Emocionalna nezrelost kod odraslih – Kako da je prepoznate?
Emocionalna nezrelost kod odraslih, nažalost, nije retka pojava.
Zrelost znači da je osoba dostigla završnu fazu rasta, pri čemu se ona ne odnosi samo na fizički, već i na psihički razvoj.
Prema definiciji Američkog psihološkog udruženja emocionalna zrelost predstavlja „visok i odgovarajući nivo emocionalne kontrole i izražavanja“. To znači da emocionalno zrela osoba ima moć samokontrole, razume svoje emocije i upravlja njima. Emocije ne vidi kao slabost, niti pokušava da ih sakrije. Ipak, trudi se da se oslobodi negativnih osećanja.
Sa druge strane, emocionalna nezrelost je sklonost izražavanja emocija bez ograničenja ili nesrazmerno situaciji. U pitanju je emocionalno ponašanje koje je van kontrole ili nije primereno situaciji, te više odgovara emocionalnoj reakciji koju možete očekivati od deteta nego od odrasle osobe.
S obzirom da emocionalna nezrelost može negativno da utiče ne samo na odnose, već i na profesionalni razvoj psihološko savetovalište Sana vam otkriva kako da je prepoznate.
Zašto se javlja emocionalna nezrelost?
Iako nisu tačno definisani uzroci, postoji niz faktora koji se povezuju sa pojavom emocionalne nezrelosti. Vodeći jesu porodični odnosi u detinjstvu. Naime, istraživanja su pokazala da teško detinjstvo bez adekvatne roditeljske podrške može dovesti do toga da osoba izraste u emocionalno nezrelu odraslu osobu.
Veliki uticaj ima i fizičko ili psihičko zlostavljanja u detinjstvu, kao i neka preživljena trauma. Ova loša iskustva mogu dovesti dotle da dete ostane u emocionalnom uzrastu kada se trauma dogodila. Dok nestabilno okruženje dodatno usporava njegov emocionalni razvoj.
Nedostatak emocionalnog obrazovanja, takođe, može biti pokretač. Ako se u porodici ne govori o osećanjima, roditelji ne pokazuje empatiju i ne praktikuju aserativnu komunikacija, dete nema prilike da nauči da upravlja emocijama i prihvati emocionalnu odgovornost.
U faktore se svrstavaju i neurorazvojni poremećaji koji utiču na društveni razvoj i kontrolu impulsa, problemi mentalnog zdravlja i poremećaji ličnosti sa visokim konfliktom.
Znaci koji ukazuju na emocionalnu nezrelost kod odraslih
Emocionalno nezrela osoba ne razmišlja o tome kako njeno ponašanje utiče na druge. Razlog za to leži u činjenici da joj nedostaje svest o osećanjima drugih ljudi i ima ograničen uvid u svoje emocije.
Posledica toga jeste nemogućnost upravljanja svojim emocijama. Njeno ponašanje se može kretati od potpunog zatvaranja u sebe, preko odbrambenog stava, pa do reaktivnog.
Ne preuzimanje odgovornosti za svoje ponašanje je još jedna karakteristika. Emocionalno nezreli ljudi negiraju svoju uloge u sukobu, već svu krivicu prebacuju na druge. Često se služe lažima kako bi izbegli neprijatne situacije ili razgovore.
Pojedini čak ispoljavaju negativne mehanizme odbrane, kao što su zloupotreba alkohola i prekomerno jedenje nezdrave hrane.
Emocionalna nezrelost se ispoljava i nezrelim načinima komunikacije. To podrazumeva, pre svega, grube reči, emocionalno uvredljive, kao i one koje nisu primerene u datoj situaciji. Mada nisu retki ni fizički ispadi, poput bacanja stvari.
Zbog loše emocionalne regulacije, ove osobe deluju impulsivno, ne razmišljajući unapred. Odnosno, imaju problem sa planiranjem budućnosti.
Slično narcisoidnom poremećaju ličnosti, emocionalno nezreli ljudi misle prvo na sebe. Pretpostavljajući da su oni centar svega, traže stalnu pažnju. Ukoliko je dobiju mogu se ponašati na negativan ili društveno neprikladan način. Ujedno se klone bilo kakvih teških ili negativnih situacija koje zahtevaju od njih da razmišljaju o tome kako se neko drugi oseća.
