Šta je fagofobija?
Fagofobija je vrsta specifične fobije koju karakteriše ekstreman i neodoljiv strah od gutanja. Često se meša sa pseudodisfagijom, odnosno strahom od gušenja. Glavna razlika leži u činjenici da se osobe sa fagofobijom plaše samog čina gutanja. Dok se oni sa pseudodisfagijom plaše da će gutanje dovesti do gušenja.
Strah od gutanja se može javiti kod ljudi svih doba, ali se najčešće dijagnostikuje kod dece i adolescenata. Spada u retke fobije sa niskim dijagnostičkim stopama. Razlog tome jeste da se često pogrešno dijagnostikuje kao disfagija ili averzija prema hrani. Ovo je naročito izraženo kod mlađe populacije.
Starije osobe su svesne postojanja svog straha, ali zbog stida ne žele da potraže stručnu pomoć. Umesto toga primenjuju ponašanja izbegavanja koja smanjuju ili uklanjaju njihov kontakt sa svojim okidačima. To njihovu fobiju čini lakšom za upravljanje.
Iako je retka, fagofobija je iscrpljujuće stanje koje utiče ne samo na svakodnevni život, već i na zdravlje. Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva kako da prepoznate problem.
Zašto se javlja fagofobija?
Tačan uzrok fagofobije nije poznat, te se objašnjava složenim skupom faktora. Ipak, vodeći pokretač je traumatično iskustvo, pre svega, povezano za gutanjem. Mada i ranije traumatično iskustvo koje uključuje jelo može da izazove strah od gutanja. Takođe, uzročnik može biti i bolna medicinska procedura koja uključuje grlo, poput traheotomije.
Osim ličnog iskustva fagofobiju mogu da pokrenu i traumatična iskustva drugih ljudi. Obično su to priče drugih ili prisustvovanje gušenju neke osobe.
Ne treba zanemariti ni genetiku. To znači da je veća verovatnoća da se javi ukoliko je u porodici već registrovana ili postoji neka druga fobija.
Strah od gutanja može biti u vezi sa drugim strahovima koji se odnose na hranu. Na primer, strahom od kvarljive hrane ili namirnica koje su opasne kada se nedovoljno kuvaju. U tim slučajevima uporna briga o jedenju kontaminirane hrane može dovesti do fagofobije.
Koji su simptomi fagofobije?
Anticipatorna anksioznost pre obroka je karakteristični znak. Prati je ubrzani rad srca i ubrzano disanje. Dok sama pomisao na gutanje dovodi do napada panike. U tim situacijama neretko se javlja i ekstremna anksioznost.
Osobe sa ovom fobijom jedu u malim zalogajima i obično piju dosta vode tokom obroka kako bi lakše gutali. Pojedini čak prelaze na potpuno tečnu ishranu kao pokušaj da se ublaži anksioznost oko gutanja hrane.
Izbegavanje jela u javnosti još jedna je karakteristika straha od gutanja. Mada neki izbegavaju da jedu i pred bliskim ljudima, što može dovesti do socijalne distance.
Kako se osloboditi straha od gutanja?
Ako se ne leči, fagofobija može biti opasna, jer osoba može potpuno prestati da jede ili pije. To dovodi ne samo do gubitka težine, već i do dehidracije i neuhranjenosti.
Srećom, fagofobija se može uspešno lečeti psihoterapijom. Najčešće se primenjuje kognitivno bihejvioralna terapija i terapija izloženosti.
Kognitivna bihevioralna terapija vam pomaže da primetite negativne misaone obrasce koji su osnova anksioznih osećanja vezanih za strah od gutanja. Ujedno omogućava vam da naučite kako da prevaziđete simptome koje fobija donosi.
Terapija izloženosti predstavlja postepeno izlaganje u kontrolisanim uslovima izvoru fobije. Cilj jeste nesmetano gutanje hrane i pića.
Strah od gutanje neće sam nestati, zato na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Šta je kompleks inferiornosti i kako se ispoljava?
Kompleks inferiornosti, prema definiciji Američkog psihološkog udruženje (APA), predstavlja „osećaj neadekvatnosti i nesigurnosti, koji proizilazi iz stvarnog ili zamišljenog fizičkog ili psihičkog nedostatka“.
