Toksična porodica
Toksična porodica je, nažalost, česta u modernom dobu.
Porodica je jedinstvena grupa odraslih i dece koji žive i funkcionišu kao celina. U njoj roditelji ili staratelji, kao odrasli članovi, imaju zadatak ne samo da budu uzor najmlađima i pripreme ih za samostalni život, već i da im pruže bezbednost i dobrobit.
Međutim, u svakom ponašanju ljudi postoje izuzeci, pa se tako i stilovi roditeljstva razlikuju. Rezultat jesu slabe veze među članovima, te umesto porodice koja dobro funkcioniše, javlja se nefunkcionalno i toksično porodično okruženje.
S obzirom da toksična porodica dolazi u različitim oblicima psihološko savetovalište Sana vam otkriva karakteriste najčešćih tipova.
Savršena porodica
Budimo realni, savršena porodica ne postoji. Konflikti i nesuglasice su sastavni deo međuljudskih odnosa, koji nam pomažu da sagledamo nečije mišljenje i zajedno pronađemo rešenje problema.
Ukoliko vam se čini da je neka porodica savršena, bez ikakvih suprostavljenih mišljenja, znajte da je taj izgled zapravo nerealna slika. Ova porodična dinamika se odnosi na kreiranje imidža savršenstva za okolinu, dok se emocije i problemi „guraju pod tepih“.
Unutar porodice nema autentičnosti, a radnje su performativne. Nije redak ni konstantni pritisak roditelja na decu da ona budu savršena u svakom pogledu. Posledica takvog odrastanja jeste emocinalna nezrelost i stav da je ljubav uslovna.
Primer toksične porodične dinamike je kada roditelji kriju ozbiljan problem kao što je razvod, afera ili finansijska borba i pritiskaju svoju decu da održe laž kako ne bi izgledala loše.
Nepovezana porodica
Ova toksična porodica se odlikuje nedostatkom veze roditelj-dete. Naime, roditelji su ili emocionalno ili fizički odsutni iz života svoje dece. Na neki način, roditelj se ponaša kao cimer, obezbeđujući ono što je potrebno za svoje dete, ali ne uspeva da mu pruži emocionalno vođstvo i podršku.
U nepovezanoj porodici deca se sama o sebi brinu, odrastajući emocionalno udaljeni od drugih. U kasnijim godinama obično imaju problema da uspostave dublju vezu sa ljudima i pokažu svoje emocije, jer često postoji socijalna distanca u odnosu na druge.
Primer nepovezane porodične dinamike je roditelj koji se fokusira isključivo na posao i zanemaruje uspostavljanje odnosa sa svojim detetom.
Haotična porodica
Baš kao što naziv kaže, ovom tipu porodičnog sistema nedostaje stabilnost.
Nestabilnost najčešće je izazvana iznenadnim razvodom ili finansijskom borbom, te su roditelji opterećeni obavezama koje ih udaljavaju od deteta.
Shodno tome, deca odrastaju u neverovatno nezavisne osobe, ali se osećaju nesigurno. Navikli su da su uvek u borbi za opastanak, pa su spremni da u bilo kom trenutku ostave sve i presele se u neko drugo mesto.
Kao rezultat života u stanju haosa jeste i tendencija da drugačije obrađuju svoje emocije ili ih uopšte ne obrađuju. Umesto toga oni podrazumevaju disocijaciju da bi se izborili.
Zamena uloga
Postoji i toksična porodica u kojoj dete preuzima ulogu roditelja. Obično je izazvana određenim porodičnim prilikama koje primoravaju dete da rano odraste i preuzme na sebe odgovornost koju bi roditelji trebali da imaju.
Iako vredna i veoma odgovorna, deca u odraslom dobu se suočavaju sa otežanim povezivanjem sa ljudima, jer su navikla da se ni na koga ne oslanjaju u životu. U vezama često ne umeju da izraze svoje emocionalne potrebe i obično preuzimaju krivicu za sve na sebe.
Bolesti zavisnosti jednog ili oba roditelja su tipičan primer ovakve porodične dinamike. Mada se može javiti i kada roditelj nije dovoljno emocionalno zreo da se nosi sa određenim situacijama, tako da to prepušta detetu.
Loš razvod
Ma koliko bio bolno iskustvo, razvod sam po sebi nije loš. On treba da pokaže da iz nesuglasica i svađa može da preraste dobar odnos dvoje odraslih kojima je na prvom mestu dobrobit deteta.
Međutim, ako se roditelji nisu dobro rastali, te je nakon razvoda ostalo nedorečenih stvari i negativnih emocija razvija se toksični odnos u kome se emocije deteta zanemaruju, a često je i sredstvo osvete među bivšim supružnicima, navodeći ga da je drugi roditelj nepodoban.