Emocinalno nezrele osobe mogu dostići lični razvoj pomoću adekvatne psiho terapije. Zato, ako ste prepoznali neki od navedenih simptoma, potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Kako prepoznati narcisoidno zlostavljanje?
Narcisoidno zlostavljanje, nažalost, nije retka pojava u modernom dobu. Naročito u partnerskim vezama.
U pitanju je vrsta emocionalnog zlostavljanja koja dolazi od osobe sa narcisoidnim poremećajem ličnosti. Iako mnogi smatraju da su narcisoidne osobe one koje uvek sebe stavljaju u prvi plan i ističu svoju važnost, zapravo, se radi o psihičkom poremećaju koji može imati i druge aspekte. Naime, pod time se podrazumeva i neuvažavanje tuđih potreba i niska empatija, što može dovesti do štetnog, toksičnog, uvredljivog ponašanja.
Kod prikrivenih narcisa poremećaj se ispoljava osećajem nesigurnosti i ljubomore, pa i osećajem da su oni žrtve.
Bez obzira na način ispoljavanja, narcisoidno zlostavljanje ne treba zanemariti.
Razumevanje ciklusa narcisoidnog zlostavljanja
Narcisoidno zlostavljanje prati jasan i cikličan obrazac koji se sastoji od tri ključne faze: idealizacije, devalvacije i odbacivanja. Ovaj ciklus se može ponavljati tako da žrtva ulazi u neprekidnu petlju emocionalnog nemira.
Početna je faza idealizacije. Karakteriše je preterano divljenje i pažnja, te se naziva često i „faza bombardovanja ljubavi“. Narcis projektuje idealizovanu sliku o sebi, pokazujući šarm, empatiju i naklonost kako bi namamio žrtvu u vezu.
Kako veza napreduje, narcis postepeno prelazi sa obožavanja na kritiku. Faza devalvacije je obeležena emocionalnim povlačenjem i ponižavajućim ponašanjem. Nasilnik podriva žrtvino samopoštovanje, što dovodi do konfuzije i sumnje u sebe. Nedoslednost između početne idealizacije i naknadne devalvacije stvara psihološku zavisnost, jer žrtva teži da vrati idealnog partnera kakav je bio na početku veze.
U završnoj fazi, narcis naglo prekida vezu ili se postepeno udaljava. Ovo odbacivanje uključuje ne samo emocionalno, već i fizičko napuštanje. Međutim, ono obično nije trajno. Nakon izvesnog vremena narcis se vraća žrtvi pokrećući ponovo fazu idealizacije.
Koji su znaci narcisoidnog zlostavljanja?
S obzirom da postoji faza idealizacija, koje se ponavlja, narcisoidno zlostavljanje je teško primetiti. Ipak, postoje određeni znaci koji ukazuju na njegovo postojanje.
Gaslajting je jedan od najčešćih. Narcisoidni zlostavljač negira svoje loše ponašanje prema vama, pretvarajući se da se ne seća događaja koji ste opisali ili da ne razumete način na koji su se stvari „stvarno“ desile. U pojedinim situacijama može vas čak optužiti da lažete. Ova taktika emocionalne manipulacije izaziva sumnju kod žrtve, što je čini ranjivijom u kasnijem zlostavljanju.
Ignorisanje ličnih granica, takođe, spada u znake narcisoidnog zlostavljanja. Provera vašeg telefona, čitanje poruka, praćenje – uobičajene su radnje narcisa kojima narušava vašu privatnost. Pokušaji da postavite zdrave granice dovode do besa i novih optužbi.
Narcisoidni zlostavljači često odbijaju odgovornost za svoje postupke, te krivicu za svoje greške prebacuju na žrtvu. Pojedini čak konstantno kritikuju svoje žrtve. Vaš govor, izgled, ponašanje, pa i zvuk glasa mogu biti predmet kritike. To vremenom stvara osećaj da sve što radite je pogrešno. Samim tim i vaše samopouzdanje sve više nestaje.
Narcisi su poznati i po stvaranju okruženja u kojem se žrtva oseća stalno nesigurno i van kontrole. Ovo može uključivati nepredvidive reakcije ili iznenadne promene raspoloženja, koje izazivaju dodatni nemir. Zbog toga žtrva postaje podložnija daljoj manipulaciji.
