteriše izbegavanje izazovne situacije, umesto suočavanje sa njom. Osobe sa ovakvim ponašanjem često otkazuju dogovore u poslednjem trenutku i preskaču društvene događaje, jer se boje da će se obrukati. Pojedini čak odbijaju ponuđeno unapređenje misleći da ga nisu zaslužili, te stručnjaci izbegavajuće ponašanje dovode u vezi sa samosabotažom.
Da bi se pivremeno osećali bolje mnogi od njih konzumiraju alkohol, drogu i druge nedozvoljene supstance, tako da postoji opasnost od razvoja još jednog problema – bolesti zavisnosti.
- Pasivno-agresivno ponašanje je još jedan tip neprilagođenog ponašanja. Koriste ga ljudi kada su ljuti ili uznemireni sa ciljem da zazovu probleme onome koji ih je uznemirio. Oni dozvoljavaju osobi da ih povredi, ali ne priznaju naglas, pa čak ni sebi, da su ljuti na tu osobu, već svoj bes ispoljavaju neprimernim rečima i postupcima.
- Stalno prisustvo besa i nemogućnost njegove kontrole karakteristični su za maladaptivno ponašanje. Svi se s vremena na vreme naljutimo, dok osobe sa ovim problemom koriste bes kao neprilagođeni mehanizam za suočavanje. Čak i kada ga ispolje ne osećaju se da kontrolišu situaciju ili imaju osećaj olakšanja.
- Neprilagođeno ponašanje može biti povezano i sa nezdravim seksualnim sklonostima. Posebno je izraženo kod osoba koje se, kako stare, bore sa promenom seksualnih želja i seksualnosti. Primeri nekih jasno problematičnih seksualnih ponašanja jesu zavisnost od pornografije i neverstvo.
Maladaptivno ponašanje utiče na svaki aspekt života, zato na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Zablude o samopouzdanju
Zablude o samopouzdanju su ukorenjene među ljudima širom sveta.
Samopouzdanje je nešto čemu svi težimo. Ono nam može pomoći da uspemo u poslu, u emotivnim vezama, u životu uopšte. Takođe, stvara pozitivna unutrašnja osećanja, uključujući sreću, sigurniji osećaj u sebe i odlučnost da se istraje u suočavanju sa poteškoćama.
Međutim, mnogi ljudi imaju manjak samopouzdanja. Ma koliko se na različite načine trudili da se osećaju sigurnije sve je bezuspešno. Razlog tome često leži u pogrešnom shvatanju samopouzdanja.
Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva najčešće zablude o samopouzdanju.
Ljudi se rađaju sa samopouzdanjem
Kada su u pitanju zablude o samopouzdanju najrasprostranjenija je da se ljudi rađaju sa njim, da ono dolazi prirodno ili da su neki samo dovoljno srećni da ga imaju. Ovakav stav je potpuno pogrešan.
Samopouzdanje je naučeno ponašanje. Možda u životu niste imali dobre uzore, te od njih niste mogli da naučite kako da budete samouvereni. Ili, možda, previše dugo imate problem sa samopouzdanjem da vam je takvo ponašanje postalo navika. Nije redak slučaj da nekada osoba sigurna u sebe nakon preživljene traume gubi samopouzdanje. Razvod, gubitak posla, promene u fizičkom izgledu – samo su neki od pokretača koji mogu da preokrenu vaš nivo samopoštovanja.
Srećom, to se može promeniti vežbanjem. Baš kao i svaki deo tela, tako i mozak možete, pomoću određenih tehnika, trenirati kako biste ojačali samopouzdanje.
Samopouzdanje je uvek na istom nivou
Još jedno često pogrešno mišljenje jeste da su ljudi sa samopuzdanjem samouvereni sve vreme.
U vašem životu mogu postojati periodi kada ste puni samopouzdanja i osećate da možete ostvariti sve što poželite. Isto tako, biće trenutaka kada ćete se osećati nesigurno i počećete da sumnjate u sebe. Ovo je sasvim noramalni proces, naročito kada se suočavate sa nečim novim, kao što je promena posla, preseljenje, učenje nove veštine…
Iako deluje zabrinjavajuće, zapravo, predstavlja znak da ste izašli iz svoje zone komfora i podsticaj da istrajate u novoj rutini, koja će vam ponovo doneti dobar nivo samopuzdanja.
Samouvereni ljudi su arogantni
Ova zabluda je proizašla iz činjenice da ljudi vole da se hvale svojim dostignućima da bi drugima izgledali sigurnije. Takve osobe često nemaju dovoljno samopouzdanja, te ga time nadoknađuju.
Sa druge strane, oni koji su, zaista, sigurni u sebe nemaju potrebu da se hvale. Oni ne stavljaju sebe u prvi plan, već su svesni svojih kvaliteta i ponosni na svoja životna dostignuća, tako da im ne treba uveravanje drugih.