Ovakva deca odrastaju u osobe koje ne veruju drugima, a neka od njih postaju i vešti manipulatori.
Ko-zavisnost
Ova dinamika uključuje dominantnog roditelja, koji je nasilan i roditelja koji je žrtva, ali ostaje u vezi iz straha. Deca su svedoci borbi, a mnoga od njih zameraju roditeljima što im nisu pružili potrebnu zaštitu. U kasnijim godinama ispoljavaju asocijalni karakater, nedostatak poverenja i strah od bliskosti.
Ukoliko u vašoj porodici vladaju toksični odnosi potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Samopovređivanje
Samopovređivanje se opisuje kao svako ponašanje u kojem neko nanosi štetu sebi, obično kao način da se pomogne u suočavanju sa teškim ili uznemirujućim mislima i osećanjima. Najčešće se javlja u obliku sečenja i stvaranja opekotina na koži, ekstremnog češanja i čupanja kose, kao i predoziranja koje ne vodi ka smrtnom ishodu. Mada može da obuhvati i druga rizična ponašanja koje uzrokuju povredu. Opijanje, upotreba psihoaktivnih supstanci, udaranje sebe predmetima, sprečavanje rana da zarastu, neoprezna vožnja – samo su neka od njih.
Nažalost, samopovređivanje je široko rasprostranjeno ponašanje, posebno među mlađom populacijom. Istraživanja pokazuju da 13 do 23 odsto adolescenata sebi nanosi povredu, dok više od polovine onih koji imaju neki psihijatrijski problem to aktivno radi.
Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam skreće pažnju na moguće uzroke samopovređivanja.
Samopovređivanje nije isto što i samoubistvo!
Samopovređivanje je namerno nanošenje povreda na površini tela, ali bez namere osobe da sebi oduzme život. Zapravo, mnogi ljudi opisuju samopovređivanje kao način da ostanu živi i prežive teškoće. Takođe, samopovređivanje treba razlikovati od želje da se privuče pažnja. Ono se odvija daleko od očiju drugih, a osobe nastoje da nanete rane sakriju.
Najčešći razlog ovakvog ponašanja jeste nesposobnost suočavanja sa stresom i na zdrav način da se sa njim izbori. Može se javiti i usled poteškoća u upravljanju emocijama. Mešavina emocija koja izaziva samopovređivanje je složena. Na primer, može postojati osećaj bezvrednosti, usamljenosti, panike, besa, krivice i odbacivanja. Javlja se i kod ljudi koji imaju preterano kritični stav prema sebi, te je nanošenje povreda oblik kazne zbog kojeg se osećaju bolje.
Samopovređivanje je često posledica psihičkog i fizičkog zlostavljanja. Mada može biti vezano i sa drugim psihičkim problemima, kao što su anksioznost, depresija, bipolarni afektivni poremećaj, posttraumatski stresni poremećaj (PTSP), poremaćaji ishrane, granični poremećaj ličnosti.
Upotreba alkohola ili droga može povećati rizik od samopovređivanja.
Ciklus samopovređivanja
Samopovređivanje obično počinje kao način da se oslobodi nagomilanog pritiska od uznemirujućih misli i osećanja. Nakon samog čina povređivanja osoba oseća olakšanje od emocionalnog bola, jer se pri njemu oslobađa endorfin koji dovodi do opuštanja uma i tela.
Međutim, olakšanje je privremeno. Nakon njega javlja se osećaj krivice i srama, što rezultira novim negativnim emocijama. Samim tim i novom potrebom da ih se osoba oslobodi. Zbog toga dolazi do ponovnog samopovređivanja, odnosno nastavlja se ovaj ciklus nezdravog ponašanja, koji vremenom postaje normalan način suočavanja sa životnim poteškoćama.
Znaci upozorenja
S obzirom da je samopovređivanje prikrivena aktivnost, mnogi ljudi ne znaju da njihovi bližnji ispoljavaju ovakvo ponašanje. Ipak, postoje određeni znaci koji mogu na to da ukažu.
Pored velikog broja vidljivih rana i ožiljaka za koje ne postoji objašnjenje, nošenje dugih rukava i pantalona u toplim danima kako bi se prekrile povrede je karakteristični znak. Posedovanje oštrih predmeta, poput noževa ili žileta, i njihovo držanje pri ruci može ukazivati na ovaj problem, kao i osamljivanje i izolacija od bližnjih.