Većina ljudi s vremena na vreme doživljava osećaj inferiornosti. Kada se uporedimo sa ljudima koji su visokokvalifikovani, kao što su profesionalni sportisti, renomirani naučnici, slavne ličnosti ili napredniji ljudi u okviru naših profesija, možemo osetiti da smo manje vredni. U većini slučajeva to nas podstiče da radimo na sebi kako bismo napredovali.
Međutim, ako su osećanja neadekvatnosti konstantna i toliko izražena da negativno utiču na naš život, onda je reč o ozbiljnom problemu.
Ideja o kompleksu inferiornosti pojavljuje se u mnogim delima Sigmunda Frojda, ali je pala u nemilost zbog kasnijeg napretka teorije. Sreće se i kod Frojdovog kolege Karla Junga. Ipak, u psihoanalitičku granu psihologije uveo ga je austrijski lekar i psihoterapeut, Alfred Adler 1907. godine.
Zašto se javlja kompleks inferiornosti?
Kompleks inferiornosti ima genetsku osnovu. Istraživanja pokazuju da su ljudi koji su nasledili varijaciju u receptoru za oksitocin, hormon koji doprinosi pozitivnim emocijama, podložniji razvoju ovog problema. Razlog za to leži u činjenici da imaju nisko samopouzdanje i manje pozitivan stav.
Vodeći su ipak socijalni faktori. Pre svega, porodični odnosi u detinjstvu. Deca koja odrastaju uz veoma stroge, autoritarne roditelje stalno će preispitivati svoju vrednost. Vremenom, mogu razviti konstantni osećaj niže vrednosti u odnosu na druge.
Previše zaštitički stil roditeljstva, takođe, može biti pokretač problema. U ovom slučaju deca se osećaju slabom i nesposobnom da se brinu o sebi bez nadzora. Takav osećaj može se nastaviti i u odraslom dobu.
U uzročnike se svrstavaju i negativni efekti društvenih medija. Stalno plasiranje, često nerealnih standarda lepote i uspeha u životu dovodi do smanjenja samopouzdanja, što stvara pogodno tlo za razvoj kompleksa.
Kompleks inferiornosti može biti podstaknut i fizičkim nedostacima, poput, mucanja, niske fizičke snage, disproporcije tela, lošeg vida ili sluha. Zatim, finansijskim poteškoćama.
Ukoliko je osoba manje finansijski uspešna u odnosu na svoje prijatelje to može negativno uticati na njenu procenu sopstvene vrednosti.
Kako se ispoljava kompleks inferiornosti?
Osoba sa zdravom dozom samopouzdanja u stanju je da prevaziđe neuspehe, loša iskustva i negativne emocije u razumnom vremenskom periodu. Sa druge strane, neko sa kompleksom inferiornosti će se stalno vraćati njima tako da postoji opasnost da ostane u tom „samoporažavajućem“ šablonu.
Stalno kritikovanje sebe i isticanje sopstvenih grešaka je još jedna karakteristika. Fokusiranje na uočene slabosti ili mane može biti povezano sa perfekcionizmom koji se često sreće kod ovog kompleksa.
Sasvim je normalno da nakon lošeg dana ili doživljenog neuspeha želimo da se izolujemo od drugih. Kod osoba sa kompleksom inferiornosti ova želja je stalno prisutna. Zapravo, ona je u tolikoj meri izražena da dolazi do izbegavanja mnogih društvenih događaja kako bi se sprečilo poređenje sa drugima. Samim tim i razvoj intenzivnijeg osećaja niže vrednosti.
Kao simptom navodi se i prokrastinacija, odnosno odugovlačenje izvršenja obaveza. Obično proističe iz uverenja da su napori i zalaganje bezvredni, te nema potrebe da se trudi.
Kompleks inferiornosti može se manifestovati i na drugačiji način – kritikom drugih. U težnji da kompenzuju svoju nesigurnosti neki ljudi su preterano konkurentni ili preterano kritični prema drugima.
Ukoliko ste primetili znake kompleksa inferiornosti kod sebe potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Patološka ljubomora – Kako je prepoznati?