Iskorišćavanje emocionalne ranjivosti je još jedan znak narcisoidnog zlostavljanja. Tada zlostavljač koristi osetljive informacije koje mu je u poverenju rekao partner kako bi manipulisao njime.
Ukoliko ste u vašoj vezi prepoznali neke znake narcisoidnog zlostavljanja potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj VišeTrihofobija – Zašto se javlja strah od kose?
Trihofobija predstavlja intenzivan i iracionalan strah od kose, što ukazuje i samo ime. Naziv potiče od grčkih reči „tricho“ što znači kosa i „phobia“, tj. strah.
Kosa je najlepši ukras na glavi. Bujna, lepo oblikovana frizura san je svih žena, te ne čudi što joj pripadnice lepšeg pola posvećuju veliku pažnju. Mada i muškarci brinu o kosi, svesni činjenice da će se mnogi od njih suočiti sa gubitkom kose u kasnijim godinama.
Međutim, postoje osobe kod kojih sama pomisao na kosu izaziva uznemirujuće simptome. Ovaj strah se ne odnosi samo na sopstvenu kosu, već kosu svakog čoveka, pa i na dlaku životinja.
Iako trihofobija u Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje (DSM-5) nije zavedena kao posebno stanje može da utiče na kvalitet života, onemogućavajući normalno funkcionisanje.
Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva koji su uzročnici problema.
Zašto se javlja trihofobija?
Tačan uzrok trihofobije nije u potpunosti otkriven. Zbog toga se smatra da je ona, kao i druge specifične fobije, izazvana kombinacijom genetskih, socijalnih i psiholoških faktora.
Vodeći pokretač jesu traumatska iskustva koja su uključivala kosu. Obično se javlja nakon teške nesreće ili maltretiranja zbog fizičkog izgleda u detinjstvu. Ne treba zanemariti ni uticaj genetike. Naime, veća je verovatnoća da će se javiti ukoliko u porodici već neko pati od fobije ili anksioznosti.
Važnu ulogu ima i okolina. To znači da trihofobija može biti naučeno ponašanje. Ovaj faktor je naročito izražen kod osoba koje su odrastale sa roditeljima koji su imali problem opsesivnog čišćenja. Kako dlake od kose vide kao jednu od prljavih stvari, u kasnijim godinama mogu razviti averziju prema njoj što vodi ka fobiji.
U pojedinim slučajevima strah od kose proizilazi iz drugih fobija. Pre svega, straha od bolesti. Verovanje da je kosa zagađivač može dovesti do toga da se ljudi plaše da vide raspuštenu kosu. To može dovesti i do opsesivnog čišćenja opalih dlaka sa površina u kući.
Trihofobija se vezuje i sa drugim psihičkim problemima, kao što su depresija i opsesivno kompulzivni poremećaj. Takođe, može joj doprineti i stanje poznato kao trihotilomanija. Ovaj poremećaj karakteriše neodoljiva potreba da se iščupa sopstvena dlaka.
Koji su simptomi straha od kose?
Kao i kod drugih fobija, ljudi doživljavaju i fizičke i emocionalne reakcije kao odgovor na izvor svojih strahova. Ipak, intenzitet simptoma je različit.
Intenzivan strah ili anksioznost tokom izlaganja kosi ili situacijama koje uključuju kosu je karakterističan znak. Prate ga napadi panike, osećaj nemoći i gađenja. Ovi simptomi se javljaju ne samo pri pogledu na kosu, već i pri pomisli na nju.
Da bi sprečili njihovu pojavu osobe koje pate od trihofobije izbegavaju mesta ili aktivnosti na kojima može biti prisutna kosa. Zato retko odlaze u frizerske salone i teretane. Ovo može dovesti do izolacije, a u ekstremnim slučajevima, osoba izbegava da napusti svoj dom u potpunosti.
Trihofobija izaziva i fizičke simptome. Otežano disanje, stezanje u grudima ili ubrzan rad srca, znojenje, drhtanje su najčešći. Zatim se javljaju mučnina, vrtoglavica ili nesvestica.
Srećom, svi ovi simptomi mogu nestati uz pomoć psihologa i adekvatnu terapiju, kao što su kognitivno bihejvioralna terapija i terapija izloženosti.
Ukoliko ste prepoznali kod sebe znake trihofobije potražite stručnu pomoć u psihološkom savetovalištu Sanu.