Osobe koje su sklone samopovređivanju mogu da ispolje impulsivno ponašanje, emocionalnu nestabilnost i velike promene raspoloženja. Česti su i kognitivni simptomi, poput preispitivanja ličnog identiteta, osećaj beznađa, bezvrednosti…
Iako nema suicidni karakter, samopovređivanje je ozbiljni problem, koji zahteva stručnu pomoć. Zato se na vreme obratite kliničkom psihologu Mr Ani Gligorić u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Sociopata – Simptomi i uzroci nastanka
Sociopata je termin koji stručnjaci koriste za osobe koje pate od antisocijalnog poremećaja ličnosti. Prema najnovijem izdanju „Dijagnostičkog i statističkog priručnika za mentalne poremećaje“ definiše se kao osoba koja ne poštuje pravila i društvene norme. Takođe, krši prava drugih ljudi“. Odnosno, karakteriše je emocionalna hladnoća i udaljenost od drugih, manjak osećanja krivice i kajanja, kao i iskrivljena moralna uverenja.
Kanadski psihijatar Erik Bern, tvorac teorije transakcione analize, podelio je sociopate u 2 grupe. Pasivni, tj. latentni tip se većinu vremena ponaša u skladu sa društevnim i moralnim normama, prihvatajući smernice nekog spoljnog autoriteta, kao što su religija ili zakon. Ipak, nema obzira prema drugima, već se samo ponaša u skladu sa onim što je društveno prihvatljivo.
Aktivni sociopata u kratkom periodu može da prekrije svoj karakter. Da bi počeo da ispoljava svoje pravo lice čim prestane da bude pod kontrolom autoritativnih osoba. Istraživanja pokazuju da se ovaj oblik prepoznaje kod 4 odsto ljudi u svetu.
Imajući to u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva koji su najčešći simptomi.
Zašto je neko sociopata?
Mnogi stručnjaci smatraju sociopatiju više kao adaptivno ponašanje, nego kao genetski poremećaj. Svakako, hemija mozga i nasleđeni geni igraju ulogu, ali stilovi roditeljstva i vaspitanje, zajedno sa drugim faktorima životne sredine, imaju najveći uticaj.
Deca koja ne dobijaju pažnju od roditelja ili staratelja imaju tendenciju da odrastaju učeći da moraju da se brinu o sebi, jer niko drugi neće. Sociopate se razvijaju i u disfunkcionalnim porodicama. Posebno su tome sklone osobe koje doživljavaju zlostavljanje, nasilje i manipulaciju od ranog detinjstva, te ovo ponašanje modeliraju dok se snalaze u sopstvenim konfliktima.
Studije su potvrdile da je moguće „steći“ sociopatiju. Trauma ili oštećenje prednjih režnjeva mozga, koje se može desiti kao rezultat povrede glave ili progresivnih stanja, poput demencije, predstavlja faktor rizika za antisocijalno ponašanje.
Kako prepoznati sociopatu?
Pored ignorisanja društvenih normi, sociopata ne poštuje ni zakon, te krši pravila na poslu ili u školi, a pojedini su čak spremni da se upuste u nezakonite radnje, kao što je krađa. Prekoračenje društvenih granica, uhođenje i uznemiravanje drugih i uništavanje imovine, uključujući korišćenje lažnih identiteta – samo su neke od njihovog ponašanja.
Ovi ljudi imaju problema u kontroli impulsa, te obično deluju bez razmatranja posledica. Mogu da ispolje i agresivno ponašanje, uključujući čest fizički sukob, uz zanemarivanje lične bezbednosti i bezbednosti drugih.
Poteškoće u upravljanju obavezama, samim tim planiranju budućnosti, još jedan je znak sociopata. Mnogi od njih izgledaju šarmantno i prijatno, dok njihov lični interes ne postane jasan. Tada shvatate da su vešti manipulatori, koji koristite humor, inteligenciju i harizmu da ostvare svoju zamisao.
Niska empatija i teškoće u učenju iz grešaka su vodeće karakteristike, te gotovo da ne pokazuju brigu i interesovanje za živote drugih.
Da li se sociopata može promeniti?
Kognitivno bihejvioralna terapija je osnova lečenja. Ona može pomoći sociopatama da razmotre svoje ponašanje u odnosu na ljude, ali i situacije. Ujedno, da uvide prednosti korišćenja razgovora, umesto nasilja, za rešavanje sukoba.
Terapija zasnovana na mentalizaciji ima za cilj da pomogne da bolje identifikuju i razumeju mentalne i emocionalne sklopove, kako svoje, tako i tuđe. Dok upravljanje nepredviđenim situacijama se zasniva na nagrađivanju za podsticanje napretka lečenja.
Sociopatija je ozbiljno stanje, zato na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više