Autofobija – Kada strah od samoće preuzme kontrolu nad životom
Zamislite osećaj kada ostanete sami kod kuće, bez partnera, cimera ili ukućana. Većina ljudi oseti prijatnu tišinu, priliku da se posvete sebi i stvarima koje voli da radi. Međutim, za pojedine ta tišina nije nimalo prijatna, već nepodnošljiva. Srce počinje ubrzano da im lupa, a misli preokupiraju najgori scenariji, te se osećaju da će ih panika progutati.
Ovakva osećanja su sasvim normalna povremeno. Posebno nakon prekida veze, gubitka voljene osobe ili preseljenja. Međutim, ako se javljaju često, čak i bez realnog povoda reč je o autofobiji.
S obzirom autofobija može ozbiljno da naruši kvalitet svakodnevnog života, prepoznavanje simptoma i pravovremeno lečenje su ključni.
Šta je autofobija?
Autofobija je specifična fobija koja podrazumeva ekstreman, iracionalan i uporan strah od samoće, usamljenosti ili izolacije. Sam naziv ukazuje na prirodu problema. Ime potiče od grčkih reči „auto“, što znači „sam“ i „phobos“, tj. „strah“.
Važno je razlikovati autofobiju od običnog osećaja usamljenosti. Za razliku od povremene nelagode kada ste sami, autofobija karakteriše neproporcionalan odgovor na samu pomisao ili stvarnu situaciju boravka. Osećaj usamljenosti je kratkotrajan i blagog intenziteta, dok je fobija dugotrajna, a simptomi su toliko intenzivni da mogu da remete normalno funkcionisanje.
Još jedna važna razlika jeste u pojavi fizičkih simptoma. Naime, autofobiju prate fizičke tegobe, a kod prolazne usamljenosti oni izostaju ili se javljaju veoma retko.
Osobe koje pate od autofobije ne boje se nužno fizičke izolacije. Često se strah odnosi na emotivnu i socijalnu usamljenost. Dovoljno je da partner, član porodice ili prijatelj ne bude dostupan kako bi se javili osećaji nesigurnosti i anksioznosti.
Zašto se javlja autofobija?
Poput većine fobija, i strah od samoće nastaje kao rezultat kombinacije genetskih, psiholoških i faktora okolina.
Traumatska iskustva iz detinjstva su jedan od najčešćih okidača. Obično se javlja kod dece koja su zanemarivana od strane roditelja. Čest je problem i dece koja su fizički ili emocionalno zlostavljanja, kao i onih koja su se suočila sa gubitkom nekog člana porodice.
Kod odraslih osoba glavni uzrok je posttraumatski stresni poremećaj. Zato od autofobije pate ljudi koji su doživeli ratno iskustvo, nasilje, prirodnu katastrofu… U tim slučajevima, fobija je sekundarni poremećaj, ali zahteva poseban tretman.
Ponekad, strah od samoće nije povezan sa konkretnim negativnim događajima, već sa strahom od potencijalnih opasnosti koje bi se mogle dogoditi kada ste sami. Može biti i pratilac anksioznih poremećaja. Pre svega, generalizovanog anksioznog poremećaja i socijalne anksioznosti. Kod ovih osoba samoća može pojačati osećaj ugroženosti i nesigurnosti.
Ne treba zanemariti ni genetiku. Istraživanja pokazuju da 30% ljudi sa porodičnom istorijom anksioznih poremećaja ima genetsku predispoziciju za razvoj fobija.
Kako prepoznati strah od samoće?
Simptomi autofobije mogu varirati od blagih do ozbiljnih, a javljaju se i kada je osoba stvarno sama ili kada samo pomisli na mogućnost da će ostati sama.
Intenzivan strah od ostajanja sam je karakteristični znak. Prate ga napadi panike kada nema drugih ljudi u blizini. Konstantna zabrinutost da će bliske osobe otići ili umreti, kao i osećaj praznine kada ste sami, takođe, su znaci ove fobije.
Pored psiholoških, javljaju se i fizički simptomi kada je osoba suočena sa samoćom. Ubrzan rad srca, gušenje, bol ili stezanje u grudima, prekomerno znojenje – neki su od tih simptoma. U pojedinim slučajevima javlja se i mučnina, bol u stomaku, nesvestica.
Autofobija se manifestuje i promenama u ponašanju. One uključuju konstantno traženje društva kako bi se izbegla samoća, stalno proveravanje gde su vam bliske osobe i kada će se vratiti, pa i probleme sa spavanjem.
Strah od samoće je ozbiljan problem, ali uz odgovarajuću terapiju moguće je ublažiti simptome i vratiti kontrolu nad svojim životom. Zato ako se suočavate sa ovom fobijom potražite još danas pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Anksiozni poremećaji – Zašto se javljaju i koje vrste postoje?