Pročitaj VišeAleksitimija – Nesposobnost doživljavanja i opisivanja emocija
Aleksitimija se odnosi na poteškoće ili nesposobnost da identifikujete, doživite i opišete svoje emocije.
Svako od nas je stotinu puta osetio strah, tugu, radost i ljubav. Sve ove emocije imaju veliki uticaj na naš život. Kada nam se dogodi nešto lepo, osećamo lakoću i radost. Sa druge strane, gubici i porazi izazivaju stres i razočaranje.
Verovali ili ne, ne mogu svi da identifikuju svoja osećanja. Naime, postoje osobe koje ne znaju da li su srećne ili tužne. To stanje se u psihologiji naziva aleksitimija.
Iako je prepoznato od davnina, psihoterapeuti John Case Nemiah i Peter Sifneos 70-ih godina su uveli zvanični termin. Naziv potiče od grčkih reči „a“, što je rečca za „ne“, „lexis“, tj. „reč“ i „thymos“ – „emocija“. U bukvalnom prevodu znači „nema emocija kroz reči“.
„Emocionalno slepilo“, kako je još poznato ovo stanje, nije zavedeno u Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje (DSM-5). Međutim, nikako ga ne treba zanemariti. Ne samo da može da naruši kvalitet života, već može da ukaže na druge psihološke probleme.
Istraživanja pokazuju da pogađa oko 10 odsto svetske populacije. Mada se smatra da je taj broj daleko veći. Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva kako da prepoznate problem.
Zašto se javlja aleksitimija?
Stručnjaci nisu sigurni šta uzrokuje aleksitimiju. Može postojati genetski, neurološki i razvojni uticaj. Pre svega smatra se osobinom ličnosti. Formira se najčešće u detinjstvu kao posledica genetske sklonosti. Na taj način može predstavljati rizik za nastanak psihosomatskih bolesti.
Neretko je uzrok preživljena trauma, naročito u detinjstvu. Zanemarivanje od strane roditelja, život u disfunkcionalnoj porodici, fizičko i psihičko zlostavljanje mogu biti okidači problema. Zapravo, tada se aleksitimija posmatra kao produženi odgovor na posttraumatski stresni poremećaj.
Veoma često se razvija uz već postojeća mentalna stanja. Anksiozni poremećaji, depresija, poremećaji ishrane, opsesivno kompulzivni poremećaj – samo su neki od njih. Takođe, aleksitimija može biti povezana sa medicinskim stanjima, kao što su autizam, povrede mozga, moždani udar, epilepsija, Parkinsonova bolest i multipla skleroza.
Simptomi koji ukazuju na aleksitimiju
Pošto je ovo stanje obeleženo nedostatkom emocija ili nesposobnošću da identifikuju emocije, ljudima može biti teško da sami prepoznaju simptome. Zbog toga, njihovi prijatelji i članovi porodice najpre prepoznaju problem.
Nerazumevanje kako se osećate i stalni osećaj praznine jasni su znaci. Kada vas drugi pitaju kako ste možete da kažete da li se osećate dobro ili loše, ali ne možete da konkretizujete svoja osećanja. Istovremeno se javlja nemogućnost razumevanja osećanja drugih, te ove osobe imaju i nedostatak empatije. Čak postoji poteškoća u identifikaciji izraza lica.
Aleksitimija se manifestuje i osećajem fizičke neprijatnosti kada pokušavate da ispoljite emocije. Prate je ubrzan rada srca, otežano disanje, glavobolje.
Osobe sa ovim problemom imaju i ograničenu maštu, nedostatak motivacije, konfuziju identiteta i nesigurnost u planove za budućnost. Pojedini čak koriste nedozvoljene supstane kako bi mogli da opišu svoje emocije.
Aleksitimija stvara problem i u međuljudskim odnosima. Usled nesposobnosti razumevanja osećanja drugih prisutno je nerazumvanje tuđih potreba. Posledica toga može biti izbegavanje bliskih društvenih odnosa kad god je to moguće.
Ukoliko ste navedene simptome prepoznali kod sebe ili bliske osobe potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj VišeZnaci koji ukazuju na nisko samopouzdanje
Nisko samopouzdanje u širokom smislu označava loše mišljenje o sebi. Odnosno, loš osećaj sopstvene vrednosti. Ono može da obuhvati niz faktora, kao što su vaš osećaj identiteta, kompetentnosti i pripadnosti.
