Kako preboleti raskid?
Kako preboleti raskid? Pitanje koje je svako makar jednom u životu postavio.
Ljubav je najdivnija stvar na svetu. Nažalost, neke od njih nemaju srećan kraj, te se parovi moraju suočiti sa raskidom. Bez obzira da li već duže vreme u vašoj vezi vladaju ljubavni problemi ili je kraj došao iznenada, ovaj događaj nimalo nije prijatan ni za koga.
Rastanak nije samo prekid odnosa sa voljenom osobom, već i gubitak planova, snova i nada koje ste delili sa njom. Kraj veze označava i velike promene u životu. Pored vaše dnevne rutine, druženja, obaveza i mnoge aktivnosti su izmenjene. Imajući u ovo vidu ne čudi što ljudi osećaju razočaranje, tugu, gorčinu neuspeha, pa i strah od samoće, dok se kod pojedinih, pak, javlja strah od bliskosti.
Ovakva osećanja su sasvim normalna reakcija na gubitak voljene osobe. Ma koliko delovalo bolno, neće potrajati zauvek, ali je potrebno vreme. Zato vam psihološko savetovalište Sana daje odgovor na pitanje: „kako preboleti raskid“.
Dozvolite sebi da budete tužni
Ako pokušavate da zaboravite na raskid i pretvarate se kao da se to nikada nije dogodilo, samo odlažete proces preboljevanja. Izbegavanje problema ne vodi rešenju, pa ni odlaganje suočavanja sa raskidom neće vam pomoći. Naprotiv! Samo ćete produžiti period tuge i patnje.
Da biste krenuli dalje morate osetiti sve emocije koje dolaze sa završetkom veze. Zahvaljujući njima otkrićete šta vam je, zaista, potrebno u ljubavi. Šta ste se nadali da ćete dobiti iz te veze? Da li je to bila želja da se osećate vrednim, voljenim ili da imate nečiju sigurnost? Kada pronađete odgovore na ova pitanja znaćete i kako da se postavite u narednoj vezi, tj. da ne ponavljate iste greške.
Kako preboleti raskid? Ograničite društvene mreže
Svi smo svesni da je u modernom dobu uticaj društvenih mreža ogroman. Zato stručnjaci savetuju da u periodu privikavanja na gubitak svedete upotrebu Facebooka i Instagrama na minumum.
Proveravanje profila bivšeg partnera je jedna od najčešćih grešaka koju mnogi čine. Ne samo da će produžiti vašu patnju, već će izazvati nedostajanje, te ćete doći u iskušenje da se ponovo javite.
Čak i ako ne pratite društvene aktivnosti voljene osobe, društveni mediji i dalje mogu doprineti negativnim emocijama. Gledanje slika srećnih parova, veridbi i venčanja je okidač za njih, koji će vas odvesti u poređenje vaše veze sa ljudima sa fotografija.
Kako preboleti raskid? Posvetite se sebi
Raskidi neretko ostavljaju traga na mentalno zdravlje. Problemi sa spavanjem, pad koncentracije, promene raspoloženja, apatija – samo su neke od posledica.
Da biste sprečili njihovu pojavu veoma je važno da brinete o sebi. Emocionalna briga uključuje postavljanje emocionalnih granica, meditiranje, jačanje samopouzdanja, bavljenje stvarima koje vas čine srećnim, druženje sa dragim ljudima, kao i otkrivanje novih iskustava.
Upravo ova nova iskustva uveravaju vas da postoje i druge mogućnosti u životu, a ne samo one koje ste gradili sa bivšim. Bilo da se radi o putovanju na koje ste oduvek želeli da odete, učenju nove veštine ili jednostavno, čitanju romana koji dugo čeka na polici – svaka nova aktivnost stvara pozitivno iskustvo koje je put ka sreći.
Svakako, nemojte zaboraviti na praktičnu brigu o sebi. Zato ne preskačite obroke, spavajte dovoljno i ne odlažite svoje radne obaveze.
Ukoliko sa tugom nakon raskida ne možete sami da se nosite potražite stručnu pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Šta je imposter sindrom?