Patološka ljubomora, nažalost, nije retka pojava. Istraživanja pokazuju da se sa njom suočava oko 3 odsto ljudi u svetu.
Ljubomora je složena emocija koja uključuje stvarnu ili uočenu pretnju međuljudskim odnosima. Naime, u prirodi čoveka je da oseti ljubomoru kada uoči da je odnos do kog mu je stalo ugrožen. Obično je ona vezana za partnerske veze. Mada se može javiti i u porodičnim i prijateljskim odnosima.
U određenim granicama smatra se normalnom pojavom. Međutim, kada dostigne ekstremne nivoe, te postane preterana, iracionalna i često neosnovana reč je o patološkoj ljubomori.
Morbidna ili deluziona ljubomora, kako se još naziva, je ozbiljan psihološki poremećaj. Ne samo da može da naruši međuljudske odnose i dovede do rastanka, već utiče na svakodnevno funkcionisanje oba partnera.
Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva kako na vreme da je prepoznate.
Zašto se javlja patološka ljubomora?
Različiti psihološki i socioekonomski faktori mogu doprineti patološkoj ljubomori.
Nisko samopouzdanje je jedan od vodećih. Osobe koje imaju ovaj problem često smatraju da nisu dostojne svog partnera. To može dovesti do problema u njihovom odnosu, uključujući i nezdravu ljubomoru.
Duboko usađena osećanja nesigurnosti u vezi ili sebe mogu podstaći iracionalnu ljubomoru. Tome posebno doprinosi strah od napuštanja i nedostatak poverenja. Prethodna loša iskustva u vezi, takođe, mogu biti okidači problema. Osobe koje su ranije doživele izdaju ili neverstvo od strane partnera mogu stvoriti preosetljivost na uočene pretnje.
U uzročnike se svrstavaju i faktori ličnosti, tj. određene osobine ličnosti. U mnogim slučajevima to su društveni faktori. Naročito, kada partner provodi previše vremena sa prijateljima ili u druženju sa nekim ko predstavlja potencijalnu pretnju za vezu.
Patološka ljubomora se vezuje i za pojedine probleme sa mentalnim zdravljem. To su, pre svega, anksiozni poremećaji, granični poremećaj ličnosti, depresija. Zatim, opsesivno-kompulzivni poremećaj, paranoja, šizofrenija.
Kako se ispoljava patološka ljubomora?
Opsesivne misli su karakteristični znak. Misli osobe su stalno zaokupljene sumnjom u neverstvo partnera. Zbog toga ona često proverava njegove aktivnosti kako bi pronašla dokaz da je laže. Neretko se javlja okrivljivanje partnera čak i kada ne postoji realna osnova za to.
Sumnjičavost se ponekad može ispoljiti u preterano zaštitički stav. Posledica toga jeste i kontrolisanje ponašanja, kao što je ograničavanje društvenih interakcija partnera.
Patološku ljubomoru karakterišu i intenzivna osećanja besa, izdaje ili tuge izazvana uočenim izdajama, koje ne moraju biti stvarne.
Ove simptome prati i fizički. Nemir, ubrzan rad srca i teškoće sa spavanjem – samo su neki od njih. Dok se u težim oblicima javljaju i agresivne reakcije, uključujući ne samo verbalno, već i fizičko zlostavljanje.
Kako se izboriti sa patološkom ljubomorom?
Patološka ljubomora je stanje koje zahteva stručnu pomoć. Ipak, prvi korak mora biti prepoznavanje postojanja problema i želja da se reši.
Lečenje se u velikoj meri zasniva na kognitivno bihejvioralnoj terapiji. Ona pomaže da prepoznate negativne misli koje dovode do ljubomore.
Specifične tehnike koje mogu biti od pomoći jesu kognitivno restrukturiranje i kognitivno preoblikovanje. I jedna i druga uključuju promenu načina na koji gledate na situacije i odnose. Krajnji cilj jeste promena negativnih obrazaca u zdrave misli.
Ukoliko ste shvatili da ispoljavate znake neracionalne ljubomore potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Strah od žena – Zašto se javlja i kako se leči?