S obzirom da je samopouzdanje više od običnog dopadanja sebi, njegov nedostatak može da ostavi trag na razne oblasti vašeg života. Ne samo da utiče na to kako se osećate i odnosite prema sebi, već može uticati i na vašu motivaciju da idete za stvarima koje želite u životu. Takođe, na vašu sposobnost da razvijete zdrave odnose, kao i na to kako dozvoljavate drugima da se ponašaju prema vama.
Imajući ovo u vidu nisko samopouzdanje predstavlja ozbiljan problem. Nažalost, često ljudi nisu svesni da ga imaju.
Zašto se javlja nisko samopouzdanje?
Uzroci niskog samopouzdanja su različiti. Obično dolaze iz detinjstva, tj. u slučaju kada su roditelji (ili drugi značajni ljudi kao što su nastavnici) bili izuzetno kritični. Mada se mogu javiti i kasnije. Loše ponašenje od strane partnera, posebno psihičko zlostavljanje, može da dovede do stalnog preispitivanja sopstvene vrednosti.
Loši akademski uspeh u školi, takođe, se navodi kao pokretač. Svakako, ne treba zanemariti ni uticaj stresa, koji može da dovede do osećaja niže vrednosti.
Nisko samopouzdanje proizilazi i iz niskog nivoa otpornosti, velike samokritike, kao i ruminacije, tj. negativnih opsesivnih misli.
Fizički izgled je dodatni faktor koji doprinosi niskom samopouzdanju. Istraživanja su pokazala da je vodeći izazivač nedostatak zuba ili nelečeni karijes. Sa njim se suočavaju često osobe koje imaju stalni medicinski problem, kao što je hronični bol, invaliditet.
Veliki je uticaj socijalnih mreža na samopouzdanje. Naročito kod mlađih generacija. Slike ljudi savršenog izgleda, u skupoj garderobi i na atraktivnim lokacijama mogu da dovedu u pitanje mišljenje o sebi.
Kako prepoznati nisko samopouzdanje?
Iako nije mentalna bolest, nisko samopouzdanje utiče na kvalitet života. Vremenom, čini kočnicu u ličnom razvoju i napredovanju. Čak može da dovede i do psihičkih problema. Anksioznost, poremećaji u ishrani, depresija – samo su neki do njih.
Stalna briga i sumnja u sebe su karakteristični znaci niskog samopouzdanja. Čak i nakon što donesu odluku, ove osobe se pitaju da li su, možda, napravili pogrešan izbor. Sumnja u svoje mišljenje vodi ka povinovanju onome što drugi misle umesto da se drže svog izbora.
Strah od neuspeha je još jedan jasan znak. Pošto im nedostaje poverenje u svoje sposobnosti, ljudi sa niskim samopouzdanjem imaju tendenciju da izbegavaju izazove ili brzo odustanu, čim se pojavi prva prepreka. Samim tim imaju osećaj da nemaju kontrolu nad svojim životima ili onim što im se dešava.
Nisko samopouzdanje dovodi do toga da se ljudi fokusiraju na svoje mane, a ne na svoje kvalitete. Umesto da pozitivno razmišljaju o sebi, uvek ističu svoje negativne strane, bilo da je to izgled, ličnost ili sposobnosti. Zbog toga ne umeju ni da prihvate komplimente drugih. Razlog za to jeste činjenica da pohvale o njima nisu u skladu sa njihovim uverenjima o sebi.
Ljudi sa niskim samopouzdanjem mogu imati teškoća u postavljanju granica sa drugima. U težnji da svima uvek ugode osećaju krivicu za sve loše stvari koje se dogode. Istovremeno se plaše da će ljudi prestati da ih vole ako pokušaju da uspostave granicu. Posledica toga jesu problemi u gradnji zdravih odnosa.
Ukoliko ne znate kako da ojačate samopouzdanje potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Zašto se javlja strah od napuštanja i kako ga prevazići?
Strah od napuštanja predstavlja iracionalan, neopravdan strah da će vas ljudi koje volite ostaviti fizički i/ili emocionalno.
Svi se ponekad brinemo da ćemo izgubiti voljenu osobu ili da će nas partner ostaviti. To je sasvim normalna pojava koja je sastavni deo života.