Imposter sindrom predstavlja psihološku pojavu u kojoj pojedinac sumnja u svoje veštine, talente ili dostignuća, bez obzira na obrazovanje i iskustvo. Sumnju prati uporan unutrašnji strah da će biti razotkriven kao prevarant, koji nije realan.
Naziv potiče od engleske reči „imposter“, što u prevodu znači „varalica, preverant“. Zbog toga je imposter sindrom poznat i kao fenomen varalice ili sindrom uljeza. Termin je prvi put uveden u nauku 1978. godine kada su dr Pauline R. Clance i dr Suzanne A. Imes ovoj pojavi posvetile svoj naučni rad „Fenomen uljeza kod visoko uspešnih žena: dinamika i terapeutska intervencija“.
Svoje objašnjenje zasnovale su na istraživanju 150 veoma uspešnih žena koje su se osećale kao prevaranti u pogledu svog obrazovanja i intelekta. Uprkos tome što su ih i kolege cenile, a one imale neosporne akademske uspehe, svoje uspehe pripisivale su sreći.
S obzirom da su u istraživanju učestvovale samo žene u početku je smatrano da imposter sindrom pogađa samo lepši pol. Međutim, 2 decenije kasnije je otkriveno da se sa njim susreću i muškarci, i to visokoobrazovani – menadžeri, direktori, naučnici…
Zašto nastaje imposter sindrom?
Iako nisu utvrđeni tačni uzroci, brojne studije su pokazale da je sindrom prevaranta povezan sa brojnim faktorima, naročito u okviru porodice. Naime, stilovi roditeljstva koje karakteriše stalna kontrola ili previše zaštitnički stav mogu da izazovu problem. Takođe, pritisak roditelja da dete bude najbolje, kao i kritika svake greške pokretači su fenomena varalice u kasnijem dobu.
Verovali ili ne, obrazovanje se svrstava u potencijalne uzročnike. Problemi sa učenjem na fakultetu, nakon godina laganog savladavanja znanja u osnovnoj i srednjoj školi, nameću mišljenje da su kolege pametniji.
Određene osobine ličnosti povezane su sa većim rizikom od imposter sindroma. Tu, pre svega, spadaju manjak samopouzdanja koji se odnosi na uverenje u sposobnost uspeha. Zatim, perfekcionizam i neuroticizam, iz kojih preizilaze nesigurnost, napetost i osećaj krivice.
Strah od neuspeha je usko povezan sa sindromom uljeza, kao i socijalna anksioznost. Mada može proisteći i iz depresije i drugih psihičkih problema.
Kako prepoznati imposter sindrom?
Imposter sindrom predstavlja sukob između sopstvene percepcije o samom sebi i načina na koji vas drugi vide. Zbog toga osobe koje pate od njega nastoje, prekomernim radom i zalaganjem, da prekriju svoje nedostatke. Trude se da ljudi ne vide njihov neuspeh, a kada se dogodi imaju jak osećaj krivice.
Svaki svoj uspeh tumače kao splet slučajnosti i srećnih okolnosti, dok greške, pa čak i veoma male, intenziviraju uverenje u nedostatak inteligencije i sposobnosti.
Kako prevazići imposter sindrom?
Prvi korak jeste prihvatanje postojanja problema. Tek onda možete krenuti u učenje kako da potražite i prihvatite pomoć od drugih, kako da ne upoređujete sebe sa drugima, kao i da ne dozvoljavate da sumnja kontroliše vaše postupke. Istovremeno, otkrićete svoje vrednosti. Samim tim, shvatićete da u pojedinim situacijama ste vi sami zaslužni za postignuti uspeh.
Imposter sindrom ne treba olako shvatiti, jer može da naruši kvalitet života. Zato, čim uvidite sa čim se suočavate, potražite stručnu pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Kockanje – Kada razonoda preraste u zavisnost?
Kockanje je, prema, definiciji, preterana, patološka vezanost kojoj čovek ne može sam da se odupre tako da je postala centralni deo njegovog života, bez obzira na svest da dovodi do ozbiljnih ličnih ili socijalnih posledica.
U početku, kockanje je posmatrano kao poremećaj kontrole impulsa, a ne kao zavisnost. Tek je u novije doba svrstano u Dijagnostički i statistički priručnik za mentalne poremećaje, kao jedna od šest kategorija poremećaja kontrole ponašanja.