Samopuzdanje se ne može izlažirati
Verovali ili ne, govor tela može pomoći da odajete utisak samopouzdane osobe kod drugih. Istraživanja pokazuju da zauzimanje tzv. „poze moći“ dovodi do smanjivanja nivoa kortizola i čini da se osećate moćnije i manje pod stresom. Samim tim i da poboljšate svoj stav i perfomanse.
Zablude o samopouzdanju u pogledu vrste
Mnogi su uverenja da postoji samo jedna vrsta samopouzdanja. U osnovi, samopuzdanje može biti ekstrinzično i introvertno.
Ekstrinzično samopouzdanje se oslanja na spoljne faktore, pohvale i opipljiva dostignuća. Dok je introvertno samopuzdanje unutrašnje. Ono dolazi iz dubokog, unutrašnjeg uverenja da ste vredni uspeha i da će se vaš trud isplatiti, te osoba smatra da može da stekne poštovanje drugih svojim čvrstim veštinama, brižnom komunikacijom i skromnijim samopredstavljanjem.
Ukoliko sami ne možete da se izborite sa nedostatkom samopouzdanja, potražite pomoć psihološkog savetovališta Sana.
Pročitaj Više
Hronični stres – Zašto nastaje i kako utiče na naše telo?
Hronični stres je česta pojava u modernom dobu.
Brz način života, mnoštvo obaveza, manjak slobodnog vremena, pritisak na poslu, finansijka neizvesnost – samo su neke od stresnih situacija sa kojima se gotovo svako od nas suočava. Na njih naše telo reaguje biološkim odgovorom oslobađajući hormone kortizol i adrenalin koji povećavaju mentalnu jasnoću, zategnutost mišića i ubrzavaju rad srca. Na taj način prirodna reakcija na stres (fight or flight) nam pomaže da se pripremimo i preduzmemo akciju kako bismo rešili situaciju u kojoj smo se našli.
Ovaj kratkoročni stres, koji nam povećava budnost, poznat je kao akutni i ne smatra se opasnim. Međutim, kada se osoba nalazi u stalnom stanju povećane budnosti, bez obzira što potencijalna opasnost ne dolazi, reč je o hroničnom stresu.
S obzirom da hronični stres traje nedeljama, pa i mesecima, te može ozbiljno da naruši zdravlje, psihološko savetovalište Sana vam otkriva kako da prepoznate simptome.
Zašto nastaje hronični stres?
Hronični stres se javlja kada telo doživljava stresore sa takvom učestalošću ili intenzitetom da autonomni nervni sistem nema adekvatnu šansu da aktivira relaksacioni odgovor na redovnoj osnovi. To znači da telo ostaje u stalnom stanju fiziološke budnosti zbog kog je svakog trenutka spremno na akciju.
Životno iskustvo u velikoj meri utiče na to kako ćemo reagovati na stres i da li će on poprimiti dugoročni karakter. Naime, ljudi koji su preživeli neku traumu, bili zlostavljani ili odrastali u toksičnoj porodici podložniji su produženom stresu. Istraživanja pokazuju da i genetika ima važnu ulogu. Odnosno, naši geni kontrolišu odgovor na stres.
Zavisno od izvora, postoje 4 tipa hroničnog stresa. Emocionalni stres proizilazi iz teških emocija kao što su bes, tuga ili frustracija. Stres sredine izazvan je okruženjem u kome živite i radite. Stres u vezi je vezan ne samo za odnose prema partnerima, već i prijateljima, porodici i saradnicima. Stres na poslu uzrokuju pritisci oko ispunjenja poslovnih obaveza.
Kako prepoznati hronični stres?
Hronični stres dovodi do niza fizičkih i psihičkih simptoma, koji utiču na normalno funkcionisanje.
Stalni nedostatak energije, ekstremni umor, čak i odmah pri buđenju, problemi sa spavanjem – karakteristični su znaci ovog problema. Prate ih poteškoće u koncentraciji ili nemogućnost da se posao uradi brže, neorganizovane misli. Hronični stres izaziva i osećaj gubitka kontrole, osećaj bespomoćnosti, nisko samopoštovanje, pa i gubitak seksualne želje. Kod nekih je primetna i razdražljivost, te su česti konflikti sa bliskim osobama.
Javljaju se i fizički simptomi, kao što su glavobolje, problemi sa varenjem, promene u apetitu, bolovi u mišićima.
Kako stres utiče na telo?
Dugoročna izloženost stresu utiče na celo telo, ostavljajući traga na zdravlje.
S obzirom da je digestivni trakt prvi na udaru problemi sa varanjem vremenom prerastaju u gastritis, čir na želucu, gastroezofagealnu refluksnu bolest, intoleranciju na pojedine namirnice, pa i u teža oboljenja.
Osobe koje pate od hroničnog stresa u većem su riziku od razvoja srčanih tegoba, hipertenzije, dijabetesa i problema u radu štitne žlezde. Stres se odražava i na kožu, te su prisutne akne i ekcemi. Dok su anksioznost i depresija negativne posledice hroničnog stresa po mentalno zdravlje.
Upravljanje stresom je ključno za očuvanje zdravlja i srećan život, a u tome vam može pomoći psihološko savetovalište Sana.
Pročitaj Više