Međutim, kod nekih ljudi briga je prisutna stalno i javlja se bez ikakvog razloga ili povoda. Oni nikada ne prestaju da se plaše da bi mogli biti izostavljeni, ostavljeni ili odbačeni. Ne samo od strane partnera ili člana porodice, već i od prijatelja, poznanika ili kolega. U tom slučaju reč je o strahu od napuštanja.
Iako nije zvanična fobija, strah od napuštanja je jedan od najčešćih. Ujedno, jedan od veoma štetnih. Ne samo da utiče na normalno funkcionisanje, već i na odnose sa drugim ljudima. Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva kako da ga prepoznate.
Zašto se javlja strah od napuštanja?
Uzroci straha od napuštanja su složeni. I dok je kod nekih pokretač određeni događaj, kod drugih nastaje kombinacijom više faktora.
U većini slučajeva strah od napuštanja se razvija nakon preživljene traume. Smrt roditelja ili bliskih prijatelja je najtragičniji događaj koji vas može zadesiti. Ovaj neočekivani gubitak stvara emocionalnu prazninu koju može popuniti strah.
Napuštanje od strane bližnjih u detinjstvu predstavlja okidač za razvoj straha u kasnijim godinama. Život u disfunkcionalnoj porodici, takođe, može biti pokretač problema. Naime, loše ophođenje i zanemarivanje od strane roditelja ili negovatelja, kao i ponašanje koje dete smatra zastrašujućim može izazvati anksioznost. Ona otežava formiranje zdravih odnosa, te neretko vodi ka nezdravim vezama u odraslom dobu.
Zvuči neverovatno, ali i fizičko i psihičko zlostavljanje stvara dugotrajne probleme mentalnog zdravlja, uključujući i strah od napuštanja.
Kako se manifestuje strah od napuštanja?
Hronična briga zbog napuštanja je karakteristični znak. Prate ga niz drugih.
Osobe sa ovim problemom se osećaju nesigurno i nedostojno ljubavi. Teško veruju ljudima i preosetljivi su na kritike.
Umeju brzo da se vežu za ljude, ali zbog stalno prisutnog straha ne uspevaju da se potpuno posvete. Posledica toga jeste nemogućnost ostvarivanja dugoročnih veza, te brzo nastavljaju sami.
Ove osobe teže da ugode ljudima, radeći stvari koje nisu u skladu sa njihovim stavovima. Najbolji primer jeste upuštanje u neželjeni seks, što je uobičajeno kod žena. Skloni su i overthinking-u, tj. preteranom razmišljanju o stvarima u želji da otkriju skriveno značenje.
Mnogi od njih imaju manjak samopouzdanja, te krivicu za svaku grešku svaljuju na sebe, dok se drugi bore sa prikrivenim besom.
Kako se osloboditi straha od napuštanja?
Cilj oslobađanja straha od napuštanja jeste uspostavljanje zdravih emocionalnih granica. U tome važnu ulogu ima psihoterapeut. On će vam pomoći da preispitate svoja iskustva kako biste razumeli odakle potiče strah. Naučiće vas kako da negativne obrasce ponašanja zamenite zdravim, realnijim.
Bitan deo terapije jeste i oslobađanje tuge koju su izazvali prethodni gubici. Jedino na taj način možete ne samo da prevaziđete trenutni strah, već i da sprečite pojavu ponovnog straha u slučaju novih gubitaka koji će se desiti u budućnosti.
Ukoliko ste prepoznali kod sebe znake straha od napuštanja potražite stručnu pomoć u psihološkom savetovalištu Sanu.
Pročitaj VišePsihičko zlostavljanje – Kako da ga prepoznate?
Psihičko zlostavljanje, poznato i kao mentalno ili emocionalno zlostavljanje, predstavlja namerno povređivanje nekoga u cilju nanošenja emocionalnog bola ili pokušaj da se njime kontroliše ili manipuliše kroz verbalnu ili neverbalnu komunikaciju.
Iako mnogi pri pomenu reči „zlostavljanje“ pomisle na fizičko povređivanje, psihičko je, takođe, veoma opasno. Posebno kada se zna da je „skrojeno“ da se uništi samopoštovanje i potkopa lični integritet. Zbog toga se često naziva „mentalna okrutnost“ i „intimni terorizam“.
Dodatno zabrinjava činjenica da se teže otkriva, jer nije vidljivo. Neretko predstavlja i uvod u fizičko nasilje.