Kockanje spada u široko rasprostranjene bolesti zavisnosti. I dok je ranije vezivano samo za jači pol, novi statistički podaci pokazuju da se sa ovim problemom suočavaju kako muškarci, tako i žene. Pri čemu se kod muškaraca razvija znatno ranije, najčešće u 20-im godinama, a kod žena u proseku oko 34. godine života.
Postoje izvesne razlike među polovima i u načinu razvijanja ove zavisnosti. Tako su muškarci, obično, „akcioni kockari“, jer favorizuju blek džek i poker. Dok su pripadnice lepšeg pola „izbegavajući kockari“, koji radije biraju igre zasnovane na sreći.
Kockanje je poznato od davnina
U savremenom dobu dovoljan je samo jedan klik na pametnom telefonu ili računaru koji će vas odvesti u online klađenje. Samim tim, omiljena zabava vrlo lako može da preraste u ozbiljni problem koji zahteva lečenje.
Iako se, zbog povećanog broja registrovanih slučajeva, čini da je kockanje moderna zavisnost, zapravo, postoji od davnina. Još su pre Nove ere širom Kine postojale brojne kockarske kuće. Najpre je klađenje bilo orijentisano na borbe životinja. Kada je u 9. veku nastalo kartanje, kockanje je dobilo novi oblik. Da bi vek kasnije pažnju privukle loto igre.
Mnogi stručnjaci ističu da je kockanje postalo globalni problem zavisnosti još u 17. veku. Naime, 1638. godine otvoren je u Veneciji prvi kazino tako da je kockanje podignuto na viši nivo. Čime je stvoren put nastajanju različitih tipova kockarske ličnosti.
Koji su uzroci kockanja?
Tačan uzročnik nije otkriven, te se kockanje posmatra kroz niz bioloških, psiholoških i socijalnih faktora.
Radoznalost, dosada i želja za zabavom navode se kao glavni pokretači, naročito kod mlađe populacije. Kod žena često se razvija iz usamljenosti.
Disfunkcionalna porodica ima direktni uticaj na zavisnost. Što znači da je veća verovatnoća da će se razviti kod osoba kojima je jedan od roditelja bio kockar.
Nije redak slučaj da kockanje započne kao beg od stvarnosti. Odnosno, kao želja da se makar na tren zaboravi surova realnost, a u pojednim situacijama i psihički problemi koji su izazvani nekom traumom ili emocionalnim događajem.
Kako prepoznati zavisnika od kockanja?
Baš kao zavisnost od interneta, tako se i zavisnost od kockanja sporo razvija, te znaci u početku nisu jasno vidljivi.
Vremenom, primetno je drugačije ponašanje, preokupacija različitim kockarskim igrama, dok se zanemaruju hobiji i staro društvo. Usled konstantnog pritiska da nabavi novac za kockanje, osoba postaje nervozna, razdražljiva, a nije isključeno ni agresivno ponašanje. Laganje, pozamljivanje novca, kao i prodaja vrednih stvari iz doma, takođe, ukazuje na kockarsku zavisnost. Pojedini su čak spremni da kradu kako bi zadovoljili potrebu za ulaganjem sve većih iznosa.
Kockanje ostavlja posledice i po zdravlje. Glavobolje, poremećaji spavanja, problemi sa probavom, gubitak apetita, kardiovaskularne i kožne bolesti – samo su neki od posledica ove zavisnosti. U kasnijim fazama dolazi do slabljenja koncetracije, depresije, pa i samoubilačkih misli.
Imajući u vidu ozbiljnost posledica, zavisnost od kocke ne treba olako shvatati. Zato na vreme potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više
Toksičan stid – Šta je i kada je potrebno potražiti pomoć
Toksičan stid je česta pojava u modernom dobu.
Većina ljudi je u nekom trenutku osetila stid. Obično se javlja zbog izgovorenih reči ili stvari koje su učinili, a smatraju ih pogrešnim. Javlja se i kada se osećamo ranjivo, pa i izgubljeno ili poniženo.