Anksiozni poremećaji su psihički poremećaji koje karakteriše prekomeran i dugotrajan osećaj straha, zabrinutosti ili napetosti, koji nisu u skladu sa stvarnom situacijom.
Sasvim je normalno ponekad imati izvesnu anksioznost. Možete osećati nervoznu ili strah kada treba da donesete važnu odluku u životu, dok čekate rezultate testa ili se spremate za razgovor za posao. U pojedinim slučajevima anksioznost može biti i korisna. Ona nam pomaže da primetimo opasne situacije i fokusiramo našu pažnju kako bismo ostali bezbedni.
Međutim, anksiozni poremećaji su mnogo više od povremene nervoze i strepnje. Njihov intenzitet je toliko jak da ometaju naše svakodnevno funkcionisanje. Pri čemu dovode do preteranih nekontrolisatih reakcija koje nisu srazmerne situaciji.
Anksiozni poremećaji su najrasprostranjeniji tip mentalnog poremećaja na globalnom nivou. Istraživanja pokazuju da se sa njima suočava oko 30 odsto odraslih osoba.
Zašto se javljaju anksiozni poremećaji?
Kao i kod drugih mentalnih zdravstvenih stanja, tačan uzrok nije poznat. Zato se smatra da anksiozni poremećaji nastaju kombinacijom više faktora. Pre svega, faktora okoline.
Težak ili dugotrajan stres može promeniti ravnotežu neurotransmitera koji kontrolišu vaše raspoloženje. Na taj način stvaraju se povoljni uslovi za razvoj anksioznog poremećaja. Doživljavanje traumatičnog događaja takođe može izazvati anksiozne poremećaje
Važnu ulogu ima i genetika. To znači da je veća verovatnoća da će se javiti ukoliko je neki od njih već registrovan u porodici.
U pokretače se svrstava i hemijski disbalans neurotransmitera i hormona, kao što su norepinefrin, serotonin, dopamin i gama-aminobuterna kiselina (GABA). Anksioznom poremećaju mogu doprineti i promene u mozgu. Naime, deo mozga koji se naziva amigdala ima ulogu u detektovanju opasnosti. Ukoliko postoji preosetljivost amigdale povećan je rizik od stvaranja „lažnih uzbuna“ u bezopasnim situacijama.
Vrste anksioznih poremećaja
Postoji nekoliko vrsta anksioznih poremećaja prema Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje (DSM-5).
Generalizovani anksiozni poremećaj (GAP) karakteriše prekomerna, česta i nerealna briga o svakodnevnim stvarima. To mogu biti poslovne obaveze, porodica, zdravlje, kućni poslovi ili neke druge uobičajne situacije. Povezan je sa najmanje dve ovakve strepnje u toku dana, te dovodi do stalnog straha i osećaja preopterećenosti. Zapravo, osobe sa ovim problemom se stalno pitaju „šta ako…..“.
Panični poremećaj uključuje višestruke neočekivane napade panike. Glavna karakteristika stanja je da se napadi dešavaju bez upozorenja i nisu posledica drugog mentalnog ili fizičkog stanja. Prate ih fizički simptomi, kao što su gušenje, vrtoglavica, bol u grudima.
Agorafobija u najširem smislu predstavlja strah od javnog prostora. Tačnije, situacija u kojima bi bilo teško pobeći ili dobiti pomoć. Može dovesti do potpunog izbegavanja izlaska iz kuće.
Socijalni anksiozni poremećaj predstavlja intenzivan i kontinuirani strah od ponižavanja ili osude u društvenim situacijama. Zbog toga osobe sa ovim poremećajem izbegavaju da drže javne govore, kontakte sa nepoznatima, čak i da jedu pred drugima.
Poremećaj separacione anksioznosti se manifestuje iracionalnim, preternim strahom koji se javlja usled odvajanja od bliske osobe. Iako se njegova pojava kod dece smatra normalnom fazom detinjstva, može se javiti i kod odraslih. Tada dovodi do brojnih problema u svakodnevnim aktivnostima.
Selektivni mutizam karakteriše nemogućnost govora u situacijama u kojima se očekuje komunikacija, uprkos sposobnosti govora. Obično se javlja kod dece.
Specifične fobije donose jak, iracionalan strah od konkretnih objekata ili situacija. Na primer strah od pauka, visine, vožnje avionom… Osoba je svesna da strah nije realan, ali ne može da ga kontroliše.
Anksiozni poremećaji ne nastaju „niotkuda“, niti nestaju sami od sebe. Zato na vreme potražite stručnu pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više