Istraživanja pokazuju da je jedna od 4 žene u svetu doživela psihičko zlostavljanje. Situacija nije povoljna ni kada je u pitanju jači pol. Naime, procenjuje se da svaki šesti muškarac trpi ovu vrstu zlostavljanja od svoje partnerke.
Imajući u vidu rasprostranjenost psihološko savetovalište Sana vam otkriva kako na vreme da prepoznate problem.
Znaci koji ukazuju na psihičko zlostavljanje
Uvredljive reči su uobičajena taktika koju zlostavljači koriste da ismevaju i omalovažavaju. Manje greške, poput zaboravljanja da iznese smeće ili čak pogrešnog izgovora strane reči, su sve što je potrebno da se osoba nazove glupom. Ponekad je, čak, prozivanje bez ikakvog povoda.
Obično ga prati ponižavanje. Osobe koje vrše psihičko zlostavljanje mogu se podsmevati svemu – od nesigurnosti, pa do promena u izgledu.
Da bi ušli u glavu žrtve, zlostavljači će često uskratiti ljubav, pažnju, pohvalu ili svoje prisustvo. Ovo ponašanje uključuje i odbijanje intimnosti ili komunikacije kao kazne za neslaganje oko neke teme. Na taj način postepeno preuzimaju kontrolu nad svojim partnerom.
Upućivanje pretnji je još jedan karakterističan znak. Najčešće se odnose na pretnje razvodom, oduzimanjem dece ili pretnje u pogledu finansija. Pretnje su način da se osigura da je osoba stavljena u stalni teror ili strah. Zastrašivanjem se stvara neravnoteža moći.
S obzirom da su vešti manipulatori, zlostavljači će često kriviti žrtve za svoju okrutnost. „Da nisi tako nespretna, možda te ne bih nazvao glupom“. „Sledeći put nemoj se svađati kada te ispravim. To me nervira”. Ove i slične rečenice mogu se čuti od zlostavljača.
Druga uobičajena taktika jeste da tvrdi da se samo šalio. Neretko tada uključuje decu ili druge bližnje. Time dodatno izoluje žrtvu, jer stvara osećaj da nema podršku.
Indiferentnost je, takođe, jasni znak psihičkog zlostavljanja. Zlostavljači nemaju osećaj empatije. Samim tim suze ili bilo kakva bol koju su izazvali kod žrtve neće ih pogoditi. Naprativ. Mogu izazvati bes i ljutnju.
Posledice psihičkog zlostavljanja
Kada se izgled neke osobe konstantno kritikuje, njena dostignuća odbaciju, a potreba za pažnjom i razumevanjem ignorišu vremenom dolazi do pada samopouzdanja. Žrtva počinje da preispituje svoje vrednosti i da sumnja u sebe. Istovremeno, javlja se osećaj krivice za postupke zlostavljača.
Toksična veza utiče i na interakciju sa drugim ljudima. Naime, naučeni stil ponašanja očekuje se i ostalih. Samim tim se zdravi međuljudski odnosi posmatraju kao neverovatni.
Psihičko zlostavljanje vremenom dovodi do poremećaja u ishrani. Oni čine privremeni spas od bola koji osoba oseća. Međutim, predstavljaju nezdrav način suočavanja sa emocijama.
Izloženost stalnom stresu čiji je izvor voljena osoba negativno se odražava na mentalno zdravlje. Zbog toga je depresija jedna od najčešćih posledica psihičkog zlostavljanja. Neizmerna tuga, nedostatak koncentracije, promene u ritmu spavanja, nezainteresovanost za svakodnevne aktivnosti – samo su neki od njenih simptoma.
Osim depresije u dugoročne posledice se svrstava i posttraumatski stresni poremećaj. Karakteriše ga pojačana budnost. Odnosno, osoba je stalno na oprezu čak i nakon rastanka. Zatim, promene raspoložanja i anksiozne nametljive misli.
Ukoliko ste uvideli da ste u nezdravoj vezi, a ne znate kako da se oslobodite uticaja zlostavljača, potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Šta je i zašto se javlja mandela efekat?
Mandela efekat predstavlja efekat iskrivljenog sećanja. U pitanju je fenomen do kojeg dolazi kad se velika grupa ljudi kolektivno pogrešno seća nekog događaja. Pri čemu se ti ljudi međusobno ne znaju, a opet dele isto, pogrešno sećanje.