Međutim, ukoliko ova osećanja postanu intenzivnija mogu da pređu u trajno stanje koje postaje sastavni deo čovekove predstave o sebi. Tada je reč o nezdravom stidu.
Toksičan stid, kako se još naziva, predstavlja negativnu samoevaluaciju koja vas tera da preispitate svoju vrednost. Najčešće se razvija još u detinjstvu, jer smo u tom periodu razvoja najpodložniji kritikama roditelja, nastavnika i drugih odraslih osoba. Vremenom, počinjemo da verujemo da naša vrednost zavisi od spoljašnjih varijabli.
Nezdravi stid se može javiti i u kasnijim godinama, kao posledica gaslajting-a, fizičkog ili emocionalnog zlostavljanja, kao i nekog psihičkog problema, poput depresije ili anksioznosti.
Koja je razlika između toksičnog i „normalnog“ stida?
Zdravi stid se javlja kao odgovor na pogrešno postupanje ili razmišljanje o nečemu za šta verujete da je nemoralno. Što znači da se vezuje za jedan događaj i traje nekoliko dana.
Za razliku od njega, toksičan stid je hroničan. Nije vezan za konkrektan događaj, već za samu ličnost, te ga mogu pokrenuti misli. Osobe koje pate od ovog problema smatraju da sa njima nešto nije u redu, umesto da pomisle da su „učinile pogrešnu stvar“.
Mnogi, čak, nisu ni svesni da doživljaju toksičan stid, jer je duboko ukorenjen u njihovim umovima. Mada se može prepoznati po određenim znacima. Karakteriše ga, pre svega, osećaj bezvrednosti. Zatim, preterana briga šta drugi misle o vama, kompleks niže vrednosti, stalno isticanje svojih negativnih osobina. Često ih prati perfekcionizam koji nastaje iz straha od neuspeha.
Negativni efekti toksičnog stida
Kada postoji neravnoteža između stida i drugih emocija, stid se može internalizovati i navesti vas da reagujete besom. Ako ova osećanja postanu norma, pribegavanje automatskoj ljutnji, takođe, postaje normalno ponašanje.
Drugi ljudi, pak, pribegnu korišćenju drugih neprilagođenih mehanizama za suočavanje, kao što su zloupotreba alkohola ili droga, samopovređivanje, rizično ponašanje. Neretko se javljaju i poremećaji ishrane, tj. prejadanje ili potpuni gubitak apetita.
U većini slučajeva toksičan stid je udružen sa smanjenim samopouzdanjem. Kao posledica toga dolazi do socijalne izolacije, problema u međuljudskim odnosima, naglih promena raspoloženja, pa i anksioznosti i depresije.
Kako se osloboditi toksičnog stida?
Prvi korak ka rešavanju ovog problema jeste da se sa njim suočite. Morate priznati svoja osećanja. Ujedno, trebate razumeti okidače koji dovode do njih. Najlakši način da saznate šta pokreće toksičan stid jeste vođenja dnevnika. Beleške će vam pomoći da razmislite o događajima, situacijama, ljudima ili frazama koje su izazvale stid.
Imajte u vidu da nezdravi stid može biti toliko intenzivan da vas primora da reagujete. Zato naučite kako da posmatrate svoje misli, da ih preformulišete, ali ne i da reagujte na njih. Veoma je važno da prihvatite svoje greške, da učite iz njih, a ne da sebe osuđujete što ste dozvolili da vam se dese.
Toksičan stid može ozbiljno da naruši kvalitet života, te je najbolje da potražite pomoć psihološkog savetovalište Sana u borbi sa njim.
Pročitaj Više
Poremećaji spavanja
Poremećaji spavanja predstavljaju stanja koja narušavaju kvalitet, trajanje ili tajming sna. Samim tim, utiču na sposobnost osobe da pravilno funkcioniše dok je budna.
Dobar san čini osnovu zdravlja. Stručnjaci generalno preporučuju odraslima da spavaju najmanje 7 do 9 sati noću, iako je nekim ljudima potrebno više, a drugima manje. Takođe, važno je da san bude u kontinuitetu, tj. bez prekida i ikakvih ometanja.