Strah od žena, verovali ili ne, postoji.
Ginofobija, kako se stručno naziva, predstavlja specifičnu fobiju, koja je vrsta anksioznog poremećaja. Karakteriše je intenzivan i iracionalan strah od žena. Upravo to ukazuje i sam naziv. Ime potiče od grčkih reči „gunē“, što znači „žena“ i „phobos“, tj. „strah“.
Generalno, ginofobiju ne treba mešati sa mizoginijom. Odnosno, sa mržnjom, prezirom i predrasudama prema ženama. Dok je ginofobija zasnovana na anksioznosti i uključuje reakciju na strah, mizoginija je štetan naučeni kulturni stav.
Strah od žena nije naveden kao poseban poremećaj u Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje (DSM-5). Ipak, to ne znači da ne utiče na svakodnevne aktivnosti. Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva uzroke problema.
Zašto se javlja strah od žena?
Kao i kod drugih specifičnih fobija, tačan uzrok nije otkriven. Zbog toga stručnjaci ističu da je ginofobija kompleksni problem.
Vodeću ulogu za njen razvoj ima traumatično iskustvo. Naime, prethodna loša iskustva sa ženama, kao što su fizičko ili psihičko zlostavljanje, zanemarivanje, pa i seksualno uznemiravanje mogu da dovedu do problema. Čak i prisustvo traumatičnog događaja od strane žene u vidu posmatrača, a ne žrtve stvara pogodne uslove. Ovo je naročito izraženo kod osoba sa socijalnom anksioznošću, jer se one već plaše interakcije sa ljudima.
Na strah od žena mogu uticati i iskustva koja naglašavaju stroge rodne uloge, te gledaju na žene u negativnom svetlu.
U faktore se svrstava i genetika. Istraživanja pokazuju da ako jedna osoba u porodici ima fobiju, postoji šansa da će i neko drugi u porodici imati.
Kako se manifestuje strah od žena?
Trenutni, nerealni strah ili zabrinutost kada vidite ili razmišljate o ženama karakteristični je znak. Prate ga anksioznost koja postaje sve intenzivnija kako se žena približava. Javljaju se i fizički simptomi. Najčešće su to mučnina, znojenje, vrtoglavica, kratak dah, lupanje srca, bol ili stezanje u grudima, pa i stomačne tegobe.
Osobe su svesne da je njihov strah od žena neopravdan ili preuveličan, ali ne mogu ga kontrolisati. Zato radije biraju da se drže podalje od žena, kao i svih događaja na kojima ih mogu susresti. Ovakvo ponašenje vodi ka socijalnoj izolaciji, koja pak stvara uslove za razvoj depresije.
Da bi mogli da se izbore sa anksioznošću koju izaziva ginofobija pojedini ljudi se okrenuću upotrebi psihoaktivnih supstanci. Samim tim postoji rizik od pojave bolesti zavisnosti.
Osobe koje pate od ginofobije imaju i poremećaje spavanja i probleme sa koncentracijom.
Kako se leči ginofobija?
Ukoliko se ne leči, strah od žena može potpuno da razori poslovni, društveni i lični život. Terapija izloženosti i kognitivna bihejvioralna terapija su 2 najčešća oblika psihoterapije koja se koriste.
Kognitivna bihejvioralna terapija pomaže osobi da prepozna štetne misli i povezana ponašanja sa ženama. Istovremeno je uči kako da ove misaone obrasce razvije u pozitivno mišljenje i ponašanje.
Terapija izloženosti, kao što joj naziv kaže, predstavlja postepeno izlaganje izvoru straha. Psiholog će polako izlagati klijenta slikama ili interakcijama sa ženama kako bi mu pomogao da steknu bolje mehanizme suočavanja, uključujući tehnike opuštanja za upravljanje neprijatnim simptomima.
Nerealni strah od žena neće sam nestati, zato na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Emocionalna nezrelost kod odraslih – Kako da je prepoznate?
Emocionalna nezrelost kod odraslih, nažalost, nije retka pojava.
Zrelost znači da je osoba dostigla završnu fazu rasta, pri čemu se ona ne odnosi samo na fizički, već i na psihički razvoj.