Naziv potiče od bivšeg predsednika Južnoafričke republike, Nelsona Mandele. Naime, zabležen je podatak da su mnogi ljudi verovali da je Mandela umro u zatvoru 1980. godine. Koliko je uticaj imalo ovo lažno sećanje najbolje potvrđuje činjenica da je u jednoj knjizi o južnoafričkoj istoriji navedena upravo 1980. kao godina Mandeline smrti.
Iako je Mandela efekat bio decenijama poznat, prvi put je opisan tek 2010. godine. Blogerka Fiona Brum primetila je na jednoj konvenciji da mnogi prisutni imaju isto sećanje na Mandelinu smrt. Pojedini su se čak sećali vesti i novinskih naslova koji su govorili o predsednikovj smrti, dok je jedna učesnica tvrdila da je pratila prenos njegove sahrane.
Sama Fiona je, takođe, delila ovo pogrešno mišljenje. To ju je podstaklo da detaljnije istraži ovaj fenomen.
Primeri Mandela efekta
Verovali ili ne, Mandela efekat je široko rasprostranjen. Sigurni smo da ste sa njim i vi susreli makar jednom u životu.
Pokušajte da se setite kako izgleda gospodin Monopol na pakovanju čuvene igre. Ova maskota je odevena u crni frak, a na glavi nosi cilindar i monokol. Sasvim pogrešno sećanje! Gospodin Monopol ni u jednom izdanju nije imao monokol, niti naočare.
Pogrešna vizija vezana je i za naziv popularnog crtanog filma o porodici Kremenko. Pretpostavljamo da niste premetili da u naslovu stoje 2 slova „T“. Umesto „Flintstones“ mnogi pamte naziv kao „Flinstones“.
Sličan efekat ima i logo patika. Mnogi ljudi su zbunjeni kada vide da u Skechers-u nema slova „T“, kao što oni pamte.
Mandela efekat prisutan je i u mnogim filmovima. Najčešće je pogrešno ponavljana replika „Hello, Klarice“. Ova rečenica Hanibala Lektora se pamti kao prva kojom se obratio detektivki. Zapravo, Hanibal u celom filmu nikada nije izgovorio ništa slično.
Zašto se javlja Mandela efekat?
Ne postoji jasan uzrok. Zbog toga stručnjaci naglašavaju da je kombinacija sklopa ličnosti, odnosno sopstvene memorije i uticaja društva.
Ma koliko se trudili da zapamtimo neku infomaciju ili događaj, naše sećanje nije nepogrešivo. Istraživanja pokazuju da su lažna sećanja rezultat pogrešnih predstavljanja u kratkoročnoj i dugoročnoj memoriji. To znači da pamćenje čoveka nikada nije u potpunosti pouzdano, jer se vremenom može izobličiti.
Odnosno, svaki put kada se prisetimo nekog događaja, naš mozak menja način na koji ga pamtimo. Drugim rečima, sledeći put kada se setite nekog događaja iz prošlosti, možda ćete se setiti određenih detalja iz poslednjeg puta kada ste se prisetili sećanja, a ne originalnog događaja.
Još jedan faktor koji doprinosi stvaranja lažnih sećanja jeste društvo. Ljudsko pamćenje je često podložno sugestijama. Tome naročito doprinosi uticaj društvenih mreža. Na njima se šire različite informacije. Većina nije proverena, ali ipak imaju moć da uvere mnoge u istinost.
Pojedini stručnjaci kao pokretač navode neuropsihijatrijski poremećaj poznat kao konfabulacija. Nastaje kada mozak dopunjava praznine u sećanju izmišljenim detaljima. Pri čemu se može manifestovati kao preuveličavanje stvarnog događaja, nepodudaranje uspomena iz jednog događaja u drugi ili, pak, prizivanje novog sećanja.
Ove osobe nemaju nameru nikog da prevare. One iskreno veruje da je lažno pamćenje tačno i u skladu sa tim se i ponašaju.
Mandela efekat se vezuje i za pojedine psihičke probleme. U većem riziku su oni koji boluju od bipolarnog afektivnog poremećaja, posttraumatskog stresnog poremećaja, bolesti zavisnosti.
Lažna sećanja sama po sebi nisu štetna. Međutim, ako su posledica drugog psihološkog stanja mogu dodatno da naruše mentalno zdravlje. U tom slučaju neophodno je potražiti pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više