Nažalost, stalni stres kojem smo izloženi, pritisak na poslu, kao i brojni porodični problemi negativno se održavaju i na san. Gotovo svaka odrasla osoba se suočila sa problemima spavanja. Međutim, ako oni traju u dužem periodu onda je reč o nekom poremećaju spavanja.
Statistički podaci pokazuju da poremaćaji spavanja pogađaju oko 20 odsto svetske populacije. Imajući ovo u vidu psihološko savetovalište Sana vam otkriva koji su najčešći poremećaji spavanja.
Nesanica
Od preko 100 poremećaja spavanja, koliko je klasifikovano, nesanica, tj. insomnija je najčešća. Predstavlja poremećaj održavanja sna ili teškoće kod uspavljivanja. Pored teškog uspavljivanja, karakteristični simptomi su i prerano buđenje ujutru, san koji nije doneo odmor, te se u toku dana osećate umorno, pospano, dok poslove obavljate sporije i teže. Javljaju se i promene raspoloženja i problemi u ponašanju, poput hiperaktivnosti ili agresivnosti.
Prema uzroku nastanka, insomnija može biti primarna i sekundarna. Primarna nije povezana sa bilo kojim drugim zdravstvenim stanjem ili problemom. Sekundarna ukazuje da postoji još neki organski poremećaj.
Nesanica se razlikuje i prema dužini trajanja. Kratkotrajna (akutna ili nesanica prilagođavanja) traje od jedne noći do nekoliko nedelja. Obično je uzrokovana životnim stresom, kao što je gubitak posla, gubitak voljene osobe ili selidba. Mada je mogu izazvati i faktori okoline – svetlost, buka ili ekstremne temperature.
Dugotrajna ili hronična neispavanost se javlja najmanje 3 noći nedeljno tokom najmanje 3 meseca. U pokretače se svrstavaju depresija, hronični stres ili bol.
Poremećaji spavanja koji dovede do prekida disanja tokom sna
Apneja je potencijalno ozbiljan poremećaj sna koji se javlja kada se disanje osobe prekine tokom spavanja. Postoje 2 vrste – opstruktivna i centralna.
Opstruktivna apneja je češća. Nastaje kada se mišići koji podupiru meka tkiva u gornjim disajnim putevima opuste tokom spavanja i blokiraju normalan protok vazduha iz nosa u usta tako da dolazi do hrkanja i prekida disanja.
Kao uzročnici se navode genetika. Što znači da je veća verovatnoća da se javi kod osoba u čijoj porodici je već registrovana. Problem mogu da izazovu i zapušeni nos, kao i hormonska stanja, posebno kod poremećaja u radu štitne žlezde. U rizičnu grupu od pojave ove vrste apneja spadaju i gojazni i stariji ljudi.
Kod centralne apneje disajni putevi nisu blokirani, već nastaje zbog problema u načinu na koji mozak komunicira sa mišićima odgovornim za disanje. Naime, moždano stablo ne uspeva da pravilno prepozna nivoe ugljen-dioksida u telu tokom spavanja što dovodi do ponovljenih epizoda disanja koje je sporije i pliće nego u normalnom stanju.
Centralna apneja najčešće se javlja kao posledica nekog drugog medicinskog problema. Infekcije, povrede moždanog stabla, otkazivanje srca ili bubrega, moždani udar – svrstavaju se u vodeće pokretače.
Narkolepsija
Narkolepsija je neurološki poremećaj regulacije sna koji utiče na kontrolu sna i budnosti. Primarni simptom je prekomerna dnevna pospanost. Mada se mogu javiti povremene, nekontrolisane epizode uspavljivanja tokom dana, automatska ponašanja dok osoba nije svesna, iznenadna slabost mišića uz smeh ili druge emocije.
Osobe sa narkolepsijom imaju veću stopu paralize sna. Neretko ih prate i halucinacije kako dok ne nastupi san (hipnagoške halucinacije), tako i pri buđenju (hipnopompične halucinacije).
Poremećaji spavanja su ozbiljni problemi, koji mogu da ostave traga kako na fizičko, tako i na mentalno zdravlje. Zato ih nikako ne treba zanemariti i potrebno je ispitati njene uzroke. Ukoliko razlog nesanice nije fizičke prirode, potražite pomoć u psihološkom savetovalištu Sana.
Pročitaj Više