Prema definiciji Američkog psihološkog udruženja emocionalna zrelost predstavlja „visok i odgovarajući nivo emocionalne kontrole i izražavanja“. To znači da emocionalno zrela osoba ima moć samokontrole, razume svoje emocije i upravlja njima. Emocije ne vidi kao slabost, niti pokušava da ih sakrije. Ipak, trudi se da se oslobodi negativnih osećanja.
Sa druge strane, emocionalna nezrelost je sklonost izražavanja emocija bez ograničenja ili nesrazmerno situaciji. U pitanju je emocionalno ponašanje koje je van kontrole ili nije primereno situaciji, te više odgovara emocionalnoj reakciji koju možete očekivati od deteta nego od odrasle osobe.
S obzirom da emocionalna nezrelost može negativno da utiče ne samo na odnose, već i na profesionalni razvoj psihološko savetovalište Sana vam otkriva kako da je prepoznate.
Zašto se javlja emocionalna nezrelost?
Iako nisu tačno definisani uzroci, postoji niz faktora koji se povezuju sa pojavom emocionalne nezrelosti. Vodeći jesu porodični odnosi u detinjstvu. Naime, istraživanja su pokazala da teško detinjstvo bez adekvatne roditeljske podrške može dovesti do toga da osoba izraste u emocionalno nezrelu odraslu osobu.
Veliki uticaj ima i fizičko ili psihičko zlostavljanja u detinjstvu, kao i neka preživljena trauma. Ova loša iskustva mogu dovesti dotle da dete ostane u emocionalnom uzrastu kada se trauma dogodila. Dok nestabilno okruženje dodatno usporava njegov emocionalni razvoj.
Nedostatak emocionalnog obrazovanja, takođe, može biti pokretač. Ako se u porodici ne govori o osećanjima, roditelji ne pokazuje empatiju i ne praktikuju aserativnu komunikacija, dete nema prilike da nauči da upravlja emocijama i prihvati emocionalnu odgovornost.
U faktore se svrstavaju i neurorazvojni poremećaji koji utiču na društveni razvoj i kontrolu impulsa, problemi mentalnog zdravlja i poremećaji ličnosti sa visokim konfliktom.
Znaci koji ukazuju na emocionalnu nezrelost kod odraslih
Emocionalno nezrela osoba ne razmišlja o tome kako njeno ponašanje utiče na druge. Razlog za to leži u činjenici da joj nedostaje svest o osećanjima drugih ljudi i ima ograničen uvid u svoje emocije.
Posledica toga jeste nemogućnost upravljanja svojim emocijama. Njeno ponašanje se može kretati od potpunog zatvaranja u sebe, preko odbrambenog stava, pa do reaktivnog.
Ne preuzimanje odgovornosti za svoje ponašanje je još jedna karakteristika. Emocionalno nezreli ljudi negiraju svoju uloge u sukobu, već svu krivicu prebacuju na druge. Često se služe lažima kako bi izbegli neprijatne situacije ili razgovore.
Pojedini čak ispoljavaju negativne mehanizme odbrane, kao što su zloupotreba alkohola i prekomerno jedenje nezdrave hrane.
Emocionalna nezrelost se ispoljava i nezrelim načinima komunikacije. To podrazumeva, pre svega, grube reči, emocionalno uvredljive, kao i one koje nisu primerene u datoj situaciji. Mada nisu retki ni fizički ispadi, poput bacanja stvari.
Zbog loše emocionalne regulacije, ove osobe deluju impulsivno, ne razmišljajući unapred. Odnosno, imaju problem sa planiranjem budućnosti.
Slično narcisoidnom poremećaju ličnosti, emocionalno nezreli ljudi misle prvo na sebe. Pretpostavljajući da su oni centar svega, traže stalnu pažnju. Ukoliko je dobiju mogu se ponašati na negativan ili društveno neprikladan način. Ujedno se klone bilo kakvih teških ili negativnih situacija koje zahtevaju od njih da razmišljaju o tome kako se neko drugi oseća.
Emocinalno nezrele osobe mogu dostići lični razvoj pomoću adekvatne psiho terapije. Zato, ako ste prepoznali neki od navedenih simptoma, potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više